Урош Предић

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857Београд, 11. фебруар 1953) је био уз, Пају Јовановића и Ђорђа Крстића, највећи српски сликар реализма. Предић је ипак највише остао упамћен по његовим раним радовима, у којима је приказао ’стваран’ живот обичних људи. Касније је дао велики допринос у црквеном сликарству и портретима.

Урош Предић
UrosPredic
Урош Предић, сликар
Датум рођења7. децембар 1857.
Место рођењаОрловат код Зрењанина
 Аустријско царство
Датум смрти11. фебруар 1953. (95 год.)
Место смртиБеоград
 ФНР Југославија

Биографија

Рођен је у Орловату као најмлађи син свештеника Петра Предића и Марије рођене Илијевић из Црепаје.[1][2] У Орловату је похађао основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. до 1876. године похађао је седморазредну гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. године отишао на бечку сликарску академију.

Предић је био најизразитији представник академског реализма код Срба. Завршио је конзервативну Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Griepenkerl), истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића. У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу 1879. године. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Услед породичних обавеза 1885. године враћа се у домовину.

О његовом интимном животу тог уметника светачког живота и лика, недовољно се зна. Сав посвећен уметности и породици, никада се није оженио. После срећног и безбрижног петнаест година дугог периода у родном селу, скрасио се у српској престоници. Другу половину свог живота провео је у свом делу заједничке куће, са братом Јосифом, професором - у Београду. У Орловату је остала прича о неоствареној љубави између средовечног сликара и шеснаест година млађе Орловаћанке, Ане Накараде (1873-1938), ћерке пензионисаног оберлајтанта Ђуре Накараде (1830-1899).[3] Стари Орловаћани памте да је госпођа мајка Катарина, била једина препрека њиховој срећи.[4]

У Орловату ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. У периоду 1894-1909. године живи у Орловату, а од 1909. године па до смрти у Београду. Своје слике самостално излаже 1888., 1910., 1920., 1949. године у Београду, 1890., 1949. у Новом Саду, 1890. у Сремским Карловцима, те 1890. у Панчеву и Вршцу.

У свом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

Beograd Atelje Urosa Predica Svetogorska 27
Кућа и атеље Уроша Предића у Београду
Merry brothers 1887
Весела браћа, јадна им мајка (1887.) (Народни Музеј, Београд

Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва, као и његов прво председник, па дугогодишњи почасни председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.

У покушају да постигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте.

Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) итд.

Његове слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“ откупио је Михајло Пупин на изложби у Паризу 1889. године и поклонио их Народном музеју у Београду.[5]

Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског.[6] Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац, мењу њима је и иконостас цркве у Орловату.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио. Убрзо је умро 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је у Орловату.[7][8]

Заоставштина

У Народном музеју у Зрењанину се налази соба Уроша Предића у оквиру сталне поставке, у њиховом депоу се налази легат од 900 његових цртежа, записа и личних ствари.[9] Сачувана је богата преписка Уроша Предића, око 1700 докумената се чува у Музеју књиге и путовања.[10]

У Дому Јеврема Грујића у Београду је током октобра 2016. била изложба његових дела.[11] У Галерији САНУ је 2018. године одржана изложба његових радова поводом 160 година од рођења.[12]

Родни Орловат у Банату

На сеоском Тргу Уроша Предића налази се "Спомен-соба" уметникова, у некадашњој згради орловатске општине. Поред виђења скромне музејске поставке, ту се могу купити сувенири и штампани материјал. Недалеко одатле је поред сеоског парка, орловатски православни храм, посвећен Ваведењу пресвете Богородице, рађен у српско-византијском стилу 1924-1927. године, по пројекту славног архитекте Драгише Брашована. Храм који се налази под заштитом државе, је са малим иконостасом, који је радио и поклонио селу "чика Урош" 1926-1928. године. У храму су и две импресивне зидне слике, рађене по скицама Уроша Предића: "Св. Саве" и "Св. Петке", који носе аутентичне ликове његових родитеља у природној величини. Слике рађене масном бојом потичу из 1927. године, и дело су декоративног молера Косте Ванђеловића из Руме. Аутентични дивни молерај (по пројекту арх. Раде Предића из Панчева) са више зидних икона слика, које се погрешно називају "фреске", су током оправке храма неповратно уништени. Основна школа у Орловату носи име "Урош Предић", по најславнијем ђаку. У холу се налази мини спомен-поставка са илустрацијама Предићевог детињства, а испред главног улаза са леве стране је на високом постаменту, биста Уроша Предића, рад београдског вајара Јана Коњарека из 1911. године. На тзв. Новом гробљу, на брегу, наспрам жељезничке станице "Орловат Стајалиште" налази се у средишту реновирана гробница са споменицима и барељефом сликара Предића. Скинут је аутентични барељеф рад београдског вајара Перише Милића из 1953. године. Бригу од заштити и неговању успомене на Предићеву личност и дело, годинама спроводи Друштво завичајаца Орловата и Савет МЗ Орловат, са својим активистима ентузијастима. Завичајци публикују свој годишњак, илустрован билтен под називом "Нови орао", са орловатском тематиком и Предићевом заоставштином.[13] На крају треба поменути да је мештанин проф. Драшковић, написао обимну уметникову биографију 2013. године, завичајну књигу чије се друго издање очекује.

Објављено је више књига о животу и делу Уроша Предића, међу њима су најзначајније:

  • Миодраг Јовановић: "Урош Предић", уметничка монографија, Нови Сад 1998. COBISS.SR 130891271
  • Саво Поповић: "Урош Предић, непрочитани аманет", Београд 2013. COBISS.SR 201839628[14]
  • Радоје Драшковић: "Чика Урош", уметникова биографија, Орловат 2013.COBISS.SR 279790855[15]

Галерија

Uroš Predić - Siroče

Сироче на мајчином гробу (1888.)

Hercegovački begunci, Uroš Predić

Херцеговачки бегунци (1889.)

"Watering of Dodola" by Uroš Predić, published in magazine "Orao" in 1892

Поливање додоле, цртеж објављен у часопису „Орао“ (1892.)

Kosovo Maiden, Uroš Predić, 1919

Косовка девојка (1919.) Слика је настала током Првог светског рата и приказује последице након средњовековне косовске битке.

St. Nikola and Patriarch Lukijan

Узбуркано море (1910)[16]

Uroš Predić, The Children around the Guslar, 1882, National Museum of Serbia

Деца око гуслара, 1882. (Народни Музеј, Београд)

Портрети

Mihailo Petrović Alas, portrait by Uroš Predić

Михаило Петровић Алас уље на платну

Види још

Референце

  1. ^ Од Баната до Беча („Вечерње новости“, 1. јул 2013)
  2. ^ Дакле, Ви сте тај Урош Предић („Политика”, 10. децембар 2017)
  3. ^ Знаменити Орловаћанин - Ђура Накарада
  4. ^ Радоје Драшковић: "Чика Урош", Орловат 2013. године
  5. ^ Друг Мише Пупина („Вечерње новости“, 3. јул 2013)
  6. ^ Непрочитан аманет („Вечерње новости“, 4. јул 2013)
  7. ^ Шест деценија од смрти Уроша Предића („Вечерње новости“, 30. јун 2013)
  8. ^ Последњи дани великог сликара („Политика”, 10. фебруар 2018)
  9. ^ Скривена осећајност („Вечерње новости“, 2. јул 2013)
  10. ^ Урошу Предићу су писали све сами великани („Политика”, 12. фебруар 2019)
  11. ^ Зашто Предић није насликао „Сеобу Срба” („Политика”, 4. октобар 2016)
  12. ^ Урош Предић – век српске културе („Политика”, 13. март 2018)
  13. ^ "Нови орао", Зрењанин 2003-2017. године
  14. ^ Непрочитани аманет реалисте Предића („Вечерње новости“, 9. фебруар 2014)
  15. ^ Чика Урошев животопис („Вечерње новости“, 18. март 2014)
  16. ^ Патријарх пред узбурканим морем („Политика“, 6. јануар 2016)
  17. ^ Без аукције за Предићеву „краљицу“ („Вечерње новости“, 12. април 2011)

Литература

  • Катарина Граната Савић: Слике за незаборав Урош Предић (1857-1953), у годишњаку „Даница 2014“. стр. 282-296, издаје Вукова задужбина, Београд 2013.

Спољашње везе

1857

1857. је била проста година.

7. децембар

7. децембар (7.12.) је 341. дан године по грегоријанском календару (342. у преступној години). До краја године има још 24 дана.

Атеље Уроша Предића

Атеље Уроша Предића налази се у Светогорској улици бр. 27 у Београду. Кућа у коју се 1909. године уселио уметник, припадала је његовом рођеном брату, познатом трговцу Јосифу Предићу.

Гимназија Урош Предић

Гимназија „Урош Предић“ у Панчеву је једна од најстаријих просветних институција у Србији. Постоји од 1863. године. Школа је више пута мењала име, а од 1958. године до данас носи име великог српског сликара Уроша Предића.

Капела Богдана Дунђерског код Бечеја

Капела Богдана Дунђерског код Бечеја се налази на имању у оквиру дворца Фантаст, као гробна капела ктитора. Подигнута је почетком тридесетих година 20. века, у периоду од 1930. до 1935. године и представља споменик културе од великог значаја.

Капела је подигнута по пројекту чешког архитекте Јосипа Крауса, као грађевина основе у облику слободног крста са куполом и портиком испред улаза на западној страни. Северну и јужну фасаду красе трифоре, а на петостраној олтарској апсиди су три једноделна прозора, декорисана у духу моравске школе. Сликар Урош Предић, као блиски пријатељ Дунђерског ангажован је за израду икона за капелу, није био задовољан Краусовим скицама, те је иконостас изведен по идеји самог Предића. Архитектонски део олтарске преграде одликују симетричност, једноставност и сведеност орнаментике. На њему се налазе иконе сликане у складу са начелима академског реализма, уз доследно поштовање канона православног сликарства. Предићеви цртежи су коришћени и за плоче од фајанса у лунетама портика, док су рељефи у бронзи са ликовима Дунђерског и Предића дело вајара Ђорђа Јовановића.

Заштитни радови на капели изведени су 1966. године, док је конзервација икона била вршена током последње деценије 20 века.

Капела на гробљу у Меленцима

Капела на гробљу у Меленцима грађена је за породицу Димитријевић по пројекту чувеног српског архитекте Владимира Николића 1895. године. Капела породице Димитријевић има основу облика грчког крста, са високом куполом. Фасаде су обрађене полихромно ређањем жуте и црвене опеке.

Капела је грађена у стилу историцизма са утицајем српске средњовековне архитектуре. Иконе на иконостасу сликао је Урош Предић, а зидне слике можда неки други уметник под Предићевим нацртима.

Лада (уметничко удружење)

Лада, прво уметничко удружење основано у Београду 1904. године, у част стогодишњице Првог српског устанка. Друштво је основано 4. септембра 1904. уочи Прве југословенске уметничке изложбе у Београду, то је најстарије друштво уметника у Србији, а према неким проценама и у Европи. Оснивачи друштва, које је названо по словенској богињи пролећа, јесу Петар Убавкић, Урош Предић, Ђорђе Јовановић, Марко Мурат, Бета Вукановић, Риста Вукановић, Симеон Роксандић, а као оснивач се помиње и Надежда Петровић која је две године након оснивања иступила из овог удружења.

Лазар Николић

Лазар Николић "Голубов" (Јарковац, 29.03.1824 — Добрица, 24.03.1889) је био учитељ, историограф и сликар.

Био је ученик - помоћник и биограф славног сликара Константина Глигоријевића Данила.Приправнички учитељски течај завршио је код директора банатских граничарских школа Јована Пантелића. Радни век (43 године) је провео као српски народни учитељ у банатском селу Добрици. Бавио се током живота под утицајем Даниловим -којем је био помоћник "мешаја", аматерски сликањем (од 1852) и публицистиком. По завршетку радова у цркви у Добрици 1855. године, добио је понуду од команде Белоцркванске регименте, од пуковника Химелића да узме стипендију и настави усавршавање на Бечкој академији. Понуду није прихватио јер је већ био засновао породицу, коју није могао оставити.

Урадио је за живота укупно 235 различитих слика - највише портрета и икона. Иконе је сликао за Црепају, Орловат, Делиблато, Маргиту, Панчево и Добрицу. Насликао је свој аутопортрет уз помоћ огледала, и портрет мајке Теодоре. Писао је за српске листове фељтоне о Константину Данијелу и Теодору Илићу Чешљару, те другим српским уметницима, савременицима. Са својим сином Владимиром земунским адвокатом, урадио је пуно на глорификацији српског сликара из Бечкерека, Данила. Портретисао га је по фотографији 1895. године, наруџбином сина Владимира, сликар Урош Предић. Умро је у 65-ој години живота у Добрици. Постхумно му је објављено историографско дело, писано по жеље Натошевићевој 1876—1877. године: "Хроника места Добрице у Банату" (2002).

Народни музеј (Београд)

Народни музеј у Београду основан је 1844. и најстарија је музејска установа у Србији. Налази се у централном језгру Београда на простору између Трга Републике и улица Чика Љубине., Васине и Лазе Пачуа, на квадратној парцели која се својом чеоном страном „ослања“ на Трг Републике некадашњи Позоришни ТргУ саставу Народног музеја су и Галерија фресака, Вуков и Доситејев музеј и Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића. Највећа вредност која се чува у Народном музеју је Мирослављево јеванђеље - најстарији и најдрагоценији ћирилички рукопис, настао око 1190.

Орловат

Орловат је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Налази се на десној обали реке Тамиш, на нижој лесној тераси. Насеље је више пута током историје мењало локацију и име. Данашњи Орловат је положен на месту где се спајају три крака пруге тзв. трианглу. Према попису из 2011. године било је њему 1516 становника.

Павле Орловић

Павле Орловић је српски митски јунак Косовског циклуса епских народних песама. У историјским изворима о њему нема података, док је према народној песми „Косовка девојка“, он преминуо након Косовског боја 1389. године, од рана задобијених у њему. Урош Предић га је представио на својој слици Косовка девојка из 1919. године на самрти, а Паја Јовановић је на својој монументалној композицији „Проглашење Душановог законика“ из 1900. године насликао његовог наводног претка, Гргура Орловића.

Панчево

Панчево (мађ. Pancsova, нем. Pantschowa, свк. Pánčevo) је град који се налази у Аутономној Покрајини Војводини, у Републици Србији. Налази се на обалама Тамиша и Дунава, у јужном делу Баната и оно је административно седиште града Панчева, као и Јужнобанатског управног округа.

Панчево је четврти град у Војводини по броју становника. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, у Панчеву живи 76.203 становника, а на територији града Панчева 123.414 становника.

Паја Јовановић

Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859 — Беч, 30. новембар 1957) је био један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Најближи му је по много чему сликар Урош Предић, иако су били такмаци на уметничком пољу. Обојица су били учени реалисти, са том разликом што је Јовановић неговао својствен "идеалистички" реализам. Убраја се Јовановић међу 100 најзнаменитијих Срба.

Захваљујући изузетно богатом опусу, а нарочито делима са темама из народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.

Породица Дунђерски

Породица Дунђерски је била једна од најбогатијих породица у тадашњој Аустроугарској. Познати су по томе што су праведно, великим трудом и радом, стекли сву своју имовину. Већина чланова породице били су добротвори, учествовали су у разним хуманитарним акцијама, улагали у културу и помагали младим умјетницима као што су Лаза Костић, Урош Предић, Јован Јовановић Змај... У односу на друге новопечене богаташе нису се винули у небо него су веома чврсто остали на земљи и његовали праве и истинске вриједности.

Саборна црква у Никшићу

Храм Св. Василија Острошког је саборна црква и православни манастир у епархије будимљанско-никшићка. Изграђен је у 19. вијеку.

Када је 1878. године створена Захумско-рашка епархија донета је одлука да њено средиште буде у Никшићу. Пошто је изградња новог саборног храма и владичанског двора била тек у плану, први захумско-рашки епископ Висарион Љубиша (1878-1882), привремено је боравио у оближњем манастиру Острогу. Као црногорски митрополит (1882-1884), Висарион Љубиша је настојао да уз руску помоћ убрза припремне радове, а његoво дjело је наставио и његов наследник, митрополит Митрофан Бан (1884-1920).

Саборни храм у Никшићу дјело је руског архитекте Михаила Тимофејевича Преображенског. Овај монументални споменик подигнут је у славу погинулих црногорских и херцеговачких јунака у ратовима 1875—1880. године. Предрадови су почели 1886. године. Састављена је комисија коју су предводили војвода Шако Петровић и инжењер др Јосип Сладе, који су и изабрали Петрову главицу за мјесто изградње цркве.

Камен темељац за Саборну цркву постављен је 17. јула 1895. године. Црква је грађена нешто више од пет година, а завршена је 28. августа 1900. године. Њен први свештеник био је Илија Јовићевић из Цеклина. Од тада, ова црква је служила као Саборни храм Захумско-рашке епархије све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.

Између два рата на звонику је постављен велики сат, пречника 2,36 m.

Црква се налази у непосредној близини дворца краља Николе.

У новинама Оногошт, број 8.,1899.г. је чланак, "Монументална црква у Никшићу". У тексту стоји да је цркву обишао Урош Предић. Жеља књаза Николе је била да фреске уради Урош Предић, али је овај то одбио због обима посла. Требало је да иконостас стигне из Грчке, из Пиреја, од грчког добротвра Сингроса, а иконе за иконостас раде се у Русији.

Након стварања Епархије будимљанско-никшићке са средиштем у Никшићу, Црква св. Василија Острошког је 2001. године поново постала епархијски саборни храм.

Српска православна црква Успења Богородице у Перлезу

Српска православна црква Успења Богородице у Перлезу, у општини Зрењанин, подигнута је у периоду од 1808. до 1811. године и представља споменик културе Србије у категорији непокретних културних добара од великог значаја.

Православна црква у Перлезу посвећена је Успењу Пресвете Богородице, саграђена је као монументална једнобродна грађевина са петостраном апсидом и звоником који се уздиже из западног прочеља. Конструктивни склоп чине масивни ободни зидови и полукружни луци који носе бачвасте сводове. На западној фасади су четири пиластра надвишена архиволтом и тимпаноном. На бочним фасадама су нише полукружно завршене и касетиране малтерском пластиком, са барокном декорацијом. Посебну вредност представља иконостас који је сликао Урош Предић 1885. године, пошто је старији изгорео у пожару. Слике на сводовима насликао је Едуард Клајн из Беча 1892. године, али се претпоставља да их је првобитно сликао Живко Петровић још 1847. године.

Током 2012. године постављена је зидана ограда од цигле око порте цркве.

Стеван Стојановић Мокрањац

Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 — Скопље, 28. септембар 1914) је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX у 20. век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

Удружење ликовних уметника Србије

Удружење ликовних уметника Србије (УЛУС) настало је 1919. године и најбројније је уметничко удружење у Србији. Удружење ликовних уметника Србије броји око 2.000 чланова. Циљ Удружења је слободно и добровољно удруживање ликовних стваралаца са циљем унапређења уметничког стваралаштва и других заједничких циљева.

Фердо Кикерец

Фердо Кикерец (Будимпешта, 17. март 1845 — Загреб, 12. јануар 1893) је био сликар француског поријекла.

Чест мотив његовог сликарства су историјске теме Срба и Хрвата. Никола I Петровић га је запослио као дворског сликара, а једна од најпознатијих слика из српског циклуса је Косовка дјевојка из 1879. г. коју је касније, по истом мотиву, насликао и Урош Предић. У Црној Гори се данас ова слика преименује у Сестру на Вучијем Долу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.