Уџ

Уџ (тур. اوج) је османски коридор за војну офанзиву и освајање. На челу је Уџ Бег (тур. Uc-Bey). [1]

Израз је војни и дословно значи врх стреле или копља. Оуји означавају главне стратешке правце отоманске офанзиве.

На пример, на Ускрс 1346. у Скопљу (с копља), краљ Стефан Душан проглашен је „Царем Срба и Грка“.

Први санџакбега Скопља je Јигит паша. Његов син Турахан-бег је вођа мореjског уџа и осваја Тесалију. [2] Његов други син је Исак-бег вођа српског уџа. [3] Његов син Иса-бег Исаковић први санџакбег Босанског санџака. [4] У то време је у Велбужду живео румелијски мирмиран.

BG-1371
Османске уџе у Бугарској након Маричке битке.

Види jош

Референце

  1. ^ Матанов, Христо (2007). Балкански хоризонти (част 1), Завоеватели и завоювани, стр. 209. Парадигма, ISBN 954-9536-98-X.
  2. ^ Babinger (1987), p. 877
  3. ^ Владимир Бабић (1960). Историја народа Југославије. Просвета. стр. 48.
  4. ^ Ljubiša Doklestić (1964). Kroz historiju Makedonije: izabrani izvori. Školska knj. стр. 54. »... pasa Jigit-beg i njegov nasljednik Ishak-beg, dobili velike zemljisne posjede.«
Акинџије

Акинџија (тур. Akıncılar) је био припадник лаке коњице у Османском царству. Акинџије су били јединица која је прва ступала у борбу у биткама и били су познати по својој неустрашивости на бојном пољу. Формирали су уџ на челу са уџ-беговима.

"Били су распоређени по крајиштима која су називана серхат (крајина), имали су савршену организацију. Свако крајиште имало је своје акинџије, а оне свога акинџијског бега, обично санџакбега дотичног санџака. Он је заповиједао свим акинџијама једне пограничне провинције... Акинџије су постојале само у граничним областима Европске Турске..." Њихов главни задатак је био да деморалишу и поколебају противника и да унесу конфузију међу његове редове. Нападали су у групама, уз велику буку користећи лук и стрелу као главно оружје а нису престајали да одапињу стреле ни код повлачења. Могли су да победе и тешку коњицу јер је њихово наоружање било лако, а њихови коњи брзи и окретни, за разлику од снажних, али тромих коња тешке коњице. Такође су носили и мачеве.

Због покретљивости, акинџије су такође били коришћени као извидница и претходница с циљем да се терорише и заплаши локално становништво пре доласка главних отоманских војних снага.

Одреде акинџија су предводиле одређене породице. Најпознатије акинџије су били породице Малкочоглу (тур. Malkoçoğlu), Турханли (тур. Turhanlı) и Михали (тур. Mihalli) или Махаилоглу.

Галипољски Срби

Галипољски Срби (Галипољци, Бајрамичлије) су Срби који су за време Османске империје пресељени на Галипољско полуострво које се налази на северозападу данашње Републике Турске.

Они су ту пресељени из данашње централне Србије, највероватније из предела око Јагодине који се у њиховим легендама помиње као стара постојбина. Вековима су се одржали у Тракији, иако нису имали додира са својом постојбином и сународницима Србима. Живели су у страном окружењу у два међусобно (неколико сати!) удаљена насеља: Бајрамич (под Куру Дагом или Сувом Планином) и Караџа. Срби из Караџе су се временом неминовно "погрчили". Разлог је био у томе што су се Срби морали у црквеном погледу одлучити за кога су: Бугаре или Грке. Пришли су грчкој јерархији, од које им је дошла грчка школа. Са грчким језиком у цркви и школи дошло је до одрођавања.

Пред балканске ратове у Бајрамичу је живело још 118 српских породица, које су мирно живеле бавећи се највише сточарством. Када је наступило несигурно време, смењивала се бугарска и турска власт, они су силом прилика 1914. године кренули из Бајрамича у Србију.Најзаслужнији за буђење српске националне свести у Бајрамичу, био је "Босанац" Адем-ефендија, жандармеријски поручник, родом из Новог Пазара. Он је добио службу у том крају 1913. године, а како је његова жена говорила само српским језиком, настанили су се у Бајрамичу. Србин-муслиман их је наговарао да се као Срби, одселе у своју државу Србију, која је тада била просперитетна земља. Мештани су то радо прихватили, и убрзо послали делегацију у Цариград, која је требало да помоћу српског и руског конзула уреди њихово пресељење и добије пасоше за све исељенике. Делегацију села чинили су старци, муктар (сеоски кнез) Таса Ламбов, Андреја Ђурић Карађозов и Пандил Вуксичић. Све је било урађено, и сироти Срби су кренули на пут на Ђурђевдан 1914. године. Упутили су се у Галипоље, а одатле руским бродом до Солуна, где их је дочекао српски конзул и спровео до Скопља.Почетком 20. векa су се населили на простору данашње Македоније око Пехчева. У мају 1914. насељено је 105 породица (376 људи) из једне српске оазе на Галипољу (села Бајрамић и Кара Ђал). Њима је дата земља у атару села Бунарџик у Скопском срезу, а чак им је пружена и новчана помоћ, будући да су били без икакве имовине јер су пострадали у рату.Део вароши у Пехчеву где данас живе Галипољски Срби, становници Пехчева називају Кај Грците, што указује на простор одакле су се Галипољци доселили. На попису 2002. године 12 становника се изјаснило да су Срби. Иако македонизовани, прихватају језик нове средине, док стари Галипољски дијалект знају још само они најстарији, па ипак памте своје порекло али немају ниједну институцију која би их окупљала и омогућила да очувају национални идентитет. Као своју велику светињу чувају и данас икону Свете преподобне мученице Параскеве, коју су из Бајрамича понели, a данас је смештена у малој капели која је подигнута у дворишту куће 82-годишњег Атанаса Танча Галазова. Ту долазе и пале свеће за своје живе и мртве и моле се пред иконом коју сматрају за своју заштитницу и верују у њену чудотворну моћ. Кажу да не трпи стакло и да се оно разбијало при сваком покушају да се икона застакли. Списак старих презимена Галипољских Срба, као и она измењена под протекторатом комуниста, а као извор података послужио је телефонски именик Пехчева и разговори са потомцима Галипољаца. Нека од презимена су: Бабаликовић-Бабалаков, Галазовци-Галазов Галазовски, Димитријевић-Димитровски, Јанићијевић-Јанакиев, Јовановић-Јовановски, Марковић-Марковски,Лазаревић-Лазаров, Каналијовци-Каналијов, Каракашовци-Каракашов и Каратуковски, Каракостић-Каракостов ,Карађозовић-Караџолов, Коликовци-Коликов, Костовић-Костовски, Митровић-Митровски, Михајловић-Михајлов, Николић-Николовски, Павловић-Павлов, Пандевић-Пандов, Парасковић-Парасков, Пујић-Пујовски, Пулковци-Пулковски, Ставровић-Ставров, Стефановић-Стефановски, Тодорије-Тодоровски .

Значајни подаци забележени су и на гробљу у Пехчеву-где се види измена презимена са ић на ов/ев/ски/ик,али се виде и презимена преминулих Галипољаца која се на ић завршавају.

Грађански рат у Османском царству

Грађански рат у Османском царству или Османски Интерегнум је вођен између синова Бајазита I (1389—1403), Исе, Мехмеда, Мусе и Сулејмана, око власти у Османском царству.

Отпочео је 1402. године после Ангорске битке у којој су снаге Тимур-Ленка (1360—1405) победиле и заробиле Бајазита, који је касније (март 1403) и умро у заробљеништву. Окончан је битком код села Чаморлу 05.07.1413. године, у којој су Мехмедове снаге са својим хришћанским савезницима потукле Мусину војску, док је он сам ухваћен и погубљен. Током борби које су трајале више од једне деценије, животе су изгубили сви Бајазитови синови, осим Мехмеда, а у сукобе су се активно укључивале и преостале хришћанске државе на Балкану (Византија, Србија, Влашка и друге).

Иса-бег Исаковић

Иса-бег Исаковић је био један од првих исламизираних српских заповедника у османској покрајини Босни и главни оснивач градова Сарајева, Шапца и Новог Пазара. Управљао је Скопским и Босанским крајиштем (Уџова) од 1454. до 1463. и Босанским санџаком од 1464. до 1469. године и дао је велики допринос развоју ових покрајина. Био је посинак првог бега Босне, Исак-бега (по којем носи презиме Исаковић), отац шестог босанског санџак-бега Гази Мехмед-бега, градитељ бројних вјерских и свјетовних објеката. Он jе Уџ Бег (тур. Uc-Bey).

Исак-бег

Исак-бег је био Османски управитељ и војник и скопски санџакбег од 1415. до 1439. године. Он jе Уџ Бег (тур. Uc-Bey).

Историја Османског царства

Османско царство основало је племе Турака Огхуза са западних подручја данашње Турске, којима је владала Османска династија.

О историје Османлија пре XIII. века још је много тога непознатог. Опште је прихваћено да је оснивач Oсманске државе, тј. каснијег Османског царства, био Осман, син Ертугрула, једног од туркменских вођа. Османов отац, Ертугрул добио је као газија од селџучког султана Алалдина II феудалне поседе и земље зване бејлик (beylik) или емират, са седиштем у граду Согуту, на византијској граници унутар Мале Азије. С припадницима једног броја свог туркменског племена чувао је границу и, као и друге газије, водио препаде на византијску територију. Те поседе наследио је његов син Осман.

У овом периоду цартсво се успоствљало и доживело велике успехе. Вође и владари у овом периоду били су: Осман I (1258—1326), Орхан I (1326—1359), Мурат I (1359—1389), Бајазит I (1389—1402). После Бајазита 11 година је био период безвлашћа, то је период борбе његова четири сина за власт.

Класично доба Османског царства

Класично доба Османског царства (тур. Klasik Çağ) односи се на период историје Османског царства од освајања Цариграда 1453. године до друге половине шеснаестог века, отприлике до краја владавине Сулејмана Величанственог (владао: 1520-1566). Током тог периода систем патримонијалне владавине заснован на апсолутном ауторитету султана достигао је свој врхунац, а царство је развило институционалне темеље који су се у модификованом облику одржавали неколико векова. Територија Османског царства је увелико била проширена, а неки историчари тај период називају Пакс Османика. Процес централизације царства који је почео пре 1453. године довршен је током владавине Мехмеда II.

Лала Шахин

Лала Шахин паша (тур. Lala Şahin Paşa; 1330. — након 1388) био је османски војсковођа и први беглербег Румелије. Први Уџ Бег (тур. Uc-Bey) и Мирмиран.

Био је учитељ (лала) султана Мурата I. По његовом доласку на престо 1359. године, водио је османско освајање Тракије. Године 1360. заузео је Дидимотику, а 1362. Хадријанопољ. Потом је Хадријанопољ постао османска престоница Једрене. Године 1364. заузео је Боруј и Филиполис (Пловдив). Био је један од османских предводника у Маричкој бици и предводик у бици код Билеће. Од 1382. године владао је у Софији.

Покопан је у гробници свог сина Шахбедин паше у пловдивској Шахбединовој Имаред џамији. По њему се назива мање место Лалапаша у горњој Тракији, данашња Турска.

Младотурска револуција

Младотурска револуција из 1908. је била револуција коју је извела турска војска којом је поништена укидање парламента које је извео султан Абдул Хамид II, чиме је почела Друга уставна ера. Револуција је била значајан догађај током процеса распада Османског царства.

Крајем 19. и почетком 20. века, Турска је била у великој кризи. Говорило се да је „болесник на Босфору“. Осим на Балкану, имала је проблема са покореним народима и у другим деловима царства. Незадовољство стањем у држави и владавином султана Абдула Хамида II довело је до револуције 1908. године. Група прозападних официра је преузела власт, донела устав и прогласила начело „Отоманско царство Отоманима“. Револуција је окупила шаролик савез реформских плуралиста, турских националиста, западно оријентисаних секулариста и свакога ко је оптуживао султана за хаос у царству. Револуцијом је враћена скупштина, коју је суспендовао султан 1878. Међутим, процес замене монархијских институција уставним институцијама и изборним системом није био ни једноставан нити је промена режима протекла без крвопролића. Наредне године је дошло до промене на престолу избором Мехмеда V за султана. Младотурци су прогласили равноправност свих вера, али је то било само формално. Прави циљ им је био да наметну турски језик и један национални осећај свим народима у држави. Тиме су против себе окренули све хришћанске народе и нетурске муслимане, као и представнике бивше власти. Периферни крајеви царства су наставили да се отцепљују под притиском локалних револуција.

Младотурску револуцију Аустроугарска је искористила за анексију Босне и Херцеговине, док је Бугарска прогласила независност.

Османско царство у Првом светском рату

Први светски рат је био оружани сукоб који је захватио велики део света, а жаристе му је било у Европи те је њиме био захваћен велики део европских земаља укључујући и тадашње Османско царство. Ово Царство је у предратно време већ било поприлично слабо те је било у раздобљу „болесника на Босфору”, што значи да је било у стадијуму убрзаног распадања. Унутрашње стање у земљи је било нестабилно и подељено.

Паша Јигит-бег

Пашаит бег, такође познат и као Јигит паша или Саруханли паша Јигит бег (умро 1413.) је био османски управник Скопског крајишта крајем 14. и почетком 15. века. Он jе Уџ Бег (тур. Uc-Bey).

Подела Османског царства

Подела Османског царства (Примирје са Мудроса, 30. октобар 1918. – укидање Османског султаната, 1. новембар 1922.) био је политички догађај који се догодио након Првог светског рата и окупације Константинопоља од стране британских, француских и италијанских снага у новембру 1918. Подела је планирана кроз неколико споразума које су савезници направили током Првог светског рата, посебно Сајкс-Пикотов споразум. Како се светски рат назирао Османско царство је тражило заштиту али је одбијено од Британаца, Француза, и Руса, а на крају су склопили Османско-немачки споразум. Огроман конгломерат територија и народа који су некада били у саставу Османског царства подељени су на неколико нових држава. Османско царство била је водећа исламска држава у геополитичком, културолошком и идеолошком погледу. Подела Османског царства након рата довела је до јачања позиција западних сила на средњем истоку, као што су Британија и Француска, и стварања модерног арапског света и Турске републике. Отпор овим силама потицао је од Турског националног покрета али није постао широко распрострањен у пост-османским државама све до Другог светског рата.

Мишљење аналитичара за насилно стварање нација попут Ирака (из три различите провинције Османског царства), Палестине и насилне поделе Сирије дуж комуналних линија, сматрало се делом шире стратегије осигуравања сукоба на Блиском истоку, што је одредило улогу западних колонијалних сила (у то време Британије, Француске и Италије) као посредника мира и добављача оружја. Истраживачки центри у Вашингтону ову стратегију називају "Сиријана" или Пакс СиријанаДруштво народа дала је мандат Француској над Сиријом и Либаном, Британији над Месопотамијом (касније Ирак) и Палестином који је касније подељен на Британски мандат над Палестином и Трансјордански емират (1921–1946). Османски поседи на Арабијском полуострву постају Краљевина Хеџаз која је анексирана од Султаната Наџд (данашња Саудијска Арабија), и Мутавеклијско краљевство Јемен. Поседи Османског царства на западној обали Персијског залива били су анексирани од Саудијске Арабије (Ал Хаса и Катиф), или су остали британски протекторати (Кувајт, Бахреин и Катар) или постале нове арапске земље Персијског залива.

Након што се османска влада распала, њени представници су потписали Севрски споразум у 1920. години. Турски рат за независност присилио је западноевропске силе да се врате за преговарачки сто јер нису ратификовали споразум. Потписан је и ратификован нови Лозански мир 1923. године, чиме је поништен Севрски споразум и решена већина спорних територијалних питања. Једно нерешено питање између Краљевине Ирак и Турске око бившег вилајета Мосул, касније је решено у оквиру Друштва народа у 1926. години. Британци и Французи су међусобно поделили Велику Сирију (Сајкс-Пикотов споразум). Остали тајни споразуми склопљени су са Италијом и Русијом. Балфорова декларација охрабрила је међународни ционистички покрет да се залаже за јеврејску домовину у Палестини. Док је била део Тројне антанте, Русија је имала и ратне споразуме који су је спречавали да учествује у подели Османског царства након Руске револуције. Севрски споразум формално је признао нове мандате Друштва народа у региону, the независност Јемена, и британски суверенитет над Кипром.

Скопско крајиште

Скопско крајиште (или Босанско крајиште, Скопско—босанско крајиште) је била привремена админстративна јединица Османског царства.

Стагнација и реформа Османског царства

Историја Османског царства у 18. веку класично је описана као стагнација и реформа.

Аналогно са француским режимом у 18. веку, позната је и као стари режим, у супротности са "новим режимом" Низам-и Џедида и Танзимата у 19. веку.Период је окарактерисан као децентрализација у османском политичком систему. Политичке и економске реформе усвојене током претходног рата са Светом лигом (1683—1699), нарочито продаја пољопривредних газдинстава (отур. malikāne) која је уведена 1695. године, омогућиле су провинцијским личностима да постигну невиђени степен утицаја у османској политици. Ова децентрализација је некада навела историчаре да вјерују да је Османско царство у овом периоду било у опадању, била део веће а сада одбачене Тезе о османском паду, и сада се признаје да су Османлије у овом периоду успешно повезале политичке и финансијске новонастале провинцијске елите у централној влади. Исто тако, царство је доживело значајан економски раст током већег дела осамнаестог века и до, пораза у рату са Русијом 1768-1774, такође могло да прати своје противнике у војној снази. Због тога, историја царства у овом периоду се сада генерално посматра у неутралнијем смислу, избегавајући концепте као што су 'пад' и 'стагнација'. Стари режим је окончан не једним драматичним догађајем, већ поступним процесом реформи који је започео султан Селим III (владао: 1789-1807), познат као Низам-и Џедид (Нови ред). Иако је и сам Селим био срушен, његове реформе су наставили његови наследници у деветнаестом веку и потпуно трансформисали природу Османског царства.

Танзиматске реформе

Танзиматске реформе се односе на период између 1839. и 1876. године (када се појавио Први османски устав).

Трансформација Османског царства

Трансформација Оманског царства, позната и као Ера трансформације, представља период у историји Османског царства од 1550. дo 1700. године, отприлике од краја владавине Сулејмана Величанственог до Карловачког мира којим је завршен Велики турски рат. Овај период карактерише велики број драматичних политичких, друштвених, и економских промена, које су резултирале преласком царства из експанзионистичке, патримонијалне државе у бирократску империју засновану на идеологији одржавања правде и која је штитила сунизам. Ове промене су у великој мери биле изазване низом политичких и економских криза крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века, као што су инфлације, ратовања и политички фракционизам. Ипак, упркос овим кризама, царство је остало јако и политички и економски, и наставило да се прилагођава изазовима света који се мења. Седамнаести век је некада био окарактерисан као период пропадања , али почетком 1980-их историчари који су проучавали Османско царство све више одбацују ту карактеризацију, описујући је као период кризе, адаптације и трансформације.У другој половини шеснаестог века царство је трпело све већи економски притисак због растуће инфлација, која је тада утицала и на Европу и на Блиски исток. Демографски притисак у Анадолији допринео је формирању пљачкашких банди, које су се до 1590-их удружиле под локалним вођама како би покренуле низ сукоба познатих као Џелали побуне. Османска фискална неликвидност и локална побуна заједно са потребом да се војно надмећу против Хабзбурга и Сафавида створиле су озбиљну кризу. Османлије су тако трансформисале многе институције које су претходно дефинисале царство, постепено укидањем тимарског система како би се организовала модерна војска мускетара, и учетворостручиле бирократије како би олакшале ефикасније прикупљање прихода. У Истанбулу, промене у погледу династичке политике довеле су до напуштања османске традиције султанског братоубиства, и до владајућег система који се много мање ослањао на лични ауторитет султана. Друге фигуре су имале веће улоге у власти, посебно жене из царског харема, због чега се део тог периода често назива Султанат жена.

Променљива природа султанског ауторитета довела је до неколико политичких преокрета током седамнаестог века, пошто су се владари и политичке фракције борили за контролу над царском владом. Султан Осман II је 1622. године свргнут у јањичарском устанку. Његово погубљење је било одобрено од стране главног царског судског званичника, чиме је демонстрирана смањена важност султана у османској политици. Ипак примат Османске династије у целини никада није доведен у питање. Од султана из седамнаестог века, Мехмед IV је најдуже владао, 39 година од 1648 дo 1687. године. Царство је доживело дуги период стабилности под његовом владавином, предвођеном од стране реформски оријентисане Ћуприлићи породице великих везира. То се поклопило са периодом обновљених освајања у Европи, освајањима која су кулминирала катастрофом у опсади Беча 1683. године и прекидом владавине великих везира из породице Ћуприлићи. Након битке окупила се коалиција хришћанских сила за борбу против Османлија, што је довело до пада Османске Мађарске и њене анексије од стране Хабзбурговаца током Великог турског рата (1683–1699). Рат је изазвао још једну политичку кризу и навео Османлије да спроведу додатне административне реформе. Ове реформе су окончале проблем финансијске несолвентности и претвориле трансформацију из патримонијалне у бирократску државу као трајну.

Турахан-бег

Турахан-бег (тур. Turahan Bey) је био османски војсковођа и намесник Тесалије од 1423. до 1456. године. Он jе Уџ Бег (тур. Uc-Bey).

Успон Османског царства

Оснивање и успон Османског царства је историјски период који је почео оснивањем Османског беглука 1299. године а завршио се освајањем Цариграда 29. маја 1453. године. Током овог периода мали политички ентитет којим је владала Османска династија у северозападном анадолском региону у Битинији, трансформисао се из малог беглука на византијској византијској граници у царство које је обухватало Балканско полуострво и Анадолију. Из тог разлога, овај период у историји царства се назива Прото-империјална ера. Током већег дела овог периода, Османлије су биле само једна од многих конкурентских држава у региону и ослањале су се на подршку локалних ратних вођа и вазала како би задржале контролу над својим подручјем. До средине 15. века османски султани су успели да акумулирају довољно личне моћи и ауторитета да успоставе централизовану империјалну државу, процес који је остварио султан Мехмед II Освајач (владао: 1451-1481). Освајање Цариграда 1453. године сматра се симболичним тренутком када се османска држава у настајању трансформисала из пуког беглука у царство, означавајући велику прекретницу у њеној историји.Узрок успеха Османлија не може се приписати ниједном појединачном фактору, и они су се разликовали током периода док су се Османлије стално прилагођавали променљивим околностима.Почетке овг периода у четрнаестом веку, веома је тешко за историчаре да их проучавају због недостатка писаних извора. Ни један писани документ не постоји о периоду владавине Османа I, а веома мали број је сачуван о осталом периоду 14. века. Османлије нису знали историју Османовог живота све до 15. века, више од стотину година после његове смрти. Због тога је велики изазов за историчаре да направе разлику између чињеница и мита о његовом животу. Један историчар је отишао чак тако далеко да је описао период Османовог живота као "црну рупу".

Шахбедин

Шахбедин паша (тур. Şehabettin Paşa; — након 1455) био је османски војсковођа и беглербег Румелије. Он jе Уџ Бег (тур. Uc-Bey) и Мирмиран.

Шахбедин је каријеру започео као менаџер пограничног подручја у Албанији. Он је био постављен у Румелијску беглербеју 1436. године од стране султана Мурата II. Године 1440. активно је учествовао у опсади Београда, а наредне године водио је заробљавање територија, укључујући и важне руднике сребра у Новом Барду. Његов гроб налази се у дворишту џамије изграђене у Пловдиву.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.