Феникија

Феникија је била античка цивилизација која се простирала у узаном обалском појасу у Сирији од реке Елевтерос на северу до предгорја Кармил на југу (данашњи Либан), дужине 240 km и ширине око 20 km. Феничани (Сидонци, Хананци, Пуни), стари поморско-трговачки народ, владали су Средоземним морем и основали низ самосталних градова-држава који су понекад образовали савезе под хегемонијом једног од њих, најпре Сидона, а затим Тира, који је стекао превласт над феничанским градовима.

Феникија
Φοινίκη
Phoenicia map-en

Мапа Феникије
Географија
Континент Азија
Регија Левант
Главни град Сидон (1200-1000), Тир (1000-333)
Друштво
Службени језик феничански, пунски
Религија кананска
Политика
Облик државе монархија (градови-државе)
 — Краљ градова-држава
Историја
Историјско доба античко доба
 — Оснивање 1200. п. н. е.
 — Укидање 539. п. н. е.
Географске и друге карактеристике
Становништво 200.000 (1200. п. н. е.)

Име

Феничани себе нису звали Феничанима, већ Сидонцима, по Сидону, једном од њихова два најважнија града, који је лежао северно од Тира. Кад су стари Грци први пут дошли у додир са овим од сунца опаљеним морнарима, назвали су их фоинои, то јест, црвени као крв. Кад се овај смисао речи изгубио, људи су доводили у везу име Феничана с домовином тајанствене птице феникс, за коју се говорило да живи пет стотина година и да се обнавља тако што спали себе и своје гнездо, а тада се нова птица појави из пепела старе.

Оних неколико помена феничанског језика, који су остали сачувани, налазе се у једној комедији Плаута, римског комедиографа из трећег века. Нека лица те комедије говоре простим феничанским наречјем. Исто тако у неком модерном делу човек наилази на одломке чудноватог и неразумљивог језика, уметнуте ту и тамо, да би код публике изазвали смех на рачун малог посредника, трговчића, који је допутовао из далека, а припада једном делу људске заједнице, који никад није био популаран.

Извори

Велики део историје Феникије мора бити реконструисан из извора који се односе на ранији период или из извора који не потичу из Феникије. Текстови који потичу из саме Феникије веома су ретки. Сачувано их је највише тридесетак. Феничански текстови ван њихове постојбине (Сардинија, Кипар, Картагина), такође су ретки. Разлог за то је писање на пропадљивом материјалу попут пергамента или дрвета. Феничани се помињу у Илијади и Одисеји где се јављају као изузетне занатлије и ситни трговци. Херодот даје неке податке о насељавању Феничана наводећи да је од њих потекао и грчки алфабет. Стари завет помиње Феничане са гледишта Израела и Јудеје.

Колоније

PhoenicianTrade
Трговина на Медитерану

Феничани су основали колоније у свим деловима Средоземног мора. И Кадиз у Шпанији и Марсеј у Француској, као и већина градова на Сардинији и Корзици, и Картагина на северној обали Африке, све су то биле феничанске насеобине много пре него што су припадале Грцима и Римљанима. Постоје поуздани докази да су Феничани прошли кроз Херкулове стубове (модерни Гибралтар) много пре него се ма ко други одважио на тако далек пут. Има скоро исто тако веродостојних доказа да су они пловили до Сцили острва, на југу Енглеске, и тамо мењали медитеранску робу за калај из Корнвола. Чини се да им никад није било допуштено ступити на енглеско тло, јер су уживали врло рђав глас. Велшани су радије с њима трговали на неутралном (и по свој прилици ненастањеном) земљишту.

Чини се да су продрли и у Балтик. Балтичко море је у старо доба било права ризница за сваког предузетног трговца. Балтик је био домовина неке смоле коју су римске госпође употребљавале за бојење косе. Кад је црвена коса већ једном била у моди, свака је римска матрона морала бојити косу. Стога су најстарији трговачки путеви, који воде из северног дела Европе у јужни, били они којима су ишли торбари с товарима јантара на леђима.

Али Феничани се нису зауставили на Балтику. Херодот прича о феничанској морнарици, коју је египатски фараон Неко II изнајмио за пут око целе Африке, и према томе би феничански морепловци били уживали у погледу на Тајбл Беј двадесет векова пре него што је Васко да Гама дао овом крају данашње име Рт добре наде. Можда је ова прича истинита, а можда и није, али сигурно знамо да су Картагињани, који су били само феничански колонисти, истражили западну обалу Африке све до рта Бланко, хиљаду и пет стотина миља јужно од Гибралтара, и да су основали више трговачких средишта у оном крају. Они су такође открили и острва Капверде, хиљаду и седам стотина година пре него што су се појавили Португалци.

Бродови

Феничани заиста не би могли све то постићи још у време, кад се Грци нису почели ни кретати, да нису имали неку бољу врсту лађе, и то не на весла него на једра, јер никако се нису могле прећи оне удаљености само помоћу људске погонске снаге.

Имамо врло мало података из прве руке о томе, како су биле опремљене феничанске лађе на овим путовањима. Чини се, да су Феничани у почетку били задовољни с оним чудноватим јарболом, који нам је познат из египатских слика, а који је личио на грчко слово Л. Будући да су они редовно пловили у смеру ветра (појам о крстарењу против ветра је северњачки изум много каснијег датума), такав јарбол је био сасвим довољан за њихове потребе, иако није могао бити тако поуздан као јарбол направљен из једне греде. Понекад су употребљавали два једра уместо једнога, и то једно с леве, а друго с десне стране крста на јарболу. Но слике много новијег датума, слике касније римске ратне лађе, саграђене по оригиналном феничанском узору, показују, да су они постепено напустили двоструки јарбол за обични. И даље су остали код четвртастог једра, али су каткад знали подићи мали јарбол с једром на предњем делу брода, да би му тако повећали стабилност и олакшали управљање.

Чини се, да су Феничани знали и за сидро. Тако капетан није морао више извлачити своју лађу на суво после сумрака, већ је могао остати на ма којој тачки воде, под условом да је време било прилично мирно и море доста плитко да би сидро могло дотаћи дно.

Они још нису знали за челична, гвоздена или бронзана сидра. Уместо тога служили су се тешким стенама или врећама од животињских кожа које би испунили камењем.

Има један сегмент живота на броду, о којем бисмо радо знали нешто више, то јест, како су ови давни морепловци могли носити довољно хране и питке воде за тако дуга путовања? Док су остајали на Средоземном мору, с његовим прикладним лукама, они су се по потреби могли искрцати да приреде јело и набаве свеже питке воде. Но питање је постајало теже изван гибралтарских врата и дуж западне обале Африке, где се и данас сва роба превози на обалу помоћу нарочитих чамаца, јер уопште нема лука. Али морамо се сетити, да су Феничани, као све семитске расе те као модерни Арапи и Бербери, били врло умерени у својим дневним потребама. Прегршт урми или сувога грожђа била је просечном морнару довољна храна за двадесет и четири сата. А од лончара источног Средоземног мора узимали су посуде за питку воду, док виноградари Цезарове Галије нису пронашли оне бачве, које су скоро две хиљаде година биле једино средство, помоћу којега су наши поморци у прошлости могли превозити вино, пиво, ракију и воду.

Не треба нарочито спомињати, да су ова путовања била дуга и досадна. Али азијски дух није немиран као европски. На модерној лађи, која превози ходочаснике у Меку, брзо ћете приметити, да време за путнике не значи ништа. Они знају сатима мирно седети не радећи уопште ништа: само седе и ништа не раде. Сентиментални супутници, којима је то прво путовање на Исток, правиће примедбе о дубоким медитативним способностима оријенталне душе. Они који познају стварне чињенице, знају да отмени Оријенталац може провести читаве недеље у таквом стању скоро потпуне обамрлости, јер је тако пун равнодушности, да нема смисла ни за што.

Phenician plate with red slip 7th century BCE excavated in Mogador island
Тањир из Феникије, 7. век п. н. е.

Дакле, досаду ових путовања, која често мора да су трајала годинама, ови давни морепловци нису тако тешко осећали, као што бисмо је ми данас осетили. Осим тога било је оних бројних игара случаја, које су исто тако део брода, који долази из Оријента, као и бродски штакори. Кад је путовање било завршено, делио се плен и онда је следило неколико недеља бурног живота и љубави и коцкања у крчмама домаће луке. И тад опет натраг на тврду даску бродске палубе, на пут у Таршиш или Бејрут по оне кедрове са Либанонске горе, који су њиховом комшији краљу Соломону били потребни за градњу храма у малом граду феничанског залеђа, а које је требало у низу дивовских сплавова повући до Јафе.

Или је требало отпловити у маглом покривена северна мора, где су неукроћени дивљаци имали врло драгоцени метал, познат под именом калај.

Заправо то и није био живот, ако га меримо данашњим мерилима. Али то је био нормалан живот свих морнара од оних раних дана све до наших времена. Па и данас би се феничански морнар из шестог века п. н. е. осећао код куће на модерном теретном пароброду. Наравно, нашао би неких побољшања. Донекле редовно би добијао топло јело, и данас више не би био продан у ропство. Али храна би била баш тако лоша као што је била у доба његове младости, и узевши у обзир прилике, које владају данас на морима, био би присиљен да ради за мало већу награду него што ју је пре имао, кад је био морнар краља Хирама, феничанског монарха, који нам је натоварио на врат још нерешен проблем земље Офир.

Феничани су производили пурпурну боју високог квалитета, којом су бојили тканине а тајну њене производње себично чували. Боја се добијала из неких врста шкољки, а цена хаљина је била толико висока да су их могли купити само најбогатији.

Историја

Градови Феничана изборили стекли су своју независност око 1200. године као резултат пада Хетитског краљевства (Новохетитске државе). Експанзија Асирије у 8. веку п. н. е. довело је до губитка независности важних трговачких центара у Сирији што је довело до тога да Феничани постану главни набављачи сировина Асирском царству. Због тога су били принуђени да своју трговачку мрежу прошире ван источног средоземља. Тако је дошло до оснивања разних трговачких колонија широм Медитерана. Године 538. п. н. е. Феникију су покорили Персијанци, 63. п. н. е. Римљани. Њихово словно писмо из 14. века п. н. е. представља основу свих других западносемитских азбука, а тиме и европских, монголских и индијских писама.

Види још

Извори

  • Курт, Амели (2012). Стари исток. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-8617180872.
  • Aubet, Maria Eugenia (2001). The Phoenicians and the West: Politics, Colonies and Trade. Tr. Mary Turton. Cambridge University Pres. ISBN 978-0-521-79543-2. See Review by Roger Wright, University of Liverpool.
  • Barton, George Aaron (1934). Semitic and Hamitic Origins. Social and Religious. Philadelphia: University of Pennsylvania.
  • Bondi, S. F. 1988. "The Course of History." In The Phoenicians, edited by Sabatino Moscati, 38–45. Milan: Gruppo Editoriale Fabbri.
  • Brandon, S.G.F., ур. (1970). Dictionary of Comparative Religion. New York City: Charles Scribner’s Son.
  • Charles-Picard, Gilbert; Picard, Colette (1968). The Life and Death of Carthage. New York City: Taplinger (original French ed.: Vie et mort de Carthage Paris: Hatchette 1968).
  • Coulmas, Florian (1996). The Blackwell Encyclopedia of Writing Systems. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-21481-6.
  • Cross, Frank M. (1973). Canaanite Myth and Hebrew Epic. Harvard University Press. ISBN 9780674091764.
  • Cunliffe, Barry (2008). Europe Between the Oceans; 9000 BC-AD 1000. New Haven: Yale University Press.
  • Elayi, J. 2013. Histoire de la Phénicie. Paris: Perrin
  • Gaster, Theodor H. (1965). „The Religion of the Canaanites”. Ур.: Ferm, Vergilius. Ancient Religions. New York City: Citadel Pres (original ed.: Philosophical Library 1950).
  • Gordon, C. H. 1966. Ugarit and Minoan Crete. New York: W.W. Norton & Company
  • Harden, Donald (1962). The Phoenicians. New York City: Frederick A. Praeger.
  • Heard, C. Yahwism and Baalism in Israel & Judah (3 May 2009)
  • Herodotus. The History of Herodotus. Translation by George Rawlinson (1910 изд.). London: J.M. Dent & Sons. „Online version”. Internet Classic Archive.
  • Herodotus. The Histories. Translation by Alfred D. Godley (1920 изд.). Cambridge: Harvard University Press. „Online version”. Perseus Digital Library.
  • Homer. 6th century BC (perhaps 700 BC). The Odyssey. Translated by Stanley Lombardo. Indianapolis: Hackett Publishing Company.
  • Jung, Carl G. (1969). Archetypes and the Collective Unconscious [sic]. The Collected Works of C. G. Jung. 9—I. Princeton University Press. ISBN 978-069109761-9.
  • Lancel, Serge (1995). Carthage. A History. Oxford: Blackwell (original ed. in French: Carthage. Paris: Librairie Artheme Fayard 1992).
  • Markoe, Glenn E. (2000). Peoples of the Past: Phoenicians. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-22614-2.
  • Mikalson, J.D. 2005. Ancient Greek Religion. Malden: Blackwell publishing
  • Moscati, Sabatino (1957). Ancient Semitic Civilizations. London: Elek Books.
  • Moscati, Sabatino (1965). The World of the Phoenicians. New York City: Frederick A. Praeger.
  • Ovid. 1st century AD. Metamorphoses. Translated by Rolfe Humphries. Bloomington: Indiana University Press.
  • Patai, Raphael (1990) [1967]. The Hebrew Goddess. Detroit: Wayne State University Press.
  • Rawlinson, George, 1989, "History of Phoenicia"; Google Archives.
  • Soren, David; Khader, Aicha B.; Slim, Hedi (1990). Carthage. New York City: Simon & Schuster.
  • Urquhart, David, "Mount Lebanon"; Google Archives
  • Warmington, Brian H. (1964). Carthage. Penguin (original ed.:Robert Hale 1960).
  • Carayon, Nicolas, Les ports phéniciens et puniques, PhD Thesis, 2008, Strasbourg, France.
  • The History of Phoenicia, first published in 1889 by George Rawlinson is available Online under Project Gutenberg. Rawlinson's 19th-century text needs updating for modern improvements in historical understanding.
  • Todd, Malcolm; Fleming, Andrew (1987). The South West to AD 1,000 (Regional history of England series No.:8). Harlow, Essex: Longman. ISBN 978-0-582-49274-5., for a critical examination of the evidence of Phoenician trade with the South West of the U.K.
  • Thiollet, Jean-Pierre, Je m'appelle Byblos, foreword by Guy Gay-Para, H & D, Paris. 2005. ISBN 978-2-914266-04-8.
  • Cerqueiro, Daniel. Las Naves de Tarshis o quiénes fueron los Fenicios. Buenos Aires: Ed.Peq. Venecia. 2002. ISBN 978-987-9239-13-1.

Спољашње везе

Јаков Посник

Свети Јаков Посник је хришћански светитељ. Живео је седамдесет и пет година у VI веку. Подвизавао се у близини Феничанског града Порфириона. Када се замонашио, у пустињи је провео петнаест година. У хришћанској традицији се спомиње да се толико усавршио у хришћанском животу, да је молитвом лечио и најтеже болеснике.

Једном су његови противници послали проститутку код њега, која га је наводила на „грех“. Кад је видео да ће згрешити, Јаков је, по црквеном предању, ставио леву руку у ватру и држао је у њој док се није опрљила. Када је жена видела то, уплашила се, покајала се и променила свој живот. Потом, када су му, према црквеном предању, неки људи довели своју луду ћерку да је исцели од лудила, згрешио је с њом, а онда, да би сакрио „грех“, убио ју је и бацио у реку.

Потом је Јаков провео десет година као покајник живећи у једноме гробу. У хришћанској традицији се помиње да је сазнао да му је Бог опростио по томе, што једном по његовој молитви пала киша за време велике суше.

Циљ злих духова је бацити светог човека у телесни грех да би тако изгубио дарове исцељења и чудотворства“.

Џунд Димашк

Џунд Димашк (арапски: جند دمشق‎) била је највећа од свих под-провинција (аџнад, једни. џунд), у који је Сирија подијељена под династије Омаејада и Абасида. Именован је по свом главном и највећем граду, Дамаску ("Димашк"), који је у Омејадском периоду био и главни град Калифата.

Антиохијска патријаршија

Антиохијска патријаршија (арап. بطريركية انطاكية وساير المشرق للروم الارثوذك‎) јесте помесна и аутокефална црква. Налази се на трећем месту у диптиху.

Блиски исток

Блиски исток је регион који обухвата простор јужног и источног дела Медитерана, и простире се на територији која се пружа од источног дела Средоземног мора па све до Персијског залива. На овом подручју обитава неколико културних и етничких група, од којих истакнуто место имају персијска, арапска и турска култура. Најраспрострањенији језици су персијски и арапски.Већина дефиниција Блиског истока у овај регион убраја државе од Ирана у југозападној Азији до Египта у северној Африци. Остале државе севера Африке (као што су Либија, Тунис и Мароко) се сматрају северноафричким државама.

Винова лоза

Винова лоза (Vitis vinifera L.) је род скривеносеменица из фамилије Vitaceae (лозице). Род обухвата око 60 врста дрвенастих пузавица, од којих се само неколико узгаја. „Културну“ винову лозу је на територији Србије први пут посадио цар Пробус на Фрушкој гори и Монс Ауреус (околина Смедерева).

Дијецеза Исток

Дијецеза Исток или дијецеза Оријент (лат. Dioecesis Orientis, грч. Διοίκηση Ανατολής), је била дијацеза позног Римског царства, укључуивала је покрајине на из западног дела Блиског истока, између Средоземног мора и Месопотамије. Током касне антике, то је била један од главних комерцијалних, пољопривредних, верским и интелектуалним области царства, а њен стратешки положај окренут према Сасанидиском царству и немирна пустињска су племена јој дали изузетан војни значај.Њен главни град је био у Антиохија, а њен гувернер имао је посебан назив комес Орјентис ("Управитељ Истока", ачин вир спектабилис и каснији вир Глориосус) уместо обичног "Викариус".Дијецеза је основана након реформи Диоклецијана (р. 284-305), и била је подређена преторијанском префектуре на истоку.Дијецеза је укључени првобитно укључивала све блискоисточне покрајине Царства: Исаврија, Киликија, Кипар, Еуфратенсис, Месопотамија, Осроена, Сирија Коела, Феникија, Палестина Прима, Палестина Секунда, Арабија, и египатске провинције Аегиптус, Аугустамника, Тебаис, Либија Супериор и Либија Инфериор, које су груписане у одвојене Дијецезе Египта под Валенсом (р. 364-378). Током 4. века, неколико покрајине је подељено, што је резултирало појавом нових провинција Киликија I и II Киликија, Сирија I и Сирије II Салутарис, Феникије I и II Феникије Либаненсис (источно од планине Либана), Палестине I, Палестине II и Палаестине Салутарис (или Палаестина III). Последњи стварање нових покрајина било је у време владавине Јустинијана I (Р. 527-565), када је Теодорида, регион око Лаодикије, одвоји од Сирије I. Отприлике у исто време, Кипар је подељен и постало део нове супер-покрајине, у квестура Екеркитус.Године 535, у оквиру својих административних реформи, Јустинијан I је укинуо Дијецезе, а комес Орјетнис постао је провинцијски гувернер Сирије I, задржавајући свој претходни чин вир спектабилис и његове приходе.Цело подручје некадашње дијецезе дошао под Сасанидко-персијском окупацију током 610-тих и 620-тих година, током византијско-сасанидског рата 602-628. Убрзо након византијске победе у рату и опоравака региона, она је поново изгубиљена, овај пут трајно, у муслиманским освајањима: од 640-тих година, Киликија је формирала границу између Византије и новог арапског килафата, а Кипар је постао спорна територија. Од старих провинција Дијецезе Истока, само Исаврија и два дела Киликије остала су под византијском влашћу, груписани под новом Темом Анатоликом.

Новоасирско царство

Новоасирско или Неоасирско царство, је период историје Месопотамије од 911. п. н. е. до 612. п. н. е. Неоасирско царство је уследило након Средњег асирског периода (14. до 10. век п. н. е.). Током средњег асирског периода Асирија је била мања краљевина, која се борила за доминацију са Вавилоном. Након похода Ададнирарија II Асирија је постала велика регионална сила и израсла је у опасност за 25. династију у Египту. Асирија је достигла врхунац моћи за време Тиглат-Пилесара III (владао 745. п. н. е.—727. п. н. е. ). Асирску престоницу Ниниву, као и саму царевину, уништио је савез предвођен Међанима и Вавилоњанима 612. п. н. е. и самим тим су асирска независност и царска величина заувек приведени крају.

Опсада Тира

Опсада Тира је трајала 10 месеци (новембар 333. п. н. е. - август 332. п. н. е. ).

Тир је стратешки важан град на обали Феникије, односно данашњем Либану. Александар Македонски га је опседао 10 месеци.

Љут због тако дуге опсаде 30.000 становника је убио или продао као робље.

Палестина Салутарис

Палестина Салутарис (лат. Palaestina Salutaris), или Палестина Терција (лат. Palaestina Tertia), је била византијска провинција која је захватала подручја од Негева (или Едом), Синај (осим северозападне обале) и југозападни Трансјордан, јужно од Мртвог мора. Провинција је била део Дијецезе Исток, и била је одвојена од Арабије Патреје у 6. веку и проширена и постојала је све до муслиманских освајања у 7. веку.

Палестина Секунда

Палестина Друга или Палестина Секунда (лат. Palestina Secunda), је била византијска провинција која је постојала од 390. године, све док је нису освојиле муслиманске војске током сукоба у периоду 634-636. Палестина Секунда је чинила део Дијецезе Исток, а сачињавали су је Галилеја, Израелска долина, Бет Шеан долина и јужни делови Голанске висоравни, са њеном престоницом Скитополисом (Бет Шеан). Провинција је доживела успон хришћанства под Византијцима, али је такође била и напредан центар јудаизма, након што су Јевреји били истерани из Јудеје од стране Римљана у 1. и 2. веку.

Пуни

Пуни су етнички мешана група људи која је живела у античној Картагини, позната од историографиja и као Картагинска хора.

Пуници су се увек осећали повезано са својим градом — Тире. Легенда о оснивачу — Дидона, то потврђује.

У антици су жртвовање још увек пракса. Римљани приписују жртве деци на пунима. Ова пракса је веома контроверзна и данас се води жестока расправа о томе да ли је треба негирати или не. Године 2016. завршио је међународни пројекат са научницима из свих водећих земаља. Одабрали су ДНК геном из костура младића који је пронађен на Бирси.

Резултати су више него занимљиви. Испада да гени овог младића имају гене древне медитеранске (минојске) цивилизације и Тартешани. Не постоји случајност са генима данашњег либанона, а најчешћи су слични хромозоми код португалаца.Пуница је била повезана са издајством или подмуклост — за римљане. Отуда фраза улова Punica fides или Punica religio, иронично „пунична верност”.

Након тзв. инцидент у добар час, фес је потребан као службени османски шешир. Ово је увредљиво за Бугаре и Србе у Румелији и Босни, јер ово је модел шешира који су носили Картагински свештеници. Први камен Бурсе положио је Ханибал. Данас је Бурса главни град балканских Турака.

Свети Фрументије

Свети Фрументије Аксумски је хришћански светитељ из 4. века, просветитељ Аксумског царства и његов први епископ.

Сидон

Сидон (арап. صيدا Saydā‎, грч. Σιδώνα, хебр. צִידוֹן, Zaydo'wn) је трећи град по броју становника у Либану, на обали Средоземног мора. Град административно припада говернорату Јужни Либан. Налази се око 40 km северно од Тира и 40 km јужно од Бејрута. Према процени из 2005. у граду је живело 163 554 становника, углавном сунита, шиита, гркокатолика и маронита.

Сидон је настао пре око 4000. година и био је један од најзначајнијих градова атничке Феникије. Одавде је створена велика трговачка мрежа која је трговала дуж целог Средоземног мора. Град је био чувен по стакларству и изради пурпурне одеће.

Сирија

Сирија (арап. سوريا или سورية‎), или званично Сиријска Арапска Република (арап. الجمهورية العربية السورية‎), држава је у западној Азији. Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на северу. Сирија на два места нема јасно утврђене границе - Израел држи под окупацијом већи део покрајина Кунејтра (Голанска висораван) на југозападу земље, док су сукоби са Турском око покрајине Хатај на путу разрешења око статуса покрајине. Историјски, Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине и делове Јордана. Ова област Блиског истока се некада називала и Велика Сирија, или на арапском језику Билад ел Шам. Сирија се простире на 185.180 km² површине на којој живи 17.064.854 становника, према подацима из 2014. године. Главни и највећи град је Дамаск.

Средњи исток

Средњи исток је регион који грубо обухвата југозападну Азију (не рачунајући Кавказ) заједно с Египтом. Један од синонима је Блиски исток, као супротност Далеком истоку. Највећа етничка заједница су Арапи, затим Турци, Туркмени, Персијанци, Курди, Азери, Копти, Јевреји, Асирци, Маронити, Черкези, Сомалци, Јермени, Друзи и бројне друге мање етничке групе.Историја Средњег истока датира још из древних времена, и током историје, била је један од центара светских дешавања. Када се разматра древна историја Средњег истока чешће се користи израз Блиски исток. Средњи исток је такође место порекла најраспрострањенијих религија попут јудаизма, хришћанства и ислама, као и мање распрострањених бахаизма, мандаизма, религије Друза и других. Средњи исток генерално има суву и топлу климу. Постоји неколико већих река које омогућавају наводњавање и побољшавају пољопривреду, посебно у подручју Плодног полумесеца. Државе Арабијског полуострва, нарочито оне које се налазе у подручју Персијског залива, имају велике количине сирове нафте, која им доноси велико богатство. И данас, Средњи исток је остао стратешки, економски, политички, културолошки и религијски осетљив регион.

Стари век

Стари век је епоха робовласничког друштвеног поретка који је, у току развоја људског друштва, најдуже трајао. Протеже се од појаве класних друштава, првих цивилизација и прве писмености (4000—2000. године п. н. е. па до пропасти Западног римског царства (476. године).Термин стари век обележава историјографију историјског доба настанка првих цивилизација на Средњем истоку у области Средоземног мора и у јужним и источним областима Азије.

Улпијан

Улпијан (лат. Domintius Ulpianus), око 200 г. н. е. из Тира, Феникија (лат. Phoenitia) данас Либан, један је од последњих великих римских правника класичног доба.

Са колегом Паулусом (лат. Paulus) припадао је конзилијуму преторијанских префекта (лат. praefectus praetorio) у време Папинијана (лат. Papinian), када се први пут и појављује у јавности. Био је члан савета цара Септимија Севера 193-211), а за време Каракале 211-217) био је уравник државне библиотеке (архива) (лат. magister libellorum). Цар Елагабал га је прогнао из Рима.

Пред крај живота је и сам заузео положај преторијанског префекта, команданта преторијанске гарде и главног саветника цара Александра Севера. Уживао је наклоност овог цара, који га је и вратио у Рим. Убили су га 228. године н. е. побуњени преторијанци, иако има тврдњи да папирус из Египта помиње као време његове смрти мај или јуни 223. године н. е.

Његова књижевна делатност била је веома обимна, написао је око 280 књига. Главно дело су му Регуле (лат. Regulae) у 7 књига правила и институција - од којих једна De officio proconsulis libri x., садржи изалгања о кривичном праву. Затим, коментари преторских едиката (лат. Libri ad edictum praetoris) које обухватају 81 књигу, збирки мишљења, одговора и расправа. Коментари Сабина (лат. Libri ad Sabinum), коментари римског грађанског права (лат. ius civile) који сачињавају више од 50 књига.

У време првог прогонства, током пет година, направио је прву велику кодификацију Римског права Constitutio Antoniniana, у којој је прегледно сажео сва важећа правна правила из хиљадугодишње традиције Римског права.

Изводи из његових списа сачињавају отприлике трећину Дигеста (лат. Digesta) (од чега су око једне петине коментари едиката), кодификације византијског цара Јустинијана.

Иако није био оригиналан правни писац, већ више компилатор, Улпијан се није држао превише туђих мишљења нити је слепо пратио ауторитете. Као аутора карактерише га доктринарана доследност, разложна критика и луцидност у аргументацији, стилу и језику. Најважнији допринос Улпијана је у настављању идеала законите владавине (владавине закона).

Прво издање једног дела Улпијанових сачуваних рукописа, Domintii Ulpiani fragmenta, које садрже 29 поглавља први пут је објавио Тилије (лат. Tilius) у Паризу (1549).

Феничанско писмо

Феничанско или феничко писмо, било је писмо којим су се служили стари Феничани и настало је крајем другог миленијума пре нове ере. То је алфабет абџадског типа, који се састоји од само 22 сугласничка слова, остављајући имплицитне самогласнике, мада извесни касни варијетети користе matres lectionis за део самогласника. Он је кориштен за писање фенићанских, северно семитских језика, које сеу користиле античке цивилизације Феникије у данашњој Сирији, Либану, и северном Израелу. На основу овог писма настало је грчко, арамејско, хебрејско и арапско писмо.

Фенићански алфабет је изведен из египатских хијероглифа. Он је постао један од најшире кориштених система писања, који су фенићански трговци раширили по медитеранском свету, где су га адаптирале и модификовале многе друге културе. Палеохебрејски алфабет је локална варијанта фенићанског, као што је и арамејски алфабет, претходник модерног арапског. Современо хебрејско писмо је стилска варијанта арамејског. Грчки алфабет (са својим потомцима латинским, ћириличним, рунским, и коптским писмом) исто тако је изведен из фенићанског алфабета.

Феничанско писмо је пронађено на већем броју археолошких налазишта на Медитерану где су Феничани имали своје колоније, као у Библосу (Либан) и Картагини (Тунис). Првобитно, сва слова су била урезивана у камен, већина их је била попречна и усправна, као и ознаке у рунама. Феничани су писали здесна налево, али понекад и слева надесно као и у баустрофедону, где су редови текста наизменично писани здесна налево и слева надесно. Нека слова су писана на различите начине, као нпр. слово тав које се писало као „+“ али и као „х“.

Ханан

Ханан или Канан (на арапском: کنعان , на хебрејском: כְּנַעַן , на грчком: Χαναάν), је древно име региона на Блиском истоку који одговара територији блискоисточног дела медитеранске обале и непосредне унутрашњости. Границе би биле између старе Газе на југу до ушћа реке Оронт на северу, обухватајући све земље које не припадају пустињи у унутрашњости, у дубину од око 150 километара од медитеранске обале.

Ова зона има веома дугу историју која датира још од неолита и садржи веома важна археолошка налазишта, као на пример Јерихон, Угарит, Јерусалим, Тир, Сидон, Библос, Дамаск или Газа. Настањивали су га различити народи, као на пример, Хананци или Кананци, Хикси, Аморејци, Феничани, Хебреји и њихови потомци, Јевреји.

Одговарајући временски оквир за коришћење термина Канаан за ову зону би био од најдревнијих времена до времена када су ову територију освојили Римљани, мада постоје и друге деноминације исте територије за исти временски период: Палестина, Израел, Јудеја, Феникија, Арам, Сирија, Света Земља итд.

Данас на овој територији налазе се државе Јордан, Сирија, Либан и Израел.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.