Федерати

Федерати (лат. Foederatus) су у Римском царству били народи којима је било дозвољено да се населе на територији Римског царства, а они би се обавезали споразумом (лат. foedus) да ће давати одређени број војника уколико царство буде нападнуто и да ће водити исту политику као и Рим. На тај начин Рим се борио против других варвара који су се обрушавали на царство. Франци су прво германско племе које је добило статус федерата 358. године, када их је цар Јулијан пустио да се населе у северној Галији у којој је током претходног века дошло до значајног пада становника у замену за помагање у одбрани границе на Рајни.

Спољашње везе

Аларих I

Аларих I или Аларик I (гот. Alareiks) је био визиготски краљ између 395. и 410. године. Био је први германски вођа који је освојио Рим. Одиграо је значајну улогу у пропасти Западног римског царства. Припадао је династији Балтинга и био је син визиготског вође Рочестеса. Родио се око 375. године на Пеуки, острву које се налази на делти Дунава. У доба кад се он родио, Визиготи су живели на територији данашње Бугарске, пошто су побегли пред Хунима на јужну обалу Дунава под вођством Фритигерна, а по дозволи римског цара Валенса.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валија (визиготски краљ)

Валија, визиготски краљ између 415. и 419. године. Наследио је престо пошто су Атаулфа и Сигериха исте године били убијени.

Успоставио је мир са царем Хоноријем и прихватио споразум са Римским царством. Такође је вратио Галу Плацидију њеном брату, Хонорију. Као резултат свега овога, 417. године добио је дозволу да се насели са својим народом у Аквитанији као федерати. Успоставио је свој двор у Тулузу који ће остати престоница визиготске државе до краја 5. века.

Године 418. напада Хиспанију и потчињава Вандале, а Аланима смањује територију. Стигао је до севера Африке међутим, био је приморан да се врати у Галију.

Са њим нестаје директна наследна линија династије Балти коју је основао Аларих I. Наследио га је незаконити Аларихов син, Теодорик I.

Вандалско краљевство

Вандалско краљевство је била држава која је постојала од 429. до 534. на подручју северне Африке и западног Медитерана, а коју су основали и њоме владали Вандали, германски народ који је за време Велике сеобе народа продро на подручје тадашњег Западног римског црства. Вандали су под вођством краља Гејсериха године 429. дошли у тадашњу провинцију Африку на позив локалног гувернера као федерати, однсоно најамници, али су се одметнули од Рима и године 439. заузели Картагину учинивши је престолницом своје државе. Брзо су стекли поморске вештине те их искористили како би заузели Сицилију, Сардинију, Корзику и Балеаре те извели пљачкашки поход на Рим који је значајно допринео пропасти Западног царства. Вандалска је држава захваљујући богатим ресурсима и сигурности од супарничких германских народа на северним обалама Медитерана била једна од најмоћнијих у касној антици. Њену унутрашњу стабилност су, поготово, од смрти краља Гејсериха, нагризале верске разлике између вандалских властодржаца који су били аријанци и домородачког становништва које је исповедало „правоверно“ никејско хришћанство. Године 533. је то искористио источноримски цар Јустинијан и покренуо поход против Вандала који је довео до брзе пропасти њихове државе.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Германи

Германи обухватају велику, језички и племенски сродну групу индоевропских народа, чија је прадомовина била јужна Шведска, Данска, Шлезвиг-Холштајн и Севернонемачка низина (између реке Везера и Одре).Из тог подручја су се многобројна племена већ у праисторијско време поступно ширила на исток до реке Висле, на запад до реке Рајне, а на југ до Мајне, спуштајући се чак и до Дунава и Карпата.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Соасонски домен

Соасонски домен, такође познат и као Гало-римски домена (франц. Domaine gallo-romain), Краљевина Соасон, Егидијево краљевство или Сијагријево краљевство је назив који разни историчари користе за галоримску државу која је постојала на подручју данашње северне Француске од 461. до 486. године и која се сматра последњим државноправним остатком Западног римског царства.

Почетком 5. века је за време Велике сеобе народа и после колапса дотадашњег лимеса тадашња римска Галија постала одредиштем миграције бројних германских народа који су се населили на њеном подручју, формално као федерати (савезничке трупе) Царства које је у неколико деценија изгубило свој ауторитет и моћ. Једно од подручја које се успело одупрети тим процесима био је појас између реке Соме на северу и реке Лоаре на југу и где су Галоримљани успели да очувају свој начин живота и политичку организацију.

Године 461. тим подручјем је као magister militum управљао римски генерал Егидије. Када је исте године западноримског цара Мајоријана убио генерала и de facto господара Царства Рицимер, Егидије је њему и новом незаконитом цару Либије Северу отказао послушност. Рицимер, међутим, није реаговао јер су у међувремену Бургунди заузели долину Роне створивши тако својеврсну тампон-зону између Рицимеру верних подручја у Италији и на медитеранској обали Галије. Егидије је, пак, склопио савез са Францима на северу и уз њихову помоћ успешно сузбио нападе Визиготског краљевства с подручја јужно од Лоаре. Године 464/5. је умро у мистериозним околностима, а након великодостојника Павла, наследио га је син Сијагрије.

Сијагријева држава је успела опстати следеће три деценије, при чему је надживела и Западно царство, које је престало постојати 476/480. Након безуспешних покушаја ступања у контакт са источноримским царем Зеноном је била de facto самостална држава, иако је Сијагрије инсистирао да није цар, односно да влада тек једном провинцијом. За себе је узео назив dux (војвода), али су његови германски суседи за њега користили титулу "краљ Римљана".

Након смрти франачког краља Хилдерика I године 481/82. престо је преузео његов агресивни син Хлодовех који је управо у Сијагријевој држави видео најлакшу мету за франачку експанзију. Започео је рат завршен битком код Соасона у којој је Сијагрије поражен, а његова држава нестала, односно анектирало га је Франачко краљевство.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Франци

Франци су германски народ, који се састојао од неколико германских племена. Франци су прво германско племе које се стално настањује на подручју Римског царства. Дошли су на подручје Римског царства из садашње средишње Немачке и јужне Холандије и населили су северну Галију, где су прихваћени од Римљана као федерати.

Ту успостављају државу Франачку, која покрива већину данашње Француске, Белгије и Холандије и западних подручја Немачке. Тиме су Франци створили историјско језгро и модерне Француске, Немачке, Холандије и Белгије. Прелаз франачког краља Хлодовеха на никејско, а не аријанско, хришћанство при крају 5. века представља један од кључних догађаја у историји Европе.

Франачка је под Меровинзима била изложена цепању и династичким борбама, јер су Франци делили и краљевство на све синове, као што су иначе делили приватно власништво. То је било једно краљевство са доста подкраљевстава.

Франачком су владале две династије краљева:

Меровинзи

КаролинзиУ почетку је постојала главна подела међу Францима:

Салијски Франци, живели на доњој Рајни

Рипуаријски Франци, живели на средњној РајниТа подела је имала свој значај до 9. века по томе што су постојали различити правни системи за сваку од група Франака.

Херусци

Херусци (лат. Cherusci), снажно и ратоборно германско племе настањено у долини реке Везера, у њеном средњем току. Почетком 1. века н. е. постали су римски савезници (федерати), али су се већ 10. године одметнули под Арминијем и успели да дуже време задрже своју независност. Распирујући размирице међу њиховим првацима, Римљани су успели да их ослабе. Томе су допринели и ратови које су Херусци морали да воде са својим германским рођацима, Хатима и Хауцима.После једног неславног периода под краљем кога су им дали Римљани, Херусци напуштају историјску позорницу. Године 15. н. е. спомиње се Сигимунд син Сегеста. Он је био изабран за свештеника убијског храма, али га је напустио пошавши у рат. Главни град убијске области био је oppidum Ubiorum, касније Colonia Claudia Ara Agrippinensium скраћено CCAA (по коме је данашњи Келн добио име).

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.