Устави Србије

Устав је највиши правни акт који уређује рад државних органа и права грађана. Полазећи од овог основног обележја устава можемо слободно рећи да је Србија добила први устав још у 13. веку — Законоправило[1][2] Светог Саве из 1219. године, а затим у 14. веку Душанов законик из 1349. и 1354. године.

Уставна историја Србије

Sveti Sava Kraljeva Crkva
Фреска Светог Саве, Краљева црква у манастиру Студеница, из 1314.
MilosObrenovic 1848
Кнез Милош Обреновић

Србија има богату и дугу уставну историју. Она почиње још у 13. веку.

Законоправило светог Саве из 1219. године је било први српски устав[1]. Законоправило[3] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[4]. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева).

Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[5][6] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija
Цар Душан, фреска из манастира Лесново, око 1350.

Душанов Законик из 1349. и 1354. године је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[7]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Србија је преко Законоправила већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред тога, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије.

Сретењски устав је трећи српски устав, али га наука уставног права сматра за први у новијој историји, јер има сва уставна обележја која су у савременом праву неопходна да би се неки правни акт сматрао за устав. Проглашен је на празник Сретење, 15. фебруара 1835. године. Зато је овај дан проглашен за Дан уставности Републике Србије. Сретењски устав је проглашен убрзо после Српске револуције за време владавине Милоша Обреновића. Србија у то време још није стекла пуну независност, а добила је један од најлибералнијих устава у Европи.

Идеја оснивања уставности у Србији

До краја XVIII вијека у Србији нема ни говора о било каквом уставном поретку. На снази је у првом реду шеријатско право које је наметнуо поредак Османског царства; недефинисани вјерски исламски прописи су били основа читавог друштвеног уређења. У шумадијској области дошло је до честих мијењања границе са Аустријским царством, на чију страну су Срби често стајали (Кочина крајина) и дошло је до значајног проређивања муслиманског живља и опадања друштвено-политичког поретка усљед бројних ратова, рађања хајдучије у свој тој анархији. У вријеме владавине султана Селима III и везировања Хаџи Мустафа-паше, којег су Срби завољели, крајем 18. вијека Смедеревски санџак добија три фермана, 1793. 1794. и 1796. године, који су правно оставили основ уређења посебне народне кнежинске аутономије коју је пашалук добио.

Кнежинска управа која се спонтано самоорганизовала усљед недостатка икакве османске администрације је овим скупом прописа била санкционисана. Услиједио је повратак старих народних обијача демократских зборова, на којима су викањем и јавним расправама одлучивали сви пунољетни мушкарци једне територијалне области који би дошли на сабор. Београдски пашалук је био подијељен на нахије на чијем челу су стајали тзв. „обор-кнезови“ који су управљали заједно са нахијским скупштинама. Потом су се дијелили на кнежине, са кнезовима и кнежинским скупштинама, а свако село је појединачно имало своје сеоске зборове и на њиховом челу је био функционер који се звао кмет. Све ове поглаварске позиције су биле изборне, али су често остајале у рукама угледних породица у пракси из обичаја.

Кнежинска самоуправа је била задужена за сакупљање пореза, одржавање путева, одржавање и ширење православне цркве и рјешавање свих појединачних и земљишних спорова. Јањичарима је било забрањено да кроче у Београдски пашалук и све непрописано читлучење је било стављено изван закона. Привилегије су ту биле ради стварања српске гарде београдског везира, а потом успјешно и читаве српске народне војске ради борбе против одметника. Ово је довело до привредног развоја и рађања трговачког слоја, поставивши темељ за изградњу српског друштва и пут ка Српској револуцији, а представља и једну врсту претече уставности.

1801. године јањичарски одметници су упали у пашалук и окупирали га, погубили везира, укинули све привилегије и увели страховладу и потпуно безакоње и кршење и најконзервативнијих исламских обичаја, подижући у сваком насељу ханове са усељеним Турцима зулумћарима са субашама (ханџијама) на челу. Никаква права нису била дарована. Дахије су подијелиле пашалук међу собом на четири дијела и поставили кабадахије као њихове директне управитеље у свим крајевима. Како би уништили кнежинску локалну самоуправу и предухитрили могућност устанка против угњетавања, окупили су највиђеније главаре и погубили их све.

То је све довело до скупштине у Орашцу 14. фебруара 1804. најугледнијих старешина из углавном Крагујевачке и Рудничке нахије на којој је Ђорђе Петровић изабран за врховног командата устанка против дахија и за повратак реда и мира у Београдском пашалуку. Услиједио је повратак кнежинске самоуправе, и то као потпуно самосталне у односу на Турке, феудални поредак је одмах укинут, а Устаничка Србија постала чињенично независна. Карађорђе, који је изабран искључиво за војног командата, намеће се над устаницима осталих устанака који су избили потом широм Београдског пашалука као врховни вођа и искориштава принуду силе да добије и цивилну управу и постане апсолутни господар српског народа. Како су сви прописи били Карађорђева ријеч, улазио је у сукоб са војводама, које је постављао на челу војно-административне управе једне или више нахија, око оспоравања и цивилне власти. Међутим, и саме војводе су са својим подређеним капетанима и буљубашима полако преузимале и управну и судску власт правдајући се потребама устанка, а некада постајале и бахато угњетавачке, уопште не доводећи нимало до напретка обновљене кнежинске народне самоуправе, већ до чак покушаја њеног тихог гушења.

Слово

Једини орган који се сазивао у устаничкој Србији, и то конкретно најмање једном годишње, јесте била једна прилично недефинисана Скупштина, која би се тешко назвала народном. Многи је сматрају војводском или боље старешинском, јер су у њу улазили старешине, трговци, попови, хајдуци и разни други виђенији људи по основу својих угледа, без неког већег реда и то најчешће они који су управо позвани да дођу експлицитно. Институција представља неку потребу за свеопштом скупштином и васкрснуће древне институције сабора. На њиховим сједницама су војни циљеви објављивани, писма писана, вршен избор или именовање службеника, депутације биране да буду слане у дипломатске мисије, расправљано је о финансијама, судило се о преступима старешина, а некада и важним парницама. Међутим, она је првенствено била једна врста примитивног представничког органа који су лидери Србије сазивали када су год хтјели показивати свијету да њихове одлуке имају неку врсту легимититета. Појавила се потреба да Устаничка Србија добије један прави колегијални орган власти и уставно уређење.

Идеју је у Петрограду саопштио српској депутацији 1804. године руски министар спољних послова Адам Чарториски, који је желио ширење руског утицаја на Балкану ослањајући се на Карађорђеве противнике. Прије тога многобројне српске старешине су маштале о једном цјелокупном савјету који би дијелио власт са командантом устанка, како је замишљао карловачки митрополит Стеван Стратимировић. Један пречанин по имену Теодор Филиповић (под лажним именом Божа Грујовић), универзитетски професор правне историје, дошао је у Србију са својим људима из Харкова и уз подршку браће Ненадовића створио Правитељствујушчи совјет (исто зван и Синод, рјеђе Сенат). Карађорђе је сазивајући Скупштину код себе покушао одложити оснивање Совјета, што му није успјело, јер је 15. августа 1805. године на скупштини у Борку основан. Основан је ипак уз Карађорђеву сагласност и дефинисан као тијело које ће пресуђивати уз команданта за тежа кривична дјела.

Правитељствујушћи совјет је врло брзо преузео своју главну улогу, а то је организација судске мређе - свака нахија би имала по један суд, тзв. „магистрат“, који би је био састављен из три члана од којих је један предсједник и свештеника у улози писара. Магистрати су били првостепени судови, који су некада надлежне војно-административне управитеље позивали да пресуђују, док је Совјет био првостепени суд, мада се и Карађорђе појављивао самостално као врховни судија. Своју улогу је по оснивању проширивао, координисао је војевајење устанка, бавио се просвјетним и црквеним пословима, руководио привредом и финансијама, издавањем бројни прописа обновио законодавство у Србији и ушао у конфликт са командантом око дипломатије, коју је водио независно од Карађорђеве. Формирање Совјета био је директан утицај буржоаске револуције и представљао је прве изразе либералне демократије у Србији, као и, узимајући и од школе природног права, постепену жељу за прерастање борбе за људска права и против злоупотребе у тежње за обновом српске државности, изгубљене османском окупацијом још у средњем вијеку.

„Божа Грујовић“, Совјетов први секретар, израдио је Устројење Совјета како би га уредио. Он је замишљао српску државу као правно уређену, у којој је судска и управна власт подређена законодавној, тј. Совјету. Совјетници су били представници нахија; сваког члана је бирала одговарајућа нахијска скупштина. Устројење Совјета заједно са још неколико аката који су усвојени на Скупштини и који су регулисали односе совјета и команданта и уредили судове и судски поступак настало је нешто што се свеукупно сматра првим српским уставним законом. Совјет се није успио на Скупштини прогласити врховним органом државе јер је изјашњавање Карађорђе зауставио и започео је процес борбе за власт између команданта и совјета. Слиједе Грујовићеве ријечи:

Првиј, дакле, господар и судија у вилајету (држави) јесте закон. Под законом мораду и господари, поглавари и Совјет правителствујушчиј (обшча канцеларија) и свјашченство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.

Руски предлози

Родофиникинов нацрт

Од почетка устанка 1804. године поред прилично неустаљене Скупштине1 постоји позиција врховног вође устанка, а годину дана касније се организује и Правитељствујушчи совјет2 који стоји у директном супарништву с Карађорђем; недостатак икаквих правих свеопштих уставних прописа доприноси општем хаосу у којем сукоби у најтежа времена између Карађорђа и других војвода у првом реду бивају све жешћи. Љета 1807. године руски посланик Константин Константинович Родофиникин долази у устаничку Србију с циљем да предложи организацију и санкционисање њене унутрашње управе. У Београду сам без директног мандата рускога императора прави један нацрт, тзв. „Основаније правитељства србскаго“, које је требало моделисати Србију у духу Русије и претворити је у неку врсту првостепене старешинске кнежевине. К. К. Родифиникин је пружио директну подршку старешинама с циљем ограничења аутократске власти команданта устаника у корист шире групе елите, што се и непосредно види у његовом концизном садржају. Предвиђао је постојање два или практично готово једног јединог органа за цијелу политичку заједницу.

  • Правитељствујушчи сенат србски: Сенат би располагао свим националним приходима, одлучивао о рату и миру и бирао главне војводе3. Његови чланови би били племићког статуса, што не би значило враћање укинутога феудалног поретка већ одржавање једне доживотне почасне титуле, која се избором у сенат аутоматски и стиче. Намјера је била привољавање старешина (у првом реду кнезова) који су били на челу локалних (само)управа и који нису били нимало задовољни ограничавањем својих овлашћења у корист војничких устаничких органа, баш када су сасвим супротно и очекивали - војводе су постајале све самосталније у својим областима, а некад и бахате и угњетавачке. Српски владајући сенат би сам себи бирао нове чланове на предлоге локалних на неки начин демократских народних скупштина4 и разрешавао поједине актуелне. Сенат би задржао и врховну судску улогу већ постојећег Правитељствујушћег совјета, кога би суштински и замијенио; они који не би били задовољни пресудама локалних нахијских судова4, могли би се жалити њему.
  • Књаз: Кнез би био управо предсједавајући сената, који би га сазивао и распуштао. Једина предност у односу на обичне сенаторе приликом гласања би била та што би се Књажев глас рачунао три пута. Једино додатно овлашћење би му било право помиловања. Не би био насљедна, већ изборна позиција, па чак и на ограничен мандат.

Врховни командант5 устанка Карађорђе је био уопштено неповјерљив према руској политици која га је разочаравала јер је очекивао војничку а не савјетодавну подршку, и због овог предлога, према којем би он био изабран за првога Књаза србскога, поготово је био у лошим односима са Родофиникином. Међутим, овај неприхваћени предлог првог уставнок акта Србије је ипак значајно ободрио главешине да знатно снажније дигну глас за ограничење вождове власти у узрочнопосљедично је започео развитак уставног права у Србији.

Други

Уставно право монархијске Србије

Парламентарни устав

Уставно право у Југославији

Монархија

Октроисани устав

Комунизам

Трећи

Србија и Црна Гора

Савезна повеља

Списак савремених устава Србије

Устав Србије из 2006. године

Народна Скупштина Републике Србије је 30. септембра 2006. године, на посебној седници којој су присуствовали председник Републике Борис Тадић, премијер Војислав Коштуница и чланови Владе, једногласно усвојила предлог новог Устава Републике Србије.

Референдум

Резултат референдума о уставу Србије 2006.

  Да (53,04%)
  Не (1,47%)
  Неважећи (0,39%)
  Није изашло (45,09%)

Народна скупштина је једногласно, са 242 гласа народних посланика, усвојила Предлог одлуке о расписивању републичког референдума ради потврђивања новог устава Републике Србије. Према овој одлуци референдум о потврђивању предлога устава Републике Србије је био одржан 28. и 29. октобра 2006. године.

На референдуму требало је да се грађани изјасне по питању: „Да ли сте за потврђивање новог Устава Републике Србије?“ и то одговором „да“ или „не“.

Дана Другог новембра 2006. године, Републичка изборна комисија је објавила коначне резултате референдума: на биралишта је изашло 3.645.517 грађана или 54,91%. За Устав је гласало 3.521.724 или 53,04%.

Посланици Скупштине Србије су 8. новембра, на свечаној седници којој је присуствовао државни врх Србије, верски великодостојници и страни амбасадори, прогласили нови Устав.

Напомене

  • 2Правитељствујушчи совјет, зван и Синод, па некад и Сенат, основан је 1805. године на руски предлог од стране групе српских истакнутих људи с циљем формирања једног општег колегијалног тијела за читаву земљу, као и ограничења вождове апсолутне владавине. Совјет је вршио многобројне дужности: делимично полицијску, управну, спољнополитичку и законодавну издавањем бројних прописа, црквеним питањима, просвјетом, привредом, финансијама, коордирањем устанка; међутим првенствена и главна улога је била судска заједно са командантом, и увијек је и остала организација судства. Чланови Совјета су били угледни цивили из народа бирани на изборима по нахијама, а сам Совјет једна либерал-демократска институција по западном стилу. Иако је улогу временом проширивао, није успио бити проглашен за највиши орган власти и ушао је у чврсто супарништво с вождом
  • 3врховни команданти устаничких војни који су привремено вршили и сву управну и судску власт у једној или више нахија, којима су били све остале војводе, капетани и буљубаше подређени
  • 4Првостепени суд, који се називао магистрат и који је био смјештен увијек у центру села или вароши, чиниле су три судије од којих је један предсједник, и један свештеник у улози писара; они су примали директно плату од Совјета у виду новчане надокнаде за услуге

Референце

  1. 1,0 1,1 „alanwatson.org[[Категорија:Ботовски наслови]]” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 07. 2011. Приступљено 12. 05. 2010. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  2. ^ miodrag petrovic - zakonopravilo sv.save - Download - 4shared
  3. ^ miodrag petrovic - zakonopravilo sv.save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download, Приступљено 27. 4. 2013.
  4. ^ Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА, Приступљено 27. 4. 2013.
  5. ^ S. P. Scott: The Civil Law, Приступљено 27. 4. 2013.
  6. ^ ::: The Roman Law Library (Last Update : July 20, 2012 ), Приступљено 27. 4. 2013.
  7. ^ „alanwatson.org[[Категорија:Ботовски наслови]]” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 05. 2009. Приступљено 12. 05. 2010. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
Krivično procesno pravo

Krivično procesno pravo (енгл. criminal procedural law) kao grana pozitivnog zakonodavstva predstavlja sistem pravnih normi ili normativno utvrđeni skup pravnih propisa, kojima se uređuje krivični postupak. Sastavni deo definicije krivičnog procesnog prava, kao grane zakonodavstva je pojam krivičnog postupka. U opštem smislu i krivični postupak se, kao i bilo koji drugi "postupak", svodi na određeno postupanje, odnosno određenu proceduru, koja se obavlja radi ostvarenja nekog cilja. Kada je u pitanju krivični postupak, taj cilj se svodi na rešavanje krivične stvari koja je predmet postupka (лат. causa criminalis), odnosno krivičnog dela koje je predmet optužnice i o kome odluku treba da donese krivični sud, koji u tom cilju vodi krivični postupak, što je njegova osnovna procesna funkcija, a u okviru samog postupka određene radnje vrše i drugi različiti krivičnoprocesni subjekti, koji na taj način realizuju svoja krivičnoprocesna prava i dužnosti, među kojima su, pored suda, najznačajniji oni koji vrše stranačke funkcije – funkciju optužbe i funkciju odbrane.

Амандмани на Устав Србије 1989.

Амандмани на Устав Социјалистичке Републике Србије (који је био на снази од 1974) донети су 28. марта 1989. године, одлуком Скупштине Србије.

Априлски устав

Устав Србије из 1901. године је био пети по реду Устав Србије, који је био на снази од 1901. до 1903. Устав се такође назива Априлски или Октроисани устав, јер га је наметнуо краљ Александар Обреновић, чиме је ојачан аутократски вид његовог политичког режима. После убиства краља Александра 1903. године, устав је стављен ван снаге усвајањем новог, либералнијег устава из 1903.

Душанов законик

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Закон (право)

Закон је нормативни акт државе који тачно по одређеном поступку доноси њен законодавни орган. Закон је након устава, највиши најважнији правни акт и сви други правни акти у држави морају бити у складу с њим јер су они акти ниже правне снаге (подзаконски акти). То јест да поштују начело законитости.

Законима се уређују друштвени односи у свим областима живота. Законом се друштвена правила претварају у норме, које су обавезујуће за све грађане.

Законодавни орган је:

у Србији – Народна скупштина,

у Хрватској - Хрватски Сабор,

у САД – Конгрес,али у већини земаља једноставно - парламент.

Важно је разликовати законе и законике. Закон уређује одређену конкретну материју правног система (кривични закон), док законик има општији карактер − уређује ширу област од закона. Пример законика је Наполеонов законик или историјски Хамурабијев законик или Душанов законик.

Законоправило

Законоправило, Крмчија или Номоканон (гр. номос — грађански закон, канон — црквено правило) је зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века. Први је српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику.

Оригинално штампан под насловом „Правила говора” рашком jезику у два издања за Влашку и Ердељу 1640. године.

Намеснички устав

Устав Србије из 1869. године или Намеснички устав је био трећи устав Србије, који је био на снази од 1869. до 1888. и од 1894. до. 1901. Намеснички устав је био први устав који су усвојиле српске суверени органи власти и коме није било потребно признавање од стране Османског царства. Устав је добио своје име јер га је донело Намесништво за време малолетности кнеза Милана Обреновића.

Намеснички устав је био први устав Србије којим је успостављен представнички систем, усвојено начело поделе власти и

призната основна лична и политичка права грађана. Овај устав одређује да су избори у земљи јавни и посредни, и да је изборни цензус висок; да законодавну власт има Народна скупштина, али да законодавна иницијатива припада кнезу, као и да се две трећине посланика бира док једну трећину поставља кнез лично.

Парламентаризам у Краљевини Србији

Парламентаризам у Краљевини Србији постојао је у раздобљу од 1882. до 1918. године. На изборима у том периоду, бирани су народни посланици за Народну скупштину Краљевине Србије која је заседала у Београду или Нишу. Овим изборима су претходили избори у Кнежевини Србији.

Радикалски устав

Устав Србије из 1888. године је био четврти по реду устав Србије који је био на снази од 1889. до 1894. Усвојила га је Велика народна скупштина, на заседању 2. јануара 1889. (21. децембра 1888. по јулијанском календару).

Сретењски устав

Устав Књажевства Србије (слсрп. Уставъ Княжества Сербїе), познат као Сретењски устав, први је устав који је донет у Крагујевцу 1835. године. Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. Власт чине кнез, државни совјет и народна скупштина. У данашње време, ова подела одговарала би председнику, влади и народној скупштини. Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле извршну власт. Прокламована су права и слободе грађана, као што су: неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност. Уставом су укинути ропство и феудални односи. Иако је донет од Велике народне скупштине и заклетвом потврђен од кнеза Милоша Обреновића устав је суспендован након свега 55 дана под притиском Великих феудалних сила (Турске, Русије и Аустрије). Данас се оригинал овог највреднијег правног акта из савременог доба на Балкану, који повезао и укоричио Глигорије Возаровић, чува у Архиву Србије.

Српски грађански законик

Српски грађански законик је најважнији, најпознатији и најдуговечнији српски правни акт у новијој историји. Донет је 25. марта 1844 . године за време владавине Уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића. Законик је саставио Јован Хаџић (на том послу је радио од 1837. године) по аустријском узору, четврти по реду у Европи (после француског из 1804., аустријског из 1811. и холандског из 1838.), а пошто је Србија у то доба била самоуправна кнежевина у Османском царству сматра се за првим савременим закоником у оријенталном свету. У Србији тога доба није био остварен ниједан од услова који су неопходни за кодификацију. О правној науци и законодавној пракси није било ни говора јер је и писменост била тек у повоју. Важио је пуних 100 година, а многа његова правила важе и данас кроз друге законе који су донети касније.

Устав Србије из 1838. године

Устав из 1838. године често се назива Турски устав, јер је издат у форми турских фермана. На овај начин Турска је желела да покаже да је Србија у вазалном положају према њој.

Устав Србије из 1903. године

Устав Краљевине Србије из 1903. године донет 5. јуна 1903. године, представља поновљени устав из 1888. године, са изменама које су се односиле на појачање ограничења краљевске власти. Устав је последица сукоба између народа, пре свега буржоаске класе, и апсолутистичких тежњи краља Александра Обреновића (1876—1903).

Устав Србије из 1974. године

Када је фебруара 1974. године донет Устав СФРЈ, те исте године донети су и Устави свих југословенских република. По Уставу Социјалистичке Републике Србије, покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле су велика овлашћења и права, а територија Србије изгледала је овако:

Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина

Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово

ужа СрбијаТериторија покрајина није се могла мењати без одлуке покрајинске Скупштине. Државно руководство Србије имало је надлежности над покрајинама једино по питањима, тадашње, народне одбране (ЈНА) и новца.

После смрти председника Југославије, Тита, 1980. године, почеле су да јачају сепаратистичке снаге на Косову. Тамо је 1981. године дошло до масовних демонстрација Албанаца, који су тражили да Косово постане република. Протести су угушени силом.

Руководство Србије је 1989. године донело следеће одлуке: републичка Скупштина донела је, марта месеца, амандмане на Устав Србије. Покрајинама су одузета обележја државности и њихова овлашћења су знатно сужена. Међутим, цео српски Устав трајао је све до 1990. године, када је донет нови Устав Србије. Он је потврдио све одлуке о одузимању обележја државности покрајинама.

Устав Србије из 1990. године

Устав Републике Србије из 1990. усвојен је у Скупштини СР Србије 28. септембра 1990. Овим уставом избачен је из имена Србије префикс „социјалистичка“, а покрајини Косово враћен је стари назив Косово и Метохија.

Уз то, Устав је дефинитивно одузео покрајинама у саставу Србије (Војводина, Косово и Метохија) све елементе државности и потврдио одлуку републичког парламента из 1989.

По Уставу, Председник Републике је, уз Народну Скупштину је највиша власт у земљи. Он предлаже Скупштини мандантара за састав Владе. Мандат председника траје пет година.

Скупштина Србије има мандат четири године, и у њеном саставу је 250 народних посланика. Они се, као и Председник Републике, бирају на слободним, непосредним и тајним изборима.

Влада је директно одговорна Скупштини, која са најмање 126 посланика може изабрати Владу.

Устав из 1990. године престао је да важи 8. новембра 2006. године када је Народна скупштина Републике Србије прогласила нови Устав, донесен као одговор на нове околности (распад Државне заједнице СЦГ и осамостаљење Србије, очување територијалног интегритета државе итд.). Изгласавању новог Устава претходио је референдум 28. и 29. октобра 2006. када су грађани Србије већином гласали за доношење новог највишег правног акта.

Устав Србије из 2006. године

Устав Републике Србије, познат и као Митровдански устав, усвојила је Народна скупштина Републике Србије на посебној седници одржаној 30. септембра 2006. год. Правни поредак Републике Србије је јединствен, а Устав је највиши правни акт Републике Србије, са којим сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни. Предлог новог Устава је добио подршку грађана на референдуму одржаном 28. октобра и 29. октобра 2006. на коме је за предлог новог Устава гласало 53,04 % од укупног броја грађана са правом гласа.

Према коначним резултатима Републичке изборне комисије на референдум је изашло 54,91% или 3.645.517 бирача, а за нови устав гласала су 3.521.724 бирача, односно 53,04%.

Уставна повеља Србије и Црне Горе од 2003. године

Крајем деведесетих година XX века у Црној Гори је почео да јача покрет за независну државу, која би била међународно призната, те би потом уредила односе са Србијом у оквиру савеза независних држава. Органи Црне Горе нису признавали савезне органе и њихове прописе, нити су учествовали у финансирању Федерације. Црна Гора је увела евро за своју монету, те уобличила нови привредни систем. Европска унија је ставила до знања да Србија и Црна Гора могу постати чланице Европске уније само као једна државна заједница. После притисака из Брисела, Србија и Црна Гора су потписале „Београдски споразум“ о преуређењу савезне државе. Текст овог споразума су усвојиле народне скупштине Србије и Црне Горе, а онда је Савезна скупштина 4. фебруара 2003. усвојила и прогласила Уставну повељу. Савезна Република Југославија се трансформисала у државну заједницу Србија и Црна Гора (СЦГ). Државна заједница је престала да постоји после осамостаљења Црне Горе 2006. године.

Устави Србије
Теме Србије 
Историја
Географија
Политика
Привреда
Друштво

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.