Устави Југославије

Списак устава Југославије:

Види још

Литература

Априлски устав

Устав Србије из 1901. године је био пети по реду Устав Србије, који је био на снази од 1901. до 1903. Устав се такође назива Априлски или Октроисани устав, јер га је наметнуо краљ Александар Обреновић, чиме је ојачан аутократски вид његовог политичког режима. После убиства краља Александра 1903. године, устав је стављен ван снаге усвајањем новог, либералнијег устава из 1903.

Видовдански устав

Видовдански устав, односно Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је био први устав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Донет је од стране Уставотворне скупштине, а проглашен је на Видовдан, 28. јуна 1921. године, те је по томе у јавности прозван Видовданским уставом. Остао је на снази до 6. јануара 1929. године.

Намеснички устав

Устав Србије из 1869. године или Намеснички устав је био трећи устав Србије, који је био на снази од 1869. до 1888. и од 1894. до. 1901. Намеснички устав је био први устав који су усвојиле српске суверени органи власти и коме није било потребно признавање од стране Османског царства. Устав је добио своје име јер га је донело Намесништво за време малолетности кнеза Милана Обреновића.

Намеснички устав је био први устав Србије којим је успостављен представнички систем, усвојено начело поделе власти и

призната основна лична и политичка права грађана. Овај устав одређује да су избори у земљи јавни и посредни, и да је изборни цензус висок; да законодавну власт има Народна скупштина, али да законодавна иницијатива припада кнезу, као и да се две трећине посланика бира док једну трећину поставља кнез лично.

Никољдански устав

Никољдански устав, или званично Устав за Књажевину Црну Гору, први је историјски устав који је дјеловао на подручју Књажевине Црне Горе, а касније и Краљевине Црне Горе, у периоду од 1905. до 1918. године. Устав је на Никољдан (19. децембар) октроисао књаз Николом Петровићем-Његошем. Устав је формално престао да важи након што је Велика народна скупштина 26. новембра 1918. године донијела одлуку о збацивању династије Петровић-Његоши и уједињењу Црне Горе са Србијом

Мајски преврат и успостављање стабилног парламентарног поретка у Србији је довело до раста политичког престижа Србије. У тим околностима опозиција је тражила успостављање уставне владавине и уједињење Србије и Црне Горе. У таквим околностима књаз Никола се одлучио за прелаз на уставну владавину и сазове уставотворну скупштину.Уставотворна скупштина, изабрана у новембру 1905. год., која се састала на Никољдан исте године, била је само по имену уставотворна. Књаз је израдио уставни нацрт и његов текст, коначно уобличен, саопштио скупштини на њеној првој седници. Устав је тако био октроисан. Радња уставотворне скупштине свела се на примање устава акламацијом. Устав је садржао 222 члана који су се односили на облик владавине, државне симболе, организацију државне власти, вјероисповијест, избор чиновника, војну службу и грађанска права. Централни органи власти били су књаз, Народна скупштина, Министарски савјет (влада), Државни савјет, судови. Влада није зависила од Скупштине него од књаза. Устав од 1905. год. био је израђен по угледу на србијански Намеснички устав из 1869. године.Иако је суд као институција био независан, први црногорски Устав књазу је оставио неограничену власт. Његов значај био је у томе што је започео уставни живот у Црној Гори јер су парламент и грађанске слободе убрзали либерални покрет. За првог предсједника Уставне владе изабран је Лазар Мијушковић који је одмах распустио Уставотворну и образовао Народну скупштину.

Радикалски устав

Устав Србије из 1888. године је био четврти по реду устав Србије који је био на снази од 1889. до 1894. Усвојила га је Велика народна скупштина, на заседању 2. јануара 1889. (21. децембра 1888. по јулијанском календару).

Септембарски устав

Устав Краљевине Југославије из 1931. године, познатији по називом Септембарски устав или Октроисани устав представљао је други по реду устав у историји Југославије. Донео га је године 1931. краљ Александар како би њиме окончао сопствену Шестојануарску диктатуру.

Формално се примењивао све до краја постојања Краљевине Југославије, односно доношења Устава ФНР Југославије 1946. године.

Устав Југославије из 1974. године

Устав СФР Југославије, донет фебруара 1974. године, извршио је значајне промене у државном и друштвено-економском уређењу земље. Иако се нови устав у већој мери бавио кодификовањем друштвено-економског система према крајњим дометима теорије самоуправног социјализма, највише контроверзи и историјских последица проистекло је из одредби Устава о државном устројству СФРЈ, које су касније коришћене као правни темељ за процес распада СФРЈ и различито тумачене од стране зараћених страна током оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ. Устав СФРЈ је тадашњим југословенским републикама (а посебно покрајинама унутар СР Србије - Војводини и Косову) дао широка права и овлашћења. Покрајине су чак добиле право вета на одлуке које би доносила Србија. Устав је прогласио југословенског председника, Јосипа Броза Тита, за доживотног председника државе.

Устав Југославије од 1963. године

Устав СФР Југославије од 1963. године настао је као резултат уверења владајућих структура Југославије да су самоуправни односи у довољној мери превладали у друштву да завређују ново и коначно уставноправно дефинисање и устоличавање.

Устав Савезне Републике Југославије

Савезно Веће Скупштине СФРЈ (у којем су учествовали само делегати из Србије и Црне Горе) донело је 27. априла 1992. године одлуку о проглашењу првог Устава нове државе: Савезне Републике Југославије (СРЈ). У њен састав ушле су Република Србија и Република Црна Гора. Ове две републике одлучиле су, после распада СФРЈ, да не формирају самосталне државе, већ да формирају заједничку. Устав СРЈ прогласио је Југославију за демократску земљу, засновану на равноправности народа обе републике. Председника СРЈ бирала је Скупштина, све до уставних измена 2000. Посланици у савезном парламенту бирали су се на непосредним изборима, сваке четири године. Они су бирали Владу, чији је мандат такође био четири године. Уставом је било предвиђено да савезни премијер мора бити из Црне Горе. Овај Устав, са каснијим мањим изменама, био је на снази све до 2003. године, када је донета Уставна повеља нове земље: Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Устав Србије из 1838. године

Устав из 1838. године често се назива Турски устав, јер је издат у форми турских фермана. На овај начин Турска је желела да покаже да је Србија у вазалном положају према њој.

Устав Србије из 1974. године

Када је фебруара 1974. године донет Устав СФРЈ, те исте године донети су и Устави свих југословенских република. По Уставу Социјалистичке Републике Србије, покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле су велика овлашћења и права, а територија Србије изгледала је овако:

Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина

Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово

ужа СрбијаТериторија покрајина није се могла мењати без одлуке покрајинске Скупштине. Државно руководство Србије имало је надлежности над покрајинама једино по питањима, тадашње, народне одбране (ЈНА) и новца.

После смрти председника Југославије, Тита, 1980. године, почеле су да јачају сепаратистичке снаге на Косову. Тамо је 1981. године дошло до масовних демонстрација Албанаца, који су тражили да Косово постане република. Протести су угушени силом.

Руководство Србије је 1989. године донело следеће одлуке: републичка Скупштина донела је, марта месеца, амандмане на Устав Србије. Покрајинама су одузета обележја државности и њихова овлашћења су знатно сужена. Међутим, цео српски Устав трајао је све до 1990. године, када је донет нови Устав Србије. Он је потврдио све одлуке о одузимању обележја државности покрајинама.

Устав Србије из 1990. године

Устав Републике Србије из 1990. усвојен је у Скупштини СР Србије 28. септембра 1990. Овим уставом избачен је из имена Србије префикс „социјалистичка“, а покрајини Косово враћен је стари назив Косово и Метохија.

Уз то, Устав је дефинитивно одузео покрајинама у саставу Србије (Војводина, Косово и Метохија) све елементе државности и потврдио одлуку републичког парламента из 1989.

По Уставу, Председник Републике је, уз Народну Скупштину је највиша власт у земљи. Он предлаже Скупштини мандантара за састав Владе. Мандат председника траје пет година.

Скупштина Србије има мандат четири године, и у њеном саставу је 250 народних посланика. Они се, као и Председник Републике, бирају на слободним, непосредним и тајним изборима.

Влада је директно одговорна Скупштини, која са најмање 126 посланика може изабрати Владу.

Устав из 1990. године престао је да важи 8. новембра 2006. године када је Народна скупштина Републике Србије прогласила нови Устав, донесен као одговор на нове околности (распад Државне заједнице СЦГ и осамостаљење Србије, очување територијалног интегритета државе итд.). Изгласавању новог Устава претходио је референдум 28. и 29. октобра 2006. када су грађани Србије већином гласали за доношење новог највишег правног акта.

Устав Србије из 2006. године

Устав Републике Србије, познат и као Митровдански устав, усвојила је Народна скупштина Републике Србије на посебној седници одржаној 30. септембра 2006. год. Правни поредак Републике Србије је јединствен, а Устав је највиши правни акт Републике Србије, са којим сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни. Предлог новог Устава је добио подршку грађана на референдуму одржаном 28. октобра и 29. октобра 2006. на коме је за предлог новог Устава гласало 53,04 % од укупног броја грађана са правом гласа.

Према коначним резултатима Републичке изборне комисије на референдум је изашло 54,91% или 3.645.517 бирача, а за нови устав гласала су 3.521.724 бирача, односно 53,04%.

Устав Федеративне Народне Републике Југославије

Устав Федеративне Народне Републике Југославије је био устав, односно највиши правни акт Федеративне Народне Републике Југославије. Донет је 31. јануара 1946. године, на заједничкој седници оба дома Уставотворне скупштине ФНРЈ. Доношењем овог устава, окончан је процес уставно-правног конституисања ФНРЈ, који је започео 29. новембра 1945. године, доношењем Декларације о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије.

Устав Црне Горе (1963)

Устав Социјалистичке Републике Црне Горе (1963) је био устав (највиши правни акт) Социјалистичке Републике Црне Горе. Усвојен је 10. априла 1963. године, на заједничкој сједници оба вијећа Народне скупштине Црне Горе, која је одржана у Титограду. Чин проглашења је обавио Филип Бајковић, предсједник Народне скупштине Црне Горе. Ступањем на снагу овог устава престао је да важи Уставни закон Народне Републике Црне Горе из 1953. године.Доношењем овог устава, дотадашњи државни назив Народна Република Црна Гора промјењен је у Социјалистичка Република Црна Гора, чиме је извршено усклађивање уставне норме са претходно донетим Уставом Југославије, којим је дотадашњи државни назив Федеративна Народна Република Југославија промјењен је у Социјалистичка Федеративна Република Југославија, те су сходно томе извршене и одговарајуће промјене у називима свих федералних јединица. Дотадашњи назив Народна скупштина Црне Горе, промјењен је (члан 130.) у Скупштина Црне Горе .

Устав Црне Горе (1974)

Устав Социјалистичке Републике Црне Горе (1974) је био устав (највиши правни акт) Социјалистичке Републике Црне Горе. Усвојен је 25. фебруара 1974. године, на заједничкој сједници свих вијећа Скупштине Црне Горе, која је одржана у Подгорици. Чин проглашења обавио је Видоје Жарковић, тадашњи предсједник Скупштине Црне Горе. Ступањем на снагу овог устава престао је да важи Устав Социјалистичке Републике Црне Горе из 1963. године.Доношење овог устава усљедило је непосредно након доношења новог Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, који је редефинисао односе у СФРЈ, након чега је дошло до усклађивања уставних аката федералних јединица са новим савезним уставом.

Уставна повеља Србије и Црне Горе од 2003. године

Крајем деведесетих година XX века у Црној Гори је почео да јача покрет за независну државу, која би била међународно призната, те би потом уредила односе са Србијом у оквиру савеза независних држава. Органи Црне Горе нису признавали савезне органе и њихове прописе, нити су учествовали у финансирању Федерације. Црна Гора је увела евро за своју монету, те уобличила нови привредни систем. Европска унија је ставила до знања да Србија и Црна Гора могу постати чланице Европске уније само као једна државна заједница. После притисака из Брисела, Србија и Црна Гора су потписале „Београдски споразум“ о преуређењу савезне државе. Текст овог споразума су усвојиле народне скупштине Србије и Црне Горе, а онда је Савезна скупштина 4. фебруара 2003. усвојила и прогласила Уставну повељу. Савезна Република Југославија се трансформисала у државну заједницу Србија и Црна Гора (СЦГ). Државна заједница је престала да постоји после осамостаљења Црне Горе 2006. године.

Уставни закон 1953.

Уставни закон из 1953. је донет као велики пакет измена Устава Југославије од 1946. године, са циљем увођења појма самоуправљања у уставну материју Југославије. Устав од 1946. године са овим изменама биће на снази до Устава Југославије од 1963. године. Укинуто је Веће народа и формирано Веће произвођача, чиме је изгубљено национално обележје институционалне скупштинске структуре. Уместо владе и министарстава уведена извршна већа и државни секретаријати. Истог дана, Јосип Броз Тито изабран за првог председника Југославије.

Устави Југославије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.