Унпрофор

Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992, Резолуцијом 743 Савета безбедности[1], а трансформисан 31. марта 1995.

Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.

Унпрофор је временом добијао проширења мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762[2], 769[3], 779[4], 758[5] и 770[6].

Референце

  1. ^ Резолуција 743 Савета безбедности, Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ Резолуција 762 Савета безбедности, Приступљено 27. 4. 2013.
  3. ^ Резолуција 769 Савета безбедности, Приступљено 27. 4. 2013.
  4. ^ Резолуција 779 Савета безбедности, Приступљено 27. 4. 2013.
  5. ^ Резолуција 758 Савета безбедности, Приступљено 27. 4. 2013.
  6. ^ Резолуција 770 Савета безбедности, Приступљено 27. 4. 2013.

Литература

16. децембар

16. децембар (16.12.) је 350. дан године по грегоријанском календару (351. у преступној години). До краја године има још 15 дана.

1993

1993. је била проста година.

29. јун

29. јун (29.6.) је 180. дан године по грегоријанском календару (181. у преступној години). До краја године има још 185 дана.

Ахмићи

Ахмићи су насељено мјесто у Босни и Херцеговини, у општини Витез, које административно припада Федерацији Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 466 становника. Припадници ХВО су 1993. године, током рата у Босни и Херцеговини убили 116 бошњачких цивила.

Бомбардовање аеродрома Удбина

Бомбардовање аеродрома Удбина десило се 21. новембра 1994. године када је авијација НАТО-а из база у Италији на захтев УНПРОФОР-а бомбардовала аеродром Удбина у тадашњој Републици Српској Крајини. Било је то прво веће учешће авијације НАТО пакта у ратовима на простору бивше Југославије. Пре овог напада, НАТО је пет пута учествовао у борбеним мисијама али су то били догађаји далеко мањег интензитета. То је била највећа ваздушна операција НАТО-а од оснивања 1949. Напад је уследио након писма председника Хрватске Фрање Туђмана упућено Уједињеним Нацијама у ком оптужује крајишке Србе да са тог аеродрома нападају Босну и Херцеговину.

Аеродром Удбина је страховито бомбардован у току заузимања Бихаћа од стране Војске Републике Српске, са циљем да се заустави напредовање српских снага. Авиони су бомбардовали писте за узлетање и прилазе хангарима, батерију за противавионску одбрану, као и ракете "земља - ваздух".

РСК је била обавештена о бомбардовању аеродрома.

Венсов план

Венсов план (енгл. Vance plan, хрв. Vanceov plan) био је мировни план преговора бившег државнг секретара САД Сајруса Венса у новембру 1991. године током рата у Хрватској. У то вријеме, Венс је био посебни изасланик Генералног секретара ОУН; био је асистент америчког дипломате Херберта С. Окјуна током преговора. План је био тако осмишљен да спроведе прекид ватре, демилитаризује дијелове Хрватске који су били под контролом хрватских Срба и Југословенске народне армије (ЈНА), дозвољавајући повратак избјеглица и стварајући повољне услове за преговоре о сталном политичком рјешењу сукоба који је настао усљед распада Југославије.

Венсов план се састојао од два споразума. Први споразум, познат као Женевски споразум, потписали су југословенски министар одбране генерал Вељко Кадијевић, предсједник Србије Слободан Милошевић и предсједник Хрватске Фрањо Туђман у швајцарском граду Женеви 23. новембра 1991. године. Због тога што споразум о прекиду ватре у то вријеме није одржан, даљи преговори довели су до Споразума о имплементацији 2. јануара 1992. године. Споразум о имплементацији, који су потписали генерал-пуковник Андрија Рашета и хрватски министар одбране Гојко Шушак у Сарајеву у Босни и Херцеговини, довео је до дугорочног прекида ватре, који су надгледале Заштитне снаге Организације уједињених нација (УНПРОФОР). Стране нису у потпуности спровеле остале главне одредбе Венсовог плана.

Владимир Лукић

Владимир Лукић (1933. Дабар, код Санског Моста, Краљевина Југославија) је бивши српски политичар и председник Владе Републике Српске. Био је декан Архитектонско-грађевинског факултета. Члан је Сената Републике Српске од 2009. године.

Луис Макензи

Луис Макензи (енгл. Lewis MacKenzie; Труро, 30. април 1940) је пензионисани канадски генерал-мајор и писац. Макензи је најпознатији по томе што је основао и командовао Сектором Сарајево у оквиру УНПРОФОР-а у Југославији 1992. године.

Макензи је рођен у граду Труро, Нова Шкотска. Прикључио се војсци The Queen's Own Rifles of Canada и добио је официрску повељу 1960. године. Служио је у првој миротворној мисији у Појасу Газе 1963. године, а вратио се 1964. године. Следеће године је служио у миротворној мисији на Кипру. Добио је чин мајора 1971. године.

На месту генерал-мајора канадских оружаних снага, Макензи је поднео оставку 1993. године, после 35 година службе. Написао је књигу „Миротворац: Пут до Сарајева“ (енгл. Peacekeeper: Road to Sarajevo) у којој описује своја лична искуства током службе у Сарајеву.

На канадским федералним изборима 1997. године, Макензи је био кандидат Прогресивних конзервативаца из централног Онтарија за Парламент Канаде. Џан Шарест је изјавио да у случају да је Мекензијева партија победила, Мекензи би постао заменик премијера Канаде. Макензи је освојио друго место, после кандидата Либералне странке Ендија Мичела.

Године 2005, након постављања Ромеа Делејра као либералног сенатора, Макензи је написао чланак у новинама „Свет и Пошта“ (енгл. Globe and Mail) под насловом „Ромео, Ромео, где си партизану?“ (енгл. Roméo, Roméo, wherefore art thou partisan?) у којем је изјавио да је Делејр изменио мишљење у вези интервенције у Судану.

Године 2006, постао је члан Ордена Канаде (енгл. Order of Canada).

Масакри на Маркалама

Масакри на Маркалама су два масакра над сарајевским цивилима почињена минобацачким нападима, а по новијој верзији подметнутом бомбом током опсаде Сарајева за време рата у Босни и Херцеговини. Овај догађај Хашки трибунал назива „Случај Маркале“ и „Пијаца Маркале“.Масакри су се одиграли на пијаци Маркале, која се налази у центру Сарајева. Први масакр се десио 5. фебруара 1994. када је убијено 68 људи, а рањено 144. Други напад се десио 28. августа 1995. када је убијено 37 људи, а рањено 90. Потоњи напад је био повод за ваздушне ударе НАТО-а на Републику Српску, који ће на крају довести до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини. Према судским пресудама Хашког трибунала за оба случаја је одговорна Војска Републике Српске, док према извештају независне комисије из 1995. године, не постоје јасни докази за то ко је одговоран код првог напада на пијацу Маркале, што је потврдио лично и Јасуши Акаши, изасланик генералног секретара УН за Балкан . Постоје и сведочења која потврђују да је то плански учинила Армија БиХ по наређењу муслиманског вође Алије Изетбеговића. Због тога многи сматрају да су бошњачке снаге исценирале, односно саме извршиле оба напада на сарајевске цивиле како би изазвале НАТО бомбардовање Републике Српске.Некадашњи специјални изасланик УН Јасуши Акаши изјавио је 2011. године да је још увек нејасно ко је починио на пијачи Маркале 1994. године. Јасуши Акаши је у вези са догађајима на Маркалама 1995. године основао Одбор Уједињених народа од пет стручњака из пет различитих земаља, који је на основу података утврдио да је граната могла бити испаљена са локације под контролом Армије РБиХ или Војске Републике Српске. Тако да је према истраживањима УН случај остао неразјашњен.

НАТО бомбардовање Републике Српске

НАТО бомбардовање Републике Српске, под кодним именом Операција Намерна сила (енгл. Operation Deliberate Force) и Операција Мртво око (енгл. Operation Dеаdeye), била је војна интервенција снага НАТО-а, са САД на челу, током рата у Босни и Херцеговини од 30. августа до 20. септембра 1995. Авијација НАТО-а бомбардовала је положаје Војске Републике Српске у тзв. зонама безбедности УН-а (Сарајево и Горажде) од 29. августа до 14. септембра 1995. године.

Званични разлог за бомбардовање било је још увек непотврђено гранатирање сарајевске пијаце Маркале 28. августа 1995. године, када је од експлозије пет граната погинуло 37 цивила. Била је то прва већа војна акција НАТО-а. Операција је довела до прекида опсаде Сарајева. Операција Мртво око имала је за циљ онеспособљавање ПВО ВРС.

Напад на Миљевачки плато

Напад на Миљевачки плато је акција хрватске војске током рата у Хрватској на подручју Миљевачког платоа, у околини Дрниша. Акција извршена 21. јуна 1992. године је први напад војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК. Напад се завршио победом хрватске војске, која је одбацила снаге српске територијалне одбране.

Операција Звезда

Операција Звезда 94 је кодни назив за операцију Војске Републике Српске у пролеће 1994. године, у Подрињу. Циљ операције је био да се заузимањем Горажда натера политичко руководство РБиХ на преговоре о потписивању примирја.

Операција Масленица

Операција Масленица је назив треће офанзивне акција војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, откада је подручје Републике Српске Крајине стављено под заштиту УН-а, односно УНПРОФОР-а. Операција је почела 22. јануара 1993. године. Сам назив „Масленица“ је кодни назив Војске Републике Хрватске за ову акцију.

У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 348 војника и цивила, а међу њима 35 жена и троје деце. У збеговима је као директна последица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513. Са подручја Равних котара, које су овој акцији заробиле хрватске снаге (неколико десетина km²), укупно је прогнано 10.000 становника српске националности. Села Смоковић, Ислам Грчки и Кашић су потпуно уништена и спаљена, а страдала су и национално мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински. Срби из тих набројаних села су прогнани, мучени, поклани или одведени у хрватске логоре.

Операција Медачки џеп

Операција Медачки џеп (познато као и Крвави септембар у Лици) је био трећи напад снага Републике Хрватске на снаге Републике Српске Крајине, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Операција се одиграла између 9. и 14. септембра 1993. године изненадним нападом на српска села на подручју Медачког џепа код Госпића, која су се 18 месеца налазила под заштитом УН.Села Дивосело, Читлук, Почитељ и Медак опљачкана су и сравњена.Операцију је пратило значајније учешће снага УНПРОФОР-а него у дотадашњим сукобима. Било је то највеће учешће канадске војске у војним сукобима још од Корејског рата.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Операција Спречити лет

Операција Спречити лет је назив за операцију које су покренуле НАТО снаге 12. априла 1993. с циљем да спроведу у дело одлуку Савета безбедности Уједињених нација о увођењу зоне забрањеног лета над Босном и Херцеговином. Касније је под притиском САД СБ УН усвојио одлуку којом су НАТО снаге добиле овлашћење за пружање непосредне ваздушне подршке снагама УН и спровођење ваздушних напада на мете у БиХ. У операцији су учествовале снаге дванаест чланица НАТО. До краја 20. децембра 1995. пилоти НАТО извели су 100.420 борбених летова.

Операција је битно утицала како на исход рата у Босни и Херцеговини тако и на НАТО. НАТО се по први пут у својој историји војно ангажовао: 28. фебруара 1994. у ваздушној бици над небом Бања Луке оборио је 4 српских авиона, а у операцији у близини Горажда гађао је први пут мете на земљи. Ова борбена дејства показала су да се НАТО прилагодио условима насталим после Хладног рата и да, изузимајући низије у средњој Европи, може дејствовати у окружењу. Сарадња између УН и НАТО током операције такође је утрла пут каснијим заједничким операцијама. Иако је помогла успостављању односа УН и НАТО, операција Спречити лет изазвала је сукобе између двају организација. Напетост између њих нарочито је нарасла након што су миротворци УН узети за таоце као одговор на НАТО бомбардовање.

Операција је трајала више од две године. Показала се успешном у спречавању зараћених страна од прекомерне употребе ваздушних снага. Претходила је операцији Намерна сила, односно масивном НАТО бомбардовању Републике Српске које је одиграло одлучујућу улогу у окончању рата.

Рат у Хрватској

Рат у Хрватској је био војни сукоб на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске, узрокован изласком Хрватске из састава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Рат се на почетку водио између Југословенске народне армије, крајишких Срба и припадника хрватског Министарства унутрашњих послова. Руководство Југославије је помоћу савезне армије покушало да Хрватску задржи у саставу федерације. За вријеме распада заједничке државе на територији Хрватске која је била насељена Србима проглашена је краткотрајна међународно непризната држава — Република Српска Крајина. Хрватска је то сматрала покушајем да се територија Хрватске укључи у састав Србије. Тада је почела борба између Хрватске војске и Српске војске Крајине. Споразум о прекиду ватре је потписан 1992. године, што је праћено признањем Хрватске као суверене државе. На територију Хрватске су уведене Мировне снаге ОУН, због чега је оружани сукоб успорен. Хрватска војска је 1995. године спровела двије велике офанзивне операције, што је довело до заузимања великог дела територије Српске Крајине. Рат је завршен Ердутским и Дејтонским споразумом, према којима је Источна Славонија, Барања и Западни Срем у састав Хрватске ушла 1998. године. Сукоб је праћен међусобним етничким чишћењем и српског и хрватског становништва.

Као резултат рата, Хрватска је стекла независност и остварила свој територијални интегритет. Током оружаних дејстава, многа села и градови су уништени или озбиљно оштећени. Штета нанесена националној економији Хрватске ратним дејствима се процјењује на 37 милијарди долара. Током рата је погинуло укупно 20 хиљада људи. Велики број хрватски избјеглица је протјеран са територије под контролом Срба од 1991. до 1992. године. Истовремено, према извјештајима Комесаријата за избјеглице ОУН, до 1993. године 251.000 Срба је протјерано са територије под контролом Хрвата. Још један велики талас српских избјеглица (око 230.000 људи) забиљежен је 1995. године послије хрватске операције Олуја. Након рата у Хрватску се вратило 115.000 српских избјеглица.

У Хрватској се за оружани сукоб користи термин „Домовински рат” (Отаџбински рат), али је чест и термин „Великосрпска агресија”. У српској литератури овај сукоб се најчешће назива „Рат у Хрватској” или рјеђе „Рат у Крајини”.

Сајрус Венс

Сајрус Венс (енгл. Cyrus Vance; Кларксбург, Вирџинија, 27. март 1917 — Њујорк, 12. јануар 2002) је био државни секретар САД у администрацији Џимија Картера од 1977. до 1980. Оставку је поднео након неуспеле тајне мисије спасавања талаца заробљених у америчкој амбасади у Ирану током Исламске револуције. На том месту га је наследио Едмунд Маски.

Током ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, Венс је био специјални изасланик Генералног секретара Уједињених нација. Венсовим план су привремено окончана непријатељства у Хрватској и одобрен је долазак УНПРОФОР-а. Венс је један од аутора мировног плана за Босну и Херцеговину 1993, који су Срби из Републике Српске одбили.

Убиство српских цивила у Груборима 1995.

Убиство српских цивила у Груборима 1995. злочин је над српским цивилима који су починили припадници антитерористичке јединице „Лучко“ у саставу Специјалне полиције Републике Хрватске током акције „Олуја обруч“, односно након операције „Олуја“, 25. августа 1995. године. Злочин је извршен над свим преосталим цивилима српске националности засеока Грубори, у саставу насеља Плавно, Плављанска долина, општина Книн, у саставу тадашње Републике Српске Крајине.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.