Фрањо Туђман

Фрањо Туђман (Велико Трговишће, 14. мај 1922 — Загреб, 10. децембар 1999) био је хрватски политичар, први председник независне Хрватске и један од главних актера ратова у бившој СФРЈ.

Фрањо Туђман
FranjoTudman
Биографија
Датум рођења14. мај 1922.
Место рођењаВелико Трговишће
 Краљевина СХС
Датум смрти10. децембар 1999. (77 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
Држављанствохрватско, југословенско (до 1991)
РелигијаКатолик
СупружникАнкица Туђман
Професијавојно лице
друштвено-политички радник
генерал-мајор јна
врховник хв [1][2]
Политичка
партија
Хрватска демократска заједница (1989—1999)
Раније:
Савез комуниста Југославије
Потпис
Signature of Franjo Tuđman
Списак председника Хрватске

Flag of the President of Croatia

Младост, Други светски рат и војна каријера

Рођен је у Великом Трговишћу, општинском месту у Хрватском загорју, 14. маја 1922. године. Његов отац Стјепан, познати активиста Хрватске сељачке странке, и мајка Јустина (рођена Гмаз) имали су, осим Фрање, још два сина: Стјепана и Ивицу. Мајка му је умрла 1929, кад је пошао у основну школу. Брат Стјепан погинуо је као партизан у пролеће 1943. године. Оца Стјепана, иако је био један од главних покретача антифашистичког покрета у Хрватском загорју и члан ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, ликвидирала је тајна југословенска полиција у пролеће 1946. године, због његових критика нове југословенске власти.[3]

Основну школу Туђман је похађао у родном месту (1929—1933). Средњу школу је учио у Загребу (1934—1941), где се издржавао углавном сам, подучавањем других. Већ као средњошколац је учествовао у националном покрету, због чега је 1940. био притворен. Од 1941. до маја 1942. радио је у Хрватском домобранству НДХ[4][5]. Од 1941. учествује у антифашистичком партизанском покрету и социјалној револуцији у северозападној Хрватској. Још у рату, крајем јануара 1945, упућен је као један од хрватских представника у Врховни штаб НОВ и ПОЈ у Београд. Затим је радио у Главној персоналној управи Министарства народне одбране, у Генералштабу ЈНА и у уредништву Војне енциклопедије. У Београду је завршио и студије на Вишој војној академији (1955—1957). Иако је крајем 1960. унапређен у чин генерал-мајора, већ следеће године (1961) на лични више пута постављани захтев је напустио активну војну службу како би се у потпуности посветио научном и литерарном раду.

Као млад и амбициозан војни кадар 23. мај 1954. постаје генерални секретар ЈСД Партизан. Док четири година касније 1958. године постаје и председник СД Партизан[6], где остаје до 1961. године. За време његовог председничког мандата изабрана је гарнитура дресова са црно-белим бојама, а пуно име друштва постаје Југословенско спортско друштво Партизан. Међутим, његов лични удео у томе је дискутабилан, о чему сведоче историјски подаци према којима је ФК Партизан црно-беле боје преузео по узору на торински Јувентус, након гостовања омладинске екипе на престижном турниру у Вијаређу 1959. године, где су се дечаци поменутог италијанског гиганта такође нашли.[7][8][9]

Историчар

У Загребу је 1961. основао Институт за историју радничког покрета, где је био директор до 1967.[10] Године 1963. изабран је — на основи хабилитације — за професора на Факултету политичких наука Загребачког универзитета, где је предавао предмет Социјалистичка револуција и сувремена национална повијест.[11]

Докторска дисертација под насловом Узроци кризе монархистичке Југославије од уједињења 1918. до слома 1941 је била одбијена на Загребачком универзитету, да би затим иста дисертација била пријављена и одбрањена у Задру 1968. године[12]. Бакарић је оценио Туђманову хисториографију овим речима: „(Туђманове) анализе имају друго мјерило којим мјере и оцјењују ствари, мјерило које није иманентно току догађаја и не излазе из њих. Оно се у хисториографији не употребљава, не би могло издржати никакву критику, па се зато налази још само у слабијим пропагандистичким материјалима. По својој је научној вриједности испод стандардних фалсификата о стварању Југославије.[13]

Као историчар, Туђман је доживио понижење када га је Љубо Бобан, професор загребачког универзитета и историчар оптужио 1967 за плагијаризам. Бобан је навео неколико примера плагијаризма у Туђмановој књизи Стварање социјалистичке Југославије.[14]

У првој половини педесетих година, Туђман је почео да пише о историји Југославије и Хрватске. Објавио је већи број расправа и чланака — више од 150 — из историје Југославије и Хрватске. Учествовао је на више симпозијума и држао предавања на универзитетима у Чехословачкој, Италији, Немачкој, Аустрији, Канади и Сједињеним Америчким Државама. Био је члан уредништва војно-теоријског часописа „Војно дело”, редактор и помоћник главног уредника „Војне енциклопедије”, сарадник и редактор енциклопедија Лексикографског завода Мирослав Крлежа, главни и одговорни уредник часописа „Путови револуције”, члан издавачког одбора часописа ЈАЗУ „Форум”, члан издавачког одбора „Хрватскога тједника” и члан уредништва „Гласника Хрватске демократске заједнице”. Од 1962. до 1967. Туђман је био председник Комисије за међународне односе и члан Секретаријата Главног одбора Социјалистичког савеза Хрватске.[15]

Од 1965. до 1969. је био народни заступник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске и председник Одбора за знанствени рад Просвјетно-културног вијећа Сабора. Био је члан Управног и Извршног одбора Матице хрватске и председник Комисије Матице хрватске за хрватску повијест. Био је члан Друштва хрватских књижевника од 1970. и члан Хрватског центра ПЕН-а од 1987. године. Већ у првим Туђмановим објављеним текстовима из подручја војне доктрине о освајачким и ослободилачким ратовима, полазећи с гледишта да сваки народ треба да има своју оружану силу, заступао концепцију наоружаног народа и територијалне одбране. Међу Туђмановим екцесима у социјалистичкој Југославији била су његова историјска истраживања који су умањивали злочине које су хрватски фашисти починили током Другог светског рата и број убијених у усташким логорима,[10] због чега је био изложен политичким, а затим и судским прогонима. Године 1967. био је избачен из Савеза комуниста. Морао је да напусти Институт, уклоњен је са Универзитета и пензионисан ради спречавања јавне делатности кад му је било само 45 година. Кад је 1972. започео прогон хрватских дисидената био је затворен.[10] Захваљујући интервенцији Мирослава Крлеже код Јосипа Броза Тита, избегао је вишегодишњу робију, која му је била намењена па је осуђен само на две године затвора (касније је и та осуда смањена на девет месеци). Након Титовог одласка са историјске сцене, поново је — у фебруару 1981. — осуђен на три године затвора и на забрану било каквог јавног деловања у раздобљу од пет година, и то због тога што је дао интервјуе за шведску и немачку телевизију и француски радио, у којима је говорио о својим повијесним просудбама, а у прилог плуралистичке демокрације.[10] У затвору у Лепоглави боравио је од јануара 1982. до фебруара 1983, кад је био пуштен ради лечења. У мају 1984. враћен је у затвор ради издржавања остатка казне, али је у септембру исте године због погоршања здравственог стања условно пуштен из затвора. Кад му је 1987. враћен пасош, путује у иностранство — најпре у Канаду и САД, а затим у европске земље — где је држао говоре и повезао се са екстремистима међу хрватским исељеницима.[16] Од тих екстремиста водећу улогу током његове владавине имаће Гојко Шушак, министар одбране и његова десна рука.[17]

Поједини хрватски усторичари су указали на чињеницу да је Фрањо Туђман у својим политичким наступима често посезао за наменским обликовањем неутемељених представа о старијој хрватској прошлости, неретко износећи нетачне чињенице и научно непотврђене теорије.[18]

Негирање холокауста (историјски ревизионизам)

Туђманов пристип холокаусту током Другог свјетског рата је у назван „Хрватски ревиозионизам”, док је сам Туђман назван „негатором холокауста”.[19][20] У својој књизи „Беспућа повијесне збиљности” Туђман негира и умањује усташке злочине током Другог свјетског рата, негира и умањује број убијених Срба, Јевреја и Рома у логору Јасеновац, те умањује укупан број Јевреја који су страдали током холокауста.

Године 1985, приликом посјете Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини, новинарка Алекса Црњаковић направила је интервју с Динком Шакићем. Он се тада први пут хрватској јавности похвалио својим дјелима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио и опет. Истом приликом сусрео се и са Туђманом, с којим се (како тврди Шакићева супруга Нада — данас Есперанза) задржао у разговору готово 45 минута, уз заједничку фотографију. Хрватски председник Туђман је 1995. дошао код Шакића у посету. [19][21]

Први председник Републике Хрватске

НДХ није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа

Фрањо Туђман, у Загребу 24.2.1990

Године 1989. је основао Хрватску демократску заједницу и постао њен предсједник.[22] Након победе Хрватске демократске заједнице на првим парламентарним изборима, одржаним у Хрватској након више од 50 година, у Сабору је 30. маја 1990. године изабран за предсједника Предсједништва тада још Социјалистичке Републике Хрватске. Након доношења новог Устава Републике Хрватске — 22. децембра 1990 — на непосредним предсједничким изборима у августу 1992. је поново изабран за предсједника Хрватске. На другом и трећем општем сабору ХДЗ у октобру 1993. и 1995. поново је изабран за предсједника Хрватске демократске заједнице, највеће странке у Хрватској. На парламентарним изборима у јесен 1995. ХДЗ и Туђман као носилац листе ХДЗ-а поново су добили апсолутну већину у Заступничком дому Сабора. Као државни поглавар, односно као предсједник Републике Хрватске, својим вођством хрватске унутрашње и спољне политике остварио је пуно међународно признање Хрватске. Након доношења новог Устава Републике Хрватске од 22. децембра 1990. којим су Срби постали национална мањина након вјековног статуса равноправног народа са Хрватима, почињу масовна отпуштања Срба с посла, минирања кућа и др. [23]

Фрањо Туђман је својим изјавама и дјелима показивао да за Србе нема мјеста у самосталној хрватској држави.

Сретан сам што нисам ожењен Српкињом или Жидовком

Фрањо Туђман, 1991

.[24] На економском плану ХДЗ и Туђман су дословно уништили већину индустрије у Хрватској. Приватизација која је почела још за вријеме рата (незабележено другде) донијела је већинске власничке удијеле предузећа неколицини ХДЗ-ових поверљивих људи који су претходно државни новац пренели на личне рачуне у Хипо алпе адрија банци.[25] Стотине хиљада људи остало је без посла, некада успјешна предузећа су затворена, а земља је почела да се прекомјерно задужује у иностранству.

Рата у Хрватској не би било, да га Хрватска није жељела

Фрањо Туђман, 24.3.1992

Преминуо је 10. децембра 1999. у Загребу.[26]

У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Ивана Чермака и Младена Маркача, Туђман се помиње као један од саизвршилаца у „удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина”.[27]

У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Јадранка Прлића и осталих, Туђман се помиње као „челник удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био оснивање ентитета са хрватском већином у БиХ, који би се накнадно припојио Хрватској”. [28]

Референце

  1. ^ „Odluku o proglašenju zakona o službi u oružanim snagama Republike Hrvatske”. Приступљено 5. 1. 2012.
  2. ^ „Odluka o oznakama činova i dužnosti u oružanim snagama Republike Hrvatske”. Приступљено 15. 12. 2013.
  3. ^ Despot, Zvonimir (10. 12. 2011). „"Udba mi je ubila oca i pomajku, a naredba je stigla iz Zagreba". Večernji list. Приступљено 25. 7. 2019.
  4. ^ „Manolić za Nacional: Tuđman je do 1942. radio za ustaše”. index.hr. 31. 10. 2016. Приступљено 12. 11. 2017.
  5. ^ „EKSKLUZIVNI DOKUMENTI: ‘FRANJO TUĐMAN do svibnja 1942. radio je za ustašku vladu. nacional.hr. 31. 10. 2016. Приступљено 12. 11. 2017.
  6. ^ „Godišnjica smrti Franje Tuđmana, bivšeg Titovog generala i predsjednika FK Partizana”. prometej.ba. Архивирано из оригинала на датум 23. 2. 2015. Приступљено 21. 2. 2015.
  7. ^ „Када смо тачно постали црно-бели?”. ФК Партизан - званична страница. Приступљено 21. 2. 2015.
  8. ^ „Грб Партизана историјат”. ФК Партизан - званична страница. Приступљено 21. 2. 2015.
  9. ^ „Још мало о бојама:Јувентус као узор а Бобек иницијатор”. Црно-бела носталгија. Приступљено 11. 2. 2017.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Hockenos 2003, стр. 21.
  11. ^ „OBLJETNICA SMRTI PRVOG HRAVTSKOG PREDSJEDNIKA DR. FRANJE TUĐMANA”. 10. 12. 2010. Приступљено 25. 7. 2019.
  12. ^ Bartrop 2012, стр. 314.
  13. ^ Darko Hudelist: Neautorizirana biografija dr. Franje Tuđmana, nastavak 11. pp. 60.
  14. ^ Franjo Tudjman
  15. ^ „Dr. Franjo Tuđman (1922—1999)”. HDZ. 15. 6. 2019. Приступљено 25. 7. 2019.
  16. ^ Hockenos 2003, стр. 21–24.
  17. ^ Rebac, Iva (3. 5. 2018). „Dan kad je Tuđman plakao: Bilo je to pravo iskreno prijateljstvo”. 24. sata. Приступљено 25. 7. 2019.
  18. ^ Gračanin 2010, стр. 89—101.
  19. 19,0 19,1 Atkins 2009, стр. 139.
  20. ^ „Croatia – Tudjman and the genesis of Croatian revisionism” (на језику: енглески). Searchlight Magazine. 07. 2003. Приступљено 24. 8. 2011.
  21. ^ Walter Reich (3. 4. 1996). „A plan that's bad to the bone” (на језику: енглески). The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2011. Приступљено 24. 8. 2011.
  22. ^ Годишњица Туђманове смрти Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 18, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 9. април 2013.
  23. ^ Рат у Хрватској из пера обавјештајца, Приступ 17. април 2013.
  24. ^ Милош Васић. „Др. Фрањо Туђман (1922—1999), Једна каријера”. Време. Приступљено 1. 8. 2008.
  25. ^ http://compassionwithsizzle.wordpress.com/2013/04/23/domagoj-margetic-a-eu-parliament-speech-re-croatian-corruption-money-laundering-42313/ Domagoj Margetic, a EU Parliament Speech re Croatian Corruption & Money Laundering (4/23/13)
  26. ^ „10. prosinca 1999. - umro Franjo Tuđman”. HRT Vijesti. 10. 12. 2018. Приступљено 25. 7. 2018.
  27. ^ „Предмет Чермак и Маркач (број ИТ-03-73-I)”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. Приступљено 1. 8. 2008.
  28. ^ http://www.icty.org/x/cases/prlic/tjug/en/130529_summary_en.pdf Judgement Summary for Jadranko Prlić and others

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Успостављено
Председник Хрватске демократске заједнице
17. јун 1989. - 10. децембар 1999.
Наследник:
Владимир Шекс
вршилац дужности
Јанко Бобетко

Јанко Бобетко (Црнац, код Сиска, 10. јануара 1919 — Загреб, 29. априла 2003), био је генерал-потпуковник ЈНА, генерал армије Хрватске војске и начелник главног штаба Хрватске војске од 1992. до 1995. године.

Аеродром Фрањо Туђман

Аеродром „Фрањо Туђман” Загреб (хрв. Zračna luka „Franjo Tuđman“ Zagreb; IATA: ZAG, ICAO: LDZA) главни је међународни аеродром у Хрватској. Аеродром је удаљен 10km од центра Загреба. На Аеродрому Загреб (како се звао до средине 2017) смештене су техничке базе Кроација ерлајнса. Кроз аеродром је 2018. године прошло 3.336.310 путника.

Анте Готовина

Анте Готовина (острво Пашман код Задра, ФНРЈ, 12. октобар 1955) је бивши хрватски генерал и бивши припадник Легије странаца, где је после петогодишњег стажа стекао француско држављанство.

Након подизања оптужнице од стране Хашког трибунала и бега, ухапшен је на Канарским острвима 7. децембра 2005, а хашки процес против Готовине, као и генерала Маркача и Чермака започео је 11. марта 2008, а 15. априла 2011. године Хашки трибунал га је неправоснажно осудио на 24 године робије, због злочина почињеним над Србима у Операцији Олуја 1995. године. Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала га је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштен је на слободу.

Дејтонски мировни споразум

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, мировни је договор постигнут у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, а којим је прекинут рат у Босни и Херцеговини (1992—1995). По овом споразуму, БиХ бива подељена на два дела: муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску.

Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра.

Скупштина СРЈ је споразум ратификовала 21. новембра 2002. године.

Договор у Грацу

Договор у Грацу био је договор о подели Босне и Херцеговине између Републике Српске коју је представљао Радован Караџић, и Херцег Босне коју је представљао Мате Бобан, потписан 6. маја 1992. у аустријском граду Грацу. Представници Муслимана, нису били позвани на састанак. Вести о договору у Грацу објавили су медији у средишњим информативним емисијама.Фрањо Туђман, у писму америчком сенатору Роберту Долу, представља овај договор као део конференције о Босни и Херцеговину којег спонзорише Европска заједница.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Избори за заступнике у Хрватски сабор 1995.

Избори за заступнике у Хрватски сабор 1995. трећи су вишепартијски парламентарни избори у Хрватској и други од самосталности. Извбори за посланике у Заступнички дом Савора Републике Хрватске организовани су 29. октобра 1995. године.

Мандат другог сазива Хрватског сабора требало је да истекне годину дана касније, односно 1996. године. Међутим владајућа Хрватска демократска заједница и председник Фрањо Туђман настојали су максимално искористити националну еуфорију након Операције Олуја и хрватске војне успехе у суседној Босни и Херцеговини. Заступнички дом је распуштен, али је пре тога донео нови изборни закон који је измијенио изборни систем како би додатно побољшао резултат владајуће странке.

По новом закону, 28 посланика се бирало по већинском систему у изборним јединицама, док се 80 посланика бирало пропорционално с државних листа, с тиме да је изборни праг повећан на 5%. Новина у закону је била повећање изборног прага за заједничке листе више странака - 8% за коалицију за две и 11% за коалицију три или више странака. Та су правила била донесена како би одвратиле мале опозиционе странке да се удруже, односно да их натјерају да наступају појединачно, при чему би многе од њих завршиле испод цензуса, те тако пропалим гласовима донели додатне мандате најјачој странци. Док је 12 места задржано за хрватску дијаспору, број места резервисаних за етничке мањине се смањио.

Избори за председника Хрватске 1992.

Избори за председника Хрватске 1992. први су председнички избори организовани у самосталној Републици Хрватској. Грађани су по први пут 2. августа 1992. године тајним и непосредним гласањем изабрали председника Републике. Истог дана одржани су и парламентарни избори. За председника изабран је Фрањо Туђман из Хрватске демократске заједнице.

На изборима је гласало 2.677.764 (74,90%) од укупно 3.575.032 бирача. Неважећих листића било је 50.703 (1,89%).

У првом кругу Фрањо Туђман је освојио преко 50% гласова бирача те се није улазило у други круг.

Избори за председника Хрватске 1997.

Избори за председника Хрватске 1997. су други председнички избори од самосталности Хрватске. Председник од 1990. до 1997. године Фрањо Туђман ишао је у реизбор. Избори су били организовани 15. јуна 1997. године. У други мандат за председника изабран је Фрањо Туђман.

На изборима је гласало 2.218.448 од укупно 4.061.479 бирача. Неважећих листића било је 39.656.

У првом кругу Фрањо Туђман је освојио преко 50% гласова бирача те се није улазило у други круг.

Илегално наоружавање Хрватске

Илегално наоружавање Хрватске је назив за набавку (лаког) наоружања за потребе чланова Хрватске демократске заједнице и припаднике Министарства унутрашњих послова Хрватске у јесен 1990. године. То се дешавало у доба када је Социјалистичка Република Хрватска била још увек саставни део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ова операција се дешавала у строгој тајности и далеко од очију јавности, јер се руководство СР Хрватске (Влада, Сабор и Председништво) припремало за рат односно за обрачун са Србима и припадницима Југословенске народне армије у СР Хрватској.

Муслиманско-хрватски сукоб

Муслиманско-хрватски сукоб је био оружани сукоб за време рата у Босни и Херцеговини између муслиманских снага предвођених Армијом Републике Босне и Херцеговине и хрватских снага предвођених ХВО-ом и потпомогнутих регуларном војском Републике Хрватске, који је трајао од 19. јуна 1992. године и трајао до 23. фебруара 1994. године, када је закључен прекид ватре који је био увод за стварање муслиманско-хрватске федерације у оквиру Босне и Херцеговине потписивањем Вашингтонског споразума .

Због умешаности војске Републике Хрватске овај сукоб је у пресудама Међународног трибунала за ратне злочине у Хагу окарактерисан као међународни конфликт.

Операција Паук

Операција Паук је била заједничка операција Републике Српске и Републике Српске Крајине да поново успоставе Аутономну Покрајину Западну Босну, која је била савезник Срба. Босанска влада је претходно поразила и загосподарила територијом. Операција се окончала српском побједом и Аутономна Покрајина Западна Босна је опстала све до пада Републике Српске Крајине и краја рата у Босни и Херцеговини.

Референдум о независности Хрватске

Референдум о независности Хрватске од СФРЈ одржан је 19. маја 1991. године. На том референдуму грађани Републике Хрватске су одлучивали о будућности Хрватске одговарајући на два понуђена питања.

Тадашњи Предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман донио је 25. априла 1991. године „Одлуку о распису референдума“ у Републици Хрватској за дан 19. маја 1991. године, а у вези са преговорима о разрјешењу државне кризе у СФРЈ.

Српска демократска странка (Хрватска)

Српска демократска странка (СДС) је бивша политичка странка у Хрватској која је заступала интересе српске националне мањине. Водила је Републику Српску Крајину.

Странка је основана 17. фебруара 1990. године у Книну а престала је с радом у августу 1995. године. Оснивач и првак станке је био кнински психијатар Јован Рашковић. Основана је у време демократизације и распада СФР Југославије.

На првим вишестраначким парламентарним изборима у СР Хрватској који су се одржали 22. априла и 7. маја 1990. године освојили су 1,55% гласова у првом и 2% гласова у другом кругу што је било довољно за тек 5 места у Хрватском сабору где су били опозиција. Странка је замрзнула однос са Сабором 18. маја 1990. године.

У то време, Фрањо Туђман, председник Хрватске демократске заједнице, странке која је победила на изборима, настојао је склопити споразум са СДС-ом, али је разилажење СДС-а са идеојом за осамостаљењем Хрватске те његово противљење укидању права Србима да буду конститутиван народ у Хрватској довело до спора, а на терену и до напетости које су ескалирале сукобима.

У међувремену је у Босни и Херцеговини формирана сестринска Српска демократска странка.

Након што је почела отворена побуна и догодио се први оружани инцидент вођство СДС-а од Рашковића преузела је екстремна фракција на челу с Миланом Бабићем, која се залагала за раскидање свих веза са независном Хрватском, односно стварање Републике Српске Крајине, која ће остати у Југославији.

Стјепан Месић

Стјепан „Стипе“ Месић (Ораховица, 24. децембар 1934) је хрватски политичар. Последњи је председник Председништва СФРЈ и једини политичар који је био председник државе, председник владе и председник парламента у Републици Хрватској.

Месић је био посланик у Хрватском сабору током шездесетих, а након тога ван политике до 1990. када је постао члан Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), а потом и премијер Хрватске, као и председник Хрватског сабора. Осим тога, био је хрватски члан Председништва СФРЈ, где је прво постао потпредседник, а затим 1991. последњи председник Председништва Југославије и тада је нагласио како „мисли да је обавио задатак, Југославије више нема“ (изјава у сабору октобра 1991: "Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема, и хвала вам лијепо."). Године 1992. постао је председник Хрватског сабора.

Године 1994. изашао је из Хрватске демократске заједнице и с истомишљеницима и основао странку Хрватски независни демократи (ХНД). Касније је већина чланова ХНД-а, укључујући Месића, прешла у Хрватску народну странку (ХНС).

Након смрти Фрање Туђмана, децембра 1999. године, Месић је у 2. кругу гласања изабран за председника Хрватске (фебруар 2000). Поново је изабран за председника јануара 2005. године.

Удружени злочиначки подухват

Удружени злочиначки подухват (енгл. Joint Criminal Enterprise) је правна доктрина која се користи у оптужбама Међународног кривичног суда за бившу Југославију политичким и војним елитама, за ратне злочине почињене током југословенских ратова 1991-1995.

Устав Босне и Херцеговине

Устав Босне и Херцеговине је највиши правно-политички документ те државе. Он је саставни дио Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, познатијег под називом Дејтонски мировни споразум, који је парафиран 22. новембра 1995. године у америчком граду Дејтону, а потписан 14. децембра 1995. године у Паризу. Тај споразум су потписала три преговарача за окончање рата у Босни и Херцеговини: Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман. Споразум је подразумијевао завршетак сукоба и доношење овог устава.

Текст Устава БиХ представља Анекс 4 усвојеног мировног споразума, а њиме је Босна и Херцеговина дефинисана као демократска држава, која функционише у складу са законом и на основу слободних и демократских избора. Највеће вриједности Устава БиХ садржане су већ у његовој преамбули, гдје се истичу начела људског достојанства, слободе и једнакости, мир и помирење, правда, толеранција, плурализам, демократија, тржишна привреда, суверенитет, интегритет, политичка независност, те међународно хуманитарно право. У 12. чланака устава дефинисана су људска права и слободе, надлежности и односи између институција Босне и Херцеговине и ентитета, Парламентарна скупштина, Предсједништво, Уставни суд, Централна банка, финансије и друге одредбе. Тако је Босна и Херцеговина трансформисана у сложену и децентрализовану државну творевину са два ентитета, а то су Федерација БиХ и Република Српска.

Један од услова приступања Босне и Херцеговине Европској унији је реформа Устава до 2010, којом би се омогућио јефтинији и функционалнији рад институција.

Хрватска демократска заједница

Хрватска демократска заједница (ХДЗ) је хрватска парламентарна политичка странка десног центра, конзервативно демохришћански усмерена. Придружена чланица је Европске народне партије (ЕПП).

Партија је формирана 1989. године као конзервативна десничарска странка. Дошла је на власт након првих вишестраначких избора у Хрватској 1991. године под вођством Фрање Туђмана. Ова Партија и њено име су блиско везане за савремену хрватску власт — како за Туђмана, тако и за његове сараднике из раног периода, попут бившег председника Стјепана Месића, и умеренијих наследника, попут бившег премијера Иве Санадера.

Партија је из свога чланства избацила двоје бивших председника партије, који су такође били и премијери Хрватске, Иву Санадера и Јадранку Косор.

30. мај 1990 — 10. децембар 1999.
Избори1990. (парламентарни)
1992.
1997.
Председник владеСтјепан Месић (1990)
Јосип Манолић (1990—1991)
Фрањо Грегурић (1991—1992)
Хрвоје Шаринић (1992—1993)
Никица Валентић (1993—1995)
Златко Матеша (1995—1999)
ПретходникИво Латин
Председник Предсједништва СР Хрватске
НаследникВлатко Павлетић, в. д.
1945–1953.
1953–1974.
1974–1990.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.