Устав

Устав је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе,[1] који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се још и основни закон.[1]

Устав, по правилу, уређује три сфере (области) :

Устав се дели према облику у коме се доноси на писане и неписане (обичајни).[3] Према начину доношења и мењања, Устав се дели на чврсте (ригидне) и меке (флексибилне). Према доносиоцу, Устав може бити октроисани (подарени), уставни пактови или устави који су резултат народне суверености.[3]

Устав Индије је најдужи написани устав међу свим сувереним државама на свету.[4] Он садржи 444 члана у 22 дела,[5][6] 12 распореда и 118 амандмана, са 146.385 речи[7] у својој верзији на енглеском језику.[8] Устав Монака најкраћи написани устав, који садржи 10 параграфа са 97 чланова, и укупно 3.814 речи.[9][7]

Идеја и форма

Идеја устава потиче по неким схватањима још из антике, али је интензивирана са теоретичарима друштвеног уговора и у току борбе за ограничење државне власти. Први устав у модерном смислу је Устав САД 1787. године, који је и данас на снази. Данас практично све земље на свету, са изузетком Велике Британије имају писане уставе.

Садржина устава (materia constitutionis) обухвата уређење највиших политичких институција у земљи, основна начела политичког режима и индивидуална и колективна права и слободе грађана којима се ограничава државна власт.

Власт која доноси и мења устав назива се уставотворна, а обично је њен носилац парламент уз посебан поступак и могућност коначне одлуке на референдуму.[3]

Историја

The Constitution of 1835
Насловна страна Сретењског устава (1835), првог устава у Србији. Занимљиво је да се Србија убраја међу прве земље које су донеле Устав, те се тиме у оно време убрајала у правно и политички најуређеније државе.

Земље које су први пут донеле уставе јесу

  1. САД 1787,
  2. Француска 1791,
  3. Швајцарска 1798,
  4. Хаити 1805,
  5. Шведска 1809,
  6. Венецуела 1811,
  7. Шпанија и Мексико 1812,
  8. Норвешка 1814,
  9. Холандија 1815,
  10. Грчка 1822,
  11. Салвадор 1824,
  12. Гватемала и Костарика 1825,
  13. Португал 1826,
  14. Белгија 1831,
  15. Србија 1835,

Предмодернистички устави

Антички

Hammurabi
Детаљ из Хамурабијеве стеле приказује како он примаз законе Вавилона од бога сунца који седи.
Aristotle's constitutions diagram
Дијаграм илуструје класификацију устава по Аристотелу.

Аристотел (ca 350 п. н. е.) је први дефинисао формалну разлику између обичног закона и уставног закона, чиме је успоставио идеје устава и конституционализма, и покушао да класификује различите форме уставних влада. Најосновнија дефиниција коју је он користио за описивање устава у општем смислу је била „уређење служби у држави”. У својим радовима Атински устав, Политика, и Никомахова етика он истражује различите уставе његовог доба, укључујући оне У Атини, Спарти, и Картагини. Он класификује оне које он сматра добрим уставима и оне које сматра лошим уставима, и изводи закључак да је најбољи устав био мешовити систем, који укључује монаршке, аристократске и демократске елементе. Он исто тако прави разлику између грађана, који имају право да учествују у држави, и неграђана и робова, који немају то право.

Римљани су први пут кодификовали свој устав 450. године п. н. е. као Дванаест таблица. Они су се руководили серијом закона који су били допуњавани с времена на време, мада Римско право никада није било реорганизовано у јединствен закон до увођења Теодосијевог законика (438. године); касније, у Источном царству Codex repetitæ prælectionis (534) је био веома утицајан широм Европе. Њему је следила на истоку Еклога Лава III Исавријанаца (740) и Базилика Василија I (878).

Ашокини едикти су успоставили уставне принципе у 3. веку п. н. е. Мауријске краљевске владавине у старој Индији. За уставне принципе који су готово изгубљени од времена антике, погледајте Мануов законик.

Рани средњи век

Многи германски народи који су попунили вакуум моћи настао падом Западног римског царства у раном средњем веку кодификовали су своје законе. Један од првих написаних германских законика је био висиготски Законик Еуриха (471). Њему је следио Lex Burgundionum, којим се примењују засебна правила за Германе и Римљане; Pactus Alamannorum; и франачки Салијски законик, сви од којих су настали непосредно након 500. године. Године 506, Бревијарум или Lex Romana Алариха II, краља Визигота, усвојио је и консолидовао Codex Theodosianus заједно са одабраним ранијим римским законима. Неки од значајнијих законика који су се појавили у каснијим годинама су Едикт Ротари Лангобарда (643), Готски законик (654), Lex Alamannorum (730) и Lex Frisionum (ca 785). Сви ови континентални законици су били написани на латинском, док је англо-саксонски кориштен за оне из Енглеске, почевши од законика Етелберта од Кента (602). Године 893, Алфред Велики је комбиновао тај документ и два ранија саксонска законика, са разним хришћанским правилима, чиме су настали закони краља Алфреда за Енглеску.

Јапански Устав од седамнаест чланака написан 604. године, наводно заслугом принца Шотоку, је један рани пример устава у азијској политичкој историји. Написан под утицајем будистичког учења, овај документ има фокус у већој мери на друштвеној моралности него институцији владе per se и представља значајан рани покушај владиног устава.

Медински устав (арап. صحیفة المدینه, Ṣaḥīfat al-Madīna), такође познат као Мединска повеља, написао је исламски пророк Мухамед након његовог прелаза (хиџре) у Медину (Јатриб) где је постао политички лидер. То је формални споразум између Мухамеда и свих значајних племена и породица Јатриба (касније познатог као Медина), укључујући муслимане, Јевреје, и пагане.[10][11][12] Документ је направљен са експлицитном жељом за окончавањем горких међуплемендких сукова између кланова Аус и Хазрај унутар Медине. У ту сврху успоставио је низ права и одговорности за муслиманску, јеврејску и паганску заједницу Медине доводећи их у склоп једне заједнице - Ума[13] Прецизно датирање Мединског устава се и дан данас дебатује, али се у принципу научници слажу да је био написан непосредно након хиџре (622).[14]

У Велсу, Cyfraith Hywel је кодификовао Хивел Да c. 942–950.

Средњи век након 1000-те године

Јарославова правда, документ који је оригинално саставио Јарослав Мудри Велики кнез од Кијева, за потребе Великог Новгорода око 1017, а 1054. године је тај документ био инкорпориран у Руску правду, што је постао закон за све Кијевске Русе. Преживела су само његова каснија издања из 15. века.

У Енглеској, прокламација Хенрија I звана Повеља слободе из 1215. године је ограничила по први пут краља у његовом третману свештенства и племства. Ову идеју су енглески барони проширили и побољшали и затим присилили Јована без Земље да потпише Велику повељу слободе 1215. године. Најважнији појединачни чланак Магна карте, везан за „habeas corpus”, условљава да краљу није дозвољено да ухапси, прогласи незаконитим, прогна или убије било кога по сопственом нахођењу, већ да мора да постоји судски процес у складу са законом. Овај члан, Члан 39, Велике повеље слободе гласи:

Ни један слободни човек не може да буде ухапшен, или затворен, или лишен своје својине, или стављен ван закона, или на било који начин уништен, нити ћемо ми ићи против њега или слати друге против њега, осим путем законске пресуде његових премаца, или по закону земље.

Ова одредба је постала камен темељац енглеске слободе. Друштвени уговор у првобитном случају је био између краља и племства, али је постепено проширен на све људе. То је довело до система уставне монархије, док су даље реформе помериле равнотежу моћи са монархије и племства на Дом комуна.

Законоправило Светог Саве[15][16][17] је био први српски устав из 1219. Овај правни документ је добро развијен. Законоправило је било компилација грађанског права, базирана на римском праву и канонског права, базираног на васељенским саборима и његова основна сврха је била да се организује функционисање младог српског краљевства и српске цркве. Свети Сава је започео рад на српском Законоправилу 1208. године, док је боравио на Светој гори, користећи Законоправило у четрнаест наслова, Синопсис Стефана Ефесовског, Законоправило Јована III Схоластика, документе екуменских савета, које је он модификовао са канонским коментарима Аристона и Јована Зонара, локалне црквене сусрете, правила Црквених очева, Мојсијевим законом, превод Прохирона и нове уставе византијских царева (при чему је најутицајнији био Јустинијанов устав). Законоправило је било комплетно нова компилација грађанских и канонских прописа, преузета из византијских извора, али комплетирана и реформисана доприносом Светог Саве да исправно функционише у Србији. Поред декрета који су организовали живот цркве, постоје различите норме у погледу грађанског живота, већина којих је преузета из Прохирона. Правна трансплантација римског-византијског права постала је основа српског средњевековног закона. Суштина Законоправила је била базирана на Јустинијановом зборнику.

Стефан Душан, цар Срба и Грка, увео је Душанов Законик[18] у Србији, на два државна конгреса: 1349. године у Скопљу и 1354. године у Сересу. Њиме су биле обухваћене све друштвене сфере, тако да је то био други српски устав, који је заменио Законоправиоло Светог Саве. Овај устав је био базиран на римском-византијском праву. Правна трансплантација је приметна у члановима 171 и 172 Душановог Законика, којима се регулише судска независност. Они су преузети из Византијског устава Базилике (књига VII, 1, 16–17).

Принцип уставности и законитости

Уставност

Уставност у ширем смислу уставности подразумева да у једној држави постоје основна друштвена правна правила утврђена уставом као највишим правним актом те државе, која обезбеђује да се државна власт организује и спроводи објективно, на основу тих правила. Нико не може имати више власти или овлашћења него што то предвиђају правна правила која су утврђена уставом.

Уставност у ужем смислу значи сагласност свих прописа (закона, уредби, одлука и друго).[19]

Законитост

Законитост у ширем смислу подразумева поступање свих на основу и у оквиру закона (принцип легалитета).

Законитост у ужем смислу Законитост подразумева да сви правни акти нижи од закона као што су уредбе, одлуке, правилници, наредбе, решења и други морају бити у складу са законом.[19]

Заштита уставности и законитости

Механизми заштите уставности и законитости у свакој држави утврђени су уставом. Њих чине судови и други органи правосуђа, али установљава и посебне органе (као што су уставни суд и слично). Ови органи отклањају неуставне, односно незаконите правне акте укидањем, односно поништењем.

Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе, односно владавине права.

Boehmische Hofkanzlei Vienna April 2007 003
Зграда Уставног суда у Аустрији, најстаријег уставног суда на свету.

Уставни суд

Уставни суд у правном систему једне државе није у систему правосуђа (као редовни суд), већ је посебан државни орган који има уставом утврђене функције и надлежности. Овај ораган функционише по посебном поступку утврђеним уставом и законом. Акт које доноси уставни суд јесте решење (нпр поништењу одлуке локалне самоуправе).

Устав Србије

Важећи Устав Републике Србије донет је 2006. године.[20][21]

Референце

  1. 1,0 1,1 Значење устава и његова садржина, ustaviprava.blogspot.rs, 13. септембар 2012. Приступљено 9. августа 2016.
  2. ^ Појам, врсте и историјат устава, www.pozarevackagimnazija.edu.rs. Приступљено 9. августа 2016.
  3. 3,0 3,1 3,2 Основни појмови и принципи у оквиру уставног система и људских права - приручник за полагање стручног испита, Мираш Радовић, Подгорица, 2008. Приступљено 9. августа 2016.
  4. ^ Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. стр. 3. ISBN 978-81-219-0403-2.
  5. ^ Sarkar, Siuli. Public Administration In India. PHI Learning Pvt. Ltd. стр. 363. ISBN 978-81-203-3979-8.
  6. ^ Kashyap, Subhash. Our Constitution-An introduction to India's Constitution and Constitution Law. National Book Trust, India. стр. 3. ISBN 978-81-237-0734-1.
  7. 7,0 7,1 „Constitution Rankings - Comparative Constitutions Project”. Comparative Constitutions Project (на језику: енглески). Приступљено 05. 06. 2016.
  8. ^ „Constitution of India”. Ministry of Law and Justice of India. 2008. Архивирано из оригинала на датум 23. 02. 2015. Приступљено 17. 12. 2008.
  9. ^ „Constitute”. www.constituteproject.org. Приступљено 05. 06. 2016.
  10. ^ Reuven Firestone, Jihād: the origin of holy war in Islam (1999) p. 118
  11. ^ "Muhammad", Encyclopedia of Islam Online
  12. ^ Watt. Muhammad at Medina and R. B. Serjeant "The Constitution of Medina." Islamic Quarterly 8 (1964) p.4.
  13. ^ R. B. Serjeant, The Sunnah Jami'ah, pacts with the Yathrib Jews, and the Tahrim of Yathrib: Analysis and translation of the documents comprised in the so-called "Constitution of Medina." Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London, Vol. 41, No. 1. (1978), page 4.
  14. ^ Watt. Muhammad at Medina. pp. 227–228 Watt argues that the initial agreement was shortly after the hijra and the document was amended at a later date specifically after the battle of Badr (AH [anno hijra] 2, = AD 624). Serjeant argues that the constitution is in fact 8 different treaties which can be dated according to events as they transpired in Medina with the first treaty being written shortly after Muhammad's arrival. R. B. Serjeant. "The Sunnah Jâmi'ah, Pacts with the Yathrib Jews, and the Tahrîm of Yathrib: Analysis and Translation of the Documents Comprised in the so called 'Constitution of Medina'." in The Life of Muhammad: The Formation of the Classical Islamic World: Volume iv. Ed. Uri Rubin. Brookfield: Ashgate, 1998, p. 151 and see same article in BSOAS 41 (1978): 18 ff. See also Caetani. Annali dell'Islam, Volume I. Milano: Hoepli, 1905, p. 393. Julius Wellhausen. Skizzen und Vorabeiten, IV, Berlin: Reimer, 1889, p 82f who argue that the document is a single treaty agreed upon shortly after the hijra. Wellhausen argues that it belongs to the first year of Muhammad's residence in Medina, before the battle of Badr in 2/624. Wellhausen bases this judgement on three considerations; first Muhammad is very diffident about his own position, he accepts the Pagan tribes within the Umma, and maintains the Jewish clans as clients of the Ansars see Wellhausen, Excursus, p. 158. Even Moshe Gil a skeptic of Islamic history argues that it was written within 5 months of Muhammad's arrival in Medina. Moshe Gil. "The Constitution of Medina: A Reconsideration." Israel Oriental Studies 4 (1974): p. 45.
  15. ^ Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. стр. 118—. ISBN 978-0-472-08260-5.
  16. ^ Metasearch Search Engine. Search.com. Приступљено July 12, 2013.
  17. ^ [1] Archived 2011-11-25 at the Wayback Machine
  18. ^ Dusanov Zakonik Archived 2010-08-03 at the Wayback Machine. Dusanov Zakonik. Приступљено July 12, 2013.
  19. 19,0 19,1 Принципи уставности и законитости, www.pozarevackagimnazija.edu.rs. Приступљено 9. августа 2016.
  20. ^ Устав Републике Србије
  21. ^ Устав Републике Србије, www.ustavni.sud.rs. Приступљено 9. августа 2016.

Литература

  • Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
  • Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. стр. 3. ISBN 978-81-219-0403-2.
  • AW Bradley and KD Ewing, Constitutional and Administrative Law (2010)
  • Report on the British constitution and proposed European constitution by Professor John McEldowney, University of Warwick Submitted as written evidence to the House of Lords Select Committee on the Constitution, published to the public on 15 October 2003.
  • From Unwritten to Written: Transformation in the British Common-Law Constitution, David Jenkins, 2003
  • Colin Turpin and Adam Tomkins, British Government and the Constitution, 7th edition, Cambridge University Press
  • Andrew Blick, 'Magna Carta and contemporary constitutional change' (History and Policy, 2015)
  • Conor Gearty, 'Are judges now out of their depth?' (2007)
  • Pike, Luke Owen (1907). The Public Records and The Constitution. London: Oxford University Press.
  • Khanna, Justice H.R (2015). Making of India's Constitution (2nd Edition 2008, (Reprinted 2015) изд.). Eastern Book Company. ISBN 978-81-7012-188-6.
  • Austin, Granville (1999). The Indian Constitution: Cornerstone of a Nation (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-01-9564-959-8.
  • Austin, Granville (2003). Working a Democratic Constitution: A History of the Indian Experience (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-01-9565-610-7.
  • Baruah, Aparajita (2007). Preamble of the Constitution of India : An Insight & Comparison. Eastern Book Co. ISBN 978-81-7629-996-1.
  • Basu, Durga Das (1965). Commentary on the constitution of India : (being a comparative treatise on the universal principles of justice and constitutional government with special reference to the organic instrument of India). 1—2. S. C. Sarkar & Sons (Private) Ltd.
  • Basu, Durga Das (1984). Introduction to the Constitution of India (10th изд.). South Asia Books. ISBN 978-0-8364-1097-6.
  • Basu, Durga Das (1981). Shorter Constitution of India. Prentice-Hall of India. ISBN 978-0-87692-200-2.
  • Das, Hari Hara (2002). Political System of India. Anmol Publications. ISBN 978-81-7488-690-3.
  • Dash, Shreeram Chandra (1968). The Constitution of India; a Comparative Study. Chaitanya Pub. House.
  • Dhamija, Dr. Ashok (2007). Need to Amend a Constitution and Doctrine of Basic Features. Wadhwa and Company. ISBN 9788180382536.
  • Ghosh, Pratap Kumar (1966). The Constitution of India: How it Has Been Framed. World Press.
  • Jayapalan, N. (1998). Constitutional History of India. Atlantic Publishers & Distributors. ISBN 978-81-7156-761-4.
  • Khanna, Hans Raj (1981). Making of India's Constitution. Eastern Book Co. ISBN 978-81-7012-108-4.
  • Rahulrai, Durga Das (1984). Introduction to the Constitution of India (10th изд.). South Asia Books. ISBN 978-0-8364-1097-6.
  • Pylee, M.V. (1997). India's Constitution. S. Chand & Co. ISBN 978-81-219-0403-2.
  • Pylee, M.V. (2004). Constitutional Government in India. S. Chand & Co. ISBN 978-81-219-2203-6.
  • Sen, Sarbani (2007). The Constitution of India: Popular Sovereignty and Democratic Transformations. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-568649-4.
  • Sharma, Dinesh; Singh, Jaya; Maganathan, R.; et al. (2002). Indian Constitution at Work. Political Science, Class XI. NCERT.
  • „The Constituent Assembly Debates (Proceedings):(9th December,1946 to 24 January 1950)”. The Parliament of India Archive. Архивирано из оригинала на датум 29. 09. 2007. Приступљено 22. 2. 2008.

Спољашње везе

14. фебруар

14. фебруар је четрдесет пети дан у години у Грегоријанском календару. 320 дана (321 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

29. јун

29. јун (29.6.) је 180. дан године по грегоријанском календару (181. у преступној години). До краја године има још 185 дана.

Југославија

Југославија је била назив за три сукцесивне државе у југоисточној Европи, које су носиле тај назив од 1929. до 2003. године. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је основана 1918. године, а 1929. званично преименована у Краљевину Југославију (понегде позната и као прва Југославија). Земља је током Другог светског рата била окупирана од стране сила Осовине. Током 1945. године, накратко је постојала Демократска Федеративна Југославија, формално монархија, али већ са доминантним републиканским уређењем, да би 29. новембра исте године била проглашена Федеративна Народна Република Југославија - федерација са 6 република и 2 аутономне покрајине (позната и као друга Југославија). 1963. године, донет је нови устав, којим је земља преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Почетком 1990-их година, СФРЈ се распала у грађанском рату, али су две бивше републике, Србија и Црна Гора, одлучиле да наставе југословенску идеју, па је 27. априла 1992. године проглашена Савезна Република Југославија (трећа Југославија). 3. фебруара 2003. године, донета је уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, којим су ове две републике наставиле постојање заједничке државе још три године (до проглашења независности Црне Горе у мају 2006. године), али је назив „Југославија“ формално укинут.

Јун

Јун или јуни је шести месец у години и има 30 дана.

Почетак месеца по јулијанском календару почиње 14. дана грегоријанског календара. По црквеном рачунању циклуса времена је девети месец.

Џорџија

Џорџија (енгл. Georgia), савезна је држава смештена на југоистоку САД. Основана је 1732. као последња од тринаест првобитних колонија које су касније формирале САД, име је добила по краљу Џорџу II. Џорџија је 2. јануара 1788, као четврта савезна држава, ратификовала Устав САД. Отцепљење од САД је прогласила 21. јануара 1861, и била је једна од седам првобитних савезних држава Конфедеративних Америчких Држава. Након Америчког грађанског рата као последња је поново примљена у састав САД. По површини је 24, а по броју становника 9. савезна држава САД. Џорџија је позната као држава брескви (енгл. Peach State) и империјална држава југа (енгл. Empire State of the South). Главни и највећи град је Атланта.

Џорџија се према северу граничи са Тенесијем и Северном Каролином, према истоку са Јужном Каролином и Атлантским океаном, према југу са Флоридом а према западу са Алабамом.

Административна подјела Србије

Административна подјела Србије одређена је Уредбом о управним окрузима Владе Републике Србије из 2006. године и Законом о територијалној организаацији Народне скупштине Републике Србије из 2007. године.Република Србија је подијељена Уредбом на двадесет девет управних округа, док су јединице територијалне организације према Закону општине и градови и аутономне покрајине.

Александар I Карађорђевић

Александар I Карађорђевић (Цетиње, 4/16. децембар 1888 — Марсељ, 9. октобар 1934) је био регент престолонаследник Краљевине Србије (1914—1918), регент престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1921), краљ Срба, Хрвата и Словенаца (1921—1929) и краљ Југославије (1929—1934). Убијен је 9. октобра 1934. у Марсељском атентату.

Био је други син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке (кћерке црногорског краља Николе Петровића).

Александар је своју младост провео ван Србије, којом је тада владала ривалска династија Обреновић. Школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а у Србију је дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903. Након што се његов старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909, Александар је постао престолонаследник. Постао је регент свом оцу 24. јуна 1914. и као такав био је врховни заповедник српске војске у Првом светском рату.

После победе у Првом светском рату, Александар је постао регент нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а краљ 1921. после очеве смрти. Владао је аутократски земљом у којој су били изражени социјални и национални контрасти. После убистава у Народној скупштини, завео је Шестојануарску диктатуру 1929, а 1931. године је донео Октроисани устав. Група завереника из редова усташа и бугарског ВМРО-а га је убила у Марсељу, 1934. године. Наследио га је најстарији син Петар, али је због његове малолетности земљом до 1941. владало намесништво на чијем је челу био Александров рођак кнез Павле.

Канзас

Канзас (енгл. Kansas), савезна је држава САД смештена на Средњем западу. Име је добила по реци Канзас која протиче кроз њу. Канзас се према северу граничи са Небраском, према истоку са Мисуријем, према југу са Оклахомом и према западу са Колорадом.

Ова савезна држава има 105 округа и 628 градова.

Краљевина Србија

Краљевина Србија је бивши званични назив државе Србије у раздобљу између 1882. и 1918. године.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. године, чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочално Краљевско Намесништво.

1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 10. и 11. јуна када је убијен Краљ Александар Обреновић а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.

Држава је проширила своју територију 1912—1913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).

Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Пенсилванија

Пенсилванија (енгл. Pennsylvania), званично Комонвелт Пенсилванија (енгл. Commonwealth of Pennsylvania), савезна је држава САД. Налази се у регионима Великих језера, Североистока и Средњег Атлантика. Граничи са са Делавером на југоистоку, Мерилендом на југу, Западном Вирџинијом на југозападу, Охајом на западу, језерима Ири и Онтарио који чине границу са Канадом на северозападу, Њујорком на северу и Њу Џерзијем на истоку. Планине Апалачи се простиру дуж целе државе. По подацима из 2008. Пенсилванија је имала 12.448.279 становника. Пенсилванија је на 33. месту по величини, на 6. месту по броју становника и на 9. месту по густини насељености међу 50 савезних држава. Главни град је Харисбург, а највећи град је Филаделфија. Остали већи градови су Питсбург, Алентаун и Ири.

Роуд Ајланд

Роуд Ајланд, службено Држава Роуд Ајланда и Провиденс Плантажа (енгл. The State of Rhode Island and Providence Plantations, Rhode Island), најмања је савезна држава САД те држава са најдужим службеним називом. Део је регије Нова Енглеска на североистоку САД. То је прва савезна држава у Северној Америци која је прогласила независност од Британије, а истовремено последња од „првих 13 америчких колонија“ која је ратификовала Устав Сједињених Држава.

Савезне државе САД

Савезне државе САД су административне јединице САД. Има их 50 и оне деле суверенитет са федералном владом. Због овакве поделе суверенитета, један Американац је грађанин и целе државе и савезне државе из које потиче. Држављанство савезне државе је флексибилно и није потребно одобрење владе да се мења боравиште између држава (са изузетком осуђеника на условној слободи).

Устав САД распоређуње власт између ова два нивоа управе. Усвајањем устава грађани савезних држава су пренели нека ограничена права са својих савезних држава на федералну владу. По 10. амандману на Устав САД, савезне државе или њени грађани су задржали сва овлашћења која нису прослеђена влади САД нити ограничена савезним државама. Ресори јавне сигурности (у смислу борбе против криминала), образовање, здравство, саобраћај и инфраструктура се првенствено сматрају одговорностима савезних држава, мада данас федералне институције утичу кроз финансирање и регулацију. Устав САД се током свог постојања мењао, као и тумачења и примена његових чланова. Општа тенденција је према централизацији, чиме федерална влада игра много значајнију улогу него некада.

Конгрес САД може прихватити нове савезне државе на једнкој основи са постојећима. То је последњи пут урађено 1959. године. Устав САД не говори да ли савезне државе имају право да једнострано отцепе од САД, али је Врховни суд САД пресудио да је сецесија неуставна, што је делимично последица Америчког грађанског рата.

Српска ћирилица

Српска ћирилица је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.

Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово Ј из латинице умјесто њих, и додавају неколико сугласника за специфичке звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирлицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.

Устав Републике Српске

Устав Републике Српске је највиши општи правни акт у систему општих правних аката Републике Српске. Устав уређује најбитније односе у Републици, а прије свега саму републичку организацију и овлашћења републичких органа, као и слободе и права грађана, односно држављана Републике Српске.

Устав Сједињених Америчких Држава

Устав Сједињених Америчких Држава (енгл. The United States Constitution) је највиши закон у САД и уједно најстарији устав на свету. Донесен је на Уставној конвенцији у Филаделфији 17. септембра 1787. године. Њиме су САД из лабавог савеза држава претворене у федералну државу. Устав је формално ступио на снагу 21. јуна 1788, а почео се примењивати од 13. септембра 1788. године. Нови државни органи су почели са радом 4. марта 1789. године.

Устав је до данас на снази, а састоји се из преамбуле и седам великих чланова или параграфа. Допуњен је са 27 амандмана, да би се задовољиле потребе нације која се драстично променила од осамнаестог века. Првих десет амандмана чини Повеља о правима (енгл. Bill of Rights). Устав је увек био радо читан од стране обичних грађана због краткоће и ретке јасноће излагања.

Организација власти је заснована на принципу тројне поделе власти - на извршну, законодавну и судску власт. Према уставу САД врховну извршну власт врши председник САД, законодавну Конгрес, а судску Врховни суд.

Устав оставља државама чланицама велике надлежности у грађанском, кривичном и процесном праву.

Устави Србије

Устав је највиши правни акт који уређује рад државних органа и права грађана. Полазећи од овог основног обележја устава можемо слободно рећи да је Србија добила први устав још у 13. веку — Законоправило Светог Саве из 1219. године, а затим у 14. веку Душанов законик из 1349. и 1354. године.

Француски устав (1791)

Устав Француске из 1791. године први је писани устав у историји Француске. Донет је 3. септембра 1791. године. Претходи му Декларација о правима човека и грађанина која представља први документ који је ограничио власт француског краља. Устав је донет на самом прелазу са апсолутистичке монархије (стари поредак) на Прву француску републику. Увео је Француску у период краткотрајне уставне монархије (1791-1792).

Француски устав (1795)

Устав Француске (1795), Устав године III или Устав од 5. фруктидора III године Републике (француски: Constitution du 5 fructidor an III) је био устав Прве француске републике од 1795. до 1799. године. Заменио је Монтањарски устав (из 1793. године) и остао је на снази до Наполеоновог државног удара 18. бримера VIII године Републике (9. новембар 1799.) када је успостављен Француски конзулат и донесен нов устав. Уставом из 1795. године створен је француски Директоријум. Један је од четири устава донетих током Француске револуције.

Француски устав (1799)

Француски устав (1799), познат и као Устав године VIII (француски: Constitution de l'an VIII) је био последњи устав Француске револуције и први од устава које је донео Наполеон Бонапарта. Заменио је термидорски устав из 1795. године. Уставом је успостављена војна диктатура те је Француска република претворена у Конзулат на челу са Наполеоном као првим конзулом. Устав је измењен 1802. године. Устав је на снагу ступио 22. фримера, односно 24. децембра 1799. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.