Унеско

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (енгл. United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization; франц. Organisation des Nations unies pour l'éducation, la science et la culture), верб. скр. Унеско (од енгл. UNESCOакр. скр. УНЕСКO[1]), специјална је организација Уједињених нација базирана у Паризу. Основана 16. новембра 1945. године, када је потписан „Статут Унеска”, који је на снагу ступио 4. новембра 1946. године, ратификацијом у 20 земаља. Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности кроз подржавање сарадње међу нацијама кроз образовање, науку и културу као метод поспешивања универзалног поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода.[2] Она је наследница Међународног комитета за интелектуалну сарадњу Друштва народа.

Унеско има 195 земаља чланица[3] и десет придружених чланова.[4][5] Главно седиште организације је у Паризу са преко 50 канцеларија широм света. Већина њених теренских седишта су канцеларије „кластера” које покривају три или више земаља; постоје и националне и регионалне канцеларије. Од новембра 2017. године генерални директор Унеска је Одре Азул.

Унеско остварује своје циљеве кроз пет главних програма: образовање, природне науке, друштвене/хуманистичке науке, култура и комуникација/информације. Пројекти у Унесковом спонзорству обухватају писменост, техничке и учитељске програме, међународне научне програме, промоцију независних медија и слободе штампе, регионалне и културне историјске пројекте, промовисање културног диверзитета, преводе светске литература, споразуме о међународној сарадњи ради очувања светске културне и природне баштина (Светске баштине) и очување људских права, и покушају премоштавања светске дигиталне поделе. Исто тако је члан групе за развој Уједињених нација.[6]

Унесков циљ је „да допринесе изградњи мира, ерадикацији сиромаштва, одрживом развоју и интеркултуралном дијалогу кроз образовање, науку, културу, комуникацију и информисање”.[7] Други приоритети организације укључују достизање квалитета образовања за све и доживотног учења, решавање нових социјалних и етичких изазова, неговање културног диверзитета, културе мира и изградња инклузивних образованих друштава кроз информисање и комуникацију.[8]

Шири циљеви и настојања међународне заједнице — како је наведено у међународно договореним развојним циљевима, укључујући и Миленијумске циљеве развоја (MDGs) — су у основи свих Унескових стратегија и активности.

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу
United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization
Emblem of the United Nations
Амблем ОУН
UNESCO logo English
Лого Унеска
СкраћеницаУНЕСКО (UNESCO)
Датум оснивања16. новембар 1945. год.
Типспецијализована агенција Уједињених нација
СедиштеПариз,  Француска
Чланови193 државе чланице, 10 држава придружених чланица и 2 државе посматрача
(1. јануар 2019)
Службени језици
  • енглески
  • француски
  • шпански
  • руски
  • арапски
  • кинески
Руководиоцигенерални директор УНЕСКО-а:
Одри Азулa
 Француска
(од 10. новембра 2017)
Веб-сајтwww.unesco.org
P1120654 Paris VII place de Fontenoy rwk
Седиште УНЕСКО-а у Паризу

Мисија и циљеви

Мисија Унеска је допринос изградњи мира, смањењу сиромаштва, промовисању одрживог развоја и интеркултуралног дијалога кроз образовање, науку, културу, комуникацију и информисање. Организација се фокусира, нарочито, на два глобална приоритета: Африка и равноправност полова.

Остали приоритети Организације односе се на стицање квалитетног образовања за све и могућности целоживотног учења, пре свега обраћајући се новим друштвеним и етичким изазовима; неговање културне разноликости и културе мира.

Шири циљеви и конкретни задаци међународне заједнице — како је утврђено у међународно договореним циљевима развоја, укључујући и Миленијумске развојне циљеве — подржани су путем свих Унескових стратегија и активности.[9]

Историја

Flag of UNESCO
Застава Унеска

Унеско и његов мандат за међународну сарадњу могу се пратити уназад од резолуције Друштва народа 21. септембра 1921, да се изабере Комисија за проучавање изводљивости.[10][11] Дана 18. децембра 1925, Међународни биро за образовање (IBE) је започео са радом као невладина организација организација у служби међународног образовног развоја.[12] Међутим, почетак Првог светског рата је углавном узроковао прекид рада ових претходничких организација.

Након потписивања Атлантске повеље и Декларације уједињених нација, Конференција савезничких министара образовања (CAME) зе започела са састанцима у Лондону, што је настављено од 16. новембра 1942 до 5. децембра 1945. Дана 30. октобра 1943, неопходност постојања међународне организације изражена је у виду Московске декларације, с којом су се сложили Кина, Велика Британија, Сједињене Државе и СССР. Томе су следили предлози Думбартон Окс конференције од 9. октобра 1944. По предлогу CAME и у складу са препорукама Конференције Уједињених нација о међународној организацији (UNCIO), одржаној у Сан Франциску током априла–јуна 1945, Конференција Уједињених Нација за успостављање образовне и културне организације (ECO/CONF) је била сазвана у Лондону 1–16. новембра 1945. Њој су присуствовали представници 44 владе. Проминентна фигура у иницијативи за Унеско UNESCO је био Раб Батлер, министар образовања за Уједињено Краљевство.[13] На ECO/CONF је уведен устав Унеска, кога су потписале 37 земље, и успостављена је припремна комисија.[14] Припремна комисија је деловала између 16. новембара 1945, и 4. новембра 1946 — датума кад је Унеско устав ступио на снагу са депоновањем двадесетог ратификовања од стране државе чланице.[15]

Прва Генерална конференција је одржана од 19. новембра до 10. децембра 1946, и изабран је др. Џулијан Хаксли за генералног директора.[16] Устав је измењен новембра 1954. године када је Генерална конференција одлучила да су чланови Извршног одбора представници влада држава чији су држављани и да, за разлику од раније праксе, не делују у свом личном капацитету.[17] Ова промена у управи чини Унеско различитим од свог претходника, CICI, у погледу начина на који земље чланице сарађују у областима компетентности организације. Како су државе чланице сарађивале током времена на остваривању Унесковог мандата, политички и историјски фактори су обликовали операције организације, нарочито током Хладног рата, процеса деколонизације и распада Совјетског Савеза.

Међу главним достигнућима организације је њен рад против расизма, на пример путем утицајних изјава о раси почевши од декларације антрополога (међу којима је био Клод Леви-Строс) и других научника 1950. године[18] и завршно са Декларацији о раси и расним предрасудама из 1978. године.[19] Године 1956, Јужноафричка Република се повукла из Унеска тврдећи да неке од публикација ове организације представљају „мешање” у „расне проблеме” те земље.[20] Јужноафричка Република је поново приступила организацији 1994. под вођством Нелсона Манделе.

Униесков рани рад на пољу образовања је обухватао пилот пројекат на фундаменталном образовању у Марбијалској долини у Хаитима, започет 1947. године.[21] Овом пројекту су следиле експертне мисије у другим земљама, укључујуђи, на пример, мисију у Афганистану 1949. године.[22] Године 1948, Унеско је препоручио да земље чланице треба да уведу слободно мандаторно и универзално основно образовање.[23] Године 1990, Светска конференција за образовање за све, у Жомтиену, Тајланд, покренула је глобални покрет за пружање основног образовања за сву децу, младе и одрасле.[24] Десет година касније, Светски образовни форум из 2000. који је одржан у Дакару, Сенегал, при чему су владе чланица подстакнуте да се обавежу на остваривање основног образовања за све до 2015. године.[25]

Унескове ране активности на пољу културе обухватале су, на пример, Нубијску кампању, лансирану 1960. гонине.[26] Циљ кампање је био да се помери Велики храм Абу Симбела да га не би преплавио Нил након изградње Асуанске бране. Током двадесетогодишње кампање, 22 монумента и архитектонска комплекса је релоцирано. То је била прва и највећа у серији кампања укључујући Мохенџо-даро (Пакистан), Фес (Мароко), Катманду (Непал), Борободур (Индонезија) и Акропољ (Грчка). Рад организације на баштини је довео до усвајања, 1972. године, Конвенције о заштити светске културне и природне баштине.[27]

Активности

Унеско своје активности спроводи кроз пет програмских области: образовање, природне науке, социологија, култура и комуникације. Унеско такође спонзорише пројекте за писменост, развој технике и педагогије, међународне науке, пројекте регионалне културне историје, пројекте промовисања културне разноликости, програм управљања друштвеним променама, програм посвећен резерватима биосфере и програме који подржавају међународне договоре o чувању свјетске културне и природне баштине.

Једна од улога Унеска је да одржава листу мјеста свјетске природне и културне баштине. Та мјеста се сматрају важним природним или историјским мјестима или објектима чије очување је важно за цјелокупну свјетску заједницу. Унеско, с друге стране, није одговоран да одржава или штити мјесто које је на њиховим листама.

  • Образовање: Унеско пружа међународну подршку у стварању образованијих друштава са могућностима образовања за свакога; подржава истраживања везана за упоредно образовање; и пружа експертизу и подстиче способност земаља да понуде квалитетно образовање за све. Ово укључује:
    • Осам специјализованих института;
    • Унескове катедре, међународна мрежу од 644 Унескових катедри, које укључују преко 770 институција у 126 земаља;
    • Организација за заштиту животне средине;
    • Организација Међународне конференције о образовању одраслих (КОНФИНТЕА) у периоду од 12 година;
    • Унеско АСПнет, међународна мрежа од 8.000 школа у 170 земаља.

Унеско не акредитује институције или високошколско образовање.

  • Унеско такође издаје јавна саопштења с циљем информисања јавности:
    • Севиљско саопштење о насиљу: Саопштење усвојено од стране Унеска 1989. године с циљем оповргавања идеје да људи имају биолошку предиспозицију за организовано насиље.
  • Утврђује пројекте и места од културног и научног значаја, као што су:
    • Међународна мрежа геопаркова;
    • Резервати биосфере, кроз Програм Човек и биосфера (МАБ), од 1971. године;
    • Град књижевности. Године 2007, први град који је добио ову титулу је Единбург;
    • Угрожени језици и пројекат језичке разноликости;
    • Ремек-дела усменог и нематеријалног наслеђа човечанства;
    • Међународни регистар „Памћење света“, од 1997;
    • Управљање водним ресурсима, кроз Међународни хидролошки програм (ИХП), од 1965. године;
    • Светска баштина;
  • Подстицање „слободног протока идеја кроз слике и речи“ путем:
    • Промовисања слободе изражавања, слободе штампе и приступа информацијама, кроз Међународни програм за развој комуникације и програма;

комуникације и информисаности;

    • Промовисање универзалног приступа ИКТ, кроз Програм информације за све (ИФАП);
    • Промовисање плурализма и културне разноликости у медијима.
  • Промовисање догађаја, као што су:
    • Међународна декада за промоцију културе мира и ненасиља за децу света: декада 2001—2010, проглашена од стране УН-а у 1998. години;
    • Светски дан слободе штампе, 3. маја сваке године, промовише слободу изражавања и слободу штампе, као основно људско право и као кључну компоненту сваког здравог, демократског и слободног друштва;
    • Крианс есперанса (Дете наде) у Бразилу, у партнерству са Реде Глобо, с циљем прикуљања средстава за пројекте усмерене ка подстицању социјалне интеграције и превенције насиља;
    • Међународни дан писмености;
    • Међународна година културе мира
  • Оснивање и финансирање пројеката, као што су:
    • Иницијатива Миграција музеја;
    • УНЕСКО-ЦЕПЕС, Европски центар за високо образовање: основан 1972. године у Букурешту, Румунија, као децентрализована канцеларија на промовисање међународне сарадње у високошколском образовању у Европи, као и у Канади, САД и Израелу;
    • Каталог слободног софтвера: од 1998. године Унеско и Free Software Foundation заједнички финансирају овај пројекат каталогизације слободног софтвера;
    • ФРЕШ фокусирање на ефикасну здравствену заштиту школске деце;
    • ОАНА, организација Азијско-пацифичких новинских агенција;
    • Међународни савет за науку;
    • Амбасадори добре воље Унеска;
    • АСОМПС, Азијски симпозијум о лековитом биљу и зачинима, низ научних скупова који се одржавају у Азији;
    • Ботаника 2000, програм који подржава таксономију, и биолошку и културну разноликост лековитог и украсног биља, као и њихову заштиту од загађења животне средине.

Празници Унеска

Листа празника Унеска[28]

Датум Празник
27. јануар Међународни дан сећања на жртве Холокауста
13. фебруар Светски дан радија
21. фебруар Међународни дан матерњег језика
8. март Међународни дан жена
20. март Међународни дан франкофоније
21. март Светски дан поезије
21. март Међународни дан елиминације расне дискриминације
22. март Светски дан вода
2. април Међународни дан књиге за децу
23. април Светски дан књиге и ауторских права
30. април Међународни дан џеза
3. мај Светски дан слободе штампе
21. мај Светски дан за културну разноликост за дијалог и развој
22. мај Међународни дан биолошке разноликости
25. мај Дан Африке
5. јун Светски дан заштите животне средине
8. јун Светски дан океана
21. јун Међународни дан јоге
18. јул Међународни дан Нелсона Манделе
9. август Међународни дан сиромашних
12. август Међународни дан младих
23. август Међународни дан за сећање на трговину робљем и њену забрану
8. септембар Међународни дан писмености
15. септембар Међународни дан демократије
21. септембар Међународни дан мира
5. октобар Светски дан наставника
11. октобар Светски дан девојчица
Друга среда у октобру Међународни дан ублажавања последица природних катастрофа
17. октобар Међународни дан за искорењење сиромаштва
20. октобар Светски дан статистике
27. октобар Светски дан очувања аудио визуелне баштине
10. новембар Светски дан науке
3. четвртак у новембру Светски дан филозофије
16. новембар Међународни дан толеранције
19. новембар Међународни дан мушкараца
25. новембар Међународни дан елиминације насиља над женама
29. новембар Међународни дан солидарности са палестинским становништвом
1. децембар Светски дан борбе против сиде
10. децембар Дан људских права
18. децембар Међународни дан миграната
18. децембар Светски дан арапског језика

Генерални директори Унеска од оснивања

  • Џулијан Хаксли — Велика Британија (1946—1948)
  • Хаиме Торес Бодет — Мексико (1948—1952)
  • Џон Вилкинсон Тејлор — САД (1952—1953)
  • Лутер Еванс — САД (1953—1958)
  • Витонино Веронезе — Италија (1958—1961)
  • Рене Мау — Француска (1961—1974)
  • Амаду-Махтар М’Боу — Сенегал (1974—1987)
  • Федерико Мејор Зарагоза — Шпанија (1987—1999)
  • Коичиро Мацура — Јапан (1999—2009)
  • Ирина Бокова — Бугарска (2009—2017)
  • Одре Азуле - Француска (2017—данас)

Референце

  1. ^ „UNESCO”. UNESCO. Приступљено 25. 09. 2015.
  2. ^ „UNESCO history”. UNESCO. Приступљено 23. 04. 2010.
  3. ^ UNESCO's General Conference voted on 31 October 2011 "to admit Palestine as a member State". However, it notes that, for "its membership to take effect, Palestine must sign and ratify UNESCO's Constitution". „UNESCO " Media Services " General Conference admits Palestine as UNESCO Member State”. UNESCO.
  4. ^ „Member States | United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization”. UNESCO. Архивирано из оригинала на датум 08. 09. 2010.
  5. ^ „The Faroes become associated <ny specialized institutes and centres throughout the world”. Архивирано из оригинала на датум 23. 08. 2011.
  6. ^ „UNDG Members”. United Nations Development Group. Архивирано из оригинала на датум 11. 05. 2011. Приступљено 08. 08. 2011.
  7. ^ „Introducing UNESCO”. UNESCO. Приступљено 08. 08. 2011.
  8. ^ „UNESCO • General Conference; 34th; Medium-term Strategy, 2008–2013; 2007” (PDF). Приступљено 08. 08. 2011.
  9. ^ Канцеларија за Унеско, Црна Гора
  10. ^ Plenary Meetings, Records of the Second Assembly, Geneva: League of Nations, 5. 9. — 5. 10. 1921.
  11. ^ A Chronology of UNESCO: 1947–1987, UNESDOC database, Paris, 1987, LAD.85/WS/4 Rev, »The International Committee on Intellectual Cooperation (ICIC) was officially created on 4 January 1922, as a consultative organ composed of individuals elected based on their personal qualifications. The International Institute for Intellectual Cooperation (IIIC) was then created in Paris on 9 August 1925, to act as the executing agency for the ICIC«.
  12. ^ UNESCO 1987.
  13. ^ The work of U.N.E.S.C.O. (Hansard, 26 January 1949). Millbank systems. Приступљено 12 July 2013.
  14. ^ „United Nations Conference for the Establishment of an Educational and Cultural Organisation. Conference for the Establishment of an Educational and Cultural Organisation” (PDF). UNESDOC database. The Institute of Civil Engineers, London. 01. 12. 1945. ECO/Conf./29. Приступљено 08. 06. 2012.
  15. ^ Unesco 1945.
  16. ^ „General Conference, First Session” (PDF). UNESDOC database. UNESCO House, Paris, from 20 November to 10 December 1946. UNESCO/C/30 [1 °CResolutions] Item 14, p. 73: UNESCO. 1947. Приступљено 01. 07. 2012.
  17. ^ „Records of the General Conference, Eighth Session” (PDF). unesdoc.unesco.org.
  18. ^ „UNESCO. (1950). Statement by experts on race problems. Paris, 20 July 1950. UNESCO/SS/1. UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  19. ^ „UNESCO. General Conference, 20th Session. (1979). Records of the General Conference, Twentieth Session, Paris, 24 October to 28 November 1978. 20 °CResolutions. (Paris.) Resolution 3/1.1/2, p. 61. UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  20. ^ UNESCO. Executive Board, 42nd Session. (1955). Report of the Director-General on the Activities of the Organization (March–November 1955). Paris, 9 November 1955. 42 EX/43. Part I Relations with Member States, paragraph 3.
  21. ^ The Haiti pilot project: phase one, 1947–1949. (1951). Monographs on Fundamental Education IV. UNESCO: Paris.
  22. ^ „Debiesse, J., Benjamin, H. and Abbot, W. (1952). Report of the mission to Afghanistan. Educational Missions IV. ED.51/VIII.A. (Paris.) UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  23. ^ „UNESCO. General Conference, 2nd Session. (1948). Resolutions adopted by the General Conference during its second session, Mexico, November–December 1947. 2 °CResolutions. (Paris.) Resolution 3.4.1, p. 17. UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  24. ^ „UNDP, UNESCO, UNICEF, and The World Bank. (1990). Final Report. World Conference on Education for All: Meeting Basic Education Needs. 5–9 March 1990, Jomtien, Thailand. (WCEFA Inter-agency Commission: New York). UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  25. ^ „UNESCO. (2000). The Dakar Framework for Action. Education for All: meeting our collective commitments (including six regional frameworks for action). World Education Forum, Dakar, Senegal, 26–28 April 2000. ED.2000/WS/27. (Paris). UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  26. ^ „UNESCO. General Conference, 21st Session. (1980). International Campaign to Save the Monuments of Nubia: Report of the Executive Committee of the Campaign and of the Director-General. 26 August 1980. 21 °C82. UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  27. ^ „Convention concerning the Protection of the World Cultural and Natural Heritage. Paris, 16 November 1972. UNESCO. General Conference, 17th Session. Records of the General Conference, Seventeenth Session, Paris, 17 October to 21 November 1972. Volume I: Resolutions, Recommendations. 17 °CResolution 29. Chapter IX Conventions and Recommendations, p. 135. UNESDOC database” (PDF). Приступљено 08. 06. 2012.
  28. ^ УНЕСКО, празници (на језику: енглески)

Спољашње везе


Wikinews favicon.svg Новости везане за чланак Унеско на Викиновостима

Аквилеја

Аквилеја (итал. Aquileia, словен. Oglej, у месном говору Acuilee) град је у североисточној Италији. То је познати градић округа Удине у оквиру италијанске покрајине Фурланија-Јулијска крајина.

Аквилеја је позната по древној Патријаршијској цркви из 11. века, данас под заштитом УНЕСКО-а.

Бардјејов

Бардјејов (свк. Bardejov, мађ. Bártfa, нем. Bartfeld, русин., Бардіїв, изговор Барђејов) град је на североистоку Словачке, који се налази у оквиру Прешовског краја у Шаришу. Овај историјски и бањски град је због свог очуваног средњовековном центра од 2000. године уписан у светску баштину УНЕСКО.

Валча (округ)

Валча или В'лча (рум. Judeţul Vâlcea) је округ у републици Румунији, у њеном средишњем делу. Управно средиште округа је град Рамнику Валча, а битан је и град Драгашани. Као туристичко одредиште познат је градић Хорезу, где се налази и истоимени манастир под заштитом УНЕСКО-а.

Виченца

Виченца (итал. Vicenza) град је у северној Италији. Виченца је четврти највећи град у покрајини Венето и управно средиште истоименог округа Виченца.

Виченца има веома добро очувано старо градско језгро са низом цркава и палата, које је стога под заштитом УНЕСКО-а, али на туристичком пољу остала у сенци оближњих већих и важнијих градских средишта (Венеција, Верона, Падова). Међутим, шире подручје Виченце спада у најважније индустријске зоне Италије, много већег значаја спрам величине града.

Град је познат и као град архитекте Паладија који је пројектовао многа здања у Виченци.

Голија (Србија)

Голија је планина у југозападној Србији, западно од Рашке, чији је највиши врх Јанков Камен (1.833 m). Налази се 40 km југозападно од Ивањице и 32 km северно од Новог Пазара.

Делиблатска пешчара

Делиблатска пешчара (Делиблатски песак) или Банатска пешчара (Банатски песак), јединствена је пешчара у Европи, а налази се у југоисточном делу српске покрајине Војводине, у јужном Банату.

Ова пространа област површине од око 300 km², чије су главне пешчане масе елипсоидног облика окружене плодним лесним пољоприврдним површинама, протеже се између Дунава и југозападних падина Карпата.

Овај споменик историје природе Панонске низије једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости. Пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе. Специјални резерват природе Делиблатска пешчара је проглашен 1977. године.

Крај Височина

Крај Височина (чеш. Vysočina kraj) је један од 14 чешких крајева, највиших подручних самоуправних јединица у Чешкој Републици. Управно седиште краја је град Јихлава, а други већи градови на подручју овог краја су Требич и Хавличкув Брод. Градић Телч је под заштитом УНЕСКО-а, као део светске баштине.

Површина краја је 6.926 km², а по процени са почетка 2009. године. Височина крај има 517.153 становника.

Модена

Модена (итал. Modena) је познати град у Италији. Модена је и трећи по величини град покрајине Емилије-Ромање у северном делу државе и главни град истоименог Округа Модена.

Модена је позната као "престоница машина" због фабрика најпознатијих италијанских произвођача аутомобила као што су Ферари, Пагани, Масерати и Де Томасо. Катедрала у Модени је на УНЕСКО-вој листи светске баштине. Познат је Универзитет у Модени, основан далеке 1683. године и традиционално јак у медицини и праву.

Морелија

Морелија (шп. Morelia) је град у Мексику и главни град савезне државе Мичоакан. Према процени из 2005. у граду је живело 608.049 становника. Налази се 200-300 km западно од града Мексика.

Због очуваних грађевина из доба барока и колонијалног доба, Морелија је једна од посећенијих туристичких дестинација у Мексику. Од 1991, стари део града је на УНЕСКО-вој листи светске баштине.

Неретва

Неретва је река која протиче кроз Босну и Херцеговину и Хрватску и улива се у Јадранско море. На Неретви је изграђено више хидроцентрала. Највеће притоке Неретве су Рама, Требижат, Буна и Брегава. Дужина: 225 km (203 у Херцеговини).

Неретва тече кроз Динариде. Последњих 30 km ове реке се претварају у алувијалну делту, пре него што се улије у Јадранско море.

На свом путу ка ушћу Неретва протиче кроз Коњиц, Јабланицу, Мостар, Чапљину, Почитељ, Метковић и Опузен. Највећи град на Неретви је Мостар.

Стари мост на Неретви у Мостару (кога су током рата у Босни срушиле јединице ХВО-а 1993, а који је реконструисан 2004. године) проглашен је од организације УНЕСКО за споменик светске културне баштине.

Падова

Падова (итал. Padova, лат. Patavium) је познати град у северној Италији. Падова је трећи највећи град у покрајини Венето и управно средиште истоименог округа Падова.

Падова има веома добро очувано старо градско језгро са низом цркава и палата, које је стога под заштитом УНЕСКО-а, али на туристичком пољу остала донекле у сенци оближње, веће и туристички важније Венеције.

Падова има познати универзитет основан још 1222. године.

Палманова

Палманова (итал. Palmanova, у месном говору Palme) град је у североисточној Италији. То је познати градић округа Удине у оквиру италијанске покрајине Фурланија-Јулијска крајина.

Палманова је позната као једини по начелима ренесансе потпуно изведен град на свету. Град има идеални облик правилног деветоугла са пространим тргом у самом геометријском средишту.

Утврђење је 2017. године уврштен на УНЕСКО-ву листу светске баштине као део млетачког система одбрамбених утврђења 16. и 17. века.Међутим, последњих година Палманова је постала „синоним“ за јефтину куповину маркиране робе због оближњег тржног центра са нискобуџетним ценама робе (тзв. аутлет).

Рајна-Палатинат

Рајна-Палатинат (варијанте: Порајње, Фалачка, нем. Rheinland-Pfalz) савезна је држава на југозападу Савезне Републике Немачке.

Граничи се са немачким државама Северна Рајна-Вестфалија, Хесен, Сарланд, Баден-Виртемберг као и државама Белгијом, Француском и Луксембургом.

Већи градови су: Мајнц (главни град), Лудвигсхафен, Трир, Кобленц и Кајзерслаутерн.

Грб ове државе говори много тога о њој. Састоји се из 3 компоненте: лава, крста Светог Ђорђа и точка, што су симболи некадашњих држава чланица Светог римског царства: Палатината, Трира и Мајнца. Грб је крунисан златном круном у облику листова винове лозе, што симболично указује на чињеницу да је ово регион са највећом производњом вина у Немачкој.

Светска баштина

Светска баштина Унеска је специфично место (као што је шума, планински масив, језеро, пустиња, грађевина, комплекс или град) које је номиновано за Међународни програм светске баштине којим управља Комитет светске баштине Унеска, организације за образовање, науку и културу Уједињених нација.

Циљ програма је да попишу, сакупе имена и чувају места од изузетног значаја, културног или природног, у јединствену баштину човечанства. Места која су на листи светске баштине могу користити средства из Фонда светске баштине под одређеним условима.

Програм је основан Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине, коју је усвојила Генерална конференција Унеска 16. новембра 1972.

До августа 2016, на листу су уписана 1052 места светске баштине (814 културних, 203 природна и 35 мешовитих у 165 држава чланица).

Списак локалитета Светске баштине у Србији

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) Светска баштина ставила је дванаест локалитета (у оквиру шест уписа) у Србији под своју заштиту уврстивши их у места од изузетног значаја за светску културу, науку и образовање. Први заштићени локалитети су средњовековни комплекс споменика Стари Рас и манастир Сопоћани који су под заштиту стављени 1979. године. Након приступања Србије Унесковој конвенцији, под заштиту су стављена четири манастира са Косова, остаци палате Ромулијана и три локалитета стећака.

Тара (планина)

Масив планине Таре налази се у западној Србији, у северозападном делу оивичен дубоким кањоном реке Дрине, док му се огранци спуштају ка креманској долини и долини реке Ђетиње, где се ослања на огранке Златибора. Подручје планине Таре сачињава најзападнију скупину из групе Старовлашко-рашких планина и, у ширем смислу, састоји се од три подеоне целине, донекле издвојене речним долинама, превојима или седлима.

Тара у ужем смислу или Равна Тара део је масива са Калуђерским барама и кречњачком висоравни између следећих река: Дрина, Рача, Коњска река, Бели Рзав и Дервента (врх Збориште 1.544 м).

Црни врх се налази између суве границе Србије и Босне те између села Заовине и Растиште. У вези је са Равном Таром на превоју Чемериште, а са Звијездом на седлу Предов Крст (врх Козји рид 1.591 м).

Звијезда се налази у троуглу између села Растиште и Јагоштица и кањонског дела Дрине (врх Велики крај 1.444 м).Са овим деловима јединствено физичко-географско подручје сачињава и Велики Столац (1.673 м) који је у Босни и истовремено највиши врх читавог подручја.

На основу дугогодишњих проучавања и истраживања овог подручја, а ради заштите изузетних природних вредности које оно поседује Скупштина Србије је 1981. посебним Законом подручје Таре прогласила за Национални парк.

Планина Тара је познато и традиционално летње и зимско рекреативно подручје. Повољни климатски услови, велики број сунчаних дана, средња висина око 1000 метра надморске висине. Испод северних падина Таре лежи варошица Бајина Башта.

Планину Тару су проучавали многи научници. Први је био Јосиф Панчић, који је на овој планини 1875. открио ендемску врсту четинара, названу Панчићева оморика. Познати планинар Др Куно Видрић, који је препешачио скоро све важније планине Европе, највише je времена провео на Тари обележавајући планинарске стазе и прикупљајући грађу за више књига о овој прелепој планини.

Топоним

Топоним је географски назив неког места, града, села, државе, реке, језера, планине, мора и др. Према међународним стандардима, УНЕСКО неприхватљиво je извртање историјских назива места и преименовања.

Фалун

Фалун (швед. Falun) град је у Шведској, у средишњем делу државе. Град је у оквиру Даларнског округа, чије је седиште и други по величини град. Фалун је истовремено и седиште Општина Фалу.

Фалун је некада био познат као велико средиште рудокопа бакра. Данас је град препознатљив по Великој бакарној планини, јер је некадашњи рудник бакра добио звање светске баштине УНЕСКО-а 2001. године.

Хорезу

Хорезу (рум. Horezu) град је у у средишњем делу Румуније, у историјској покрајини Влашка. Хорезу је град у округу Валча.

Хорезу према последњем попису из 2002. године има 6.807 становника.

Градић Хорезу познат је по истоименом манастиру Хорезу. Дати манастир је веома важно духовно средиште Румунске Православне Цркве и место ходочашћа, а због својих изванредних уметничких вредности стављен је на списак светске баштине УНЕСКО-а. Град је такђе познат по традиционалној грнчарији.

Систем
Чланице /
Посматрачи
Историја
Резолуције
Избори
Повезано
Остало

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.