Ференц Рајхл

Ференц Рајхл (мађ. Raichle J. Ferenc) био је архитекта, колекционар уметничких предмета и уметник. Рођен је у Апатину 23. фебруара 1869, а умро у Будимпешти 12. априла 1960. године. Живео је у Суботици, Сегедину и Будимпешти.

Ференц Рајхл
Bista Ferenca Rajhla i Subotici
Биста Ференца Рајхла у Суботици
Датум рођења23. фебруар 1869.
Место рођењаАпатин
Аустроугарска
Датум смрти12. април 1960. (91 год.)
Место смртиБудимпешта
НР Мађарска

Биографија

Студије архитектуре завршио је у Будимпешти. Након школовања, као двадесетдвогодишњак, упутио се на студијско путовање по Европи и потом 1896. настанио у Суботици. Жени се ћерком утицајног суботичког адвоката, посланика у тадашњој Градској скупштини Суботице. Веома брзо почиње да добија послове, поред зграде Суботичке гимназије и зграде Националне касине, на купљеном плацу у самом центру града, почиње да гради и две палате - једну за потребе своје породице, а другу за најам. Палата коју је пројектовао за своју породицу - Рајхлова палата, једно је од најраскошнијих дела суботичке сецесије. У изградњу и украшавање ове куће, Ференц Рајхл уложио је целокупну имовину. Покушао је да се бави и другим пословима, па је отворио и циглану. Међутим, послови му нису ишли од руке. Банкротирао је, његова имовина продата је на лицитацији, а Рајхл се са породицом преселио у Сегедин 1908. године, где поново покушава да изгради каријеру. Ради пројекте за неколико зграда у Сегедину, које се и данас убрајају и најлепше украсе овог града. Након Првог светског рата преселио се у Будимпешту у којој до краја живота није урадио ни један значајнији пројекат.[1] [2]

Умро је 1960. године. Сахрањен је на гробљу Фаркашрети у Будимпешти.

Каријера

На самом почетку каријере, Рајхл је био под утицајем архитектуре Беча и Берлина. Међутим, веома брзо се окреће мађарској сецесији, која је у то време била у успону. Највећи број зграда, Рајхл је урадио управо у духу мађарске сецесије, богато користећи мотиве који одликују овај правац и материјале за украшавање фасаде, првенствено производе фабрике Жолнаи. Сматра се да су на њега утицали тада водећи мађарски архитекти Еден Лехнер и Еде Мађар, као и још један Апатинац - Ђула Партош.

Суботички период

Најважније зграде које је пројектовао током живота у Суботици су: Зграда Градске библиотеке у Суботици (првобитно зграда Националне касине), Зграда Гимназије у Суботици, Конен вила на Палићу, Палата Рајхл у Суботици, најамна палата Рајхл, зграда католичке цркве у Бачкој Тополи, градска кућа у Апатину. Велики број ових зграда представљају споменике културе и стављене су под заштиту државе.[3]

Сегедински период

За своју породицу, Рајхл је и у Сегедину саградио кућу, па у овом граду постоји истоимена зграда, као и у Суботици - Рајхлова Палата. Поред ове зграде, познате су још и Гроф палата, Морис кућа и Ваштаг кућа.

Галерија фотографија

Library in Subotica

Градска библиотека, Суботица

Палата Рајхл у Суботици

Дворишна страна Палате Рајхл, Суботица

Палата Рајхл у Суботици

Палата Рајхл, Суботица

Szeged Móricz-ház (Szent Mihály utca 9.) 2012-09-16

Морис кућа, Сегедин

Szeged Vastag-ház (Bercsényi utca 17.) dísz az oromfalon

Ваштаг кућа, Сегедин

Raichle03KJ

Гроф палата, Сегедин

Види још

Референце

  1. ^ Суботица и Сегедин
  2. ^ „Онлајн заједница Апатина, о Ференцу Рајхлу”. Архивирано из оригинала на датум 03. 01. 2015. Приступљено 02. 01. 2015.
  3. ^ „ТО Војводине, Палата Рајхл”. Архивирано из оригинала на датум 06. 05. 2014. Приступљено 02. 01. 2015.

Спољашње везе

Апатин

Апатин (нем. Abthausen) је градско насеље у општини Апатин, у Западнобачком округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 17.411 становника (према попису из 2002. било је 19.320 становника).

Владичански двор у Новом Саду

Владичански двор се налази самом крају Змај Јовине улице у Новом Саду. Двор представља једно од највреднијих архитектонских дела у Новом Саду.

Први епископски двор у Новом Саду саградио је владика Висарион Павловић 1741. године у непосредној близини тек изграђене Саборне цркве. Главна фасада била је окренута ка једном забареном рукавцу Дунава, у правцу данашње Рибље пијаце. О великом «смраду и дреки» многобројних жаба и недостатку чистог ваздуха и Сунца, као о великом проблему господе бачких епископа, писао је касније, крајем 19. века, у својим сећањима, хроничар вароши Михајло Полит-Десанчић. Утисак је да управо због наведених проблема и није било неког већег жаљења када је двор срушен у бомбардовању јуна 1849. године.

Питање градње новог двора покренуто је одмах 1849. године. Пројекат је израдио чувени архитекта Владимир Николић 1899. године, али га није потписао, што уместо њега чини Ференц Рајхл. Ово је урађено због прашине која се дигла око тога што је наводно патријарх Георгије Бранковић протежирао своје кумче Николића. Да би се прашина слегла, Николић је уступио свој план Рајхлу. Сам је то врло једноставно прокоментарисао: «Направио сам план, Рајхл је потписао, двор се гради и мирна Бачка».

Тако Нови Сад добија једну веома атрактивну, али за грађане и данас тајновиту, палату. Њен необичан изглед настао је као последица утицаја правила која су била успостављена у бечком клубу професора Теофила Ханзена чији је Николић био члан. Тако је фасада поред симбиозе византијских и источњачких архитектонских и декоративних елемената, попримила и елемента српских средњовековних манастира (бифоре и трифоре).

Велика резиденција бачког епископа завршена је 1901. године приликом чега је владика Митрофан Шевић уприличио пригодну свечаност. Као гости, поред многих уважених личности, били су и патријарх српски, његово првосвештенство господин Георгије Бранковић, затим Павле Петер као представник аустроугарских власти и Иларион Руварац, велики српски књижевник, духовник и историчар.

Данас фасада Владичанског двора привлачи погледе пролазника. Бифоре на прозорима подсећају на оне чувене студеничке, а романтични дух фасаде употпуњује амбијент старог градског језгра. Данас се у овом здању налази седиште епископа бачког господина Иринеја Буловића, једног од најшколованијих свештеника Српске православне цркве и професора на Богословском факултету у Београду.

Испред двора, на месту некадашњег крста од ружичастог мермера (премештен у порту Саборне цркве) налази се споменик Јовану Јовановићу Змају постављен 1984. године. Песник је представљен у природној величини у тренутку своје шетње коју је за живота обављао рутински сваки дан баш овим сокаком. Данас се око споменика организује централна послава Змајевих дечјих игара.

Град Суботица

Ово је чланак о општинској административној јединици, опис актуелног града се налази у чланку Суботица.Град Суботица (општинска јединица – по новом закону) се налази у широкој равници на крајњем северу Војводине, у близини границе Србије и Мађарске. Територија административне области града заједно са општинама Бачка Топола и Мали Иђош чини подручје Севернобачког управног округа. Средиште града као и округа је градско насеље Суботица.

У административној области града налазе се и следећа насељена места: Бачки Виногради, Биково, Ђурђин, Стари и Нови Жедник, Келебија, Љутово, Мала Босна, Доњи Таванкут, Горњи Таванкут, Шупљак, Чантавир, Вишњевац, Бачко Душаново, Габрић, Бајмок, Мишићево, Палић, Хајдуково, Носа.

Хотел Адолфа Халброра

Хотел Адолфа Халброра је зграда која се налази у Суботици, у улици Корзо број 10, подигнута 1897. године и представља непокретно културно добро као споменик културе. Данас позната као кафана "Загреб", зграда је била у власништву Мора Халброра (Halbrohr Mór). Грађевину у којој је био првобитно хотел "Национал" (Nemzeti sálloda) је пројектовао Геза Коцка (Kocka Géza) 1897. године, да би 1905. године архитекта Ференц Рајхл (Raichl Ferenc) преуредио. Са тим преуређивањем фасада која је имала одлике ренесансе прекрива се вегетабилном орнаментиком сецесијског карактера.

У средини је главни улазни портал и дуж приземља се нижу лучни портали. Око главног портала су равни пиластри. Објекат има три ризалитне поделе, средишњи и ивични. На ризалитима на спратном делу су масивни балкони на конзолама са касетираном балустрадом, на ризалитима су прозори лучни, а у међуризалитном делу правоугаони са сегментним тимпаноном. Над ризалитима су равне касетиране атике. Гипсана декорација у виду гирланди, вегетабилних мотива, те симбола занимања и припадности самог пројектанта (шестар и троугао), сведена је у међупрозорска поља спратног дела објекта. Појединачно се јавља и на полукапителима, испод поткровног венца у виду низа конзола.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.