Урош II Примислав

Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност позната нам је искључиво из византијскох извора који описују походе цара Манојла I Комнина (11431180) против Срба и Угара средином 12. века.

Урош II Примислав
Europe 1142
Србија на карти Европе из 1142. године у време жупана Уроша II Примислава
Пуно имеУрош II Вукановић
Датум рођења12. век
Место рођењаСрбија
Место смртиСрбија
ДинастијаВукановићи
ОтацУрош I Вукановић
МајкаАна Диогенеса
ПотомствоДеса Вукановић
рашки велики жупан
Период11451161.
ПретходникУрош I Вукановић
НаследникДеса

Владавина

Урош II Примислав је ступио на престо после смрти свог оца Уроша I око 1145. године. Најмлађи син Уроша, Деса последњих година његовог живота је завладао Травунијом и Зетом одакле је, уз подршку једног дела локалног племства, стално покушавао да истисне представнике династије Војислављевића. Како је дукљански кнез Радослав био византијски штићеник, сукоби око јадранског залеђа указују да су се владари Рашке поново индиректно окренули против моћног цара Манојла I Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат записао је како је српски жупан вршио упаде у земље подложне Ромејима. По Јовану Кинаму пак, цар Манојло је 1149. припремао поход на Сицилију када је сазнао да се Аламани, Далмати и Пеонци (тј. Нормани из јужне Италије, Срби и Угри) спремају да нападну царство на западу. Средњи син Уроша I, Белош је 1141. постао палатин на двору свог сестрића Гезе II (1141—1162) и тиме су владари Рашке у угарском краљу стекли важног савезника.

Византијски цар се 1149. налазио у Валони на јадранској обали данашње Албаније и одатле је, највероватније, преко Пелагоније и Косова поља упао у област којом је владао Урош II. Манојло је прво разорио Рас, рашку престоницу, поробио његово становништво и оставио посаду под командом севастоипертата Константина Анђела. Након тога, цар је са главнином војске продужио у област коју Кинам назива Никава која се вероватно налазила на горњем Ибру. У Никави је Манојло Комнин потчинио локална утврђења без икаквих проблема, али је следећа мета византијске војске, Галич на десној обали Ибра заузета на јуриш тек после тродневне опсаде. Заробљенике је византијски василевс послао из Раса да се населе у околини Сердике (данашња Софија). Међутим, током царевог одсуства, Урош је већ напао Византинце у околини Раса. Цар је кренуо да зароби великог жупана, али у томе није успео мада се Урош по Кинаму морао спасавати бежећи пешице преко планинских превоја. Манојло је одустао од потере али је спалио неименовану резиденцију српског архижупана и затим се повукао без јасно остварене победе.

Крајем лета 1150. Манојло I Комнин је спровео нови и овога пута пажљивије планиран поход против непокорног српског жупана. Док је боравио у Нишу, цар је сазнао да угарски одреди пристижу у помоћ Србима преко земље назване Лонгомир (доњи ток реке Лугомир, леве притоке Велике Мораве). Манојлова војска је долином Мораве стигла до Саве а затим је кренула низ Дрину покушавајући да пресече пут Угрима и спречи их да се састану са Урошевим Србима. Након мањег и победоносног сукоба са Угрима у близини Дрине, Ромеји су се утаборили недалеко од реке Таре [1]. У зору српска војска, појачана коњицом састављеном од Угара, Печенега и хазарских Кезуна из Срема, је притисла обалу реке. Тек са појавом цара на бојишту, византијска војска је успела да стрелама натера непријатељску војску да се повуче са обала. Када су Ромеји прешли дотада чувани мост успели су да наметну у почетку неодлучну борбу коју је на крају решио сам цар у двобоју са горостасним угарским заповедником Вакхином. Међу угледним заробљеницима налазили су се и двојица српских жупана Грдеша и Вучина. И овога пута византијска победа није била убедљива пошто је тежак терен и снежни наноси спречио кретање неколико византијских војсковођа, а Вакхин је скренуо цару пажњу на бројност непријатељске војске. Кинамова опаска о снегу који је ухватио Византијце указује да је Манојлов поход потрајао бар два месеца, до новембра 1150. године. Међутим, у царски логор су прво стигли посланици великог жупана, а затим и сам Урош држећи се смерно и понизно. Урош је пао на ничице пред царем и положио заклетву да ће за сва времена остати роб Ромеја. Морао се и обавезати да ће убудуће византијском цару слати помоћ од 2000 ратника у случају рата у Европи, а 500, уместо дотадашњих 300, у случају похода у Азију. Манојло се овога пута задовољно вратио у Цариград где је прославио тријумф у коме су, по речима Никите Хонијата, вођени угарски племићи и раскошно обучени српски заробљеници. Царева победа прослављена је и беседом солунског архиепископа Михаила и стиховима Теодора Продрома и анинимног песника (Аноним Мангански).

Српске државе половином 12
Српске државе половином 12. века.

Наредне, 1151. Манојло Комнин је, након што је умирио рашког владара, повео поход против Угара како би их казнио због помоћи коју су указали Србима. Мир је најпосле закључен 1152. након још једног византијског похода у данашњем Срему. Управа над византијским испоставама Нишем и Браничевом поверена је царевом брату од стрица Андронику који је после неког времена затражио угарску помоћ како би се домогао царског престола. Тиме је започет нови сукоб Византије и Угарске који је најпосле окончан 1155. новом победом цара Манојла. Током ових ратова, дошло је до подела у рашкој династији пошто је Урош II остао лојалан цару, док је, вероватно под Белошевим утицајем, један део племства подржавао најмлађег од браће, Десу. Када се Манојло поново показао успешним у рату са Угрима, српско племство је, у страху од цареве силе, пристало да прихвати за владара онога кога византијски цар одреди. Манојло је примио и Уроша и Десу и потом потврдио старијег Уроша на место великог жупана. Урош је обновио стару вазалну заклетву цару и предао таоце. Хронолошке оквире епизоде током које је Урош привремено изгубио престо није лако одредити, али се у науци сматра да се збацивање одиграло најраније 1153, док је Урош по царевој вољи враћен на трон вероватно 1155. године.

Када је 1160. окупљао војску за поход против Иконијског султаната Турака Селџука, цар Манојло је позвао и рашког владара да испуни своју вазалну обавезу и пошаље обећану војску. Даљих сукоба са Византијом није било све до 1162. када је умро Геза II, тако да је Манојло I Комнин решио да на угарски престо постави свог штићеника. Цар је искористио прилику и да уреди прилике у рашкој пошто се жупан, чије је име по Кинаму било Примислав, одметнуо од византијског сизеренства. Цар је позвао у Филипопољ (данас Пловдив у Бугарској) Примислава и његовог брата Белоша и затим прогласи Белоша за великог жупана. Примислав је пресељен на византијску територију где је био безопасан по интересе царства и цар га је обдарио издашним поседом. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша. Примислава помиње само Кинам, а каснији српски родослови спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. По мишљењу већег дела историчара данас, Урош и Примислав (Првослав?) су били једна те иста личност. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша и поред тога наводи како је већ споменуо да се овај велики жупан већ два пута одметао од цара који му је у оба наврата опростио. Поред тога, Примислава помиње само Јован Кинам, а каснији српски родослови и летописи спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. На основу Кинама, који је нажалост сачуван у некомплетном препису из 13. века, није могуће коначно разрешити дилему о идентитету великог жупана Примислава, а исто тако ни да ли његово име треба транскрибовати као Првослав како се почело сматрати још у историографији 19. века.

Било како било, период владавине Уроша био је доба подељености рашке владарске куће и племства по питању придржавања вазалским обавезама према византијском цару. Један део племства се опирао Византији уз угарску подршку, а сам Урош се у три наврата отворено супротставио цару. Међутим, побуна из 1162. године, подстакнута Манојловом преокупираношћу приликама у Угарској, резултовала је свргавањем Уроша II. Пошто се његово име више не спомиње у изворима могуће је да је умро недуго након губитка престола.

По народном предању жупан Урош II подигао је средином 12. века као своју задужбину Кучевишки манастир у Јужној Србији.[2]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петрислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марко
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Белош Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
Роман IV Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Евдокија Макремволитиса
 
 
 
 
 
 
 
Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Алусијан, син Јована Владислава
 
 
 
 
 
 
 
ћерка Алусијана Бугарског
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
јерменска племкиња
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Манојло Еротик Комнин
 
 
 
 
 
 
 
Исак I Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марија
 
 
 
 
 
 
 
Теодора Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ирина Синадина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ У историографији данас не постоји консензус о локацији битке на Тари тј да ли се одиграла на речици Тари у близини Ваљева или на реци Тари у данашњој Црној Гори.
  2. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године

Литература

Види још

Претходник:
Урош I
Велики жупан Рашке
(око 1145—1162)

Наследник:
Белош
Ана Диоген

Ана Диоген (око 1074-1145) била је кнегиња средњовековне српске државе Рашке од 1115. до 1131. године као супруга Уроша I Вукановића.

Белош Вукановић

Белош или Белуш (Белус, Бјелош, Albeus; 1142 — 1157. (1163 — прије 1198) је био српски властелин из рашке династије Вукановића који је, захваљујући родбинским везама са угарском династијом Арпада постао палатин краљевине Мађарске и бан Хрватске. Када се његов брат Урош II Примислав по други пут одметнуо од византијске врховне власти, Белош је 1162. закратко по вољи цара Манојла I Комнина постао рашки велики жупан, али се убрзо након тога и вратио у Угарску где је касније и умро.

Белош је био син српског великог жупана Уроша I, и имао је још два брата, старијег Уроша II и млађег Десу, као и две сестре Јелену и Марију. Јелена је удата (1129—1130) за угарског принца и потоњег краља Белу II Слепог (1131—1141). За вријеме Белине владавине Белош је дошао је у Угарску, гдје су му дали титулу херцега (dux).

Послије смрти свога шурјака Беле Белош је са сестром Јеленом преузео туторство над њеним недораслим синовима, међу којима је најстарији био угарски краљ Геза II (1141—1161). Да би концентрисао што више власти у својим рукама, Белош је преузео титулу палатина у Угарској и бана у Хрватској. Са својим савезницима енергички одбијао нападе византијског цара Манојла I Комнина и царева Светог римског царства, који су против његовог штићеника Гезе помагали претендента Бориса Коломановића. Белошева кћи »Бановна« удала се 1150. за руског кнеза Владимира Долгорукова. Око 1158. Белош се одрекао се банске и палатинске части и вратио се у Србију, гдје га је 1162, након свргавања одметнутог Уроша II Примислава, Манојло I Комнин поставио за великог жупана. Али Белош није остао дуго у својој отаџбини, него се опет вратио у Угарску, док је рашки престо припао најмлађем брату Деси. Белош се већ 1163. спомиње се опет као бан хрватски. Послије 1163. нема више трагова о Белошу у јавном животу Угарске. Умро је у Угарској прије 1198. За свог живота саградио је у данашњем Баноштору на Дунаву велики манастир, који је обилато даровао. У Белошево време мјесто у којем је подигао своју задужбину носило је име Kewe, Кун, а онда су га почели називати Банов манастир (мађ. Ban monostra), па је тако постало и данашње име Баноштор.

Битка на Тари

Битка на Тари вођена је у позну јесен 1150. године, између снага рашког великог жупана Уроша II потпомогнутих помоћним одредима краљевине Мађарске (у којима је било Печенега и Халисија) предвођених великим жупаном Вакхином са једне и византијском војском предвођеном царем Манојлом I Комнином (1143—1180) са друге стране. Окончана је, после жестоке борбе, победом византијских снага. Овом битком је завршен двогодишњи византијско-српски рат, јер је одмах након ње, Урош затражио склапање мира са византијским царем. Према одредбама мировног уговора, Рашка је поново постала вазал Византије, а велики жупан се обавезао да, уз стару обавезу слања помоћних трупа (2.000 за рат у Европи и 300 за рат у Азији) цару, шаље још додатних 200 војника за ратове у Азији.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Вукановићи

Вукановићи су били српска владарска породица која је владала Рашком од краја 11. века до почетка друге половине 12. века (1083/84-1166). Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана.

Деса

Деса Вукановић је био српски жупан у периоду од око 1161. до 1165. године. Током своје владавине био је у савезу са Мађарима и у сукобу са Урошем II и Манојлом I Комнином.

По хрватском аутору из 1842. године, он се звао „Деша“, био је 51. по реду владар српски, и син Уроша. Постао је 1152. године велики жупан Србије, са сагласношћу византијског цара Манојла, да му буде вазал. Наводи се: „био је веома пригнут католичанском закону“ и дао је сазидати манастир посвећен Богородици, на острву „Млиту“ (Мљету). Његови синови су били Немања, Мирослав и Константин. Умро је око 1163. године и сахрањен у „Трибињу“ (Требињу) у цркви Св. Петра.. Ипак, ми данас знамо да је Немања Завидин син на основу натписа у цркви у Бијелом пољу.

Деса је у једном тренутку управљао Захумљем јер му се приписује повеља из 1151. манастиру на острву Локрум. Иако је повеља вероватно каснији фалсификат, изгледа да је фалсификатор знао да је Деса управљао Захумљем. Након Белошеве краткотрајне владавине у Рашкој, велико жупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава, и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем удаје друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византијског цара Манојла Комнина.

Поред ових дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу.

У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требало да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са „наш господар“, што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Неки сматрају да је Деса био отац Стефана Немање, али други то оспоравају, наводећи Завиду.

Рашка

Српска држава Рашка, односно Великожупанска Србија, је била једна од српских средњовековних држава, која је постојала од средине 11. до почетка 13. века. Првобитно је обухватала југозападне делове данашње Србије, североисточне делове данашње Црне Горе и најисточније делове данашње Босне и Херцеговине, а највећи успон је доживела за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), када је обухватила и друге српске области. Главно државно и црквено средиште великожупанске Србије налазило се у Старом Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара.Владари ове државе су носили титулу великих жупана. Успон ове српске државе започео је крајем 11. века, за време владавине великог жупана Вукана I који је водио успешне ратове против Византије. Српски велики жупани су одржавали блиске везе са владарима суседне српске краљевине Дукље. Рашки велики жупан Стефан Немања је у другој половини 12. века постао најмоћнији међу српским владарима створивши јединствену државу која је обухватала скоро све српске земље, тако да је великожупанска Србија постала језгро јединствене државе Немањића која се даље развијала као средњовековна Краљевина Србија у 13. веку, а потом и Српско царство у 14. веку.

Само име Рашка (лат. Rassia — Расија) први пут се помиње 1189. године. Од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију често називају Расција (лат. Rascia), а сходно томе су и Србе често називали Рашанима, односно Расцијанима (лат. Rasciani) или Рацима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именом Рашка област.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Урош I Вукановић

Урош I (Рашка, 1084/1085 — Рашка, 1144/1145) био је рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од 1112. до око 1144/1145. године.

Рођен је вероватно око 1084/1085. године. Своју младост је провео у Цариграду као талац од вероватно десете године свог живота. У Цариграду се вероватно оженио Аном Диоген. Дошао је на власт преваром, збацио је Завиду уз помоћ Угарске. Он се држао споразума са Завидиним синовима који су гарантовале две велике силе - Угарска и Византија, тј. он је владао Рашком, док су Завидини синови владали очевим областима (Зетом) током његове владавине или после угарско-византијског мировног споразума 1129. године. Урош је био у почетку против Византије, јер је подржавао Бодиновог сина Ђорђа, који је код Уроша пронашао уточиште на седам година. Због тога је био кажњен од провизантијске струје и на кратко збачен са престола, али је уз помоћ Ђорђа опет дошао на власт 1126/1127. године.

Током прве владавине је претрпео велики пораз од Византије 1128. године. Своју кћер Јелену је удао за слепог Белу, а другу кћер Марију за Конрада од Знојма. Изгледа да је тада Рашка дошла у добре односе са Угарском. Иако је вероватно био византијски вазал, тежио је ка одвајањем, тражио је такву подршку на Западу. Брак његове кћери Марије није испунио очекивања и зато ова династија неће имати битну улогу у балканској политици, али је зато показао да уме политички да делује према мерилима свога времена, изгледа да је увео Рашку у међународну политику. Вероватно је умро око 1144/1145. године и наследио га је његов најстарији син Урош II Примислав.

Вукановићи (1083—1166)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.