Француски језик

Француски језик (фр. langue française или français) је један од романских језика који се примарно користи у Француској, Белгији, Швајцарској, прекоморским територијама Француске, као и бившим колонијама Француске и Белгије, укључујући Квебек у Канади. Француски је службени језик у 29 земаља, већина којих су чланови Франкофоније (фран. La Francophonie), заједнице земаља француског говорног подручја. Он је говорни језик у Француској, јужној Белгији, западној Швајцарској, Монаку, провинцијама Квибек, Њу Брансвик, и деловима Манитобе и Онтарија у Канади, деловима САД у државама Луизијана, Мејн, Њу Хемпшир и Вермонт, Међу образованим класама у Северној и Западној Африци, Хаитима, Француској Полинезији и разним заједницама другде. Овај језик користи 110 милиона становника на Земљи као први језик, а укупно 190 милиона људи га користи у свакодневној комуникацији. Према демографским пројекцијама, пре свега због високог наталитета афричког франкофонског становништва. Француски језик је други језик по бројности на свету према броју људи који га уче (после енглеског језика).[2]

Француски језик је изведен из говорног латинског језика Римског царства, као што су и језици: Италијански, Португалски, Шпански, Румунски, Католански и други. Француски је еволуирао из Гало-романског, говорног латинског у Галији, и специфичније у Северног Галији. Његови најближи сродници су други романски језици — језици који се историјски говоре у северној Француској и у јужној Белгији, које је Француски у угавном заменуо. Француски је такође био под утицајем матерњих Келтских језика северне римске Галије, као што је Белгијска Галија и (Германски) Франачки језици пост-римских Франачких освајача. У данашње време, захваљујући француској прекоморкој експанзији, постоје бројни Креолски језици утемељени на француском језику, пре свега Хаићански креолски језик. Особа са француског говорног подручја се назива франкофон.

Према истраживању Еуропске комисије, Француски је четврти најшире коришћени матерњи језик у Европској унији.[2] Он је трећи по броју људи који га разумеју у ЕУ.[3] Услед француског и белгијског колонијализма почевши од 17. и 18. века, француски је уведен у нове територије Америка, Африке и Азије. Већина оних који га користе као други језик пребива у франкофонској Африци, посебно у Габону, Алжиру, Маурицијусу, Сенегалу и Обали Слоноваче.[4] Године 2007, процењивало се да постоји око 75 милиона особа којима је Француски матерњи језик;[5] и да укупно има 338 милиона људи који могу да га говоре. Према демографским пројекцијама које су произвели Université Laval и Réseau Démographie de l'Agence universitaire de la francophonie, тотални број говорника француског ће бити апроксимативно 500 милиона године 2025. и 650 милиона до 2050 или 7% будуће светске популације.[6] У складу са овим предвиђањима, извештај који је 2014. издала огранизација La Francophonie процењује да 274 милиона људи говори француски, било као први или други језик.[7][8]

Француски има дугу историју као међународни језик трговине, дипломатије, књижевности и научних стандарда и он је званични језик многих међународних организација укључујући Уједињене нације, Европску унију, NATO, WTO и ICRC. Године 2011, Bloomberg Businessweek је проценио да је француски један од три највише коришћена пословна језика, након енглеског и кинеског.[9]

Од 1970. постоји међународна организација за сарадњу земаља у којима је француски званични, или важан језик у комуникацији и култури. Ова организација се зове „Франкофонија“.

француски језик
langue française, français
Изговор[fʁɑ̃sɛ]
Говори се у29 држава
РегионФранцуска, Канада, Белгија, Швајцарска, Демократска Република Конго, Обала Слоноваче и још 46 земаља.
Број говорника
око 150 милиона (2017), више од 270 милиона укупно[1] (2014)
индоевропски
латиница (француска варијанта)
Званични статус
Службени језик у
29 држава
 Уједињене нације Међународни олимпијски комитет
 Европска унија
РегулишеФранцуска академија (l'Académie française)
Језички кодови
ISO 639-1fr
ISO 639-2fre (B)
fra (T)
ISO 639-3fra
{{{mapalt}}}
  Државе у којима је матерњи језик
  Државе у којима је административни језик
  Државе у којима је језик културе
  Регија у којима је мањински језик
{{{mapalt2}}}
Франкофонска Африка
  Државе које представљају део Франкофоније (укупно 410 мил. становника 2017)
  Државе које су понекад део Франкофоније
  Државе које нису франкофонске, али су чланице или посматрачи Међународне организације Франкофонија (OIF)

Географска дистрибуција

Европа

Knowledge of French EU map
Познавање француског језика у земљама ЕУ и њеним кандидатима[10]

Са 12% говорника међу ЕУ становништвом, француски је четврти највише заступљени матерњи језик у Европској унији, након немачког, енглеског и италијанског; он је такође трећи по свеукупној заступљености у Унији, након енглеског и немачког (33% ЕУ популације изјављује да зна да говори енглески, док 22% Европљана разуме немачки и 20% француски).[2][11]

По уставу Француске, француски је био службени језик републике од 1992[12] (мада га је уредба Вилер-Котре учинила мандаторним у правним документима 1539. године). Француска прописује коришћење француског у службеним владиним публикацијама, јавном образовању, изузев у специјалним случајевима (иако се те одредбе често игноришу), и правним уговорима; огласи морају да садрже превод страних речи.

У Белгији, француски је званични језик у Валонији (изузев дела Источних кантона, у којима се говори немачки) и један од два званична језика — упоредо са холандским — региона главног града Брисела, где га говори већина становништва често као примарни језик.[13]

Француски је један од четири службена језика Швајцарске (заједно са немачким, италијанским и романшким) и говори се у западном делу Швајцарске званом Романдија, у коме је Женева највећи град. Језичке поделе у Швајцарској се не подударају са политичким поделама и неки кантони имају билингуални статус, на пример градови попут Биел/Биенне или кантони, као што је Валаис-Фрибоург-Берне. Френцуски је матерњи језик за око 20% швајцарској становништва, а говори га 50,4 %[14] популације.

Историја

Langues de la France1
Мапа француских дијалеката

Сматра се да су Заклетве из Стразбура (les serments de Strasbourg) из 842. први текст написан на протофранцуском.

Краљ Франсоа I је 1539. наредио да француски буде званични језик администрације и двора у Француској.

Кардинал Ришеље је 1634. основао Француску академију (Académie française), која се бавила „Унапређењем и заштитом француског језика“. Од седамнаестог века француски је постао lingua franca европских племића, прво у централној, а у 18-ом и 19. веку источној Европи (Пољска, Русија, Румунија). У ово време Француска је постала колонијална сила, чиме је поставила основе за ширење француског језика ван Европе. Белгија, која је стекла независност 1830, такође је увела француски језик у своје колоније.

У 18. веку француски је постао главни језик у домену међународних односа и дипломатије (уместо латинског). Касније је стварањем колонијалног царства Велике Британије у 19. веку, и порастом моћи САД у 20. веку, ситуација промењена у корист енглеског језика.

Значај француског језика

Иако је тек трећи по броју говорника међу романским језицима (иза шпанког и португалског), француски језик је и даље геополитички гледано најважнији романски језик. И док је још у 19. веку (и на почетку 20. века) уживао статус главног светског језика, током 20. века француски је драстично изгубио на важности, до те мере да се каткада (неутемељено) сводити само на језик културе и дипломације.

Међутим, оснивањем и деловањем Међународне организације Франкофонија (l'Organisation Internationale de la Francophonie) (краће: Франкофонија), свестраном сурадњом Француске и Белгије с бившим колонијама, промовисањем францускога у свету, те пре свега брзим демографским растом великог броја земаља чланица Франкофоније и описмењивањем становништва у истима (претежно онима смештенима у Африци) тренд стагнације француског је заустављен, па се у последњих пар деценија могу приметити посве друкчија кретања.

Према најновијим подацима француски језик учи 89 634 000 људи у свету (пораст од готово 10% у 7 година - од задњег истраживања 1998.), што га чини другим највише ученим светским језиком (одмах након енглеског). Од тога броја 37,26% се односи на субсахарску Африку, 30,9% на Европу, 20,1% на Северну Африку и Блиски Исток, 9,47% на Северну и Јужну Америку, а 2,25% на Азију (без Блиског Истока) и Океанију.

Као службени језик: Белгија (4.000,000; Harris 1987); Бенин (16,700; Johnstone 1993); Буркина Фасо; Бурунди (2,200; 2004); Камерун; Канада (6.700,000; 2001); Средњоафричка Република (9,000; 1996); Чад (3,000; 1993); Комори (1,700; 1993); Конго (28,000; 1993); Обала Слоноваче (17,500; 1988); Демократска Република Конго; Џибути (10,200; 2006); Екваторијална Гвинеја; Француска Полинезија (25,700; 2000); Габон (37,500; Johnstone 1993); Гваделуп (7,300; 2004); Гвинеја; Хаити (600; 2004); Индија (12,000); Либанон (16,600; 2004); Мадагаскар (18,000; Johnstone 1993); Мали (9,000; Johnstone 1993); Маурицијус (37,000); Мајот (2,450; Johnstone 1993); Монако (17,400; 1988); Нова Каледонија (53,400; 1987); Нигер (6,000; Johnstone 1993); Реинион (2,400; Johnstone 1993); Руанда (2,300; 2004); Сен Пјер и Микелон (5,110; 1967); Сенегал (20,000; 2006); Сејшели (980; 1971); Швајцарска (1.490,000; 2000); Того (3,000; 1993); Вануату (6,300; 1995).
као национални говори се у: Француска (53,200,000; 2005); Андора (2,400; 1986); Француска Гијана; Луксембург (13,100; Johnstone 1993); Мартиник (9,000; 2004); Валис и Футуна (120; Johnstone 1993).
Остало: Алжир (111,000; 1993); Камбоџа; Италија (100,000; Harris 1987. регионално службени); Тунис (11,000; 1993); Уједињено Краљевство (14,000; 1976 Stephens. Службен на Каналским острвима); САД (1.640,000; 2000).[15]

Карактеристике

Француски језик је веома далеко од фонетских правила читања и писања. Завршни сугласник у речима се никад не изговара. Слова n и m се понекад не изговарају. Француски се чита „течно“, што значи да се завршни сугласници често спајају са наредном речи. У писању се користи пет врста акцента: акут ´, грав `, циркумфлекс ˆ, умлаут или трема ¨, и цедиља ¸.

Француски језик разликује десет глаголских времена: 5 простих и 5 сложених.

Проста су: садашње време (le présent), имперфект (l'imparfait), футур (le futur), презент субјунктив (le subjonctif) и садашњи кондиционал (le conditionnel).

Сложена су: сложени перфекат (le passé composé), плусквамперфект (le plus-que-parfait), футур перфекат (le futur antérieur), имперфекат субјунктив (le subjonctif passé) и прошли кондиционал (le conditionnel passé).

Француски разликује учтиво ословљавање од пријатељског. За учтиво обраћање користи се друго лице множине (vous). Изгубио је деклинацију која је постојала у латинском језику. Француски језик разликује два граматичка рода.

Врсте речи или classes des mots, parties du discours су традиционално подељене у две групе: промењиве (именица, придев, глагол, заменица и члан) и непромјењиве (прилог, предлог, везник, узвик)

Падеж или le cas у француском језику су истоветни падежима у нашем језику. Разлика је у томе што француска деклинација није морфолошки развијена те се због тога, за изрицање различитих падежа, француски језик служи предлозима, на пример: Н. la maison - Г. de la maison. Морфолошка опозиција јавља се приликом формирања множине: Н. једнина la maison - Н. множина les maisons

Бројеви или les numéraux не постоје као засебна граматичка категорија него чине део придева те се обично називају les adjectifs numéraux.

Глаголска времена. Француски разликује четири начина, а сваки начин изриче неколико времена:

a) индикатив - présent, passé composé, passé antérieur, imparfait, plus-que-parfait, passé intérieur, futur simple и futur composé
b) субјунктив - présent, passé, импарфаит, plus-que-parfait
c) кондиционал - présent, passé
d) императив - présent ; passé

Глаголска стања: актив, пасив

Партиципи: садашњи, прошли

Род именица: мушки (masculin), женски (féminin)

Помоћни глаголи: avoir (имати), être (бити)

Начини: индикатив (indicatif), субјунктив (subjonctif), кондиционал (conditionnel) и императив (impératif)

Преглед фонетике

Самогласници

  • [a] = a
  • [u] = ou
  • [i] = i, y
  • [o] = o, au, eau
  • [e] = è, ê, ai, ei (у принципу е с квачицом (осим é))
  • [é] = (исто као и е, само су мало уста развученија, може се читати исто као и е) é, ed,
  • ez, er (на крају речи, нпр. parler i parlez се изговарају [parlé]
  • [ü] = (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у
  • [ø] = (или мукло е), енглеско е у the
  • e (без икакве квачице, осим кад је прво слово у речи, тад се чита нормално), eu
  • [ö] = (или мукло eu). Глас сличан нашем полугласу ugh, када је неко збуњен, кад се не зна што је неко рекао, ugh = eu, œ, (нпр. provocateur [provokat r]

a, o и ö имају 2 верзије отворенију и затворенију, али се на то мање-више не обраћа нека пажња.

Назали

Назали у француском су самогласници који се састоје од комбинације неког самогласника +н или м, с тиме да ти се н (или м) прочита тихо, или да се скоро уопће не чита.

  • назално u (чита се а с заобљеним уснама + тихо н) = un, um
  • [ẽ] (a + тихо н) = ain, ein, aim, eim, in (уопштено неки самогласник (или чак ништа +in)

Разлика између назалног u и ẽ је нестала у говорном француском, тако да се обоје могу поједноставити као а + тихо н.

  • [õ] (о + тихо н) = on, om
  • [ã] (о с развученим устима + тихо н) = an, en, am, em

Разлика између [õ] и [ã] је да су код првог усне заокружене, као код правог о, а код другог развучене као у а, али у брзом говору се то неће опазити.

Ако је случајно н или м дупло нпр. vienne онда глас није назал и чита се нормално [vjen]. Ако иза n или m постоји други самогласник, глас није назал и чита се нормално нпр. ananas [anana]. Глаголи у трећем лицу презента добијају наставак –ent, који се уопће не чита (изузетак).

Специјалне комбинације

  • [j] = i + самогласник (нпр. ie=je)
  • [wi] = ou+i (нпр. oui [wi])
  • [vi] = ui (нпр. huit [vi])
  • [wa] = oi (нпр. moi [mwa])

Комбинација ay се чита као ai+i, дакле еј. Опћенито y је као 2 и (али то некада не дође до изражаја). Ако су на самогласнику 2 тачкице, комбинација самогласника се не чита, већ се читају одвојено, нпр. noël [noel]

Сугласници

  • [ш] = ch
  • [к] = qu, k, c (увек осим испред e & i)
  • [г] = g (увек осим испред e & i)
  • [њ] = gn
  • [р] (мало се другачије изговара, вуче на rh) = r
  • [ф] = f, ph
  • [с] = s, c са цедилом (квачицом испод слова), c испред e & i
  • [з] = s између самогласника, z
  • [ж] = j, g испред e & i

Дупла слова се читају као и да је само једно написано.

Специјалне комбинације

  • [ej], [aj] = ail, eil, eille, aille, ille, il (нпр. chandail [шандај], vermeil [врмеј], grisaille [грисај], viellard [вјејард], versailles [версај], soleil [солеј])
  • [s] = ss између самогласника
  • [si], [se] = ti+on, ti+al, ti+el, ti+eux (нпр. station [stasiõ], nation [nasiõ], démocratie [démokrasi], impartial [ãparsial], poteniel [potensiel], ambitieux [ãbisiöz])
  • [ks] = x (мање-више)
  • [gz] = x (међу самогласницима) нпр. example [egzãpl]
  • [s] = x (некад)

На крају речи која има више од једног слога задњи сугласник (осим ако није c, r,f, l (енглеско CaReFuL:) се не чита. Ако следећа реч почиње са самогласником (или са h) неки се сугласници онда додају тој речи, а речи се спајају, нпр. nous avons [nuzavõ].

Гласови на крају речи читају се као

  • s = [z]
  • x = [z]
  • d = [t]

Позајмице

Процењује се да најмање 13% француског језика чине позајмице (око 4.200 речи). 1.054 речи су из енглеског језика, 707 из италијанског, 550 из старонемачког, 481 из старих галороманских језика, 215 из арапског, 164 из немачког, 160 из келтског, 159 из шпанског, 153 из холандског, 112 из персијског и санскрта, 101 из разних индијанских језика, 89 из разних азијских језика, 56 из разних афроазијских језика, 55 из разних славенских и балтичких језика и 144 из разних других језика.

Дијалекти

Langues de la France
Мапа дијалеката Француске

Француски језик је богат локалним дијалектима, који се називају и патоа. Они се у основи деле на северне (Langue d'oïl, ближе стандардном језику), јужне (Langue d'oc, под утицајем окситанског језика), и франко-провансалске (Franco-Provençal).

Dialects of the french language
Дијалекти француског језика у свету

Језички фонд

Етимологија

Већина речи у француском потиче из латинског језика или је изведена из грчко-латинских основа речи. Многе речи имају дублете тако да је једна верзија из латинског, а друга је народна. Пример за то су многе именице и изведени придеви, као: mère / maternel, frère / fraternel, froid / frigide, œil / oculaire, sûreté / sécurité, и слично.

Француски је преузео многе речи из енглеског, италијанског, других романских језика, немачког, арапског, итд. Процењује се да је 13% речника (неких 4.200 речи) страног порекла у фонду од 35.000 речи.

У француском, често се креирају неологизми који замењују, углавном енглеске, позајмљенице. На пример, „баладер“ (baladeur) замењује енглеске речи „вокмен“ и „дискмен“ (walkman, diskman).

Регионални француски

Welcome to novo naselje03
Добродошли на Ново Насеље, Нови Сад (билборд добродошлице на француском језику на Новом Насељу у Новом Саду, постављен током музичког фестивала EXIT 2010).

Регионални француски представља речник и изразе који се користе у појединим регионима француског језичког подручја, али не припадају званичним речницима француског, нити се користе на целом говорном подучју.

Европа

  • Белгијски француски
  • Валдостенски (француски језик Аосте)
  • Јужни француски
  • Метрополитански француски
  • Џерзи француски
  • Швајцарски француски

Африка

Америка

Азија

  • Левантински француски
  • Француски језик југоисточне Азије
    • Вијетнамски француски
    • Камбоџански француски
    • Лао француски

Океанија

  • Новокаледонијски француски
  • Пацифички француски

Изведени језици

  • Антилски креолски
  • Хаити креолски
  • Ланк-Патуа (Lanc-Patuá, Бразил)
  • Маурицијски креолски
  • Мичиф језик (централна Канада)
  • Луизијана креолски (Луизијана, САД)
  • Реунионски креолски
  • Сејшелски креолски
  • Тај Бои (Tây Bồi, Вијетнам)

Пример текста

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима

Tous les êtres humains naissent libres et égaux en dignité et en droits. Ils sont doués de raison et de conscience et doivent agir les uns envers les autres dans un esprit de fraternité.

Види још

Референце

  1. ^ „The status of French in the world”. Приступљено 23. 4. 2015.
  2. 2,0 2,1 2,2 Commission, European (2012), „Europeans and their Languages” (PDF), Special Eurobarometer 386, Europa, стр. 5, Приступљено 7. 9. 2014
  3. ^ Frequently Asked Questions Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 5, 2016) (на језику: енглески) – European Commission
  4. ^ (на језику: француски) La Francophonie dans le monde 2006–2007 published by the Organisation internationale de la Francophonie. Nathan, Paris, 2007.
  5. ^ Nationalencyklopedin "Världens 100 största språk 2007" The World's 100 Largest Languages in 2007
  6. ^ „Agora: La francophonie de demain”. Приступљено 13. 6. 2011.
  7. ^ Rise in French speakers since 2010 a boost for France: report, Reuters, November 5th, 2014
  8. ^ The French language worldwide, 2014 report by La Francophonie released on the 5th of November, 2014
  9. ^ Mandarin Chinese Most Useful Business Language After English John Lauerman, Aug 30, 2011, Bloomberg News
  10. ^ EUROPA, data for EU25, published before 2007 enlargement.
  11. ^ Languages spoken in EU27
  12. ^ (на језику: француски) Loi constitutionnelle 1992 Архивирано на сајту Wayback Machine (април 30, 2008) (на језику: енглески)C'est à la loi constitutionnelle du 25 juin 1992, rédigée dans le cadre de l'intégration européenne, que l'on doit la première déclaration de principe sur le français, langue de la République.
  13. ^ Van Parijs, Philippe. „Belgium's new linguistic challenge” (pdf). KVS Express (supplement to newspaper De Morgen) March–April 2006. republished by the Belgian Federal Government Service (ministry) of Economy – Directorate–general Statistics Belgium: 34—36. Приступљено 5. 5. 2007. – The linguistic situation in Belgium (and in particular various estimations of the population speaking French and Dutch in Brussels) is discussed in detail.
  14. ^ Le français et les langues ... – Google Books. Books.google.com. 2007. ISBN 978-2-87747-881-6. Приступљено 10. 9. 2010.
  15. ^ Ethnologue (16th)

Литература

Спољашње везе

7. јул

7. јул (7. 7) јест 188. дан године по грегоријанском календару (189. у преступној години). До краја године има још 177 дана.

Југ—Пиринеји

Југ—Пиринеји (франц. Midi-Pyrénées, окситански: Miègjorn-Pirenèus (лангдошки), Mieidia-Pirenèus (гаскоњски)) је бивши регион у јужној Француској. Југ—Пиринеји је био највећи регион континеталне Француске и састојао се од 8 департмана.

Афрички француски језик

Француски језик у Африци као матерњи или страни језик говори око 115 милиона људи у 27 земаља, као и у француским територијама Реинион и Мајот. По томе је Африка континент на коме има више говорника француског језика него у Европи или Америци. Овај број ће се вероватно повећавати због раста становништва у Африци и због свеобухватнијег школовања.

Белгија

Белгија (хол. België; франц. Belgique; нем. Belgien), званично Краљевина Белгија (хол. Koninkrijk België; франц. Royaume de Belgique; нем. Königreich Belgien), држава је у западној Европи. Простире се на површини од 30.528 km² и у њој живи нешто више од једанаест милиона становника. Према северу се граничи са Холандијом, према истоку са Немачком, према југоистоку са Луксембургом и према југу са Француском. Према западу има излаз на Северно море.

Белгија је један од оснивача Уједињених нација, Европске уније и НАТО-а. У њој се налази седиште већег броја међународних организација, између осталог Европске уније и НАТО-а.

Смештена на раскршћу германске и романске Европе, Белгија је дом говорника холандског, углавном Фламанаца, који чине око 59% становништва, и говорника француског, углавном Валонаца, који чине 41% становништва. Поред њих постоји и мали број говорника немачког језика у пограничном појасу са Немачком.Белгија је савезна уставна монархија са парламентарним системом. Подељена је на два региона по језичком принципу: Фландријом на северу у којој доминира фламански тј. холандски језик, и Валонијом на југу у којој преовлађује француски језик. Подручје главног града Брисела је званично двојезично, мада већина тамошњег становништва говори француским језиком. Језичка шароликост и политички сукоби настали услед тога, одразили су се на политичку историју и сложени систем управљања државом.

Подручје Белгије, Холандије и Луксембурга познато је као Ниске земље; некада је област Бенелукса заузимала нешто већу површину него данас. На латинском је ова област знана као Белгика (лат. Belgica), по римској провинцији Галији Белгики (лат. Gallia Belgica), која је обухватала мање-више исто подручје. Од краја Средњег века до 17. столећа, подручје Белгије је било напредан космополитски трговачки и културни центар. Од 16. века до Белгијске револуције 1830, када се Белгија отцепила од Холандије, ово подручје је било поприште бројних битака између европских сила, услед чега је прозвано бојиштем Европе," што је потврђено у оба светска рата.

Након стицања независности, Белгија се укључила у Индустријску револуцију а током 20. века поседовала је бројне колоније у Африци.

Другу половину 20. века обележиле су напетости између говорника холандског и француског језика подстакнуте неравномерним привредним развојем Фландрије и Валоније. Супротстављеност две стране условила је неколико управних реформи и преображај из унитарне у савезну државу у раздобљу од 1970. до 1993. године.

Белгијски француски језик

Белгијски француски (фр. français de Belgique) је регионална варијанта француског језика која се користи у Белгији. Валонски језик је такође у употреби на сличном простору, али представља посебан језик који не треба мешати са белгијским француским.

Белгијски француски се разликује од француског језика у Француској и Швајцарској по белгицизмима, валонизмима, жаргону Брисела, а пре свега по акценту.

Валонија

Валонија (вал. Waloneye, франц. Wallonie, нем. Wallonien, хол. Wallonië) или званично Регион Валонија (франц. Région wallonne, нем. Wallonische Region, хол. Waals Gewest), један је од три региона Белгије, поред Фландрије и Брисела. Становништво говори француски језик, док на крајњем истоку региона живе говорници немачког. Главни град је Намир, док је културно и привредно средиште Лијеж.

Географски, Валонија обухвата јужни део Белгије. Пре оснивања Белгије 1830, Валонија није постојала као ентитет.

У региону се, поред доминантног француског и немачког језика (оба имају званичан статус), користи валонски и пикардијски језик из групе романских језика. Ови језици имају статус регионалних језика.

Валонски језик

Валонски језик (вал. Walon) је романски језик, који је био доминантан језик белгијског региона Валоније (око 70%) и пограничног подручја Француске до средине 20. века.

Језик се појавио у 13. веку, а његова књижевност у 16. Почев од француске окупације Валоније 1795, француски језик је промовисан у школству и државној управи и данас доминира у употреби. Од 1990. валонски језик има званични статус „регионалног изворног језика“ (langue régionale endogène) у Франкофонској заједници у Белгији. Тада је стандардизована и његова ортографија. Данас валонски познају углавном старије генерације, док је ретко његово познавање међу младима (10% у генерацијама до 30 година).

И валонски и француски језик се убрајају у језике оил (langue d'oïl). По неки лингвистима, валонски је један од северних дијалеката француског. У валонском се разликују 4 дијалекта. Валонски језик се више разликује од стандардног француског језика него белгијски француски језик, који је само регионална варијанта са мало разлика.

Валонски језик је карактеристичан по архаизму и позајмљеницама из германских језика.

Гао Сингђен

Гао Сингђен (франц. Gao Xingjian; кин. 高行健, Ганџоу, Кина, 4. јануар 1940.), француски писац, преводилац и сликар кинеског порекла.

Рођен је 1940. у граду Ганџоу (провинција Ђангси) у источној Кини. Прве књижевне радове написао је са десет година, а са 11 или 12 година почео је да слика у уљу. Дипломирао је француски језик и књижевност на универзитету у Пекингу и након тога се посветио књижевности и сликарству.

За време Културне револуције (1966-76.) је био у логору за преваспитавање те је био принуђен да спали већину својих рукописа, али је и даље био на удари власти. Године 1987, пошто му је 1986. забрањена драма "Друга обала", Сингђен емигрира у Француску. Године 1989, након масакра на масакра на Тргу Тјенанмен у Пекингу јавно се одрекао Комунистичке партије и тиме постао политички избеглица чија су дела забрањена у Кини.

Сингђен је познат не само као књижевник већ и као сликар. До сада је излагао на многим самосталним и заједничким изложбама, а слика у традиционалној кинеској техници црне тинте на пиринчаном папиру. Илустровао је и неколико збирки поезије кинеских песника.

Долина Аосте

Долина Аосте је планинска регија у северозападној Италији. Граничи се са Француском на западу, Швајцарском на северу и регијом Пијемонт на југу и истоку. Заузима површину од 3.263 km² и има по процени из 2006. 123.978 становника. Најмања је регија у Италији и са најмање становништва. Главни град је Аоста. У појединим насељима се говори француски језик. Регија има посебан аутономни статус у Италији. Вековима је имала стратешки значај због прелаза према Швајцарској и Француској.

Женева

Женева (франц. Genève, нем. Genf, итал. Ginevra) други је по величини град у Швајцарској (после Цириха), а највећи град Романдије (дела Швајцарске у коме се говори француски језик). Женева је и главни град и највеће место истоименог кантона Женева.

И поред своје не баш изразите величине Женева се сматра једним од глобалних градова, углавном због присуства бројних међународних организација, укључујући европско седиште Уједињених нација.

По истраживању из 2006, Женева је други град на свету по квалитету живота (такође после Цириха).

Краљевство Француска

Краљевство Француска (франц. Royaume de France) је била монархија у западној Европи током средњег и новог века, претходник данашње Француске Републике. Била је једна од најмоћнијих држава у Европи, велика сила од позног средњег века и Стогодишњег рата. Такође је била рана колонијална сила, са значајним поседима у Северној Америци.Француска је настала од Западне Франачке, западног дела Каролиншког царства насталог поделом по Верденском споразуму (843). Огранак каролиншке династије је наставио да влада све до 987. године, када је Иго Капе изабран за краља и успоставио династију Капета. Територија је остала позната под именом Франачка (Francia), а њен владар као краљ Франака (rex Francorum) све до развијеног средњег века. Први краљ који је себе називао краљем Француске (roi de France) био је Филип II Август 1190. Француском су наставили да владају Капети и њихове бочне линије Валое и Бурбони све до збацивања монархије 1792. током Француске револуције.

Француска је у средњем веку била децентрализована, феудална држава. У Бретањи и Каталонији (данас део Шпаније) ауторитет француског краља се једва осећао. Лорена и Прованса биле су део Светог римског царства и не још део Француске. На почетку су краљеве Западне Франачке бирали световни и црквени великодостојници, али су редовна крунисања најстаријег сина владајућег краља за живота његовог оца успоставили принцип мушке примогенитуре, који је кодификован Салијским закоником. Током позног средњег века, краљеви Енглеске су истицали захтеве за француским престолом, што је довело до низа сукоба познатих као Стогодишњи рат (1337—1453 ). Након тога Француска је настојала да прошири свој утицај у Италији, али је поражена од Шпаније у потоњим Италијанским ратовима (1494—1559).

Француска је почетком новог века била све више централизована, француски језик је почео да потискује из службене употребе друге језике, а монарх је проширио своју апсолутну власт, иако у административном систему (стари поредак) усложеним историјским и регионалним неједнакостима у опорезивању, законодавној, судској и црквеној подели и локалним прерогативима. Француска је постала верски подељена између католичке већине и Хугенота, протестантске мањине. Након низа грађанских ратова (1562—1598), Нантским едиктом је хугенотима загарантована толеранција. Француска је истакла захтеве за великим областима Северне Америке, заједнички познате као Нова Француска. Ратови са Великом Британијом су довели до губитка већине ових територија 1763. Француски интервенција у Америчком рату за независност је осигурала независност нових САД.

Краљевина Француска је усвојила писани устав 1791, али је годину дана касније укинута и замењена Првом француском републиком. Краљевину су 1814. обновиле друге велике силе и трајала је — осим сто дана 1815. — до Француске револуције 1848.

Немачки језик

Немачки језик (нем. Deutsche Sprache) један је од језика западне групе германских језика и спада међу највеће светске језике. То је матерњи језик највећег броја становника Европске уније.

Немачким језиком се говори у Немачкој, Аустрији, Лихтенштајну, у две трећине Швајцарске, у две трећине провинције Јужни Тирол у Италији, источним кантонима Белгије и у пограничним деловима Данске.

У Луксембургу (нем. Luxemburg), као и у француским областима Алзас (нем. Elsass) и Лорена (нем. Lothringen), староседеоци ових области говоре различитим немачким дијалектима, док је део становништва овладао стандардним немачким (посебно у Луксембургу), мада је у Алзасу и Лорену француски језик потиснуо немачки у последњих четрдесет година.

Мале заједнице које говоре немачким језиком опстале су у Румунији, Чешкој, Мађарској, посебно Русији, Казахстану и Пољској, мада су масивне емиграције становништва немачког порекла из ових земаља у Немачку смањиле број говорника у овим заједницама.

Ван Европе, највеће заједнице у којима се говори немачки језик налазе се у САД (у државама Северној и Јужној Дакоти, Монтани, Висконсину и Индијани; у Бразилу (области Рио Гранде до Сул, где је настао нем. Riograndenser Hunsrückisch, Света Катарина, Парана и Еспирито Санто), у које је мигрирало милионе Немаца у задњих двеста година; али већина њихових потомака не говори немачки.

Заједнице у којима се говори немачки се могу такође наћи у бившој немачкој колонији Намибији, као и другим земљама у које су емигрирали Немци, као нпр. Канада, Исланд, Аргентина, Мексико, Парагвај, Чиле, Перу, Венецуела, Тајланд и Аустралија.

Немачки језик је матерњи језик око сто милиона људи у Европи (подаци из 2004), односно матерњи је језик 13,3% Европљана, што га чини језиком којим се служи највише говорника у Европи без Русије, више од француског језика (66,5 милиона говорника 2004) и енглеског језика (64,2 милиона говорника 2004). Немачки је трећи језик по броју оних који га уче у школама, други по броју оних који га уче у Европи, и трећи у САД (после шпанског и француског). Немачки је један од званичних језика Европске уније, где је трећи језик по броју оних који га уче (одмах после француског).

Стандардни немачки језик није настао из неког дијалекта, већ су га осмислили песници, филозофи и други образованији људи. У 16. веку Мартин Лутер је превео Библију на немачки, свесно спајајући карактеристике различитих дијалеката. Желео је да што већи број људи разуме превод.

Са Гетеом и Шилером у 18. веку на врхунцу је била стандардизација немачког језика. Са више од 120 милиона говорника у 38 земаља света, није зачуђујуће да се разликује употреба немачког језика. Као и енглески, и немачки језик је плурицентричан и са три главна центра у којима се користи: Аустрији, Немачкој и Швајцарској.

Односи Србије и Јапана

Односи Србије и Јапана су инострани односи Републике Србије и Јапана.

Северна Америка

Северна Америка је по величини трећи, а по броју становника четврти континент на Земљи. Укупна површина овог континента је 24.230.000 km². Њене северне обале запљускује Арктички океан, источне Атлантски океан, јужне Карипско море, а западне Тихи океан. Процењено је да је 2016. године имала 529.024.000 становника. Први облакодери на свету су саграђени на тлу Северне Америке.

Службени језик

Службени језик је језик изричито одређен као такав у уставу неке земље, државе или територије. (Према овој дефиницији, државе и подручја без устава немају службени језик.)

Половина земаља света има службене језике. Неке земље имају само један, нпр. Албанија, Француска (иако Француска има више домородачких језика), Немачка и Литванија. Неке имају више службених језика, нпр. Белорусија, Белгија, Канада, Финска, Авганистан, Парагвај, Боливија, Индија, Швајцарска и Јужна Африка.

У неким земљама, као што су Ирак, Италија и Шпанија, постоји службени језик за целу државу, али други језици деле службени статус у неким важним регијама. Неке земље, као што су Сједињене Државе, немају службени језик, али поједине савезне државе имају службене језике. Коначно, неке земље уопште немају службени језик, нпр. Аустралија, Еритреја, Луксембург и Тувалу.

Због колонијализма и неоколонијализма, Филипини и неке афричке земље имају службени и школски језик (француски језик или енглески језик) који није ни национални ни најраширенији језик. С друге стране, због национализма, Ирска користи ирски језик као државни и први службени језик, иако га говори мали део становништва.

У неким земљама, питање који језик треба користити у којим контекстима представља велик политички проблем.

Филолошки факултет Универзитета у Београду

Филолошки факултет Универзитета у Београду налази се на Студентском тргу 3, између зграде Ректората Универзитета у Београду и задужбине Илије М. Коларца.

Франкофонија

Франкофонија (франц. La Francophonie; службени назив: Међународна организација Франкофонија (франц. l'Organisation internationale de la Francophonie) је међународна организација која представља скуп држава, земаља и регија које користе француски као национални језик, службени језик, језик међународне комуникације и као радни језик. Франкофонија је француски израз, скован 1880. од стране француског географа Онесима Реклуа (Onésime Reclus), брата Елисија Реклуа (Elisée Reclus), којим је означио заједницу људи и држава које користе француски језик.

Франкофонију чини 53 земље чланице, две (Кипар, Гана) придружене земље и тринаест земаља (Јерменија, Аустрија, Хрватска, Грузија, Мађарска, Литванија, Пољска, Чешка Република, Словачка, Словенија, Србија, Украјина и Мозамбик) посматрача на самитима ове организације. У свакој од ових земаља француски језик се користи бар у минималној мери. Неколико земаља чланица имају лош положај у заштити људских права и промицању демократије. Предложене мере у виду санкција су расправљане неколико пута, али нису одобрене.

Модерна Франкофонија је створена 1970. Њен мото је једнакост, комплементарност и солидарност (égalité, complémentarité, solidarité). У почетку, Франкофонија је била мали клуб северних земаља у којима се прича француски, док је данас то важна међународна организација чије земље чланице сарађују на пољу културе, науке, економије, правде и мира. Заједно са осталим организацијама као што је УНЕСКО, Франкофонија ради на развијању лингвистике и културе у ери глобализма. Тесно сарађује са неким сличним организацијама шпанског и португалског језика (видети: Латинска унија и Заједница земаља португалског језика).

Французи

Французи (франц. Français) су нација и етничка група која претежно живи у Француској. Веза са Француском може бити законска, историјска и/или културолошка. Припадају романској групи народа. Потомци су романизованих Гала, и Франака, од којих су и добили данашње име. Француски језик такође припада романској групи језика. Процењује се да има укупно око 93 милиона Француза широм света.

Француска академија

Француска академија (франц. L’Académie française), је институција коју је 1635. основао кардинал Ришеље, за време владавине Луја XIII. Њена основна функција је била да уједначи и усаврши француски језик, и ову функцију је задржала до данас.

Састоји се од 40 доживотних чланова које у састав бирају дотадашњи чланови. Постоји изузетно правило да се академици могу сменити ако почине неки озбиљан прекршај. Странцима је такође омогућен пријем у академију. Француска академија је интегрисана у Француски институт од његовог оснивања, и најзначајнија је и најстарија од његових пет академија. Од оснивања кроз Академију је прошло око 700 чланова (719 чланова до 2009). Међу њима су: песници, књижевници, драматурзи, филозофи, историчари, лекари, научници, етнолози, критичари уметности, генерали, државници, свештеници и други знаменити људи.

Академици носе популарно име „бесмртници“ јер је кардинал Ришеље дао Академији крилатицу „За вечност“ (À l’immortalité). Кардинал, у ствари, није имао у виду чланове академије, већ је мислио на француски језик.

Званична униформа чланова Академије је зелене боје и усвојена је у време Наполеонове реорганизације Француског института. Униформа је богато извезена мотивима златног и зеленог лишћа. Чланови академије добијају и церемонијални мач, који се не додељује женама и свештеницима. Ова униформа се носи само у ретким церемонијалним приликама.

Књижевница Маргерит Јурсенар је била прва жена изабрана у Француску академију 1980.

Службени језици Уједињених нација
Романски језици (класификација)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.