Унитарна држава

Једноставна или унитарна држава је израз који се користи за сваку ону државу која у државноправном, односно уставноправном смислу представља недељиву целину, односно у којој постоји само једна власт која је носилац државног суверенитета.[1]

Унитарне државе кроз процес деволуције могу својим одређеним деловима дати аутономију на локалном и/или регионалном нивоу, али тако створени ентитети се, без обзира на евентуалан садржај њихове аутономије, не сматрају државама, па се ни такве државе не сматрају федерацијама. Већина држава у данашњем свету, укључујући Европу, су унитарне државе, што се објашњава чињеницом да је већина њих релативно малена по површини и броју становника, те стога нема потребе за претераном децентрализацијом. С друге стране, велике државе су у правилу федерација, при чему НР Кина представља изузетак.

Map of unitary states
Мапа која приказује унитарне државе широм света (у плавом)

Држава као интегартивна целина

Једној држави у начелу одговара јединствен скуп управних и уставних институција. Таква је једноставна држава, коју се још назива унитарном. Она оправдава тај назив по томе што се у њој власт јавља[2]:

  • као једна по структури: политичка је организација као таква јединствена и има само један управни апарат. Сам по себи потпун, он задовољава све функције државе. Постоји само једно уставно уређење.[2]
  • као једна собзиром на људски елемент: политичка је организација намењена унифицираној заједници, узетој глобално, не водећи рачуна о појединачним разликама. Одлуке управљача једнако обавезују све којима се управља. То је оно што се назива „хомогеност власти“.[2]
  • као једна у територијалним границама: политичка организација једнако покрива читав државни териториј, не водећи рачуна о покрајинским или локалним разликама.[2]

Међутим, унитарна држава није нужно „монократска“ или „тоталитарна“.[2]

„Монократска“ јединственост тражи органску концентрацију власти у рукама само једнога или неколицине. Унитарна држава прихвата и политички режим који дели власт или разлучује функције. Више органа може да суделује у провођењу јединствене државне власти.[2]

„Тоталитаризам“ који искључује свако ограничавање државних циљева, не произилази из једноставне или сложене државне структуре, него из опсега овласти које има над појединцима и заједницама.[3]

Неки су режими, несумњиво повезали „монократију“, „тоталитаризам“ и „централизацију“. То је особито случај с хитлеризмом и фашизмом. Но ако то стајалиште на политичком плану и није без логике, правно није ни опште, ни нужно.[4]

Према ономе што је већ наведено, држава је друштво коме су потребни ред и властита судбина. Сама по себи, она стреми јединствености. Питање је дакле, у којој ће се тачки, у изградњи државе, зауставити пут према јединствености или пак како ће се разним поступцима деконцентрисања и децентрализације поново пронаћи равнотежа кад буде угрожена.[4]

Централизација

Процес централизације инхерентан је држави. Пре него одређени административни режим, централизација је општи феномен, не само политички него и социолошки. Може се рећи да је „природан“ јер у држави, чим се створи, сусрећемо склоност ка јединству која постоји код сваког живог бића. У животињском организму мозак наређује активност тела; у друштвеном организму средишња власт издаје наредбе које покрећу све делове заједнице.[4]

Обједињавање ће се, према томе, очитовати успостављањем центра привлачности који ће настојати да подвргне, а потом да апсорбује, све остале центре. Кретање ка централизацији развијаће се путем координирања, потом субординирања и напослтку супституирања. Централна власт ће надвладати локалне и посебне власти: власт покрајина, комуна, заната итд. Своју превласт ће осигурати унифицирањем јавног духа и начина интервенисања. Централизација ће тако попримити аспект потпуног овладавања државе-власти над државом-националним друштвом, захваљујући монополу који својата држава-власт да властитим одлукама и властитим средствима задовољи заједничке потребе земље. Као остварење државног јединства, централизација је, дакле, врло уопштена и врло стара појава. По дубокоумном Оријуовом афоризму, „држава није утемељена на уговору него на централизацији“.[4]

Тако су стварање државног режима и централизација упоредне појаве. Чим постоји држава, чим се појави вођа који има влст над неким територијем и одређеним пучанством, незаустављиво кретање води ка централизацији. Сви оснивачи држава — краљеви, капетани, правни саветници, елита грађана који су током столећа. желели и остварили неку политичку организацију — били су централизатори. И једни и други трудили су се да докрајче мноштво центара управљања које је постојало у феудалном раздобљу (у раздобљу друштва без државе) те крајњу разноликост средњевековног света да сведу на јединственост. Под њиховим су барјаком све световне власти окупљене у рукама само једне, како би од државе учинили потпуну, законодавну и судску, дипломатску и војну, правну и економску политичку целину.[5]

Административна централизација

Политичко јединство ојачано је административном унификацијом, која се зове „административна централизација“, „централизација stricto sensu“ или, у говорном језику, само „централизација“.[5]

У начелу, по унутрашњој логици, а често и у конкретним историјским околностима, централизација повећава, употпуњује и завршава политичко обједињавање. Замењујући разноврсне и упоредне локалне власти једном обједињеном и хијерархијски организованом влашћу, централизација олакшава политичко обједињавање из којега, уосталом, произлази. Завршена је кад све власти потичу из једног јединственог центра и подвргнуте су једној централној власти (која је уједно владајућа). Имплементација се осигурава „спољним“ факторима који су групирани и хијерархијски субординирани. Тако успостављена држава унитарна је не само политички него и административно. Административна власт даје свим деловима земље једнаке смернице, не препуштајући никакве одлуке грађанима који више нису дискриминисани на територијалном плану нити по посебностима.[5]

Централизација тако садржи три битна елемента:

  1. троструку концентрацију власти, с гледишта јавне моћи, техничке оспособљености, те умећа одлучивања и именовања;
  2. хијерархијски организовану расподелу власти и извршних тела;
  3. поверавање овлашћења надређенима у односу на подређене;[5]

Подробно изражавање тих различитих тачака припада управном праву. Овде се ограничавамо на преглед централизоване унитарне државе. јер она представља један од темељних типова државне интеграције.[6]

Обична унитарна држава

У својој крутости, унитарна држава политичкој јединствености додаје и јединственост административне структуре која је директно њено дело. Држава интегрише мноштво појединаца којима влада, дајући им оквире којима одређује границе овлашћења и делатности. На чело подела и потподела поставља чиновнике који извршавају и преносе њене одлуке: опште упуте или посебне наредбе.[6]

Тако централизована унитрана држава поприма геометријски облик пирамиде. Наредбе силазе са врха (из главног града) и иду до базе (последњих села). Исто се тако људски, новчани и природни ресурси, активирани на различитим локалним и покрајинским нивоима, пењу према врху. Само је по себи разумљиво да је таква концепција сасвим идеалистичка и да се у пракси чини неостваривом.[6] Као што тврди Чарлс Дуранд,

[...] држава у којој ниједна нижа заједница не би имала свој властити орган била би права унитарна држава. Осим у ономе што се односи на управљање својим евентуалним издвојеним подручјем, ниже би заједнице биле само територијално одређени извршитељ послова из надлежности државних органа [...] Централизација би била апсолутна. Но не постоји тако централизована држава и несумњиво никада није ни постојала у западној и средњој Европи, наравно, изузмемо ли врло мале државе у којима нема места за ниже територијалне заједнице.[7][6]

Уопштено узевши, у савременом свету не само да је централизација непотпуна, могло би се рећи, због саме нарави ствари, него и вољом утемељитеља и законодавца. Она има два важна коректива: деконцентрацију и децентрализацију.[6]

Деконцентрација

Осим ако није реч о врло малој држави — а утврдили смо да се димензије модерне државе мере у милионима људи и хиљадама квадратних километара — централизација нужно има више узастопних нивоа, регионалних центара или департмана који представљају повезнице и омогућавају да на лицу места власт заступају за то надлежни и специјализовани службеници. Пође ли се од те концепције, могућа су два начина централизације[8]:

  • централизовани службеници, постављени на прелазним нивоима, могу бити само преноситељи, задужени само за предају наредби које хијерархијски шеф шаље извршитељима, и за конторлу њихове ревности. У том случају централизација истодобно укључује и „концентрацију“, зато што одлуке долазе искључиво из центра.[9]
  • централизовани службеници могу, напротив, имати властите овласти. Центар доноси само део одлука; локални фактори централне власти имају властиту надлежност ширег одлучивања, премда остају хијерархијски подчињени и над њима се остварује власт већ описана. У том је случају централизација истодобно „деконцентрисана“.[9]

Намерно или не, али деконцентрација се често брка с децентрализацијом. Међутим, између та два режима постоје битне разлике. Деконцентрација не ствара независне административне службенике. Она само премешта средиште моћи одлучивања. Као што је сликовито речено, „увек исти чекић удара, али дршка је скраћена“. Због тога су му ударци само прецизнији.[9]

Тако деконцентрација може постојати у ауторитарним режимима. У Француској, важне мере деконцентрације сежу у Друго царство које је, ради рекламних разлога, текстове од 25. марта 1825 и од 13. априла 1861. назвало „декретима о децентрализацији“.[9]

Децентрализација

Разматрајући феномен централизације, неглашена је њена готово спонтана динамика. Утврђено је да се државни режим природно усмеравао према све већој централизацији. Утемељитељи и њихови санледници труде се да учврсте власт захваљујући централизацији владања и управљања, којој се обично придружује централизација права и економије.[9]

Међутим, на живот модерне државе утиче и једна противна струја. Од тренутка кад политичка власт достигне висок ступањ моћи, јавља се једна супротна тенденција. Након што је влада преузела управљање свим службама и окупља сву власт у својим рукама, становити број активности се од ње одваја, под психолошким утицајем и чак, могло би се рећи, њиховим физичким теретом. Централизација, сама по себи, тежи апсолутноме; она организује службе, развија их, шири и умножава. Но у одређеном тренутку, због акумулирања, присиљена је да се измакне од бремена нагомиланих послова, због опасности од пропасти. Долази тренутак када би централизација могла да постане кобна за државни режим који је до тада деловао само у једном смеру. Кретање се обрће, повољно за децентрализацију која се увлачи законитим путевима реформе или након жестоких револуционарних прекида.[10]

Према томе, док се у неким раздобљима видело доминантно кретање ка централизацији, у другим историјским тренуцима ток се мења. Централна власт, која је најпре све привукла к себи, све подредила своме хијерархијском ауторитету, сама пристаје на одређено опуштање. То је време за децентрализацију.[11]

Може ли она да се помири са унитарним карактером државе? Неки аутори, нарочито декан Доги, то су изричито одбијали. Декларација Националне конвенције од 24. септембра 1792, коју су преузели устави из 1793. (чл. 1), из године III. (чл. 1), из године VIII. (чл. 1) и из 1848. (преамбула, чл. 2 и 48), проглашавајући Француску „једном и недељивом Републиком“, искључили би не само федералну организацију на швајцарски, амерички или немачки начин него и саму децентрализацију. Будући да права јавне власти у депарману или комуни могу бити само издвојени део суверенитета, кад би им се доделила у потпуности, било би то противно начелу недељивости.[11]

То мишљење, уз које се није сврстала већина доктрине, данас је оспорило позитивно право. Потврђујући недељивост Републике (чл. 2), устав из 1958. признаје постојање територијалних заједница у којима слободно управљају изабрана већа (чл. 72).[11]

Док је донедавно централизована држава престављала јединствено тело зависних служби, а извршни службеници били посејани по целој земљи, строго субординирани и с једним задатком да преносе примљене наредбе, децентрализована држава има[11]:

  • мноштво органа одлучивања и посебних интересних центара;
  • управу над тим телима коју врше властите власти, а њихова независност или полузависност често је последица начина на који су постављени;
  • подређеност тих власти конторли која се, према историјској традицији, зове tutelle (туторство), а односи се на органе и њихове одлуке.[12]

Продубљеним проучавањем централизације, те испитивањем техника децентрализације бави се управно право.[13][a]

Сложена унитарна држава

Под деловањем деконцентрације и децентрализације, унитарна држава поприма обрисе који увелико мењају њену првобитну једноставност. Истодобно се осетно приближава плуралистичкој или федералној држави. Између та два типа чак има довољно сличности, тако да су правници на челу с Хансом Келзеном, оценили да између децентрализоване и федералне државе постоји разлика у степену, а не у суштини.[13]

По њиховој класификацији, црта би се повукла између једноставне унитарне државе (или потпуно централизоване) и сложене унитарне државе (децентрализоване, а често и деконцентрисане). Потоња би се тако прикључила систему сложених држава.[13]

Премда је предност те концепције да истиче неке видљиве ствари, она, раздвајајући две категорије институција, потпуно занемарује политичке, историјске и психолошке разлике.[13]

У федералној држави, државе чланице („земље“ Другог Рајха, швајцарски канотни, „државе“ Сједињених америчких држава) имају на челу политичке власти; извршну власт, један или више законодавних органа, суце. Децентрализоване јединце немају:

  • ни властиту владу, него само власт с ограниченим надлежностима у управи;
  • ни властито законодавство, него само неке посебне одредбе, обично прописе за примену, а не изворне нормативне одлуке;
  • ни властиту судбеност, него само територијалне испоставе националних правосудних тела, јер правосуђе није децентрализовано.[14]

Децентрализација је, дакле, искључиво административна. Штавише, чак и у том подручју децентрализоване власти, нарочито у Француској, обављају само ограничене делатности. Само је део управе децентрализован. Уз њу остаје и централизована државна управа, често значајнија. С друге стране, децентрализована локална администрација обично нема пуна извршна овлашћења. За провођење својих одлука мора користити посредовање централних власти и осигурати сарадњу министра или префекта. Чак и у делу који јој прирпада, нема слободне руке; контролишу је на темељу правила названих „tutelle administrative“.[15]

Децентрализована држава се приближава федералној држави у том смислу што такође има мноштво институција-тела, но оне нису политички посебне и одвојене, него зависе о централној институцији и немају сасвим самосталан живот ван ње. Уопштено узевши, њихова се структура и дух обликују према структури централне институције и прилагођују се њеном духу.[15]

Према томе, да би се добро схватила права нарав децентрализације, с једне стране ваља схватити да унитарни елемент остаје најважнији, будући да ниједна од децентрализованих институција не би могла живети сама по себи, него део свог постојања и опстанка црпи из централне институције. С друге стране, ваља истодобно нагластити плуралистички карактер система, у којем, уз елементе администартивног живота који долазе из центра, постоје и друга средишта, а то су локалне или корпоративне заједнице. Држава с децентрализованим административним режимом има као главни елемент, једну централну институцију, али на њу се калеми становити број секундарних институција. Њихова средства су недостатна да би могле да се одвоје и живе самосталним животом, али су ипак независне у односу на предоминантне централизоване институције.[15]

Да би дубље ствари биле захваћене и прецизирана логика система, децентрализација је у правом смислу режим ко-администрација у којем је тешко одвојити децентрализовану од централизоване администрације. Преплитање органа, ресурса и одговорности такво је да је углавном тешко разбрати главни администартивни лик.[15]

Укратко, децентрализација која ствара институције ујдено ограничава њихове слободе. Она само до одређене тачке иде у смеру осамостаљивања и на том путу се зауставља. Она садржи изменично кретање одвајања и поновног спајања. То је режим који је више комплементаран него антагонистичан у односу на централизацију. Јединство државе тако побеђује, упркос неким ублажењима јединствености и једнообразности.[16]

Инкорпорисана унија

Унитарна држава ипак може да показује разлике у законодавству на локалном плану, а да не престане бити унитарна. Тада постоји плуралитет законодавства без плуралитета законодаваца. Само један централни законодавни орган установљава правне норме које се не могу свугде једнако примењивати. Кад их доноси, може имати на уму само један део земље или може неке делове територија изузети од важења општих правила. Инкорпорисано јединство често поштује и потврђује права која су постојала пре сједињавања или издвајања. Уједињено Краљевство, створено тако да су се Енглеској припајали редом Велс (1536), Шкотска (1707) и Иркса (између 1800 и 1921), нема једнообразни правни поредак, јер неки закони могу да се примењују у овом или оном делу Краљевства, а да се не примењује у свима.[16]

Премда му се обично не даје тај назив, Француска практикује режим инкорпорисаног јединства. Издвојени департмани Рајне и Мозеле имају своје локално право. У прекоокеанским департманима (Устав, чл. 73) и прекоморским територијама (Устав, чл. 74) не примењује се једнако законодавство матичне земље.[16]

Политички регионализам

Регионализам се правно не разликује од децентрализације и сматра се њеним екстемним обликом. Но ако се тиче доста широке територијалне целине и ослања на природно, историјско, географско, економско или културно јединство, решавању администартивних проблема додаје афективну и психолошку компоненту. Децентрализација је техника. Регионализам ствара одређену мистику. Тако он у духовима подстиче тежњу ка широј аутономији и води до граница федерализма.[17]

Гранична црта између сложене диверзификоване унитарне државе и федералне државе прелази кад регионализам, који се тада обележава као „политички“, регионалним органима призна законодавну власт.[18]

Списак унитарних држава

Унитарне републике

Унитарне монархије

Напомене

  1. ^ У овом чланку, оставља се по страни проблем децентрализације која се назива „органском“ по службама или професијама. Неки правници (нарочито Ц. Ајзенман) њено припајање територијалној децентрализацији означују као „незаконито прикључивање“.[13]

Референце

  1. ^ „Unitary state - Definition”.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Prélot 2002, стр. 224.
  3. ^ Prélot 2002, стр. 224-225.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Prélot 2002, стр. 225.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Prélot 2002, стр. 226.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Prélot 2002, стр. 227.
  7. ^ Charles Durand, Les États fédéraux, Sirey, Pariz, 1930.
  8. ^ Prélot 2002, стр. 227-228.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Prélot 2002, стр. 228.
  10. ^ Prélot 2002, стр. 228-229.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Prélot 2002, стр. 229.
  12. ^ Prélot 2002, стр. 229-230.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 Prélot 2002, стр. 230.
  14. ^ Prélot 2002, стр. 230-231.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 Prélot 2002, стр. 231.
  16. 16,0 16,1 16,2 Prélot 2002, стр. 232.
  17. ^ Prélot 2002, стр. 232-233.
  18. ^ Prélot 2002, стр. 233.
  19. ^ Roy Bin Wong. China Transformed: Historical Change and the Limits of European Experience. Cornell University Press.
  20. ^ „Story: Nation and government – From colony to nation”. The Encyclopedia of New Zealand. Manatū Taonga Ministry for Culture and Heritage. 29. 8. 2013. Приступљено 18. 10. 2014.
  21. ^ „Social policy in the UK”. An introduction to Social Policy. Robert Gordon University - Aberdeen Business School. Архивирано из оригинала на датум 04. 07. 2014. Приступљено 18. 10. 2014.

Литература

  • Roy Bin Wong. China Transformed: Historical Change and the Limits of European Experience. Cornell University Press.
  • Marcel Prélot (2002). Političke institucije: opća teorija političkih institucija. Zagreb: Politička kultura.

Види још

Административна подјела Турске

Турска Република има јединствену структуру у смислу администрације и овај аспект један је од најважнијих фактора који обликују турску јавну администрацију. Када се три гране власти (законодавна, извршна и судска) узму у обзир као главне функције државе, мјесној администрацији остаје мало овлашћења. Турска је унитарна држава и вијалети су подређени централној власти. Мјесне администрације су основане како би пружиле услуге на мјесту, а владу представљају гувернер и градски гувернери. Поред гувернера и градских гувернера, друге високе јавне званичнике такође именује влада, а не градоначелници или бирали на изборима.Турска је подијељена на 81 вилајет у административне сврхе. Сваки вилајет је подијељен на округе, који укупно има 923. Турска је такође подијељена на 9 регија и 21 подрегију ради географских, демографских и привредних сврха; ова подјела се не односи на административну подјелу.

Увелико централизована структура доношења одлука у Анкари, често се сматра сметњом за добро управљање и често изазива незадовољство, нарочито у регијама насељеним етничким мањинама. Кораци ка децентрализацији од 2004. године, показали су се као контроверзно питање у Турској. Турска је према Европској повељи о самоуправљању дужна да децентрализује своју административну структуру. Програм децентрализације је тема текуће расправе између академика, политичара и шире јавности.Турска је хијерахијски административно подијељена на сљедећи начин:

Вилајети

Окрузи

Полурурални

Рурални

Урбани

Апсолутна монархија

Апсолутна или апсолутистичка монархија је облик власти који се у Европи јавио у Француској у 17. веку за време Луја XIV, који је рекао: „Држава, то сам ја“.Сматра се да су идеје о апсолутизму настале од првих француских кардинала (премијера) Ришељеа и Мазарена.

Владар има апсолутну власт, а влада уз помоћ бирократског апарата (моћ пера) - чиновници и уз помоћ репресивног апарата (моћ мача) - полиција и војска.

Владар је био потпуно заштићен и подржаван и имао је своју армију.

Позната апсолутистичка монархија била је и Шпанија , којом је управљао Карло I који је говорио да у његовој земљи "сунце никада не залази" јер је он био цар Светог Римског Царства и Шпаније. Његов наследник , Филип II, организовао је бројне војне походе и живео раскошним животом.

Последња апсолутна монархија у Европи, не рачунајући Ватикан, је била Руска Империја која је нестала за време Првог светског рата.

Просвећени апсолутизам долази до изражаја у Аустрији(Марија Терезија).

Војна апсолутна монархија долази до изражаја у Османском цартсву што је уједно и прва и последња таква европска апсолутна монархија.

Аристократија

Аристократија је врста владавине коју чине мале привилеговане класе или мањине састављене од оних најбоље кваливикованих за управљање. Појам аристократија је значио у старој Грчкој систем владања као „владавину најбољих“. Реч је изведена од две грчке речи: „аристо“ што значи најбоље и „кратиа“ што значи владати.

Грчки филозофи, Платон и Аристотел, под аристократијом су подразумевали систем „владавине најбољих“, морално и интелектуално супериорнијих који, претпоставља се, владају у интересу становништва. Ова врста владавине се разликује од монархије или тираније, олигархије и тимократије, као и од многих врста демократије. Будући да је „најбољи“ вредносна и субјективна категорија, врло је тешко објективно и квалитативно разликовати аристократију од олигархије или тимократије. Пошто монархија такође има и аристократију и пошто се бирају најбољи и у демократским системима, може се рећи да су по дефиницији и у њима присутни елементи аристократије. Из ових разлога, појам аристократија се користи и за означавање система где постоји један виши слој који управља ширим слојем неког друштва. Стога, виши ранг неке владе чини политичка аристократија државе, највиши слој у религији чини аристократију цркве и најбогатији индустријалци и финансијери чине аристократију економског богаства.

У ширем значењу речју аристократија се мисли на богатији слој друштва, на породице и наследнике већ доказаних властодржаца, па и на племство које је остварило различите бенефиције у друштву рецимо кроз јунаштво у ратовима њихових предака.

Кроз историју се сматрало да припадници аристократије не само да имају већа права него други људи, већ тада имају и веће обавезе да се владају пристојно, племенито, узвишено и дарежљиво. Они су често били ступови друштва, и ако је њихово владање било узвишено, тада је и друштво у целини било просперитетно. Вреди и обратно.

Аутономне заједнице Шпаније

Аутономна заједница (шп. comunidad autónoma, баск. autonomia erkidegoa, кат. comunitat autònoma, гал. comunidade autónoma) првостепена је политичка и административна подјела Шпаније, створена у складу са шпанским уставом из 1978. године, са циљем гарантовања ограничене аутономије националностима и регионима који чини Шпанију.Шпанија није федерација, али јесте високо децентрализована унитарна држава. Док суверенитет припада држави у цјелини, која је представљена средишњим институцијама власти, држава је асиметрично деволуирала овлашћења на заједнице, које, заузврат, остварују право на самоуправу у границама утврђеним уставом и њиховим аутономним статутима. Неки научници сматрају такав систем федералним системом који се тако не зове или „федерацијом без федерализма”. Постоји седамнаест (17) аутономних заједница и два (2) аутономна града који се колективно познати као „аутономије”. Оба аутономна града имају право да постану аутономне заједнице, али они никада нису искористили то право. Овај једниствени оквир територијалне администрације познат је као „Држава аутономија”.

Аутономне заједнице су регулисане на основу устава и својим органским законима познатим као Статути аутономије, који садрже све надлежности које преузимају на себе. С обзиром да је деволуција требало да буде асиметричне природе, обим надлежности варира у свакој заједници, али све имају исту парламентарну структуру.

Војна хунта

Војна хунта је један од облика ауторитарне власти. На власт долази недемократски, обично насилним пучевима.

Појава војних хунти је била честа у Латинској Америци током 20. века. Реч хунта (шп. junta) долази из шпанског језика, и значи одбор, обично управни одбор.

Понекад од хунте настаје војна диктатура, али ови изрази нису синоними.

Аугусто Пиноче је предводио војну хунту која је извршила државни удар у Чилеу 1973. године и збацила социјалистичког председника Салвадора Аљендеа и увела војну диктатуру.

12. августа 1981. генерал Леополдо Галтијери је постао председник Аргентине у војном удару. Нова владајућа војна хунта је започела планове за окупацију Фолкландских Острва у намери да скрене пажњу јавности са тешке економске ситуације и тако је избио Фолкландски рат.

У Грчкој је на власти била војна хунта од 1967. до 1974. године, у њеној свргавању имале су утицаја демонстрације 17. новембра 1973. и група Седамнаести новембар.

Деспотизам

Деспотизам (грч. Δεσποτισμός [Despotismós]) је неограничено господарење, неограничена владавина, самовоља, тиранство. Поданици стоје правно према деспоту у истом односу као ма који део предмет поседа. Деспотизам се разликује од апсолутизма непостојањем неке уређене државе.

Конфедерација

Конфедерација (или савез држава, државни савез) је у својој суштини савез, који је појачан установљавањем једног заједничког органа, који нема апсолутно никакву вишу, централну власт која би конфедерацији давала обележје суверености. Конфедерација је један уговорни однос удруживања који државе међународно успостављају. Конфедерација нема ниједну од три класичне државне власти (законодавна, извршна, судска). Суштински – конфедерација нема средства и начине да одлуке централног, заједничког органа непосредно спроведе на територији својих чланица.

Спровођење тих одлука, које се доносе једногласно (што очигледно носи огроман ризик блокаде и неефикасности у раду), зависи од воље држава-чланица - јер их оне спроводе. Отклањање ове иманентне особине конфедерације у америчком уставу и стварање федералне јурисдикције биће основно мерило разликовања између федерације и конфедерације. Тако конфедерација као правни однос, нема ни централну власт, ни своју територију, нити своје становништво. Њен конститутивни акт је међународни уговор, а не устав. Државе чланице поседују како право нулификације (вета), тако и право сецесије. Отуда је јасан закључак да конфедерација није држава, те стога не може ни бити ни облик сложене државе, већ је пре један појачани облик савеза.

Облик државе

Облик државе или врста државе је структура, одређени модел државног уређења, укључујући и врсте територијалне организације, принципе, начине формирања и интеракције органа државне власти, као и метод добијања власти, како би се обезбједила примјена одређене државне политике. Скуп различитих знакова државног уређења разликује једну државу од друге.

До различитог облика државе долази усљед утицаја различитих фактора, као што су историјски, привредни и политички фактори. Главни међу њима су сљедећи:

историјска традиција развоја националне државе;

историјске карактеристике формирања националне државе;

реални однос друштвених снага у земљи;

национални састав становништва;

менталитет становништва;

страно присуство;

животни стандард;

степен утицаја бивших метропола на избор облика државе у пријашњим колонијама;

улога међународне заједнице.Облик државе у сваком случају зависи од изазова са којим се држава суочава и начина на који функциониште.

Олигархија

Олигархија – владавина мањине (грчки oligos – мало и arkhê – владање), је врста власти у којој је већина политичке моћи у рукама малог дела популације, али које је номинално најмоћније, било по свом богатству, војној сили, страховлади или политичком утицају.

Политички аналитичари кажу да је свако друштво неизбежно олигархијско ма који политички систем гледали. Број чланова олигархије не представља један сигуран критеријум за одређивање олигархијског система. Стога је битно анализирати с више пажње критеријуме припадности олигархијском друштву: како постати члан, како исти остати и како изаћи из тог друштва. Разне врсте критеријума, више или мање службене и више или мање стабилне у времену, могу ући у игру. Олигархије су сложени политички системи са често више кругова моћи, која је све више и више концентрисана, специјализована складно домену моћи, на пример - економска, правна, религиозна, војна, технолошка итд., чије изражавање је често дискретно и колегијално. У том случају обично говоримо о доминантним породицама за које политичка позиција јесте део наследства који се преноси деци и чије образовање је организовано у тој перспективи. Најактуелнији пример таквог понашања који нам је свима познат јесу породице Буш и Кенеди у Сједињеним Америчким Државама. Треба рећи да је олигархијско друштво нестабилно, његова моћ се мења временом (било да опада или расте) и тај феномен је додатно закомпликован спољашњим утицајима, на пример - ратни услови допуштају једном појединцу да концентрише и узме велики део моћи, али уз ризик да ће постојећа олигархија нестати било поразом било победом (Рим који је и поред освајања доживео дебакл ).

Парламентарна република

Парламентарна република или парламентарна уставна република је облик републике која дјелује под парламентарним системом власти, гдје легитимитет извршна власт (влада) добија од законодавне власти (скупштина). Постоји велики број различитих парламентарних република. Већина има јасну разлика између шефа владе и шефа државе; гдје шеф владе држи стварну власт, баш као у уставним монархијама. Неке имају спојене улоге шефа државе и шефа владе, као у предсједничком систему, али са зависношћу од законодавне власти.

Плутократија

Плутократија је облик олигархијске владавине у коме је власт централизована на узак број људи који се од остатка становништва разликују по високом материјалном богатству.

Од аристократије и других облика се разликује по томе што материјално богатство није повезано с племенитим пореклом, заслугама у рату или неким сличним факторима.

За већину данашњих западних демократија се често тврди да представљају плутократије. То је поготово случај са САД где се на власт не може доћи без обилних финансијских средстава.

У 20. веку је израз плутократија добио пежоративно значење, а поготово су га волели користити пропагандисти Трећег рајха и других фашистичких држава како би нагласили разлику од западних демократских држава као што су Француска, Велика Британија и САД.

Пољска

Пољска (пољ. Polska), званично Република Пољска (пољ. Rzeczpospolita Polska), држава је у средњој Европи. Геополитички припада источној Европи и граничи се са руском енклавом Калињиградском облашћу) и Литванијом на североистоку, Белорусијом и Украјином на истоку, Словачком и Чешком на југу и Немачком на западу, док на северу излази на Балтичко море. Пољска је чланица Европске уније и НАТО пакта. Укупна површина Пољске је 312.679 km², што је чини 69. на списку највећих држава света и 9. највећом у Европи. У Пољској живи више од 38 милиона људи, по чему је 34. у свету и 8. у Европи.

За годину оснивања Пољске се узима 966. година када је њен владар кнез Мјешко I прихватио хришћанство. Краљевина Пољска је 1569. склапањем Лублинске уније ушла је у дуготрајни савез са Великом кнежевином Литванијом, чиме је основана моћна и пространа Државна заједница Пољске и Литваније. Заједница је нестала 1795, а територију Пољске су поделиле Пруска, Руска Империја и Аустрија. Пољска је своју самосталност обновила 1918. након Првог светског рата, да би је поново изгубила у Другом светском рату. Пољска је у рату изгубила око 6 милиона грађана, а из рата је изашла у значајно промењеним границама. Послератна Народна Република Пољска била је у оквиру Источног блока, под јаким совјетским утицајем. За време револуција 1989. комунистичка власт је укинута.

Пољска је унитарна држава, коју чини 16 војводстава.

Теократија

Теократија је облик владавине у којој религија или вера играју доминантну улогу. У теократским друштвима је верска структура комплементарна структури власти или доминира над њом. Реч потиче из грчког језика и дословно значи „владавина Бога”. Државе које данас имају елементе теократије су: Иран, Израел, Саудијска Арабија, Ватикан. Теократске власти примењују теономију (од грчке речи теос [θεός] - Бог, номос [νόμος]- закон)

Тимократија

Тимократија (грч. τιμή - част, слава) је облик државе где пресудан утицај имају амбициозни и моћни ратници. То је држава ратника који су славу стекли у борбама, где су задобили поседе и на тај начин постали моћни и утицајни. Тимократија представља прелаз из аристократије у олигархију.

По Платону то је један од облика владавине који настаје као деградација аристократије као идеалног облика владавине. Узрок овој деградацији Платон види у погрешном склапању бракова који дају поколења управљача која нису савршена. Тада долази до нестанка реда и хармоније у држави, сукоба, преотимања поседа и претварања слободних грађана у робове. У овим борбама надјачавају искусни и амбициозни ратници и њихов утицај преовладава. Највише се цене сила и богатство. Временом тимократија прелази у олигархију где новац и богатство имају пресудни утицај.

Федерализам

Федерализам (франц. federalisme, од лат. foedus - договор, савез) је основни принцип федерације, признавање политичког идеала федералне организације државе, односно жеља да се комбинује неколико појединачних држава у федерацију или претвори унитарна држава у федерацију. Федералисти су присталице федералне организације њихове државе или свих држава уопште.

У Европи „федералистима“ се понекад називају они који се залажу за поптуне савезне владе, распореде власти на регионални, национални и наднационални ниво. Европски федерализам је настао у посљератној Европи, а једна од најважнијих иницијатива у том правцу био је говор Винстона Черчила у Цириху 1946. године.

Федерација

Федерација (или савезна држава) је облик државног уређења и односи се на такву структуру државе где више држава пристаје да део свог суверенитета пренесе на нову државну творевину. Свака од тих држава има неки облик самоуправе, али постоји центар који има део, али најзначајнијих функција државе. Сједињене Америчке Државе су пример федерације. Иако свака од 50 држава има своју самоуправу (на пример бира гувернера), Вашингтон има највећу моћ (из њега се управља остатком државе). Има много примера федерација у свету и неке од њих су: Сједињене Америчке Државе, Русија, Мексико, Аустралија, Швајцарска и друге. Босна и Херцеговина је у јединственој позицији у свету, наиме, то је једина држава која у својој структури има републику и федерацију (свака са својом посебном администрацијом), али и владу на државном нивоу.

Држава у којој не постоји подела на територијалне јединице се зове унитарна држава, док облик уређења где државе чланице имају слабе везе јесте конфедерација.

Хегемонија

Хегемонија је политички, културни или економски утицај или доминација (надмоћ) једне нације, друштва или групе над другима. Хегемонија се у прошлим временима постизала најчешће употребом силе. Данас се она чешће односи на снажан економски и културни утицај механизмима глобализације.

Холандија

Холандија (хол. Nederland) држава је у западној Европи и једна од четири конститутивне земље Краљевине Холандије (остале три су Аруба, Курасао и Свети Мартин). Према истоку се граничи са Немачком, према југу са Белгијом, према северозападу има излаз на Северно море. Поморску границу дели са Белгијом, Уједињеним Краљевством и Немачком. Најважнији и највећи градови Холандије су Амстердам, Хаг и Ротердам. Амстердам је главни град, док је седиште владе и парламента у Хагу. Ротердамска лука је највећа у Европи, штавише велика је као три наредне луке заједно, и од 1962. до 2004. била је највећа на свету.Држава Холандија се састоји из 12 провинција у Европској Холандији, а након расформирања Холандских Антила, у њеном саставу су и три специјалне општине у Карипској Холандији — Бонер, Саба и Свети Еустахије.

Холандија је низијска земља, 50% њеног копна је на мање од једног метра изнад мора. Ова одлика је дала Холандији њено име Nederland, у преводу ниска земља.

Већи део територије Холандије који је испод нивоа мора је људско дело. Од краја 16. века грађени су полдери отимањем земље од мора и исушивањем језера. Данас они чине скоро 17% површине земље. „Позната” је као земља лала , ветрењача и дрвених кломпи.

Једна од одлика Холандије је велика густина становништва, 407 по квадратном километру. Само Бангладеш, Јужна Кореја, и Тајван имају бројније и гушће насељено становништво. Без обзира на то, Холандија је после Сједињених Држава други извозник хране и пољопривредних производа у свету. Томе је између осталог допринела велика плодност тла као и блага клима.

Холандија је трећа земља у свету у којој су грађани на изборима изабрали чланове парламента а од 1848. устројена је као унитарна држава са парламентарном демократијом и уставном монархијом. Такође, Холандија има дугу историју друштвене толеранције и важи за либералну земљу. Абортус, проституција и еутаназија су легализовани, док према употреби одређених врста наркотика води прогресивну политику. Године 2001. Холандија је постала прва земља у свету која је легализовала истополне бракове.

Холандија је један од оснивача Уједињених нација, Европске уније, Еврозоне, Г-10, НАТО-а, ОЕЦД-а и Светске трговинске организације, поред тога, чланица је трилатералне Уније земаља Бенелукса. У Холандији се налази Организација за забрану хемијског оружја и пет међународних судова: Стални арбитражни суд, Међународни суд правде, Међународни кривични суд за бившу Југославију, Међународни кривични суд и Посебни суд за Либан. Прва четири наведена суда су смештена у Хагу, као и седиште Европола и агенције за сарадњу у правосуђу Еуројуст. Због овога се Хаг сматра правном престоницом света. Холандија је такође део Шенгенске зоне.

Царство

Царство је израз који у свом ужем, односно дословном смислу означава сваку државу, односно монархију на чијем се челу налази шеф државе с титулом цара или царице. Понекад се за такав тип државе користи и израз царевина. У том смислу једини пример царства у савременом свету представља Јапан.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.