Уран

Уран је седма планета од Сунца, трећа највећа и четврта најмасивнија планета у Сунчевом систему. Добио је име по старогрчком божанству неба Урану, оцу Хрона (Сатурна) и деди Зевса (Јупитера).[9] Уран је прва планета откривена у модерним временима. Иако је видљив голим оком као и остале раније откривене планете, посматрачи га нису признавали за планету због његове слабе видљивости.[10] Вилхелм Хершел је објавио његово откриће 13. марта 1781, проширивши познате границе Сунчевог система по први пут у новијој историји. Уран је такође прва планета откривена телескопом.

Уран и Нептун имају другачији унутрашњи и атмосферски састав од већих гасовитих дивова Јупитера и Сатурна. Због тога их астрономи понекад стврставају у посебну категорију „ледени дивови“. Уранова атмосфера, иако је попут Јупитерове и Сатурнове састављена претежно од водоника и хелијума, садржи и велике проценте воденог, амонијачног и метанског леда, уз уобичајене трагове угљоводоника.[11] Атмосфера Урана је најхладнија планетарна атмосфера у Сунчевом систему, уз најнижу температуру од 49 K (−224 °C). Атмосфера има сложену слојевиту структуру, са водом за коју се мисли да чини најниже облаке, а за метан се мисли да чини највише слојеве облака.[12]

Као и остале планете-џинови, и Уран има систем прстенова (до сада откривено 13), магнетосферу и 27 сателита. Уранов систем има јединствену конфигурацију међу планетама Сунчевог система, пошто је његова оса ротације положена на бок, скоро у раван његове револуције око Сунца; његов јужни и северни пол леже тамо где је већини планета екватор. Слике са Војаџера 2 су приказале Уран као незанимљиву планету без облака или олуја које су имале друге планете-џинови. Међутим, посматрачи са Земље су недавних година приметили знаке сезонских промена и појачане активности ветра, када се Уран приближи својој равнодневници.

Уран
Уран

Уран
Откриће
Открио Вилхелм Хершел
Датум открића 13. март 1781.
Орбиталне карактеристике
Афел 3,003.62[1] × 106 км
Перихел 2.741,30[1] × 106 км
Велика полуоса 2.872,46 × 106 km
19,19126393 АЈ[1] × 106 км
Екцентрицитет 0,04716771[1]
Сидерички период 30.685,4[1][2][3] дана
Средња орбитална брзина 6,81[1][4] км/сек
Максимална орбитална брзина 7,11[1] км/сек
Минимална орбитална брзина 6,49[1] км/сек
Инклинација 0,76986[1]
Лонгитуда узлазног чвора 74,22988[1]
Сидерички период ротације -17,24[1] сати
Трајање дана 17,24[1] сати
Природни сателит 27[1]
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 25.362[1] км
Екваторијални полупречник 25.559[1][5] км
Поларни полупречник 24.973[1] км
Елиптицитет 0,02293[1]
Маса 86.832[1][6] × 1024 кг
Запремина 6.833[1] × 1010 км3
Густина 1.270[1] гр/цм3
Друга космичка брзина 21,3[1] км/сек
Албедо 0,300 (Бонд)
0,51 (геом.)[1]
Привидна магнитуда -7,19[1]
Соларна озраченост 3,71[1] W/m²
Tемпература црног тела 58,2[1] K
Момент инерције 0,225[1][7]
Удаљеност 2719,99[1] × 106 км
Максимална удаљеност 3157,3[1][8] × 106 км
Минимална удаљеност 2581,9[1] × 106 км
Ректасцензија Северног пола 257,43[1]
Деклинација Северног пола -15,10[1]
Атмосфера

Физичке особине

Uranus Earth Comparison
Успоредба величина између Земље и Урана.

Уран спада у гасовите дивове, као и Јупитер, Сатурн и Нептун. Сматра се да, као и Нептун, има мало камено језгро. На језгро се наставља омотач од воденог леда, метана и амонијака, који према ван поступно прелази у атмосферу.[11] Уран, за разлику од осталих гасовитих дивова, нема властити извор топлоте у унутрашњости.

Најнижа температура је измерена на нивоу са притиском од 100 милибара и износи 52 K. Изнад тог слоја температура расте до 150 K (-123 °C) у разријеђеној горњој атмосфери. Температура према унутрашњости расте до неколико хиљада °C. За време проласка летелице Војаџер 2 Уранов јужни пол је био окренут Сунцу. Из тога произлази да би поларна подручја требало да буду топлија од екваторских што, из непознатих разлога, ипак није случај..[13]

Физичка својства планета условљена су масом и количином Сунчевог зрачења. Маса Урана и Нептуна је битно мања од маса Јупитера и Сатурна, па је мањи и удео водоника и хелијума у укупној маси планета. Посебно је густина Нептуна већа. У Урановој атмосфери налази се више метана него у Нептуновој. Уран је зеленкастомодрикасте боје баш зато што метан упија светлост комплементарних боја. Равнотежа температура износи код Урана 64 K, а код Нептуна 51 K, док инфрацрвено зрачење открива да се у атмосфери налази слој температуре повишене до 100 K на Урану, а до 140 K на Нептуну. У тим слојевима метан и водоник морају бити гасовити, док амонијак прелази из гасовитог стање у текуће и чврсто.[14]

Атмосфера

Uranus-intern-en
Унутарња грађа планета Урана.

Уранова атмосфера се састоји великом већином од водоника (83%) и хелијума (15%), нешто мало метана (2%), а воде и амонијака има у траговима. Метан у атмосфери даје Урану карактеристичну модрозелену боју јер упија светлост комплементарних боја. Атмосфера Урана је готово безлична. Провидна је и чиста до великих дубина гдје се налазе облаци смрзнутог метана. Поларно подручје је прекривено сумаглицом. Ветрови на екватору дувају брзинама до 50 m/s, знатно спорије него на другим плиновитим дивовима.[15]

Уран показује појасеве паралелне с екватором, али врло тешко уочљиве, чак и уз рачунарску обраду слика. Међутим, новије фотографије телескопа Хабл показују све већу и већу активност у Урановој атмосфери. Хабл је током 1998. снимио чак 20 светлих облака на различитим висинама. Светле облаке вероватно чине кристали метана. Сумња се да су промене настале услед промене оријентације Урана према Сунцу. Наиме, Сунце обасјава подручја све ближе екватору, па смена дана и ноћи има све већу утицај на температуру појединих делова Урана. На Урану се, заправо, догађа смена годишњих доба. Око године 2007, Сунце је било изнад Урановог екватора.

Орбита и ротација

Један Уранов обилазак око Сунца траје 83,83 године.[16] Уран се окрене око своје осе за 17 сати и 14 минута.[17] Као и сва гасовита тела има диференцијалну ротацију (трајање дана зависи од удаљености од екватора), али бржу при половима.[18]

Уран се обрће око своје осе у супротном смеру од већине планета у Сунчевом систему (ретроградно гибање).[19][20]

Уран је необичан по томе што је окренут „на бок“, тј. оса ротације му је нагнута чак 98° у односу на путању око Сунца.[21] Ово значи да су полови отприлике тамо где се на другим планетама налази екватор. Најприхваћенија теорија о узроку ове појаве је судар с телом величине Земље приликом формирања Сунчевог система.

Магнетно поље

Ураново магнетно поље је нагнуто чак 55° према оси ротације, а сматра се да настаје релативно близу површине. Интензитет Урановог магнетног поља отприлике одговара Земљином пољу, иако Ураново поље знатно варира од места до места због великог одмака извора поља од средишта планете. Извор магнетног поља је непознат.

Као и код осталих планета с магнетним пољима, постоји магнетни реп у смеру супротном од Сунца, који се код Урана протеже најмање 10 милиона km иза планете. Велики нагиб осе ротације планете заједно с нагибом магнетног поља чини магнетни реп завијеним у спиралу.

Уранови сателити

Uranian moon montage
Већи месеци Урана уређени по удаљености (лево на десно), приказани у њиховом релативном односу величине

До данас је пронађено укупно 27 Уранових сателита.[22] Уран је све донедавно, са својих тадашњих 20 познатих сателита, држао рекорд у Сунчеву систему, док га недавно нису претекли Сатурн са 31 и Јупитер с укупно 61 сателитом. За разлику од осталих планета чији сателити добивају имена по митским ликовима, Уранови сателити су добијали имена ликова из дела Вилијама Шекспира и Александра Поупа.[23][24]

Уранови сателити се могу поделити у три групе:

  • Прву скупину чине 13 унутрашњих сателита који су врло мали и тамни, откривени већином на фотографијама Војаџера 2. То су, редом од Урана према споља: Корделија, Офелија, Бјанка, Кресида, Дездемона, Јулија, Порција, Розалинда, Купидон, Белинда, Пердита, Пак и Маб.
  • Другу групу чине 5 великих сателита:[23] Миранда, Ариел, Умбриел, Титанија и Оберон
  • Трећу групу чине 7 спољних сателита, откривених током 1997. и касније, који су многоструко више удаљених од Оберона: Франциско, Калибан, Стефано, Тринкуло, Сикоракс, Просперо, Сетебос и Фердинанд.

У опсежним извјештајима о сусрету с Ураном, екипа од 40 научника је закључила су густине Уранових сателита знатно веће од густине Сатурнових сателита. Подаци с Војаџера 2 показали су да су два већа унутарња Уранова сателита, Аријел и Умбријел, лакши по саставу од спољашњих сателита, Титаније и Оберона, што је врло необично. Миранда показује низ најразноличнијих геолошких облика. Прекривена је долинама, стрминама, пукотинама, кратерима, терасама. Ариел има бројне расједе и јарке, те много кружних удубина. Умбриел има површину с много ударних кратера, а истиче се један са светлим прстеном. Титанија уз бројне кратере показује сложени систем кањона. Оберон носи неколико великих ударних кратера. Просечна густина тих небеских тела сведочи о великом уделу воде.

Уранов сателитски систем је најмање масиван међу системима гигантских планета; комбинована маса пет главних сателита је мања од половине масе Тритона (највећег месеца Нептуна).[6] Највећи Уранов сателит, Титанија, има пречник од само 788.9 km, или мање од половине Месеца, и нешто је већи од Реје, другог по величини месеца Сатурна, те је Титанија осми по величини месец Соларног Система. Уранови сателити имају релатно мали албедос; у опсегу од 0.20 за Умбриел до 0.35 за Ариел (у зеленом светлу).[13] Они су ледено каменити конгломерати који се састоје од око 50% леда и 50% камена. Лед може да садржи амонијак и угљен-диоксид.[25][26]

Међу Урановим сателитима, Ариел изгледа да има најмлађу површину са најмањим бројем импактних кратера и Умбриел је најстарији.[13][25] Миранда има раседне кањоне дубоке 20 km, терасне нивое, и хаотичне варијације старости и својстава површине.[13] Постоје индикације да је Мирандина геолошка активност у прошлости била вођена плимским загревањем у време кад је њена орбитала била у већој мери екцентрична него данас, вероватно услед раније 3:1 орбиталне резонанце са Умбриелом.[27] Еxтензиони процеси асоцирани са откривањем дијапира су вероватно узрок Мирандине короне која наликује на тркачке стазе.[28][29] Сматра се да је Ариел некад имао 4:1 резонанцу са Титанијом.[30]

Уран има најмање једног потковичастог орбитера који заузима Сунце–Уран L3 лагранжову тачку — гравитационо нестабилни регион са 180° у својој орбити, 83982 Крантор.[31][32] Крантор се креће унутар комплекса урановог коорбиталног региона, привремене потковичасте орбите. 2010 EU65 је такође могући кандидат Урановог потковичастог либратора.[32]

Уранови прстенови

Uranus rings and moons
Уранов систем прстенова

Године 1977, за време помрачења звезде Сигма Кентаура Ураном, примећена је једна непредвиђена појава. Наиме, звезда није нагло нестала иза Урана, већ је пре и после помрачења 9 пута затитрала. То је био резултат проласка иза Уранових 9 прстенова.[33]

Десети и једанаести прстен су откривени касније, 1985. године (Војаџер 2). Редом од Урана према спољашњости налазе се прстенови: 1986У2Р, 6, 5, 4, Алфа, Бета, Ета, Гама, Делта, Ламбда (бивши 1986У1Р) и Епсилон.[13]

У децембру 2005. Хабл је открио пар претходно непознатих прстенова.[13] Највећи прстен се налази на два пута већој удаљености од планете од претходно познатих прстенова. Ови нови прстенови су на толикој удаљености, да се зову спољашњи систем прстенова. Хабл је такође приметио и два мала сателита, од којих Маб дели орбиту са најудљенијим новооткривеним прстеном.[34][35][36]

Већина прстенова је широка тек неколико километара, осим прстена 1986У2Р који је широк 2500 km. Албедо прстенова је само 0.03 (одбијају тек 3% светлости). Прстенови су елиптични, посебно спољашњи, и не изгледају целовити као Сатурнови прстенови. Најудаљенији прстен, Епсилон, уједно је и најсветлији. Величина честица од којих се прстенови састоје је у распону од прашине до 10-метарских громада. Радио-мерења су показала да Епсилону недостају честице мање од неколико дециметара. Ретка Уранова спољашња атмосфера водоника би могла бити одговорна за овај недостатак.

Прстенови се састоје од екстремно тамних честица, које варирају у величини од микрометра до фракције метра.[13] Претпоставља се да је материја прстенова некад била део једног или више месеца који су разбијени сударима теле с великим брзинама. Из бројних делова насталих остатака само је неколико честица остало, у стабилним зонама које кореспондирају локацијама садашњих прстенова.[25][37]

Историја људског истраживања

Uranus Final Image
Слика Урана коју је снимио Војаџер 2 док је већ ишао према Нептуну

Уран је прва планета откривена у модерно доба. Открио га је Вилхелм Хершел, за време систематског претраживања неба, 13. марта 1781. године. Хершел је у почетку мислио да је угледао комету. Уран је, заправо, виђен и много пута пре (на граници је видљивости голим оком), али је био уврштен у карте као обична звезда. Џон Флемстид га је 1690. каталогизовао као 34 Таури (34 Бика).

Хершел је након неколико година (1787.) открио и 2 велика Уранова сателита Титанију и Оберон, а Ласелл је 1851. открио Аријел и Умбриејл. Миранда, најмањи од 5 великих Уранових сателита, откривена је 1948. (Којпер).

Само једна летелица је посетила Уран: Војаџер 2, који је 24. јануара 1986. прошао 81.500 km изнад врхова Уранових облака. Тада је фотографисано 5 познатих Уранових сателита, и откривено нових 10 сателита унутар Мирандине путање (Корделија, Офелија, Бјанка, Кресида, Дездемона, Јулија, Порција, Розалинда, Белинда и Пак). Војаџер 2 је открио и два нова Уранова прстена.

У новије време се поново (уз помоћ старих Војаџерових фотографија и посматрањем путем модерних телескопа) откривају нови Уранови сателити. Тако су 1997. откривени Калибан и Сикоракс (Гладман), а 1999 још три сателита: Просперо (Холман), Сетебос (Кавеларс) и Стефано (Каркоча).

Референце

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 1,27 1,28 1,29 1,30 „Uranus Fact Sheet”. NASA. Приступљено 28. 11. 2012.
  2. ^ Munsell, Kirk (14. 5. 2007). „NASA: Solar System Exploration: Planets: Uranus: Facts & Figures”. NASA. Приступљено 13. 8. 2007.
  3. ^ Seligman, Courtney. „Rotation Period and Day Length”. Приступљено 13. 9. 2009.
  4. ^ Williams, Dr. David R. (31. 1. 2005). „Uranus Fact Sheet”. NASA. Приступљено 10. 8. 2007.
  5. ^ Seidelmann, P. Kenneth; Archinal, Brent A.; A'Hearn, Michael F.; et al. (2007). „Report of the IAU/IAG Working Group on cartographic coordinates and rotational elements: 2006”. Celestial Mechanics and Dynamical Astronomy. 98 (3): 155—180. Bibcode:2007CeMDA..98..155S. doi:10.1007/s10569-007-9072-y.
  6. 6,0 6,1 Jacobson, R. A.; Campbell, J. K.; Taylor, A. H.; Synnott, S. P. (1992). „The masses of Uranus and its major satellites from Voyager tracking data and earth-based Uranian satellite data”. The Astronomical Journal. 103 (6): 2068—2078. Bibcode:1992AJ....103.2068J. doi:10.1086/116211.
  7. ^ de 2015, стр. 250
  8. ^ Espenak, Fred (2005). „Twelve Year Planetary Ephemeris: 1995–2006”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2007. Приступљено 14. 6. 2007.
  9. ^ „Uranus”. Oxford English Dictionary (2 изд.). 1989.
  10. ^ „MIRA's Field Trips to the Stars Internet Education Program”. Monterey Institute for Research in Astronomy. Приступљено 27. 8. 2007.
  11. 11,0 11,1 Lunine, Jonathan I. (1993). „The Atmospheres of Uranus and Neptune”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 31: 217—263. Bibcode:1993ARA&A..31..217L. doi:10.1146/annurev.aa.31.090193.001245.
  12. ^ Podolak, M.; Weizman, A.; Marley, M. (1995). „Comparative models of Uranus and Neptune”. Planetary and Space Science. 43 (12): 1517—1522. Bibcode:1995P&SS...43.1517P. doi:10.1016/0032-0633(95)00061-5.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 13,6 Smith, B. A.; Soderblom, L. A.; Beebe, A.; Bliss, D.; Boyce, J. M.; Brahic, A.; Briggs, G. A.; Brown, R. H.; Collins, S. A. (4. 7. 1986). „Voyager 2 in the Uranian System: Imaging Science Results”. Science. 233 (4759): 43—64. Bibcode:1986Sci...233...43S. PMID 17812889. doi:10.1126/science.233.4759.43.
  14. ^ Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
  15. ^ Sromovsky, L. A.; Fry, P. M. (2005). „Dynamics of cloud features on Uranus”. Icarus. 179 (2): 459—484. Bibcode:2005Icar..179..459S. doi:10.1016/j.icarus.2005.07.022.
  16. ^ „Next Stop Uranus”. 1986. Приступљено 9. 6. 2007.
  17. ^ Gierasch, Peter J. & Nicholson, Philip D. (2004). „Uranus” (PDF). World Book. Приступљено 8. 3. 2015.
  18. ^ O'Connor, J J. & Robertson, E. F. (1996). „Mathematical discovery of planets”. Приступљено 13. 6. 2007.
  19. ^ Hammel, Heidi B. (5. 9. 2006). „Uranus nears Equinox” (PDF). A report from the 2006 Pasadena Workshop. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 2. 2009.
  20. ^ „Hubble Discovers Dark Cloud In The Atmosphere Of Uranus”. Science Daily. Приступљено 16. 4. 2007.
  21. ^ Sromovsky, Lawrence. „Hubble captures rare, fleeting shadow on Uranus”. University of Wisconsin Madison. Приступљено 12. 3. 2017.
  22. ^ Sheppard, S. S.; Jewitt, D.; Kleyna, J. (2005). „An Ultradeep Survey for Irregular Satellites of Uranus: Limits to Completeness”. The Astronomical Journal. 129: 518. Bibcode:2005AJ....129..518S. arXiv:astro-ph/0410059Слободан приступ. doi:10.1086/426329.
  23. 23,0 23,1 Faure, Gunter; Mensing, Teresa (2007). „Uranus: What Happened Here?”. Ур.: Faure, Gunter; Mensing, Teresa M. Introduction to Planetary Science. Introduction to Planetary Science. Springer Netherlands. стр. 369. ISBN 978-1-4020-5233-0. doi:10.1007/978-1-4020-5544-7_18.
  24. ^ „Uranus”. nineplanets.org. Приступљено 3. 7. 2007.
  25. 25,0 25,1 25,2 „Voyager Uranus Science Summary”. NASA/JPL. 1988. Приступљено 9. 6. 2007.
  26. ^ Hussmann, Hauke; Sohl, Frank; Spohn, Tilman (2006). „Subsurface oceans and deep interiors of medium-sized outer planet satellites and large trans-neptunian objects”. Icarus. 185: 258—273. Bibcode:2006Icar..185..258H. doi:10.1016/j.icarus.2006.06.005.
  27. ^ Tittemore, William C.; Wisdom, Jack (1990). „Tidal evolution of the Uranian satellites: III. Evolution through the Miranda-Umbriel 3:1, Miranda-Ariel 5:3, and Ariel-Umbriel 2:1 mean-motion commensurabilities”. Icarus. 85 (2): 394—443. Bibcode:1990Icar...85..394T. doi:10.1016/0019-1035(90)90125-S.
  28. ^ Pappalardo, R. T.; Reynolds, S. J.; Greeley, R. (1997). „Extensional tilt blocks on Miranda: Evidence for an upwelling origin of Arden Corona”. Journal of Geophysical Research. 102 (E6): 13,369—13,380. Bibcode:1997JGR...10213369P. doi:10.1029/97JE00802.
  29. ^ Chaikin, Andrew (16. 10. 2001). „Birth of Uranus' Provocative Moon Still Puzzles Scientists”. Space.Com. ImaginovaCorp. Архивирано из оригинала на датум 9. 7. 2008. Приступљено 7. 12. 2007.
  30. ^ Tittemore, W. C. (1990). „Tidal heating of Ariel”. Icarus. 87 (1): 110—139. Bibcode:1990Icar...87..110T. doi:10.1016/0019-1035(90)90024-4.
  31. ^ Gallardo, T. (2006). „Atlas of the mean motion resonances in the Solar System”. Icarus. 184 (1): 29—38. Bibcode:2006Icar..184...29G. doi:10.1016/j.icarus.2006.04.001.
  32. 32,0 32,1 de la Fuente Marcos, C.; de la Fuente Marcos, R. (2013). „Crantor, a short-lived horseshoe companion to Uranus”. Astronomy and Astrophysics. 551: A114. Bibcode:2013A&A...551A.114D. arXiv:1301.0770Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361/201220646.
  33. ^ Elliot, J. L.; Dunham, E.; Mink, D. (1977). „The rings of Uranus”. Cornell University. Приступљено 9. 6. 2007.
  34. ^ „NASA's Hubble Discovers New Rings and Moons Around Uranus”. Hubblesite. 2005. Приступљено 9. 6. 2007.
  35. ^ dePater, Imke; Hammel, Heidi B.; Gibbard, Seran G.; Showalter Mark R. (2006). „New Dust Belts of Uranus: Two Ring, red Ring, Blue Ring”. Science. 312 (5770): 92—94. Bibcode:2006Sci...312...92D. PMID 16601188. doi:10.1126/science.1125110.
  36. ^ Sanders, Robert (6. 4. 2006). „Blue ring discovered around Uranus”. UC Berkeley News. Приступљено 3. 10. 2006.
  37. ^ Esposito, L.W. (2002). „Planetary rings”. Reports on Progress in Physics. 65 (12): 1741—1783. Bibcode:2002RPPh...65.1741E. ISBN 978-0-521-36222-1. doi:10.1088/0034-4885/65/12/201.

Литература

  • de Pater, Imke; Lissauer, Jack J. (2015). Planetary Sciences (2nd updated изд.). New York: Cambridge University Press. стр. 250. ISBN 978-0521853712.
  • Alexander, Arthur Francis O'Donel (1965). The Planet Uranus - A History of Observation, Theory and Discovery.
  • Miner, Ellis D. (1998). Uranus: The Planet, Rings and Satellites. New York: John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-97398-0.
  • Bode, Johann Elert (1784). Von dem neu entdeckten Planeten. Verfasser.
  • Gore, Rick (1986). „Uranus — Voyager Visits a Dark Planet”. National Geographic. св. 170 бр. 2. стр. 178—194. ISSN 0027-9358. OCLC 643483454.

Спољашње везе

Атабаска (језеро)

Језеро Атабаска (енгл. Lake Athabasca, значење у локалном индијанском језику: „место где су трске“) је језеро на северу канадске провинције Саскачеван. Својим западним крајем припада Алберти. Језеро има површину од 7850 km². Из њега истиче Ропска река.

На северној обали језера се до 1980их експлоатисао уран и злато.

У језеру Атабаска је 1961. уловљена пастрмка рекордне тежине од 46,3 килограма.

Афел

Афел (грч. apo = од, helios = Сунце) је тачка у којој је планета најудаљенија од Сунца. Земља пролази кроз афел сваке године почетком јула и тада је удаљена од Сунца 152,1 милиона километара. Супротност афелу је перихел.

Вилхелм Хершел

Сер Фридрих Вилхелм Хершел (нем. Friedrich Wilhelm Herschel; Хановер, 15. новембар 1738 — Слау, 25. август 1822) је био немачко-британски астроном и композитор. Он је одредио апекс, тачку у галаксији ка којој се Сунце креће, а која се налази у сазвежђу Лира. Открио је планету Уран, био један од највећих посматрача у астрономији. Био је краљев астроном. Изградио својевремено највећи телескоп на свету.

Његова сестра Каролина Хершел и син Џон Хершел су такође били познати астрономи.

Геја

Геја (Гаја, Геа, Ге; грч. Γῆ или Γαῖα), „Земља“, мајка Урана (Неба), Понта (Мора), Гиганата и Титана, зачетница сваког живота на Земљи.

Ледени џин

Ледени џин је врста планете која је састављена углавном од водоника и хелијума. Овај тип планете је постао познат 1990. када је откривено да су Уран и Нептун посебна класа џиновске планете. Састављени су од око 20% водоника. Пре свега се састоје од леденог материјала који је тежи од водоника и хелијума. Сматра се да у њиховим језгрима недостаје металног водоника, којег има у језгрима гасовитих џинова.

Небеско тело

Под појмом небеских тела подразумевају се објекти у свемиру: звезде, планете, астероиде, природне сателите и већа небеска тела као што су галаксије, црне рупе и квазари. У раном средњем веку, људи су сматрали да се Сунце и Месец окрећу око равне плоче коју су носила 3 слона која су била на огромној корњачи. Многи астрономи, попут Галилеја су знали да то није тако, већ да се Земља окреће око Сунца, као и остале планете за које су знали. У сунчевом систему, постоји 8 планета (Меркур, Венера, Земља, Марс, Јупитер, Сатурн, Уран, и Нептун), укључујући и 5 патуљастих планета (Плутон, Церера и Ерида, Хаумеа и Макемаке) мада се верује да их има још много и до сада је пронађено 2000 патуљастих планета која круже око Сунца. Сунце такође кружи око центра галаксије Млечни пут, која има своја кружења око других галаксија. Галаксије се удружују у галактичка јата. Галактичко јато коме припада Млечни пут има 17 чланова који су везани гравитацијом.

Нептун

Нептун је осма планета у Сунчевом систему. Удаљен је 30,06 АЈ или 4.504.000.000 km од Сунца, и има пречник од 49.532 km (екватор) и масу од 1,0247×1026 kg. По пречнику Нептун је четврта планета по величини, после: Јупитера, Сатурна и Урана. Планету Нептун опасују прстенови, њих има 4: 1989N3R, 1989N2R, 1989N4R, 1989N1R. Нептунови прстенови су слабије изражени него код Сатурна или Урана.

Галилео Галилеј је приметио Нептун 28. децембра 1612. и 27. јануара 1613. Нептун је тих дана био у готово непомичном стању на небу, тако да Галилеј није могао да закључи да је у питању планета, већ је мислио да је то звезда. Положај Нептуна је математичким калкулацијама одредио Ирбен Леверије, а по тим прорачунима га је на небу 23. септембра 1846. спазио астроном Јохан Готфрид Гале уз помоћ Хајнриха Дареа. Име је добио по римском богу мора и његов је симбол трозубац.

До сада је откривено 14 Нептунових природних сателита. Највећи је Тритон, с пречником од 2 706 км (открио га је Вилијам Ласел 1846.); његова је стаза јако нагнута према планетном екватору и сателит се креће ретроградно. Други је Нереида, док су остали месеци знатно мањи. Најважнији су (по удаљености од средишта планете):

Састав Нептуна сличан је Урановом са заједничком особином да се разликују од гасовитих дивова Јупитера и Сатурна. Нептунова атмосфера, иако слична гасовитим дивовима, уз водоник и хелијум садржи веће количине „леда“ попут воде, амонијака и метана. Да би нагласила њихова главна својства, астрономи Нептун и Уран понекад називају „леденим дивовима.“ Унутрашњост планете углавном је састављена од стена и леда. Плава појава планете резултат је метана у атмосфери.За разлику од релативно незанимљиве атмосфере Урана, Нептунова атмосфера је препознатљива по својим активним и видиљивим временским обрасцима. Тако је на пример током прелета Војаџера 2 1989. на јужној хемисфери је примећена Велика тамна пега успоредива с Великом црвеном мрљом на Јупитеру. Овакве временске појаве покрећу најснажнији ветрови у целом Сунчевом систему са забележеним брзинама од чак 2 100 км/ч. Због велике удаљености од Сунца, Нептунова вањска атмосфера једно је од најхладнијих места у Сунчевом систему с температурама на врховима облака од око −218 °C (55 K). Температуре у средишту планете износе око 5 000 °C. Нептун има слабе и фрагментиране планетарне прстенове који су откривени током 1960-их, мада су са сигурношћу су потврђени тек 1989. с Војаџером 2.Екватор планете је закошен у односу на раван стазе за 28,3°. Због брзе је вртње спљоштен. С приближавањем Сунцу (на елиптичној стази) облаци се јаче развијају, вероватно због топлије и динамичније атмосфере. Нептун има унутрашњи извор топлоте који температури његове површине придоноси више од Сунчевог зрачења. Магнетно поље му је слабије од поља других дивовских планета, а оса поља јако је нагнута према оси обртања – за 47°, при чем је удаљена 0,5 полупречника од планетног средишта. Нептун има јоносферу и радијацијске појасеве, а у средишту има стеновито језгро Земљине величине те плашт богат водом, метаном и амонијаком.

За планете даље од Сатурна, антички народи нису знали. Уран је на рубу видљивости голим оком, јер му је током опозиције сјај достигне привидну магнитуду m = +5,8. Нептун током просечне опозиције има звездану величину = +7,6. На средњим удаљеностима од Сунца, која износе 19,2 и 30 АЈ, Уран и Нептун обиђу по стазама за 84 односно 165 година. Стога се међу звездама крећу веома споро. Са Земље се у најбољем случају виде као плочице угаоног пречника 4" односно 2".

Нилс Бор

Нилс Хенрик Дејвид Бор (дан. Niels Henrik David Bohr; Копенхаген, 7. октобар 1885 — Копенхаген, 18. новембар 1962) био је дански физичар. Један је од најистакнутијих научника 20. века. Зачетник је савремене атомистике.Завршио је универзитет и докторирао у Копенхагену, а затим је 1911. године отишао у Манчестер. Тамо је са Ернестом Радерфордом изучавао структуру атома. После пет година рада у Енглеској, враћа се у Копенхаген и постаје директор данског Института за теоријску физику. Године 1922. добио је Нобелову награду за физику. Потом је низ година изучавао нуклеарну физику, а од 1939. године посебно је проучавао уран.

Када су 1940. године Немци окупирали Данску, Бор је избегао у САД где је учествовао у истраживањима која су касније омогућила израду прве нуклеарне бомбе.

По завршетку Другог светског рата, Бор се вратио у Копенхаген где је изабран за председника Данске академије наука. Заузимао се за ограничење нуклеарног наоружања и забрану коришћења атомских бомби.

Операција Марс

Операција Марс је била шифровано име за Другу ржевко-сичевску офанзивну операцију (рус. Вторая Ржевско-Сычёвская наступательная операция) коју су покренуле совјетске снаге против немачких снага током Другог светског рата. Одиграла се између 25. новембра и 20. децембра 1942 око ржевске избочине у близини Москве. Операција Марс изведена је координирано са операцијом Уран - окружењем немачке 6. армије код Стаљинграда. Међутим, за разлику од успеха у Стаљинграду, совјетска офанзива код Ржева претворила се у потпуну катастрофу.Ова мало позната совјетска офанзива једна је од највећих битака Другог светског рата. Операцијом Марс заповедао је совјетски маршал Георгиј Жуков, којем је то најтежи дебакл у војничкој каријери.Ова офанзива је била заједничка операција Западног фронта и Калињинског фронта којом је координирао Георгиј Жуков. Она је била једна у низу нарочито крвавих окршаја које се заједно у совјетским и руским историографијама називају битке за Ржев, које су се одиграле око Ржева, Сичевке и Вјазме између јануара 1942. и марта 1943. Ове битке су постало чувене и као "Ржевска машина за млевење меса" (рус. Ржевская мясорубка) због огромних губитака у њој, нарочито на совјетској страни. Црвена армија је у операцији Марс имала више од стотину хиљада погинулих војника и 1800 уништених тенкова. Неуспех офанзиве код Ржева у новембру 1942. године је дуго година у послератној совјетској историографији маргинализиван, а пажња је усмерена на тријумф код Стаљинграда.

Перихел

Перихел је тачка у којој је планета најближа Сунцу. Земља пролази кроз перихел сваке године почетком јануара и тада је удаљена од Сунца 147 милиона километара. Супротност перихелу је афел.

Планета Јупитеровог типа

Гасовити џин или планета Јупитеровог типа је врста планете која, за разлику од камених или терестричких планета, нема јасно дефинисану површину. Због тога није могуће на једноставан начин дефинисати обим, површину, запремину и површинску температуру, па се за обим узима онај који је видљив са Земље или се дефинише као обим планете на којој влада одређени атмосферски притисак (нпр. једнак оном на површини Земље).

Гасовити џинови су састављени првенствено од гасова, а могу имати и камено или метално језгро. Верује се да је чврсто језгро нужно за формирање ових планета, па је вероватно сви гасовити џинови имају.

Већина масе гасовитог џина је гас (или гас који је под притиском прешао у течно стање).

Природни сателит

Природни сателит, или месец, је небеско тело које ротира око планете или неког мањег тела које се зове „примарно тело“.

У Сунчевом систему је тренутно (септембар 2008.) 327 тела класификовано као природни сателити: 165 ротира око планета, 6 око патуљастих планета, 104 око астероида и 58 око објеката у Којперовом појасу и расејаном диску, где су урачунати и сателити око патуљастих планета. Око 150 малих тела је откривено у Сатурновим прстеновима, али нема довољно података да би се са сигурношћу могле одредити њихове орбите. Претпоставља се да и у другим звезданим системима постоје сателити око планета, али још ниједан није откривен.

Планете Јупитеровог типа имају велике системе сателита, од којих су неки реда величине Месеца: Јупитерови Галилејеви сателити, Сатурнов Титан и Нептунов Тритон. Сатурн има и шест сателита средње величине који су довољно масивни да постигну хидростатичку равнотежу, а Уран пет. Од унутрашњих планета, Меркур и Венера немају сателите уопште; Земља има један велики – Месец, а Марс има два мала сателита – Фобос и Деимос.

Међу патуљастим планетама, Церера нема сателита (иако многи објекти у астероидном појасу имају). Плутон има пет познатих сателита, прилично велик Харон и мање Никс, Хидра, П4 и П5. Хаумеа има два сателита, а Ерида има један. Систем Плутон-Харон је необичан јер центар масе лежи у отвореном простору међу њима, што је карактеристично за двоструке планетарне системе.

Ригоберто Уран

Ригоберто Уран Уран (шп. Rigoberto Urán Urán; 26. јануар 1987.) колумбијски професионални бициклиста од 2006. Прва освојена трка била му је Ђиро ди Пијемонт 2012. године. На Олимпијским играма у Лондону 2012. године, освојио је сребрну медаљу у друмској трци, завршивши иза Александра Винокурова. Исте године освојио је класификацију за најбољег младог возача на Ђиро д’Италији. Наредне године освојио је подијум на Ђиро д’Италији — друго место, завршивши испред Кадела Еванса, након велике борбе. Друго место на Ђиру освојио је и 2014, када је завршио иза земљака — Наира Кинтане. Након две слабије сезоне, Уран је на Тур де Франсу 2017 освојио друго место, завршивши 54 секунде иза Криса Фрума.

Римска религија

Римска религија је постојала у античком Риму. Била је главна религија до 4. века, када ју је потиснуло хришћанство.

Сматра се да се римска религија и митологија може поделити на два дела: рана митологија је култна и врло се разликује од грчке митологије, док се у каснијем периоду римска митологија наслања на грчку и етрурску тако што од њих преузима богове којима даје своја, латинизована, имена. По осам римских божанстава названо је осам планета Сунчевог система: Меркур (гласник богова), Венера (богиња љубави), Марс (бог рата), Јупитер (врховни бог), Сатурн (Јупитеров отац), Уран (Сатурнов отац), Нептун (бог мора) и Плутон (бог подземља).

(Напомена: Ова табела приказује само главна римска божанства и њима одговарајуће грчке пандане.)

Фаон, бог поља и заштитник стада.Римљани су поштовали и многа божанства покорених народа. Нека од најпознатијих јесу: Јанус (бог врата и времена, некада врховни бог, пре Јупитера), Митра (бог рата и победе из Персије), Фортуна (богиња среће), Кибела (велика мајка из Фригије, мајка свих богова и људи), Флора (богиња пролећа и цвећа), Изида (богиња цивилизације из Египта), Помона (богиња плодова, бербе и обиља), Епона (богиња коња из Галије), Белона (богиња битке и крвопролића), Рома (персонификација и заштитница града Рима), Квија (богиња мира, спокоја и одмора), Силван (бог шума), Либер и Либера (божанства пољопривреде и виноградарства), Квирин (бог моћи и власти, реинкарнација Ромула), лари (божанства дома и окућнице, бринули су о породици), пенати (божанства породице, радости и благостања), Фидес (богиња дате речи и заклетве), Хонос (бог части и славе), Јустиција (богиња правде), Сатурн (божанство усева преузето од Етрураца), и др.

Уран (митологија)

Уран (што значи "небо" или "рај") био је примордијални бог неба и отац Титана у грчкој митологији. У Античкој Грчкој литератури, Уран или отац Небо је био син и муж Геје, мајке Земље. Према Хесиодовој Теогонији, Уран је настао од саме Геје, али други извори наведе Етра као његовог оца. Уран и Геја су били родитељи првој генерацији Титана, и преци већине Грчких богова. У неким митовима он је син ноћи, Никте. Његов еквивалент у римској митологији је Целус. Елементална Земља, Небо и Стикс су можда били удружени, међутим, у свечаној инвокацији у Хомеровом епу.

Уранијум

Уран или уранијум (U, лат. uranium) је хемијски елемент из групе актиноида III B групе. Међу елементима који се природно јављају на Земљи има највећи атомски број а(92); слабо је радиоактиван. Природни уранијум се јавља у облику 2 изотопа 235U (мање од 1%) и 238U (преко 99%). Изотоп 235U подлеже спонтаном раздвајању језгра под утицајем термичних неутрона. Изотоп 238U прима неутроне услед чега се претвара у 239Pu (плутонијум). Вештачком изотопу 233U се такође раздваја језгро; добија се бомбардовањем 232торијума неутронима.

Уранови прстенови

Планета Уран има систем прстенова чији је однос комплексности између проширене палете око Сатурна и једноставнијих система око Јупитера и Нептуна. Уранове прстенове су открили, 10. марта 1977., Џејмс Л. Елиот, Едвард В. Дунам, Џесика Минк. Пре више од 200 година, 1789, Вилхелм Хершел је такође објавио да је открио прстенове; неки модерни астрономи су скептични по питању тога да ли је могао да их стварно види, јер су веома мрачни и слаби.

До 1978., идентификовано је девет различитих прстенова. Два додатна прстена су откривена 1986. у сликама које је послао свемирски брод Војаџер 2, а два спољна прстена су откривена од 2003-2005 на фотографијама свемирског телескопа Хабла. У циљу повећања удаљености од планете 13 познатих прстенова су одређени са 1986U2R/ζ, 6, 5, 4, ниво α, β, η, γ, δ, λ, ε, ν и μ. Њихов опсег радијуса од око 38.000км за 1986U2R/ζ прстен до око 98,000 km за μ прстен. Додатни слаби слој прашине и непотпуни лукови могу да постоје између главних прстенова. Прстенови су изузетно тамни, Албедо веза честица прстенова не прелази 2%. Они се вероватно састоје од воденог леда уз додатак неких тамно радијационих, обрађених, органских једињења.

Већина Уранових прстенова је нетранспарентна и широка само неколико километара. Систем прстенова садржи глобално мало прашине; углавном се састоји од великих органа 0.2-20м у пречнику. Међутим, неки прстенови су оптички танка: широки и танки 1986U2R/ζ, μ и ν прстенови су направљени од малих честица прашине, док уски и танки λ прстен садржи већа тела. Релативaн недостатак прашине у систему прстенova је због отпорa ваздуха из проширенe Уранове егзосфере-короне.

Прстенови Урана се сматрају за релативно младе, не више од 600 милиона година. Уранов систем прстенова вероватно потиче из сударних фрагментација једног броја месеца који су некада постојали широм планете. Након судара, месеци су се, вероватно, распали у бројне честице, које су преживеле као уски и оптички густи прстенови само у строго ограниченим зонама максималне стабилности.

Механизам који одређује границе уских прстенова још увек није јасан. У почетку се претпостављало да је сваки узак прстен имао пар околних "месеца пастира" који су их груписали у форму. Међутим, 1986. Војаџер 2 је открио само један такав "пастир" пар (Корделија и Офелија) око најсветлијих прстенова (11 прстенова).

Хрон (Титан)

У грчкој митологији, Хрон или Крон, или Хронос или Кронос (грч. Κρόνος [Krónos], лат. Cronus), владар је универзума и вођа прве генерације Титана. Био је најмлађи син Урана и Геје. Збацио је свог оца тако што га је кастрирао и владао је такозваним „Златним веком“, док га нису поразили његови синови Хад, Посејдон и Зевс, који су га заробили у Тартар.

Хрон је обично приказиван са српом или косом, оружјем које је употребио да кастрира свог оца, Урана. У Атини се дванаестог дана атичког мјесеца хекатомбајона у част Хрона одржавао фестивал Хронија, које је славио жетву, што је указивало на то да је, као резултат његове повезаности с плодним Златним веком, Хрон наставио да председава као заштитник жетве. Хронов пандан у римској митологији је Сатурн.

Шкорпија (астролошки знак)

Шкорпион је осми по реду знак Зодијака. Спада у знакове негативног поларитета ("женске"). Његов елемент је вода а по квалитету спада у фиксне знаке, уз Водолију, Лава и Бика. По традиционалној астрологији његов владар је Марс, док је по новој Плутон, а Марс се узима као сувладар. Такође, Шкорпион се сматра природним владаром осме астролошке куће.

Планета егзалтирана у овом знаку је Уран, Месец је у паду а Венера у изгону. Егзалтација означава најбоље особине које планета исијава у оквиру једног знака. Тако Уран, планета наглих промена у Шкорпиону, знаку трансформације, даје револуцонарни дух. Дејство ове планете се најјаче осећа на 11 степени Шкорпиона. Егзалтација Плутона још није тачно утврђена. По неким астролозима је у Близанцима, а по другима у Лаву. По прорачунима Персивела Ловела Плутон је откривен негде у августу 1930, кад је Сунце било у знаку Лава.

Природни сателити
Планетарни прстенови
Остали објекти
Небеска тела
Спискови
Наткатегорије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.