Фосил

Фосил (лат. fossus, у буквалном преводу „онај који је закопан“) је очувани остатак организма, његовог дела или трагова живота. Фосили дају податке о развоју органског света у прошлости, како се животна средина мењала кроз геолошку прошлост, о еволуцији и биогеографији живих бића. Фосили су много разноврснији него стене у којима се налазе и пружају више могућности за одређивање редоследа и старости догађаја у Земљиној кори. Фосили се најчешће сачувају у седиментним стенама, док се у метаморфним стенама јављају веома ретко.

Фосиле и историју живота проучава наука палеонтологија кроз своје дисциплине.

Petrified forest log 2 md
Окамењено дрво сторено перминерализацијом. Унутрашња структура и годови су очувани током процеса.

Подела

Фосили могу бити:

  • Прави фосили“, који се деле на:
  1. карактеристичне фосиле - то су фосили који имају врло мало вертикално распрострањење, тј. веома брзу еволуцију. Они су ограничени на наслаге таложене у једном краћем геолошком раздобљу, а имају велико географско распрострањење.
  2. перзистентне фосиле - фосили који имају веома велико вертикално распрострањење, тј. веома спору еволуцију, тако да на основу њих није могућа одредба старости седимената који их садрже.
  3. фацијалне фосиле - то су фосили који карактеришу једну одређену средину. Они су уско ограничених еколошких својстава и њихов налазак у једном слоју је добар индикатор некадашње животне средине. Најтипичнији пример фацијалних фосила су спрудотворни корали. На основу њих изводи се закључак да је седимент настао под следећим условима: топло море, мала дубина, много светла, велика количина кисеоника и чиста вода нормалног салинитета.
  • Субфосили - то су фосили из историјског доба, који нису прошли цео пут фосилизације.
S3700146
Минерал пиролузит
  • Псеудофосили - то су творевине неорганског порекла, које подсећају на неку биљку. Обично је то дендритични агрегат минерала пиролузита.
  • Трагови живота, који се деле на:
  1. трагове кретања
  2. трагове храњења (трагови по седименту, убадање и бушење седимената, трагови боравка, копролити).
  • Живи фосили“ - то су представници врста насталих у даљој геолошкој прошлости, који живе на малим и изолованим местима, и нису битно еволуирали од настанка.
20. јануар

20. јануар је двадесети дан у години по Грегоријанском календару. Преостаје још 345 дана (346 у преступним годинама) у години после овог дана.

Athene

Athene је род птица из фамилије правих сова који обухвата две до четири врсте, зависно од класификације. Ове птице су мале, са браон и белим туфнама на свом перју, жутим очима и белим обрвама. Птице из овог рода насељавају све континенте сем Аустралије, Антарктика и субсахарске Африке.

Poales

Poales је ред монокотиледоних биљака који укључује неке од економски најпознатијих врста - пшеницу, пиринач, кукуруз, јечам... Порекло реда се процењује на Јужну Америку, пре око 115 милиона година. Најстарији познати фосил је из касне Креде. Цветови су обично мали, окружени брактејама и скупљени у цвасти (изузев код рода Mayaca где су цветови појединачни и терминални), најчешће се полинација обавља ветром (анемофилија). Семе обично садржи скроб.

Термин Poales није био у широкој употреби до скора (до појаве APG II). Биљке овог реда су раније припадале редовима Bromeliales, Cyperales, Hydatellales, Juncales, Restionales и Typhales.

Polysporangiophyte

Polysporangiophytes, , који се још називају polysporangiates или формално Polysporangiophyta, су биљке у којима генеришу споре (sporophyte) и има гранање које се завршава спорангијама. Име дословно значи биљка са много спорангија. Клада обухвата све копнене биљке (embryophyte), осим биофита (јетренки и маховине) чији спорофитес су нормално нерачваст, иако постоји неколико изузетака. Иако је дефиниција независна од присуства васкуларног ткива , сви живи polysporangiophytes имају и васкуларно ткиво, тј. Васкуларне биљке или tracheophytes. Постоје и фосили polysporangiophytes који немају васкуларно ткиво, па нису tracheophytes.

Гинко

Гинко или мандаринско дрво, дрво дедова и унука, сребрна кајсија, бело воће (Gingko biloba) листопадно је дрво и једини представник истоименог раздела (Ginkgophyta). За њега се у српској литератури често срећу погрешни називи гингко и гинкго, иако је правописно нормиран само облик без другог г. Гинко је јединствена голосеменица која нема преживелих рођака.

Некада је ово дрво било широко распрострањено, у јури пре око стотину седамдесет милиона година. Тада су врсте овог рода насељавале скоро цело копно. Већина врста је ишчезла непосредно пре терцијера. Данас се као дивља врста среће само у планинама југоисточне Кине (ендемит). Веома успешно се гаји у парковима и ботаничким баштама. Гаји се, и то вековима, у двориштима кинеских и јапанских храмова као свето дрво. Гинко је реликтна врста, живи фосил, која се до данас одржала још из мезозоика (према фосилним остацима).

Зглавкари

Зглавкари или артроподи (лат. Arthropoda, од грчког ἄρθρον arthron, „зглоб” и πούς pous, „нога”) су бескичмењачке животиње које имају егзоскелетон (спољашњи скелетон), сегментирано тело, и парне зглобне ексремитете. Зглавкари су добили назив по томе што имају ноге састављене од чланака (сегмента) који су међусобно зглавкасто (зглобно и покретно) повезане, и направљене од хитина, често минерализоване калцијум карбонатом. Основна одлика зглавкара је хетерономна сегментација тела. За разлику од сегментације анелида, код којих су сви сегменти међусобно једнаки, код зглавкара се сегменти јасно морфолошки разликују. Телесни сегменти се групишу у два или три телесна региона. Поред сегментације тела они имају сегментисане и екстремитете (ноге).

Артроподи формирају раздео Euarthropoda, који обухвата инсекте, арахниде, стоноге, и ракове. Првобитно је било предложено да се термин Arthropoda односи на предложену групу Euarthropoda и раздео Onychophora. Зглавкари су најобимнија и најразноврснија група животиња. Скоро три четвртине свих познатих врста припада овој групи животиња. Постоји више од милион описаних врста, што је око 80% свих описаних постојећих животињских врста, неке од којих су за разлику од већине других животиња веома успешно прилагођене сувим окружењима. Зглавкари насељавају сва животна станишта: морску, слатководна и копнена станишта и ваздух.

Артроподи покривају опсег телесних величина од микроскопских ракова Stygotantulus до јапанског пауколиког рака. Артроподна примарна унутрашња шупљина је хемокоел, у којој су смештени њихови унутрашњи органи, и кроз који њихова хемолимфа – течност аналогна крви – циркулише. Они имају отворене циркулаторне системе. Попут њихове спољашњости, унутрашњи органи артропода су генерално изграђени од понављајућих сегмената. Њихов нервни систем наликује на мердевине, са упареним трбушним нервним влакнима која пролазе кроз све сегменте и формирају упарене ганглије у сваком сегменту.

Њихове главе су формиране фузијом различитог броја сегмената, а њихови мозгови су формирани фузијом ганглија тих сегмената и окружени су једњаком. Респираторни и екскреторни системи артропода варирају, и зависе у истој мери од њиховог животног окружења, као и од потколена коме припадају.

Њихов вид се базира на разним комбинацијама фацетованих очију и пигментних јама, оцела: код већине врста оцеле једино могу да детектују смер из кога светло долази, а фосетиране очи су главни извор информација. Главне очи паука су оцеле које могу да формиају слике, и у неколико случајева се могу окретати да би се пратио плен. Артроподи исто тако имају широк опсег хемијских и механичких сензора, углавном базираних на модификацијама многих сета (чекиња) које пролазе кроз њихове кутикуле. Артроподни методи репродукције и развоја су разноврсни. Све копнене врсте користе унутрашњу оплодњу, али до тога често долази путем индиректног трансфера сперме путем једног телесног додатка или земљишта, пре неко путем директног убризгавања.

Водене врсте користе било унутрашљу или спољашњу оплодњу. Скоро сви артроподи легу јаја, док скорпије рађају живе младе, након што су се јаја излегла унутар мајке. Младунци артропода варирају од минијатурних одраслих, до ларви и гусеница којима недостају зглобасти удови и који коначно подлежу тоталној метаморфози да би попримили одраслу форму. Ниво материнске бриге за подмадак варира од непостојећег до дуготрајне бриге коју пружају шкорпије.

Еволуционо наслеђе артропода датира из камбријумског периода. Ова група се генерално сматра монофилетичком, и мноштво анализа подржава груписање артропода са Cycloneuralia (или њиховим конститутивним кладусима) у надраздео Ecdysozoa. Свеукупно гледано, међутим, базални односи Metazoa још увек нису у довољној мери разрешени. Слично томе, везе између разних артроподних група се још увек предмет активних дебата.

Артроподи доприносе људском снабдевању храном директно као храна, и што је важније индиректно као опрашивачи усева. Познато је да неке врсте преносе озбиљне болести код људи, стоке, и усева.

Карот Ривер (Саскачеван)

Карот Ривер (енгл. Carrot River) је урбано насеље са статусом варошице у источном делу централног Саскачевана у Канади. Насеље се налази око 30 km југоисточно од варошице Нипавин на раскрсници магистралних друмова 789 и 23.

Насеље, а и оближња истоимена река, је добило име по дивљим шаргарепама које су први досељеници затекли у овом подручју. Занимљиво је да су први досељеници у реци пронашли бројне алигаторе који су услед људске активности у потпуности нестали из реке за мање од десет година.

Недалеко од насеља, на територији парка Паскоја откривен је фосил морског крокодила који је живео у периоду креде пре око 92 милиона година и представља један од тек 4 оваква фосилна остатка пронађена на територији целе Северне Америке. Фосил који је добио назив Биг Берт (Велики Берт) је симбол самог насеља.

Лигње-вампири (породица)

Породица лигњи-вампира (Vampyroteuthidae) је група главоножаца коју чине лигња-вампир (Vampyroteuthis infernalis), која представља живи фосил, а насељава велике дубине (преко 1.500 m) тропских и суптропских мора и изумрла врста Vampyronassa rhodanica из средње јуре.

Луси (аустралопитекус)

Луси је познатији назив за фосил аустралопитекуса АЛ 288-1, који чини неколико стотина комада костију или 40% женског скелета врсте аустралопитекус афаренсиса. Луси је пронађена у новембру 1974. године. Њени остаци важе за једно од највећих археолошких открића у свету. Претпоставља се да је стара око 3,2 милиона година. Ово није ни први ни најстарији фосил, али је међу најпотпунијим, будући да је готово 40% скелетне грађе очувано. Сматра се да је Луси најстарији пронађени фосил одрасле жене.

Мишјакиње

Мишјакиње (лат. Coliiformes) су ред птица који нема ближе сроднике међу осталим птичијим редовима. Једина живућа породица из овог реда је истоимена породица (лат. Coliidae), која садржи само 6 живих врста из две потпородице. Насељавају подсахарску Африку и нема их на другим континентима. У далекој историји мишјакиње су имале много већи ареал, а еволуирале су у Европи.

Моноплакофоре

Моноплакофоре (Monoplacophora) су мекушци који имају љуштуру изграђену само од једног дела. За њих је карактеристична сегментација унутрашњих органа: шкрга, нефридија и мишића. Придаје им се велики значај јер се сматрају еволуционом везом између прстнастих црва, који су сегментисани и мекушаца који нису.

До 1952. били су познати само фосили из ове класе, а онда је пронађена у Тихом океану врста Neopilina. Neopilina представља живи фосил и значајна је за разумевање еволуције мекушаца.

Округ Вилер (Орегон)

Округ Вилер (енгл. Wheeler County) је округ у америчкој савезној држави Орегон.

Праве сове

Праве сове (лат. Strigidae) једна су од две фамилије у оквиру реда сова (Strigiformes).

Птеросаури

Птеросаури (лат. Pterosauria) су први летећи гмизавци периода Јуре. Њима су предњи удови закржљали, а развитком опне су успели да полете. Познати су као птеродактили. Они су представљали летеће предаторе.

Птеросаури се понекад називају диносаурусима, али то није тачно. Термин диносаурус је ограничена на све врсте диносаура укључујући и птице (надред Dinosauria).

Птице певачице

Птице певачице или врапчарке (лат. Passeriformes) ред је птица који је по броју врста (преко 5.000) најбогатији у класи Aves. Научно име Passeriformes је изведено из латинске речи за врапца (Passer), конкретно односећи се на врапца покућара (Passer domesticus).

Пчеле

Пчела је било која врста летећих инсеката из реда опнокрилаца, натфамилије пчела (Apoidea). Пчеле су блиско сродне са осама и мравима. Главна особина свих пчела је да за исхрану скупља цветни полен, као извор беланчевина и цветни нектар као извор угљених хидрата. Најбоље позната врста је европска медоносна пчела. На Земљи постоји око 20 000 врста пчела у седам фамилија распрострањених скоро у свим подручјима света. Величина се креће од 2 mm до 4 cm. Претежно су црне или сиве боје. Основна подела је према начину њиховог живота на солитарне и друштвене пчеле.

Неке врсте укључујући медоносне пчеле, бумбаре, и безжаочне пчеле живе друштвено у колонијама. Пчеле су адаптиране за храњење нектаром и поленом, при чему је нектар примарни извор енергије, док је полен примарни извор протеина и других нутријената. Највећи део полена се користи као храна за ларве. Полинација пчелама је еколошки и комерцијално важна; деклинација популације дивљих пчела је повећала значај полинације комерцијално одржаваним ројевима медоносних пчела.

Пчеле су у опсегу од сићушних врста безжаочних пчела чији раднице су мање од 2 mm (0,08 in) дуге, до Megachile pluto, највеће врсте мегахилида, чије женке могу да достигну дужину од 39 mm (1,54 in). Најзаступљеније пчеле у северној хемисфери су Halictidae, или знојне пчеле, али оне су мале и често се поистовећују са осама и мувама. Кичмењачки предатори пчела су птице попут пчеларица, док су међу инсектним предаторима пчелињи вукови и вилини коњици.

Људско пчеларство или апикултура се практикује већ миленијумима, или бар од времена античког Египта и Грчке. Осим меда и полинације, пчеле производе пчелињи восак, матичну млеч и прополис. Пчеле се јављају у митологији и фолклору од древних времена, и оне се јављају у разноврсним литерарним радовима, као што су Вергилијев Геологици, Беатрикс Потеровим The Tale of Mrs Tittlemouse, и В. Б. Јејтсовој поеми The Lake Isle of Innisfree. Пчелиње ларве се користе у јаванском јелу боток, где се једу куване на пари са исецканим орахом кокосове палме.

Фосил (Орегон)

Фосил (енгл. Fossil) град је у америчкој савезној држави Орегон.

Хордати

Хордати (лат. Chordata) су тип деутеростомних животиња. За најтипичније савремене представнике узимају се кичмењаци. Хордати припадају разделу Chordata. Они поседују нотохорду, шупљу дорзалну нервну цев, фарингеалне тонзиле, ендостил, и постанални реп, током бар неког периода њиховог животног циклуса. Хордати су билатерално симетрични целомати са метамерном сегментацијом и циркулаторним системом. У случају кичмењачких хордата, нотохорд је обично замењен кичменим стубом током развића.

Таксономиски гледано, овај раздео обухвата следеће подразделе: Vertebrata, у који се убрајају рибе, водоземци, рептили, птице, и сисари; плашташе, који обухватају салпе и Ascidiacea; и Cephalochordata, која обухвата Amphioxiformes. Постоје и изумрли таксони као што је Vetulicolia. Кичмењаци се понекад сматрају подгрупом кладе Craniata, која се састоји од хордата са лобањом; Craniata и Tunicata сачињавају кладу Olfactores.

Од више од 65.000 постојећих врста хордата, око половине су коштане рибе надкласе Osteichthyes. Највеће и најбрже животиње на свету, плави кит и сиви соко респективно, су хордати, као што су и људи. Фосили хордата датирају још из раздобља ране камбријумске експлозије.

Чељустоусте

Чељустоусте (лат. Gnathostomata) су кичмењаци са вилицом. У чељустоусте кичмењаке спада око 60.000 врста, што чини 99% свих постојећих кичмењака. Поред супротне вилице, чељоусти такође имају зубе, паран број удова, и хоризонталан полукружни канал унутрашњег уха, заједно са физиолошким и ћелијским анатомским карактеристикама као што су мијелински слој неурона. Још једна од карактеристика је адаптивни имуни систем који користи В(Д)Ј рекомбинације за стварање антигена предела, а не генетске рекомбинације у променљивом гену лимфоцита рецептора.Сада се претпоставља да чељустоусти кичмењаци потичу од предака, који су већ имали оба пара карличних и трбушних пераја. Поред тога, код неких врста класе оклопне рибе (Placodermi) је такође постојао трећи пар удова, који је код мужјака модификован за размножавање и базалне плоче код женки, образац који није виђен код других група кичмењака.Остеостраци се сматрају сестринском групом чељустоустих кичмењака.Верује се да је вилица еволуирала од предњих шкржних лукова, који су стекли нову улогу да пумпају воду кроз шкрге отварањем и затварањем уста ефикасније – механизам усне пумпе. Уста су онда могла да расту више и шире што је омогућило хватање већег плена. Овај механизам отварања и затварања би током времена постајао јачи и чвршћи и претворио се у праву вилицу.

Нова истраживања показују да је једна грана (род Entelognathus) класе оклопне рибе (Placodermi) највероватније предак савремених чељустоустих кичмењака (рушљориба и кошљориба).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.