Фаркаждин

Фаркаждин је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1179 становника.

Фаркаждин
Farkaždin, Orthodox Church
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 1179
 — густина36/км2
Географске карактеристике
Координате45°11′18″ СГШ; 20°28′11″ ИГД / 45.188333° СГШ; 20.469833° ИГДКоординате: 45°11′18″ СГШ; 20°28′11″ ИГД / 45.188333° СГШ; 20.469833° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина63 м
Површина38,9 км2
Фаркаждин на мапи Србије
Фаркаждин
Фаркаждин
Фаркаждин на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23264
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Историја

Фаркаждин је старо српско место, на десној обали реке Тамиша, у народу звано Курјаково, чији је првобитни назив давно помађарен, од мађарске речи farkas што значи вук или курјак. Мађарска власт је преко нарученог друштва за мађаризацију под паролом "за културни препород" априла 1888. године променила званичне називе неких банатских општина. У првом налету то је успело са Фаркаждином, али измена је безначајна, нови назив је био Farkasd.[1]

Некад је најбогатија породица била Курјачки, чији су се чланови бавили и трговином. Тако је 1790. године закупац фаркаждинског рита био Фаркаждинац Теодор Курјаков, са ортацима Бекићем и Стојановим. Исти Теодор Курјак (та верзија) је још 1801. године остао забележен као једини Фаркаждинац у списку претплатника, једне вредне српске књиге.[2]

У 18. веку је у атару села било неколико заселака, који су кратко постојали. Тако је на мапи Баната 1737. године уцртан Вариак као најближи садашњем положају места, а удаљенији у правцу Ченте је Миколак.

Фаркаждин је наводно населио граничарима из Поморишја, овлашћени официр Андреја Грунић око 1750. године. Фаркаждин је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвирату.[3] Село је 1773. године укључено у Илирску пешачку, а три године касније у Немачко-банатску регименту са седиштем у Панчеву. Фаркаждин је био вод или штација у оквиру Перлеске компаније (чете).[4] Фаркаждински трговац Јовица Комлушки је 25. априла 1768. године откупио свих 12 минеја, купљених у Сегедину на вашару од стране орловатског тутора Максима Николића, и поклонио их орловатском храму.[5] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Тамишком округу, Бечкеречког дистрикта. Село има милитарски статус а становништво је српско.[6] Када је 1797. године пописан православни клир ту су два свештеника Јовановића. Парох је поп Спиридон (рукоп. 1763) а помоћник Дионизије (1788), оба су говорили само српским језиком.[7]

Када је укинута банатска војна граница 1873. године у Фаркаждину су забележени само Срби - 1964 душе. Етнички најчистије српско место у окружењу; било испред Ченте, која је имала само четири Швабе.[8]

Године 1905. Фаркаждин је "Farcasd" (помађарен иначе мађаризован назив!) велика општина у Анталфалвском (Ковачичком) срезу. Ту живи 1954 становника у 377 домова. Срби су у великој већини; има их 1876 или 96%, са 362 куће. Од јавних здања вредни су пажње српска православна црква и комунална школа. Пошта има свој уред у Фаркаждину, а у суседном Идвору инсталиран је телеграф.[9]

Црква и школа

Зна се за неколико православних храмова у Фаркаждину. Данашња православна црква је грађена 1847-1850. године, и као све претходне посвећена је празнику Покрову Пресвете Богородице. Не зна се поуздано ко је осликао иконостас у фаркаждинској цркви, мада је то било почетком 20. века. Помињу се двојица иконописаца Миливој Бранчић или Ђура Пецић. Тада је уз њих учио да слика мештанин ратар Светозар Лекић, који је касније наставио сликао кућне иконе. Како је вршачка конзисторије 1. октобра 1906. године усвојила план иконостаса, биће да је исти осликао много познатији, Кикинђанин, Пецић.[10] Освећена је црква 1904. године, а не зна се и зашто је мењала храмовну славу, и од тада се слави празник Рођење Пресвете Богородице.[11] Целивајуће иконе у храму радио је живописац Живко Петровић 1841. и 1844. године.

У селу је почетком 20. века српска православна црквена општина, скупштина редовна, под председништвом Живе Велемировог. Црквено-општински посед је 166 кј. земље. Православно парохијско звање је основано и од тада се црквене матрикуле воде 1779. године. Православна парохија је друге платежне класе, има парохијски дом и парохијску сесију од 34 кј. земље. Парох је 1905. године поп Андрија Јовановић протонамесник, родом из Тараша, у месту служи већ 28 година. Умро је ускоро, па је 1906. године постављен нови парох поп Никола Дабић родом из Карловаца. У месту је српско православно гробље са најстаријим спомеником Михајла Адамовића из 1707. године.[12]

Српска народна школа са наставом на српском језику постоји од 1772. године. У првој половини 19. века Фаркаждин је захваљујући ангажовању свештеника из породице Јовановић и трговаца из породице Ивковић, био истакнут пренумерантски (претплатнички) пункт за набавку новина и књига.[13] Михајло Пупин знаменити Србин из Идвора је као ученик панчевачке гимназије насликао портрет Косте Ивковића, трговца из Фаркаждина. По државном шематизму православног клира из 1846. године у Фаркаждину живи 1681 становник. Све црквене матице се наводно воде од 1768. године. Свештеник је поп Милутин Јовановић, а народну школу похађа 194 ученика. Мушкој деци предаје Трифун Радованчев, а женску учи учитељ Сава Шупица. Умро је 1877. године фаркаждински учитељ Милош Исаковић, па је расписан стечај з а пријем новог. Услове конкурса потписао је парох администратор поп Светозар Јовановић као школски управитељ. Годишња понуђена плата је износила 120 ф., са додацима у натури.[14] Школа фаркаждинска је од 1872. године комунална, са једном зградом грађеном 1798. године. У згради има четири дворнице (учионице)- у три су пет разреда; а четврта је празна! Учитељско тело 1905. године чине: Бранко Јовановић, родом из Ченте, који је ту девет година, Милан Диаманди родом из Уздина, али не говори румунски. Његова супруга је учитељица Анка Диаманди рођ. Гилезан родом из Новог Села, и она наводно не говори румунски. У школу на редовну наставу је ишло тада 247 ученика, а у пофторну школу 56 ђака старијег узраста.[15]

За време ратова између Аустрије и Француске (1792-1801) похваљивани и одликовани су за храброст Фаркаждинци каплар Сима Адамов и катана (граничар) Самоило Сима Белић (двапут). За време мађарске буне 1848. године било је много Банаћана у Главном одбору српског покрета. Из Фаркаждина је то био мештанин Јован Станков. Фаркаждинац Васа Пекић који је 1843. године био исписани (демобилисани) царско-краљевски короносац (заставник) активирао се за време буне 1848. године и постао "народни капетан" у томашевачком логору. Погинуо је славно у бици са Мађарима код Неузине 14. децембра 1848. године, са још стотину српских граничара. Испред фаркаждинске цркве му је подигнут велики мермерни спомен-крст за памћење, који и сада стоји уз парк у центру села. По митрополијском попису из 1865. године у Фаркаждину живи 1795 православних душа, а парохија је солидне друге класе.[16] На трећој скупштини Уједињене омладине српске у Великом Бечкереку 1869. године прилог дао и Јован Живковић учитељ из Фаркаждина. Фаркаждински кнез Велемиров, присталица режимске (мађарске) Деакове странке награђен је златном колајном "за заслуге" 1874. године.

Општина фаркаждинска је 20. јуна 1794. године тражила право одржавања годишњег вашара, али оно је дато Перлезу. Свој просперитет Фаркаждин има да захвали својом везаношћу за суседни, напредни Перлез.

1893. године задесио Фаркаждин земљотрес, са последицама.

Црквено певачко друштво је основано 1880. године,[17] а Добровољно ватрогасно друштво званично регистровано 1889. године. Пошта са телефоном је постојала пре 1898. године а поштански уред отворен у селу 1907. године. Вересијска задруга у Фаркаждину је основана 19. јуна 1905. године. За време Првог светског рата 9. јуна 1916. у месту основана филијала АУ Црвеног крста са 300 чланова. Жељезничка станица на новој прузи Тител - Орловат, грађена 1925. године одавно је затворена. Пољопривредно удружење у Фаркаждину је основано 1939. године, и прикључило се организацији коју је створио лист "Тежак", Београд.

Око 1890. године у месту је постојао јак назаренски покрет, одакле се преко скупова - сабора, та секта ширила по околини и Банату. По званичном извештају панчевачког проте из 1893. године, у Фаркаждину их је било највише у том протопрезвирату - чак 101 назарен, док је суседни, други по значају Идвор имао 76 секташа.[18]

Занимљивости

Перлежан, лекар др Душан Мишков, познат по свом стручно-историографском раду: "Епидемија колере у Фаркаждину 1893. године" објављеном 1974. године.

Фаркаждин је родно место новинара Љубомира Живкова, олимпијског стрелца Душка Епифанића и глумца Јована Торачког, првака зрењанинског позоришта. Одатле потичу и песници Перица Марков и Благоје Јованов.

Демографија

У насељу Фаркаждин живи 1114 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (39,9 код мушкараца и 43,5 код жена). У насељу има 439 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,16.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[19]
Година Становника
1948. 1.775
1953. 1.821
1961. 1.778
1971. 1.743
1981. 1.662
1991. 1.586 1.568
2002. 1.386 1.390
Етнички састав према попису из 2002.[20]
Срби
  
1.316 94,94 %
Роми
  
49 3,53 %
Мађари
  
5 0,36 %
Црногорци
  
2 0,14 %
Југословени
  
2 0,14 %
Чеси
  
1 0,07 %
Хрвати
  
1 0,07 %
Словаци
  
1 0,07 %
Немци
  
1 0,07 %
Македонци
  
1 0,07 %
Бугари
  
1 0,07 %
непознато
  
2 0,14 %

Референце

  1. ^ "Застава", Нови Сад 1888. године
  2. ^ Атанасије Стојковић: "Физика", први део, Будим 1801. године
  3. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  4. ^ Срета Пецињачки: "Граничарска насеља Баната (1773-1810)", други том, Нови Сад 1985.
  5. ^ "Орао" - прве орловатске новине, Орловат 1998. године
  6. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  7. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  8. ^ "Застава", Нови Сад 1873. године
  9. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  10. ^ "Српски сион", Карловци 15. октобар 1906. године
  11. ^ Златомир Бокинац: "Потамишје у Банату", Уздин 2016. године
  12. ^ Мата Косовац, наведено дело
  13. ^ види: Дигитална Библиотеке Матице српске, Нови Сад
  14. ^ "Застава", Нови Сад 1877. године
  15. ^ Мата Косовац, наведено дело
  16. ^ "Српски летопис", Нови Сад 1866. године
  17. ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001.
  18. ^ "Српски сион", Карловци 1894.
  19. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  20. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  21. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Мађаризација

Мађаризација (мађ. Magyarosítás) је планирана и примењена етнички мотивисана асимилаторска политика, коју су извршиле власти у Мађарској у 19. и почетком 20. века. Та асимилаторска политика имала је за циљ да наметне језик и културу Мађара као доминантне у региону у односу на друге етничке заједнице. Према овој политици, друге етничке заједнице биле су присиљене да прихвате мађарски језик и мађарску националност.

Ницала су по Мађарској током 19. века "мађарска културна друштва" која су уз подршку државног апарата, мање-више насилно асимиловалa припаднике пре свега словенских народа. Године 1872. основано у Будимпешти Друштво за мађаризацију. Следеће 1873. године ниче у Пешти, Друштво за помађаривање Мађарски савез, који је предводио проф. Хечеи.

Може се рећи да је супремација мађарска ишла законодавним путем. Спроводила се различитим методама, на разним нивоима. Године 1840. мађарски језик је једини проглашен као званични у Угарској. По наредби Угарског сабора - православне црквене матице су вођене на мађарском језику, а са мађаризованим обликом личних имена. Православни свештеници су "само зато" морали знати мађарски. Десило се 1845-1848. године у Темишвару: водиле су се православне парохијске матице дупло, на српском и мађарском језику. Текла је 12. новембра 1868. године у Угарском сабору, расправа о Закону о равноправности народности. Превласт Мађара је озакоњена; даља судбина немађарских народности сада је зависила од њихове воље. Највише су се претопили Словаци протестанти, јер су са Мађарима исте вере у мешовитим срединама делили исте цркве. Био је потребан само пристрасни свештеник Мађар, па да све крене наопако.

Године 1879. уведен је као обавезан мађарски језик у све немађарске школе, од другог разреда. То је пратила обавеза уведена учитељима да владају мађарским језиком. А 1885. године пооштрена је наредба о оспособљавању учитеља основних школа да предају на мађарском језику. Стиже 1889. године вест: министарство просвете наређује да сви учитељи који су у том звању од пре 1880. године, морају да положе накнадни испит из мађарског језика, у државним учитељским школама, пред посебним комисијама. Апоњијев закон из 1907. године је сасвим подјармио школство у Угарској. Алберт Апоњи председник Угарске независне странке и министар просвете је огољено шовинистички настројен. То је реакција на државни попис из 1900. године: тада 82,3% немађарског народа није знало мађарски језик. У Апоњијевом законском предлогу једна од тачака била је уперена против учитеља "који не предају деци мађарски језик"; они су унапред оптужени да раде против државе. Ишло се свесно и упорно ка стварању јединствене мађарске етничке нације; то је водило ка потпуној асимилацији народности. Свака школа је сада обавезна да развија свест код ученика о припадности мађарској отаџбини и нацији. Апоњијевци су хтели милом или силом да све помађаре, за 40 година.

Паралелно са тим поремећај се шири и у "независно" судство. Од 30. августа 1886. године Перлески срески суд (у Банату) ће разматрати само оно што прими на мађарском језику, као што практикује и Краљевски окружни суд у Панчеву.

Када је реч о Србима православцима ту су први кораци били наметање мађарског језика у школама и државним органима, затим промене назива насеља и имена људи. Мађари су онда преко школа кренули мађаризацију, као најефикаснији пут. Школе су у највећој мери по закону из 1877. године биле подржављене. У њима је учитељ морао знати довољно добро пре свега мађарски државни језик. Увођење грађанске матичарске службе 1895. године која се служила мађарским језиком, помађарена су у великом броју имена и презимена. Добијали су државни "матричари" писана упуства (приручнике) како да немађарска лична имена преведу у мађарска, попут Коста у СИЛАРД, Александар у ШАНДОР, Димитрије у ДЕМЕ итд.

Уведен је 1880. године мађарски језик као званичан у све општине. Морало је доћи до запошљавања чиновника који су се служили тим језиком. Наређено је 1886. године: по мађарски се писма од сад адресирају!

У српском селу Орловату у Банату у два маха, 1886. и 1888. године среска и жупанијска власт покушавају милом да изврше помађаривање села. Нуди се као могућност да нови (од два понуђена) назив места бирају сами општински скупштинари: "Беркењи" или "Шашкере". Када то не буде прошло, стиже нови налог 1887. године, у којем се сада тражи "прилог". Политичка оптштина Орловат мора да се изјасни: да ли је вољна у који културни завод да се учлани са 50 ф. уписнине; да то буде као помагајућа свота. Сеоски кнез Ђурађ Накарада им поручује: Одбија се због оскудице општине и грађана Орловата. Оптерећени су и прековише разним порезима и другим давањима. Коначно 1888. године одбија општина Орловат – "племениту жупанију" (Торонталску у Великом Бечкереку) у њеном захтеву да своту за ширење мађарског језика определи - само због немаштине! Ипак ти атаци власти на аутономне општинске скупштине су дали резултат у околним селима. Мађарске новине објављују 17. априла 1888. године да је (мађаризација успела) у више околних места, дошло до промене назива: Фаркаждин у ФАРКАЖД, Уздин у УЈ ОЗОРА, Чента у ЛЕОПОЛДОВА, Сакуле у ТОРОНТАЛСИГЕТ итд. Орловат је сачувао тада име, идентитет и достојанство и тако ће остати следеће три деценије. Онда 2. фебруара 1911. новине пишу. "Промена имена места у Торонталској жупанији". По тој вести Министарство унутрашњих послова Угарске је наложило (масовну) измену назива места. По Закону из 1898. члан 4., и Предлогу Националног одбора за регистре и споменике се тако поступило. То је урађено (за утеху) и за немачка имена места, поред српских - у којима готово да нема мештана Мађара. Дошло је тако "силом закона" до промена имена чисто српског села Орловата, у помађарени назив Орлод.Најбоље средство за помађаривање које се само по себи намеће била је домобранска војска.

Интензивно помађаривање у јужној Угарској довело је до бројних апсурда. Тако су у неким некад српским местима у Мађарској, близу тада југословенске границе рукополагани свештеници Мађари. Остала је православна црква у месту где су сви Срби помађарени, па су верници након Првог светског рата, који више нису знали српски језик, добијали православне свештенике који су на мађарском језику чинодејствовали.

Борба за мађарску идеју је кренула са врха и ишла до најмањег села. Последњи кораци су били пред Први светски рат, када је укинута стара српска привилегована црквено-школска аутономија 1912. године. Када су мађарски шовинисти дирнули у српске цркве - српске светиње рат је био неизбежан. Две непуне године до избијања Великог рата (1914) Срби су још успевали да се боре новинским написима и зборовима; све друго им је било ускраћено.

Перлез

Перлез (мађ. Perlasz) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 3.383 становника. До 1965, године је ово насеље седиште комуне Општине Перлез коју су чинила насељена места: Ботош, Книћанин, Орловат, Перлез, Томашевац, Фаркаждин и Чента. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Зрењанин.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Тамиш

Тамиш (рум. Timiș, мађ. Temes, нем. Temesch) је река која извире у северним деловима румунских Карпата у делу који се зове Цернеи Планине (Cernei Mountains). Под највишим врхом планине Семеник-Пјатра Гонозеи на 1445 м, налази се извориште градиштанског потока, једног од три изворишна крака Тамиша. Пролази кроз цео Банат а ушће му је код Панчева где се улива у Дунав.

Хришћанска назаренска заједница

Хришћанска назаренска заједница је верска заједница чије се учење заснива искључиво на Светом писму по преводу Ђуре Даничића и Вука Караџића.

У Србији, седиште јој је у Новом Саду у улици Валентина Водника 12. Колико је познато, Назарени су распрострањени у 20 држава широм света: Мађарска, Аустрија, Канада, Сједињене Америчке Државе, Немачка, Аустралија,

Јапан, Бразил, Мексико, Украјина, Словачка, Румунија, Србија, Хрватска, Македонија, Индија, Гана, Израел, Папуа Нова Гвинеја и Швајцарска. Назарени у Србији немају сопствени грб и обележја.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.