Урош I Вукановић

Урош I (Рашка, 1084/1085 — Рашка, 1144/1145) био је рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од 1112. до око 1144/1145. године.

Рођен је вероватно око 1084/1085. године. Своју младост је провео у Цариграду као талац од вероватно десете године свог живота. У Цариграду се вероватно оженио Аном Диоген. Дошао је на власт преваром, збацио је Завиду уз помоћ Угарске. Он се држао споразума са Завидиним синовима који су гарантовале две велике силе - Угарска и Византија, тј. он је владао Рашком, док су Завидини синови владали очевим областима (Зетом) током његове владавине или после угарско-византијског мировног споразума 1129. године. Урош је био у почетку против Византије, јер је подржавао Бодиновог сина Ђорђа, који је код Уроша пронашао уточиште на седам година. Због тога је био кажњен од провизантијске струје и на кратко збачен са престола, али је уз помоћ Ђорђа опет дошао на власт 1126/1127. године.

Током прве владавине је претрпео велики пораз од Византије 1128. године. Своју кћер Јелену је удао за слепог Белу, а другу кћер Марију за Конрада од Знојма. Изгледа да је тада Рашка дошла у добре односе са Угарском. Иако је вероватно био византијски вазал, тежио је ка одвајањем, тражио је такву подршку на Западу. Брак његове кћери Марије није испунио очекивања и зато ова династија неће имати битну улогу у балканској политици, али је зато показао да уме политички да делује према мерилима свога времена, изгледа да је увео Рашку у међународну политику. Вероватно је умро око 1144/1145. године и наследио га је његов најстарији син Урош II Примислав.

Урош I Вукановић
Public Schools Historical Atlas - Europe 1135
Србија у време Уроша I Вукановића
Датум рођењаоко 1084/1085.
Место рођењаРашка
Датум смртиоко 1144/1145.
Место смртиРашка
ДинастијаВукановићи
ОтацМарко
МајкаУгарка
СупружникАна Диоген
ПотомствоЈелена Вукановић, Урош II Примислав, Белош Вукановић, Деса, Марија Вукановић Пшемисл, Завида
рашки велики жупан
Период1112. — око 1144/1145.
ПретходникВукан
НаследникУрош II Примислав

Младост

Рашки велики жупан Урош I је био највероватније син вероватно рашког жупана Марка, брата великог жупана Рашке Вукана, које је Бодин, дукљански краљ, вероватно 1083/1084. године[1] поставио за своје владаре. Сам Урош се први пут спомиње у историјским изворима у Алексијади Ане Комнине у опису похода који је византијски цар Алексије I Комнин предузео против Срба 1093/1094. године. Када је царска војска заузела Липљан, велики жупан Вукан је цару Алексију одмах послао преговараче нудећи таоце и заклетву да ће убудуће поштовати споразуме. Међу двадесетак угледних талаца, рођака и жупана, који су том приликом предати византијском цару била су два Вуканова синовца Урош и Стефан Вукан. Није познато колико дуго су Урош и његови сапутници провели времена под византијском присмотром.[2][3] Урош је свој живот провео у Византији, у Цариграду, где се упознао са византијским светом о чему се мало зна.[4]

Урошев отац је владао северним делом Рашке, вероватно Семберијом и Мачвом. Његови суседи су били Угри, који су крајем 11. века имали снажне продоре у Хрватској и Далмацији. Са Угрима је Марко имао вероватно добре односе, јер му се син звао Урош, па је Марку вероватно жена била Угарка. Име „Урош” потиче од мађарског ur - у значењу principes, преносно dominues, уз српски завршетак -ош (нпр. у именима Вујош, Милош, Драгош). У латинском као Urosius, Uroscius или Uron. Име се помиње и из угарских повеља из 13. и 14. века.[4] Брак са угарском принцезом је вероватно склопљен 1084/1085. године што би значило да је имао 10 година када је одведен у Цариград.[1]

Владавина

Прва владавина

Када је умро рашки жупан Вукан, вероватно 1112. године, престо је требало да наследи Завида, који је исто као и свој отац био ослоњен на Византију, али се у наслеђе вероватно умешао Урошев отац Марко, који је вероватно имао подршку Угарске, тако да је вероватно Завида отеран у Горњу Зету, Рибницу, где је 1113. године рођен оснивач династије Немањића, Стефан Немања.[5][6] Уколико је Ђорђе затекао Уроша I 1114. године, а Стефан Немања се родио у Рибнице 1113. године, то значи да је то вероватно близу година почетка његове владавине. То би могло да буде само после Вуканове смрти, када је Владимир био отрован (умро отрован у Скадру 1111. године). Урошев долазак на власт би могао да буде у првој половини 1112. године. Урош I је уживао у помоћи Угарске и Ђорђа. У суштини су се око престола отимале две струје, провизантијска и проугарска. Уколико је жупан Марко из угарских повеља 1111. и 1124. године истоветан са оцем Уроша I и Стефана Вукана, онда је индикативно да га нема међу жупанима сведоцима на повељи из 1113. године. Мало је вероватно да је боравио у Рашкој да би одржао власт Уроша I. У борбама на Дунаву сведочи податак о жупану Келедину у борбама са Ромејима код тврђаве Храм 1129. године.[7] То је исти онај Гледин (Келедин), који се јавља у угарским повељама из 1111. и 1124. године заједно са жупаном Марком.[8]

Слично је задесило и Дукљу, где је Владимира отровала Бодинова тада удовица Јаквинта 1111. године. Тада се у Дукљи учврстио Бодинов син Ђорђе, који је имао лоше односе са Византијом, која је подржавала другу дукљанску династију, која је потицала од Бранислава, Радославовог сина, који је био брат дукљанског краља Михаила I Војислављевића. Године 1113/1114. су византијске снаге заузеле Скадар, па је дукљански владар Ђорђе нашао уточиште у Рашкој, код Уроша I.[9][10]

Ђорђе је био под заштитом Уроша током седам година (1113/11141120/1121). За то време је у Дукљи владао византијски штићеник Грубеша, у исто време између краја владавине Алексија I и почетка владавина његовог сина Јована Комнина (1118—1143) је Византија решавала проблеме на Истоку, па Византија вероватно на Урошево тихо и насилно преузимање власти није реаговала, вероватно није сметало цариградској влади.[10]

Године 1120/1121. је Ђорђе уз помоћ Уроша I повратио Дукљу и убио дукљанског владара Грубешу код Бара, па опет Византија није реаговала, јер је и даље била заузета на Истоку. За то време је Ђорђе сређивао односе своје владарске куће. Успео је да се помири са двојицом браће од стрица, Драгихном и Драгилом, док трећег брата Градихну није успео да приволи да се врати у Дукљу. У једном тренутку, када је дошло до промене престола, Градихна се склонио у Рашку и тамо се оженио Завидовом ћерком и са њом је имао три сина: Радослава, Владимира и Јована.[11] Вероватно је између 1123. и 1125. године дошло на промени престола власти. Ђорђе је по преузимању власти Драгихни и Драгилу дао Зету,[12] где се налазио Завида.[13]

Поп Дукљанин пише да је после одласка Ђорђа већ око 1124. године Драгило за Ђорђев рачун напао Подгорје, које је тада припадало Рашкој,[14] што вероватно значи да у том тренутку више није владао Урош. Нешто мало касније, године 1126/1127. је сам Ђорђе провалио у Рашку и ту је затекао Уроша у тамници, у коју су га бацили његови сродници. Градихна је успео да побегне у Захумље, а потом у Драч, где се придружио коалицији против Ђорђа, која је издашно била помогана од Византије. Ђорђе је вратио Уроша на престо и вратио се у Дукљу.[15][16]

Живковићева хипотеза о престолу

Поставља се питање ко је збацио Уроша I са власти. Живковић мисли да је вероватно учествовао у овоме Градихна, иако га Поп Дукљанин не помиње као узурпатора. Требало би обратити пажњу на имена деца Градихниног брата Драгихне - Првослав, Срацимир, Немања и Грубеша.[15] Две имена, Срацимир и Немања јављају се и код Завидових синова. Мисли да ово није случајност и да показује одређену блискост између Градихне и његове браће са Завидом. Вероватно се Градихна оженио Завидовом ћерком. Мисли да су Градихна, Завида и Драгихна припадала истој генерацији осамдесетих година 11. века, управо као и Урош, па би ово породична веза могла да се успостави браком Завидове ћерке и Градихне.[16]

Друга владавина

Урошева друга владавина вероватно пoчиње око 1126/1127. године. Изгледа да су Завиду напали са две стране, Угри Стефана II су са једне стране заробили Завиду. На власти су се одржали Завидови синови које је после Ђорђе збацио са власти и поставио Уроша. Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II (1116 — 1131.) је побегао на царску територију и Јован II Комнин је одбио да га изручи. Након размењених увреда, Стефан је 1127. заузео и разрушио византијски Београд и Браничево, и кренуо је на југ, после чега је отпочео отворени рат са царством. Цар је вештом стратегијом истерао Мађаре, где је однео и велики победу код Браничева, али са доста неприлика, али су Ромеји због великих губитака морали 1129. године да прекину ратовање. Урош је већ на почетку своје друге владавине напао 1127. године Византију и освојио и разорио пограничну тврђаву Рас, а цар је заповедника Критоплу, који је побегао са места, натерао да кроз Цариград иде на магарцу окренут наопако и то у женском оделу.[17][18][19] Византија је одмах почела да интервенише и натерала је Уроша I на мир. Српски заробљеници су се населили у околини Никомедије,[20][21] у Малој Азији. У то време је дошао рат између Угара и Византије, који је трајао две године. Према мировном споразуму 1127/1128. године, Урош I је морао да војно помаже Византији. Из тога се може закључити да је слао 2000 помоћних војника на Запад и 300 на Исток.[22][23][24][25]

Урош је морао да крене у рат против свог некадашњег савезника Ђорђа, јер је постао византијски вазал 1127/1128. године. После низа мањих сукоба је Ђорђе био ухваћен у граду Котор, који му је једини преостао, а Алексије Кондостефан га је послао у цариградску тамницу, где је и умро. Уз вероватну сагласност Византије, престо је наследио Градихна и ту је владао једанаест година. Од тада је у Дукљи коначно завладао мир.[26] После смрти Градихне ће снага између Рашке и Дукље полако клизити ка Рашкој. Највећу ударац за Дукљу је био када је Травунија предати Деси, сину Уроша I око 1144/1145. године.[27][28] Осим тога су изгубљене и плодне жупе у Горњој Зети, близу Подгорице, што је био исто велики ударац. Дукљанском владару су преостали само приморски градови и територије између Скадра и Котора. У том тренутку се види да Дукља губи превласт и да почиње да се бори за опстанак.[29]

Када су Византија и Угарска потписала мир на једном дунавском острву 1129. године, завладала је тишина на Балкану, све до краја године или почетка наредне године, када је Урош I урадио једну занимљиву дипломатску акцију. Те године је своју кћер удао за Белу, сина Алмошевог (брат Коломанов) и братучеда угарског краља Стефана II. Према познатом угарском писцу Бонфинију (15. век) и Бечкој илустрованој хроници је угарски краљ Стефан II остао без наследника, тако да је морао нешто да предузме. Из тог разлога је он писао Урошу, „царском комесу Македонију”, предлог да уда своју кћер за Алмошевог сина слепог Белу. Алмош је био добар византијски савезник, чак је и добио један град на управу. Умро је 1127. године у Македонији, чак је и име био променио у Константин.[30][31][32][33] На склапање брака није утицала политичка препрека, јер су Византија и Угарска склопиле мир, а и вероватно је Бела исто могући носилац византијске политике. Тиме је Урош I обезбедио један важан политички ослонац у Угарској своме потомству.[34]

Српске државе половином 12
Српске државе половином 12. века.

Област Раме која се налазила као најистуренија жупа у рашком Подгорју је највероватније Урош I дао као мираз уз своју кћер Јелену.[35] Од тада се у угарској титули налази и „Раме”. Највероватније је то урадио, јер је босански бан тада хтео да прошири своје територије. Предајући Раму је тако Урош I заштитио своје границе.[36]

Урош I је имао две ћерке и три сина. Од синова је имао најстаријег Уроша II Примислава, затим Белоша и најмлађег Десу, а осим познате после угарске краљице Јелене, позната је и Марија, која је била удата (1134) за Конрада од Знојма.[37][38] Тако су две српске принцезе биле одате за владаре западних сила, док Урошева жена остаје непозната. Расположиви извори не доносе никакве иформације, једини изузетак су српски летописи који помињу Белог Уроша, родоначелника Немањића. Према овим изворима би Урош I био ожењен француском принцезом Аном или Катарином,[39] док латински извори о овоме ћуте.[36] Према неким историчарима је био ожењен Аном Диоген, која је рођена 1074. године нешто после смрти њеног оца Константина Диогена, сина Романа IV, у Антиохији, [40]. Урош се највероватније оженио њоме, док је боравио у Цариграду.[41]

Крај владавине

Крај владавине Уроша I је непознат. Познато је да је његов син Урош II Примислав прихватио 1150. године да шаље још више помоћних трупа Византији на Истоку. Такође је познато да је 1146. године Манојло Комнин ратовао против султана Масуда, па би Урош II тада први пут послао својих помоћних 300 војника цару.[42] Поп Дукљанин наводи да је Радослав отишао код новог византијског цара да му потврди власт, највероватније 1143. године када је Манојло и постао цар. После тога су се побунили неки његови стари непријатељи и довели су Десу у Травунију и Зету (Дукљу),[43] па је вероватно Урош II тада и даље био велики жупан. Тако да би се могло рећи да је Урош I владао до око 1144/1145. године.[44]

Српски летописи

У српским летописима се помиње „Бели Урош”, отац му је био Ликиније, вероватно Србин, а мајка Константија. Након очеве смрти је побегао у Захумље, где се оженио са ћерком француског краља, Аном са којом је имао Тихомира (Техомила) и Чудомира (Чудомила), док је према другим летописима био прогнан бугарски цар, па је зато побегао у Зету где је родио Тихомира, а Тихомир Стефана Немању. Према летописима је Тихомир био ожењен чешком принцезом са којом је имао Завиду, Страцимира (Срацимира), Првослава и Стефана Немању, док други летописи тврде да су то била деца Чудомира, такође други летописи тврде да је Тихомир био ожењен сестром хрватског краља Звонимира. Ипак, Љубомир мисли да се један од Ликинијих синова доселио у српску земљу и тамо добио сина „Белог Уроша”, како пише и у другим летописима. Други летописи тврде да је он у ствари био Стефан Урош I.[45]

Референце

  1. 1,0 1,1 Живковић, Тибор (2005). Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I. стр. 16.
  2. ^ Ann, Comn. II, 184.10 — 27
  3. ^ Ферјанчић 2007, стр. 50.
  4. 4,0 4,1 Живковић 2006, стр. 147.
  5. ^ Познато је да је Завида протеран из своје земље после побуне његове браће; упор. Житије Светог Симеона, 18. Онда је вероватно у преврату учествовао и његов брат Стефан Вукан. После 1112. године му се губи сваки траг. Вероватно је умро после свргавања Завиде.
  6. ^ Живковић 2006, стр. 147 — 148.
  7. ^ Cinn. 11.18
  8. ^ Живковић, Тибор (2005). Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I. стр. 21.
  9. ^ Шишић 1928, стр. 100 — 101.
  10. 10,0 10,1 Живковић 2006, стр. 148.
  11. ^ Шишић 1928, стр. 101 — 102.
  12. ^ Шишић 1928, стр. 101.
  13. ^ Живковић 2006, стр. 148 — 149.
  14. ^ Шишић 1928, стр. 102 Dragilus...intravit in Podgoream regionem et obtinuit Onogoste et alias plurimas iupanias
  15. 15,0 15,1 Шишић 1928, стр. 102.
  16. 16,0 16,1 Живковић 2006, стр. 149.
  17. ^ Cinn. 12.9 — 10
  18. ^ Ферјанчић 2007, стр. 14 — 15.
  19. ^ Ћоровић 1933, стр. 2.1.
  20. ^ Ферјанчић 2007, стр. 116 — 117.
  21. ^ Chon. 16.18 — 25
  22. ^ Подаци су сачувани у вези проширених вазалних обавеза Уроша II према византији 1150. године.
  23. ^ Cinn. 113.4 — 6
  24. ^ Ферјанчић 2007, стр. 37.
  25. ^ Живковић 2006, стр. 149 — 150.
  26. ^ Шишић 1928, стр. 102 — 103.
  27. ^ Не зна се када је Деса запосео Травунију, али се сматра да је до овог дошло четрдесетих година 12. века
  28. ^ Благојевић, Кнежевине, 55 — 56, где је наведена старија литература о овом питању.
  29. ^ Живковић, Тибор (2006). Дукља између Рашке и Византије у првој половини 12. века (PDF). стр. 458 — 459.
  30. ^ Bonfini, Antonio (1936). Antonius de Bonfinis, Rerum Ungaricarum Decades, ed. I. Fógel – B. Ivány – L. Juhász. B.G. Teubner. стр. 117.
  31. ^ Извор из 14. века је прецизнији, Marci Chronica, 91, “Statimquemisit nuncios in Serviam, et filiam Vros Comitis Magni in legitimam uxorem Belae traduxerunt"
  32. ^ О хронологији брака више видети Makk, Ferenc (1989). The Árpads and the Comneni, Political Relations Between Hungary and Byzantium in the 12th Century. Akadémiai Kiadó. стр. 14.
  33. ^ Калић 1998, стр. 95-108.
  34. ^ Живковић 2006, стр. 150 — 151.
  35. ^ Живковић 2004, стр. 153 — 164
  36. 36,0 36,1 Живковић 2006, стр. 151.
  37. ^ Калић 1986, стр. 25.
  38. ^ Калић 1997, стр. 64.
  39. ^ Стојановић, Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи. Сремски Карловци. стр. 20.
  40. ^ Cawley, Charles (2010). Medieval Lands, Byzantium, Diogenes, Emperor 1068 — 1071
  41. ^ Историја Срба - др. Жељко Фајфрић, Дом и школа, 2006. година
  42. ^ Калић 1970, стр. 27.
  43. ^ Шишић 1928, стр. 104 — 105.
  44. ^ Живковић 2006, стр. 152.
  45. ^ Стојановић, Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи. Сремски Карловци. стр. 18 — 25.

Извори и литература

Извори
Литература
Претходник:
Вукан
Велики жупан Рашке
(1112. — око 1145)

Наследник:
Урош II Примислав
Ђорђе Немањић

Ђорђе Немањић је био син српског великог жупана и управника у Зети Вукана Немањића. Ђорђе Немањић је наследио од оца управу у Зети 1208. године, а вероватно по узору на оца узео је и звање краља.Ђорђе можда није био у најбољим односима са Стефаном Првовенчаним. Са Млетачком републиком је склопио уговор 3. јула 1208. године, у коме се Ђорђе заклео на верност и пружање помоћи венецијанском дужду.Изгледа да је око 1220. краљ Стефан Првовенчани одузео Ђорђу власт у Котору и Зети или делу Зете, а син Првовенчаног Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ. Ипак, Ђорђе је можда задржао управу на југоистоку Зете. Ђорђе се изгледа поново спомиње као краљ у Зети, то јест у Улцињу, 1242. Умро је после 21. августа 1242. године.

Јелена Вукановић

Јелена Вукановић (мађ. Ilona királyné), (р. после 1109 -† после 1161) је била ћерка Уроша I Вукановића великог жупана Рашке и његове супруге Ане и супруга угарског краља Беле II Слепог.

Ана Диоген

Ана Диоген (око 1074-1145) била је кнегиња средњовековне српске државе Рашке од 1115. до 1131. године као супруга Уроша I Вукановића.

Бела III

Бела III Угарски (око 1148 - 23. април 1196) био је угарски и далматинско-хрватски краљ од 1172. до 1196. године.

Белош Вукановић

Белош или Белуш (Белус, Бјелош, Albeus; 1142 — 1157. (1163 — прије 1198) је био српски властелин из рашке династије Вукановића који је, захваљујући родбинским везама са угарском династијом Арпада постао палатин краљевине Мађарске и бан Хрватске. Када се његов брат Урош II Примислав по други пут одметнуо од византијске врховне власти, Белош је 1162. закратко по вољи цара Манојла I Комнина постао рашки велики жупан, али се убрзо након тога и вратио у Угарску где је касније и умро.

Белош је био син српског великог жупана Уроша I, и имао је још два брата, старијег Уроша II и млађег Десу, као и две сестре Јелену и Марију. Јелена је удата (1129—1130) за угарског принца и потоњег краља Белу II Слепог (1131—1141). За вријеме Белине владавине Белош је дошао је у Угарску, гдје су му дали титулу херцега (dux).

Послије смрти свога шурјака Беле Белош је са сестром Јеленом преузео туторство над њеним недораслим синовима, међу којима је најстарији био угарски краљ Геза II (1141—1161). Да би концентрисао што више власти у својим рукама, Белош је преузео титулу палатина у Угарској и бана у Хрватској. Са својим савезницима енергички одбијао нападе византијског цара Манојла I Комнина и царева Светог римског царства, који су против његовог штићеника Гезе помагали претендента Бориса Коломановића. Белошева кћи »Бановна« удала се 1150. за руског кнеза Владимира Долгорукова. Око 1158. Белош се одрекао се банске и палатинске части и вратио се у Србију, гдје га је 1162, након свргавања одметнутог Уроша II Примислава, Манојло I Комнин поставио за великог жупана. Али Белош није остао дуго у својој отаџбини, него се опет вратио у Угарску, док је рашки престо припао најмлађем брату Деси. Белош се већ 1163. спомиње се опет као бан хрватски. Послије 1163. нема више трагова о Белошу у јавном животу Угарске. Умро је у Угарској прије 1198. За свог живота саградио је у данашњем Баноштору на Дунаву велики манастир, који је обилато даровао. У Белошево време мјесто у којем је подигао своју задужбину носило је име Kewe, Кун, а онда су га почели називати Банов манастир (мађ. Ban monostra), па је тако постало и данашње име Баноштор.

Владин Немањић

Владин Немањић (лат. Bladinus; рођен пре 1194. године - умро после 1208. године) је био син Вукана Немањића, припадник српске средњовековне владарске династије.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Вукановићи

Вукановићи су били српска владарска породица која је владала Рашком од краја 11. века до почетка друге половине 12. века (1083/84-1166). Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана.

Геза II

Геза II (1130 у Пољској — 1162) из династије Арпадовића био је угарски и далматинско-хрватски краљ од 1141. до 1162. године. Био је син краља Беле II Слепог и Јелене, ћерке рашког великог жупана Уроша I Вукановића.

Деса

Деса Вукановић је био српски жупан у периоду од око 1161. до 1165. године. Током своје владавине био је у савезу са Мађарима и у сукобу са Урошем II и Манојлом I Комнином.

По хрватском аутору из 1842. године, он се звао „Деша“, био је 51. по реду владар српски, и син Уроша. Постао је 1152. године велики жупан Србије, са сагласношћу византијског цара Манојла, да му буде вазал. Наводи се: „био је веома пригнут католичанском закону“ и дао је сазидати манастир посвећен Богородици, на острву „Млиту“ (Мљету). Његови синови су били Немања, Мирослав и Константин. Умро је око 1163. године и сахрањен у „Трибињу“ (Требињу) у цркви Св. Петра.. Ипак, ми данас знамо да је Немања Завидин син на основу натписа у цркви у Бијелом пољу.

Деса је у једном тренутку управљао Захумљем јер му се приписује повеља из 1151. манастиру на острву Локрум. Иако је повеља вероватно каснији фалсификат, изгледа да је фалсификатор знао да је Деса управљао Захумљем. Након Белошеве краткотрајне владавине у Рашкој, велико жупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава, и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем удаје друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византијског цара Манојла Комнина.

Поред ових дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу.

У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требало да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са „наш господар“, што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Неки сматрају да је Деса био отац Стефана Немање, али други то оспоравају, наводећи Завиду.

Дмитар Немањић

Дмитар је био српски жупан, син Вуканов, унук Стефана Немање. Као монах Давид постао је светитељ у Српској православној цркви.

О њему има мало података и ретко се помиње. Зна се да је у априлу 1271. молио византијског цара Михаила VIII Палеолога да потврди Хиландару неки посед на реци Струми. После тога се закалуђерио и узео име Давид. У августу 1281. ангажовао је зидаре из Дубровника да му саграде цркву Давидовицу код Бродарева на Лиму. Помиње се још и 1286. када је путовао у Јерусалим. Његов унук Вратко је отац Кнегиње Милице. Празнује се сваког 24. септембра (7. октобра по новом календару) у Српској православној цркви.

Комнина Немањић

Комнина Немањић је била супруга Димитрија Прогонија архонта од Кроје и касније Гргура Комона архонта Елбасана. Била је ћерка српског краља Стефана Првовенчаног и Евдокије Анђел.

Леополд VI, војвода Аустрије

Леополд VI (1194-1230) је био аустријски војвода из породице Бабенберговаца.

Лешко I Пјаст

Лешко I Пјаст, познат и као Лешко Бели (око 1184—23. новембар 1227.) је био велики кнез Пољске у више наврата, између 1194. и 1227. године.

Марија Вукановић Пшемисл

Марија Вукановић Пшемисл је била српска принцеза и чешка кнегиња, која је живела у XII веку. Била је ћерка рашког великог жупана Уроша I и супруга Конрада II од Знојма , са којим је имала барем троје деце.

Име њене мајке није познато, иако се у неким српским родословима помиње да је у питању била француска принцеза Ана или Катарина, западни извори не помињу овакав брак. Њена браћа су била каснији велики жупани Урош II, Белош и Деса, а њена сестра је била мађарска краљица Јелена. Њен положај и утицај који су она и њихов брат Белош имали у тадашњој краљевини Мађарској, утицали су на чешког војводу Собјеслава I (1125—1140) да посредује у склапању брака између Марије и Конрада II од Знојма. У једном његовом запису из 1134. године се помиње могућност склапања тог брака, који је касније склопљен, можда већ у јуну исте године.

У склопу прославе венчања, Конрад је ротонду свете Катарине у Знојму доградио и осликао, о чему сведочи и сачувани натпис на латинском језику. У њој је данас очувана ктиторска композиција око лучног улаза у апсиду, на којој су представљени он и Марија, окренути једно ка другом.

Марија и Конрад су имали барем троје деце:

Ернеста, који је преминуо 1156. године

Конрада (II), који је био кнез Знојма (1177—1182), моравски маркгроф (1182—1186) и чешки војвода (1189—1191)

Јелену, која је била пољска кнегиња и супруга Казимира II Пјаста (1177—1194)Не зна се када је Марија преминула, али је то било после 1189. године.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Урош I

Урош I може бити:

Урош I Вукановић, српски велики жупан од 1112. до 1145. године

Стефан Урош I, српски краљ од 1243. до 1276. године

Урош II Примислав

Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност позната нам је искључиво из византијскох извора који описују походе цара Манојла I Комнина (1143—1180) против Срба и Угара средином 12. века.

Урош Вукановић

Урош Вукановић може бити:

Урош I Вукановић, српски велики жупан од 1112. до 1145. године

Урош II Вукановић, српски велики жупан од 1145. до 1162. године

Вукановићи (1083—1166)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.