Фанариоти

Фанариоти (грч. Φαναριωτες) су припадници грчке елите у Цариграду. Појам је изведен из имена градске четврти познате под називом Фанар, која се налази у европском делу Цариграда. У истом делу града налази се и седиштe Цариградске патријаршије, са Саборном црквом Светог Ђорђа. Током раздобља османске власти, Фанар је постао стециште грчке трговачке и црквене елите, окупљене око Цариградске патријаршије. Богате фанаротске породице су вршиле велики утицај на цариградску патријаршијску управу, а многи патријарски и митрополити су бирани управо из њихових редова.[1]

Посредством патријаршије у Цариграду, фанариотска заједница је такође вршила знатан утицај на вођење послова у осталим помесним црквама на подручју Османског царства. Фанариотско уплитање у послове осталих источних патријаршија (Антиохија, Јерусалим, Александрија) довело је до постепеног нарушавања канонског положаја тих древних цркава. На другој страни, фанариотска политика је издејствовала потпуно укидање Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767), што је довело до тешких последица по православне Србе и друге Словене у Османском царству.[2]

Окосницу фанариотске идеологије чинио је панхеленизам, који се није огледао само у племенитим тежњама ка ослобођењу православних Грка од турске власти, већ је у исто време обухватао и шире замисли о постепеном превођењу негрчких православаца у грчки национални корпус. Такве тежње су биле првенствено усмерене према православним Словенима у Османском царству, које је према фанариотским замисима требало погрчити, путем наметања грчке јерархије, грчке литургије и грчког језика у црквеној управи. Таква фанариотска политика довела је до тешког нарушавања грчко-словенских односа у многим областима, а највећи раскол се догодио 1870. године, у време стварања Бугарског егзархата.[1]

Fanarion
Градско насеље Фанар у Цариграду, око 1900. године
Samuel I of Constantinople
Фанариотски патријарх Самуил Цариградски (1763-1768), главни виновник укидања Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767)

Историја

Формирање фанариотске заједнице је започело након турског освајања Цариграда (1453). У новонасталим околностима, знатан део грчких првака, како световних тако и црквених, усредсредио је своје напоре ка обезбеђивању неопходних предуслова за опстанак грчке православне заједнице, не само у Цариграду већ и широм Османског царства. Први корак ка том циљу учињен је регулисањем положаја Цариградске патријаршије код нових власти, чиме се створен модел који је опстао све до почетка 20. века.[1]

Фанариоти потичу из класе богатих грчких трговаца, од којих је већина тврдила да вуче порекло од племенитих византијских породица. Имали су велики утицај на управу у Османском царству на подручју Балкана од XVIII века. Углавном су куповали или градили куће у четврти Фанар у којој је резиденцију имао Васељенски патријарх, који је по османском управном систему био сматран верским и световним вођом свих православних хришћана у Османском царству. Фанариоти су првенствено настојали ући у ужи круг Патријархових сарадника, и на тај начин постати утицајни у друштву.

Поједини чланови фанариотских породица, успели су сакупити велико богатство и утицај већ током XVII века, добивши висока места у османској управној хијерархији. Од 1669. године па све до Грчког рата за независност 1821. фанариоти су чинили већину особља на Високој Порти и у османским дипломатским представништима. То је било делимично и због доброг образовања које је било знатно више од осталог османског становништва.

Између 1711—1716. године и 1821. године добар део њих дочепао се титула; господара, војвода или кнезова у дунавским кнежевинама (Молдавија и Влашка). Ово раздобље често се зове и Фанариотско раздобље у румунској историји.

Циљеви фанариота били су обнова Византијског царства кроз постепено присвајање османске власти. Залагали су се за очување царства и контролу над негрчким православним становништвом од стране Патријаршије.

На Балкану, термин „фанариоти“ се користи у негативном смислу - односи на сарадњу са Османлијама за време османског ропства.

Од 1920. године термин „фанариоти“ се обично односи на управу Васељенске патријаршије.

Види још

Извори

  1. 1,0 1,1 1,2 Runciman 1968.
  2. ^ Слијепчевић 1938, стр. 250-307.

Литература

Јоаникије III Караџа-Грк

Јоаникије III Караџа (грч. Ιωαννίκιος Γ΄) био је архиепископ пећки и патријарх српски у времену од 1739. до 1746. године. Пореклом Грк, фанариот, постављен је од стране Цариградске патријаршије на чело Српске патријаршије у Пећи. Касније је постао цариградски патријарх, али на том положају се одржао кратко, од 1761. до 1763. године.После преласка српског патријарха Арсенија IV у Угарску, Цариградска патријаршија је 1739. године поставила Јоаникија Караџу, протосинђела Велике цркве у Цариграду, родом из истог града из познате фанариотске породице, за новог српског патријарха.

Патријарх Јоаникије III покушао је да се састане са својим избеглим претходником и са новим митрополитима рашким и нишким, али до састанка није дошло. За време управљања Карловачком митрополијом патријарх Арсеније није имао никакве везе са патријархом Јоаникијем III кога су Турци поставили на трон Пећке патријаршије. Међутим, патријарх Атанасије је одржавао везе са црквама и манастирима као и са Србима који су остали под турском управом. Тада су укинуте у Карловачкој митрополији и пећке кутије за скупљање прилога у корист Пећке патријаршије, са којом су прекинуте и духовне везе.

Познато је да је патријарх Јоаникије III за време своје управе посетио манастир Добрићево, Смедерево и Сарајево, где се затекао на сахрани митрополита дабробосанског Мелетија 5. јануара 1741. године, а идуће године је посетио и манастир Пиву.

Патријарх Јоаникије III није остао у српском народу у доброј успомени, јер је приликом својих канонских посета ходао са султановим указом, мучио народ и на силу му узимао новац. Сит брига, натезања и невоља, он је већ 1746. године напустио презадужену Пећку патријаршију.

После одласка из Пећи патријарх Јоаникије III је једно време био митрополит халкидонски. Успео је да га изаберу за патријарха цариградског 26. марта 1761. године уместо патријарха Серафима II, и управља је Цариградском патријаршијом до 21. маја 1763. године када се повукао у манастир Светог Георгија на Халки, где је остао до смрти 1793. године.

Бугарска егзархија

Бугарска егзархија (буг. Българска екзархия) је била бугарска национална црква, основана 1870. године. Створена је неканонским путем, вољом турских власти, без сагласности Цариградске патријаршије, те је стога 1872. године на помесном сабору у Цариграду проглашена расколничком организацијом. Налазила се у расколу све до 1945. године када се измирила са Цариградском патријаршијом, добивши признање аутокефалности. Бугарска егзархија је 1953. године уздигнута на степен патријаршије и од тада је позната под називом Бугарска православна црква, који носи и данас. У периоду 1870—1918. и 1941—1944. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње Бугарске и Македоније, и делове данашње Грчке (Егејска Македонија), Турске Источна Тракија), Србије ([[регион Ниш, Пирот и Врање), Албаније Мала Преспа) и Румуније (Северна Добруџа).

Велика Румунија

Велика Румунија (рум. România Mare) је назив за Краљевину Румунију у периоду између Првог светског рата и Другог светског рата (1919—1940), када је обухватала Влашку, Трансилванију, део Баната, Буковину, Марамуреш, Кришану, Бесарабију и целу Добруџу. Румунија је тада имала површину од 294.967 km². Данашња Румунија чини 80% некадашње територије Велике Румуније, што је 238.391 km ². Према попису становништва из 1930. године, у Великој Румунији је живело 18.052.896 становника од којих су 71,9% чинили Румуни, 7,9% Секељи (Мађари), 4% Немци и остале нације.

Влашки владари

Ово је потпуна листа познатих влашких владара.

До 1659/1660. Године (Михна ІІІ), породица Басараб била је Господар васалне османске територије. Догађаји тог времена одвијају се у побуне сејмена и домобранa.

У ере Ћуприлића породица из Велеса Гика била је постављена у Влашке.

Након Прутског марша Петра Великог, Влашком су владали фанариоти. Још од периода лала, фанариоти попут господара Влашке, покушавају да зауставе католички утицај и латинизацију из Ердеља после Ужгородске уније.

Први владар са титулом Господар је Мирћа Старији.

Дачки ратови

Дачки ратови су трајали од 101. до 106. Рим је освојио Дакију која се наслањала на доњи ток реке Дунав и тиме спречио претњу по своје провинције на Балкану. Биле су то три војне кампање, све против дачког краља Децебала.

Дунавски вилајет

Дунавски вилајет (тур. Tuna Vilayeti) је био вилајет Османског царства који је постојао од 1864. до 1878. године.

Вилајет је био формиран као последица административних реформи Османског царства из 1864. године, од северних делова Силистрије, дуж реке Дунава.

Обухватао је већи део онога што је данас Бугарска (укључујући и Јужну Добруџу), изузев њених југоисточних делова, и део Румуније познат као Северна Добруџа.

Вилајет је био подељен на санџаке:

Русчук (Rusçuk)

Софија (Sofya)

Трново (Tırnova)

Ниш (Niş)

Тулча (Tulça)

Варна (Varna)

Видински санџак (Vidin)

Кнежевина Молдавија

Кнежевина Молдавија (молд. Цара Молдовей; тур. Boğdan Prensliği) је назив за државу која је постојала од 1346. до 1859. године. Кнежевина је била у вазалном односу према Османском царству од 1514. године, а 1859. се ујединила са Кнежевином Влашком, чиме су ударени темељи данашње Румуније. у различитим периодима Молдавија је укључивала подручја Бесарабије (са Буџаком), целу Буковину и Херцу. Регион Покутја је такође био део кнежевине током једног периода. Западна половина Молдавије је данас део Румуније, источни део припада Републици Молдавији, а северни југоисточни део територије припада Украјини.

Молдавија

Молдавија (рум. Moldova), или званично Република Молдавија (рум. Republica Moldova), је држава у источној Европи. Граничи се са Румунијом на западу и Украјином на истоку. Њена граница са Румунијом је река Прут и доњи ток реке Дунав. Молдавија је у периоду од 1944. до 1991. била у саставу Совјетског Савеза. Независност је прогласила 27. августа 1991. године.

Током историје власт на овој територији имали су многи народи, да би средином 14. века настала кнежевина Молдавија која је 1812. потпала под власт руског цара Александра I. Као независна држава, Република Молдавија постоји од 1991. године када се Молдавска совјетска република одвојила током распада Совјетског савеза и прогласила независност. Међутим, политички развој земље од тада до данас је увелико отежан због постојећег конфликта са самопроглашеном Придњестровском Републиком.

Нишавска епархија

Нишавска епархија или Пиротска епархија је бивша православна епархија са седиштем у Пироту. Основана је у другој половини 18. века, издвајањем Пирота и горњег Понишавља из састава Софијске митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији. Након ослобођења Пирота и горњег Понишавља у Српско-турском рату (1877-1878) и њиховог прикључења Србији, Цариградска патријаршија је 1879. године званично препустила све ослобођене области Београдској митрополији, која је новодобијену Нишавску епархију наредне 1880. године укључила у састав Нишке епархије.

Призренска епархија

Призренска епархија је древно православно црквено подручје у Јужној Србији. Постојала је у континуитету током више од осам векова, почевши од 10. века, па све до 1808. године, када је спојена са Рашком епархијом у садашњу Рашко-призренску епархију.

Румунска књижевност

Румунска књижевност представља књижевност коју стварају румунски књижевници, иако се појам може користити да би означио сву књижевност написану на румунском језику.

Румунска револуција 1989.

Румунска револуција 1989. била је једнонедељни скуп насилних немира и нереда у Румунији током касних децембарских дана 1989. године. Овом револуцијом збачен је комунистички режим румунског диктатора Николае Чаушескуа, који је заједном са својом женом Еленом осуђен на смрт и погубљен. То је било једина насилна смена комунистичког режима у источној Европи где су погубљени носиоци тог режима.

Румунски рат за независност

Румунски рат за независност је био је рат између Румуније и Османског царства који се водио између 1877. и 1878. у којем је Румунија добила међународно признату независност.

Социјалистичка Република Румунија

Социјалистичка Република Румунија (скраћено СР Румунија; рум. Republica Socialistă România) је било службено име Румуније од 1965. године. Држава је од 1947. до 1965. године носила име Народна Република Румунија (скраћено НР Румунија; рум. Republica Populară Română). Укинута је крајем децембра 1989. године након избијања револуције.

Српска православна црква

Српска православна црква (СПЦ) јесте помесна и аутокефална црква, са достојанством патријаршије. Налази се на шестом месту у диптиху Православне цркве. Њено канонско подручје покрива територије свих држава које су настале на просторима бивше Југославије. На њеном челу налази се патријарх српски, господин Иринеј.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Тиверци

Тиверци или Тиверјани (укр. Тиверці) су древно словенско племе, које је у 9. веку насељавало југ данашње Украјине и Молдавије уз обалу Црног мора. Живели су на простору између река Дњестар и Прут и ушћа Дунава у Црно Море, уз данашњу границу са Румунијом. Имали су блиске везе са својим суседима Улићима.

Бавили су се углавном пољопривредом. Учествовали су у походима Олега од Новгорода на Цариград 907. и Игора Рјуриковича 944. године.

Током 10. века Тиверци су постали део Кијевске Русије. Учествовали су у ратовима са суседним евроазијским племенима.

Током 13. века ујединили су се са осталим украјинским племенима. Након пада Кијевске Русије њихово политичко средиште представља град Галич у склопу Галичко-Волињског краљевства. Велики број Тивераца асмилирали су накнадно придошли Власи и Румуни на простору средњовековне Молдавије.

Најранији сачувани документ у коме се помињу Тиверци је Повест минулих лета

Уједињене Кнежевине

Уједињене Кнежевине Молдавија и Влашка (рум. Principatele Unite ale Moldovei și Țării Românești) јe билa једна од фаза у стварању Румуније која је постојала је од 1859. до 1881. кад је проглашена Краљевина Румунија.

По уставу из 1866. године земља добија назив Румунија.

Филетизам

Филетизам (грч. φυλετισμός / племенска подељеност, трибализам), односно етнофилетизам (грч. εθνοφυλετισμός / етничка подељеност) је појам којим се означава тежња ка подели неке заједнице или организације по етничкој, односно националној основи. Током историје, филетизам се најчешће јављао у области политичких или религијских односа. Политички филетизам, као посебан облик етничког национализма, представља тежњу ка подели неког политичког ентиета по етничкој основи, док религијски, односно верски филетизам, као посебан облик религијског национализма, представља тежњу ка подели неког религијског ентитета по етничкој основи.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.