Украјинци

Украјинци (укр. Українці) су источнословенски народ, који претежно живи у Украјини, где чини око 78% становништва. Украјинци су већим делом православне, а мањим делом гркокатоличке вероисповести. Говоре украјински језик, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Украјинаца укупно има око 40.000.000, од тога у Украјини 37.541.700, Русији 2.942.961, Канади 1.209.805, САД 961.113 и Казахстану 333.200.

По резултатима пописа из 2002. у Србији живи 5.354 Украјинаца, углавном у Војводини. У БиХ је 1991. живело 3.929 Украјинаца, углавном у околини Приједора, Прњавора и Лакташа.

Поред своје матичне земље Украјине, Украјинци, заједно са Русима и Молдавцима, чине један од три призната државна народа фактички независне непризнате државе Придњестровље. Украјинаца у Придњестровљу има око 29% и трећи су народ по бројности у тој земљи, после Молдаваца (32%) и Руса (30%).

Украјинци
Sketch for Saint Olga by V.Vasnetsov (1885-93, GTG).jpg
Yurko Shkvarok.Istoriya Ukrajiny-Rusy virshamy-11.png
Georgius Drohobich.jpg
Јуриј Дрогобич
BChmielnicki.jpg
Skovoroda.jpg
Каразин, Василий Назарович.jpg
Nikolay Ivanovich Lobachevsky.jpeg
N.Gogol by F.Moller (early 1840s, Ivanovo) detail.jpg
Taras Shevchenko selfportrait oil 1840-2.jpg
RepinSelfPortrait.jpg
Іван Пулюй.jpg
Иван Пулуј
Miklukho-Maklai.jpg
Ivan Franko.jpg
Иван Франко
1934-V I Vernadsky.jpg
Lesya Ukrainka portrait.jpg
Лесја Украјинка
Igor Stravinsky LOC 32392u.jpg
Valentin Glushko on a 2008 Russian coin; RR5110-0084R.png
Sergey Korolyov 140-190 for collage.jpg
SBandera.jpg
Jack Palance - 1954.jpg
Ivan Kozhedub, 1944-1.jpg
Andy Warhol 1977.jpg
Latinina portret.jpeg
Natalie Wood publicity 1963.jpg
Yulia Tymoshenko November 2009-3cropped.jpg
Sergey Bubka 2013.jpg
VladimirVitaliy.jpg
Ruslana Euromaidan1 (cropped).jpg
Andriy Shevchenko100.jpeg
Ольга Куриленко.jpg
Укупна популација
37—45 милиона
Региони са значајном популацијом
 Украјина37.541.693
 Русија1.927.988
 Канада1.209.085
 САД939.759
 Бразил500.000
 Молдавија375.000
 Казахстан313.698
 Италија320.070
 Пољска51.000 или 300.000
 Аргентина300.000
 Белорусија159.000
 Узбекистан104.720-128.100
 Чешка126.613
 Португалија52.293
 Румунија51.703
 Летонија45.699
 Азербејџан30.000
 Сирија27.878
 Естонија27.530
 Кирибати21.924
 Литванија21.100
 Грчка19.785
 Мађарска7.393
 Грузија7.039
 Данска6.795
 Јерменија6.125
 Србија5.354
 Бугарска2.489
 Босна и Херцеговина2.331
*  Република Српска2.197
Језици
Украјински, Руски
Религија
Доминира православна, али има и Гркокатолика.
Сродне етничке групе
Индо-Европска
Словени
Источни Словени
Flag of Ukraine
Украјинска застава

Име

Украјинци су добили име по области (Украјина) која је први пута забележена у Несторовој хроници 1187. У 18. и 19. веку царистичка номенклатура Украјинцима означава само становнике Слободске Украјине, чије је средиште био град Харков од 1765. године, едиктом Катарине II, руске царице. Године 1835. Ова област постаје Харковска губернија. У 19. веку Пољска овим називом означава становнике Кијевске губерније. Назив "Украјинци" у Галицији и Буковини се неће употребљавати све до прве четвртине 20. века, у Поткарпатју до 1930-их, а у Прешовској области до касних 1940-их. Након тога, назив Малоруси како су називани становници данашње Украјине почеће да исчезава и да се сматра непримереним.

Почетком 16. века московски документи Украјинце називају Черкаси, алудирајући, чини се, на чињеницу да живе око града Черкаси где се налазило много козачких насеља. Александар Пишчевић у својим мемоарима крајем 18. и почетком 19. века спомиње само Малорусе а никада Украјинце.[1].

И Малоруси, суседи Нове Србије, чији је живот испуњен потказивањима, доставама и тужбама, живе у вечитом међусобном рату.

Кратки историјат

Порекло и попис старих племена

Улогу у формирању украјинског народа имали су Пољани, источнословенско племе, насељено у 10. и 11. веку на обалама средњег тока Дњепра. Ал-Масуди у 10. веку спомиње њиховог вођу, краља Мадзака. Друга значајна племена су била Древљани, Северани, Улићи, Тиверци, Дуљеби, Волињани, Бужани. У раном 9. веку источнословенска племена морала су да плаћају порез Хазарима. Док су осталим Словенима наплаћивали порез у крзну, Хазари су од Пољана захтевали по 'мач' (читај ратника) на свако домаћинство.

Стари период

Први човек, Archanthropus Europeaus Petraloniensis, дошао је на тле данашње Украјине пре око милион година, односно у камено доба, као хомо еректус. Архантропини (Archanthropinae) долазе можда из јужне Азије или с простора Балканског полуострва. Након тога следи га неандерталац, пре неких 135–150 хиљада година. Психички и ментално далеко је зрелији а познаје и породичне односе. Пре 35.000 година налазимо у овим крајевима и Кромањонца, првог представника Homo sapiens-а.

Током Средњег каменог доба популација се непрекидно повећава и лов више није био довољан да би успели да се прехране. Људи уче да лове рибе и сакупљају храну дивљег порекла, па и припитомљавају животиње. Током неолита они већ знају како да узгајају биље и култивирају земљу, баве се и грнчарством. Људи се баве агрикултуром, риболовом, ловом и живе у матријархалним заједницама.

Касније у бакарном/бронзаном добу, или 4-3. миленијума п. н. е., те примитивне заједнице доживљавају значајне промене. Носиоци Трипољске културе брзо се развијају и шире.

Појава Словена

Доласком 1. миленијума п. н. е. водећу улогу на подручју етничке Украјине имају Словени. Појавили су се разни народи који се служе властитим језицима, њих данас знамо као Ските, Балте, Германе и Керлате. Све ове набројене групе учествују у етногенези Украјинаца. Територија Слпвена се шири. У писаним изворима спомињу се стари Анти и Склави. Ови пак говоре сродним језицима, живе сличним животима и имају сличне обичаје и веровања. Подијелили су се на небројена племена с властитим поглавицама и војном силом. Анти ће ускоро нестати из историје а њихово име замениће словенско. У 7. и 8. веку у Украјини се развило источнословенско друштво, оно више није матријархално, главну улогу преузео је мушкарац. Најактивније је у подручјима куда теку воде средњега тока Дњепра. У тим крајевима пронађени су трагови веома живе људске делатности. Овде су се људи бавили узгојем стоке, фармерским пословима и трговином. Развио се Кијев. Од 6. до 9. века уједињују се племена Источних Словена и дају зачетак раној феудалној држави. Чернихиц и Переиаслав уз Кијев главна су средишта.

Кијевска Русија

Улазимо у 9. век, политичке прилике су живе, а и опасне. Догађају су ружне ствари у Украјини. У настанку је прва старословенска држава, Кијев, називана и Стара Русија или Кијевска Русија, која ће ускоро прерасти у једну од највећих земаља Средњовековне Европе. Новгородски принц Олег убио је принчеве Асколда и Дира у борби за кијевски трон. Украјина ће имати важну улогу баријере између европске цивилизације и степских номада Истока.

Вишеетничка Стара Русија има царски облик управе. Прокламацијом Кијева политичким средиштем Старе Русије, принц Олег има проблема с консолидацијом оближњих племенских кнежевина око Кијева. Крајем 10. века ипак су сва источнословенска и несловенска племена под његовом доминацијом. Кијевска Русија шири се од Белог до Црног мора, и од Карпата до Волге. Центрифугалне тенденције постају неизбежне. Принчеве наоружане снаге играју главну улогу у Кијевској Русији до раног 11. века. Ислужени војници постају принчеви саветници у најважнијим државним пословима и заузимају све административне и дворске положаје. Појавом Јарослава Мудрог (1019—1054) војска се одваја од административних и законодавних делатности, овим пословима сада ће се позабавити бољари, племенска аристократија по рођењу.

Истовремено и кијевске принцезе 9. и 10. века играју важну улогу у историји настанка Украјине. Имају својих заслуга у учвршћивању економске и политичке снаге државе. Принцеза Олга (око 946.), паганизам замењује хришћанством. Оно ипак неће постати службено све до 988., односно принца Володимира Свјатославича. Дипломатски односи Старе руске државе са суседним државама, посебно Византијом и германским царством појачава се током 10. века, након пада државе Хазара. Успут речено, јеврејско-хазарско царство су 1239. уништили Монголи.

900-тих година држава се ангажовала у ратовима, посебно за време принца Свјтослава (964—972).

Стварање руске националне државе посебно се спроводи у време Свјатославовог сина, принца Володимира (978—1015). Држава јача економски и политички заједно с његовим ауторитетом. Организовано је судство. Процес формирања Старе руске државе завршава почетком 11. века са Јарославом Мудрим. У његово време Кијевска Русија доживљава највећи успон. Након Володимирове смрти завладали су грађански ратови али их је Јарослав сузбио, а и заштитио државу од упада номада. За његове владавине градови постају важни у економском и културном животу. Оживљавају и везе између разних регија и то доводи до повећања трговине и већег развоја агрикултурне и занатства. Донесен је и први законик, "Руска правда". Несрећом, принчеви наследници уплели су се у многе заваде, што је довело до неминовног цепања јединства руске државе.

Заваде покушава да смири Владимир Мономах (1113—1125). Краће време под његовим вођством ојачаће ауторитет кијевског принца на главне кнежевине, а интернална и екстернална позиција државе се стабилизовати. То ипак неће дуго потрајати, 1130. долази до дезинтеграције. Кроз неколико година нова, снажна држава распашће се на неколико независних кнежевина чији вође неће успети да зауставе војне конфликте до средине 13. века. Ауторитет кијевског принца као шефа државе постаће формалан. Кијев ће још остати главни град али ће принчева моћ прећи под заједничку управу најутицајнијих кнежева. Централизована монархија постат ће федерална. Даља дезинтеграција неће само обележити социоекономске и политичке прилике него увести и неке иновације. Кијевске хронике још 1187. исковале су термин ‘Украјина’ да би означиле јужно подручје руске државе у којој се налазе провинције Кијев, Переиаслав и Чернихив. Након неког времена јављају се и Халич, Волинија и Подилија. Упркос неколико покушаја да се уједине кнежевине одвојене границама које се јављају у 12. и 13. веку, Кијевска Русија слаби економски и политички. Јављају се монголско-татарске хорде које ће приетити више од два века.

Халич и Волинија

Orthodox Christmas in Ukraine
Украјинска верница за време Божића, Харков.

Дезинтеграцијом Старе руске државе у 12. веку сепарацијом настаје и нова држава Халич-Волинија. Она настаје 1199. под владом принца Романа, потомка Володимир Мономакха. Овај човек први је у историји назван као 'Велики војвода' и 'аутократом целе Русије'.

Држава је изложена константним непријатељствима бољара потпомаганим Мађарима и Пољацима. Након смрти Роман Мстyславyча, бољари се противе насљеђу његових синова Данyла и Васyлка и на страни су Мађара. Тако 1214. године, Калман, млади мађарски принц жени пољску принцезу и проглашава се за краљ кнежевине Халича-Волиније. Од тога времена почиње дуги рат Данyла Халичког и његовог брата Васyлка (Васyлко) да поврате очев трон. Овај рат постаје познат као ослободилачки рат, чији је циљ поновна успостава независности и територијалног јединства Халич-Волиније.

Главни Данyлов задатак постаје да учврсти државне институције кнежевине и потпору, коју би му бољари требало да врате. Данyло чини велику ствар за своју земљу штитећи границе кнежевине од монголско-татарске опасности за Русију. Успут он настоји оженити свог сина за кћерку Беле IV. Данyло је мудар и учвршчује границе пре навале степских хорди. Од 1254. до 1255. Данyло је однео низ победа и оатерао Монголе даље од граница Украјине.

Данyлова популарност је порасла у очима света. Одједном је постало часно бити удружен са једном таквом земљом. Године 1253. крунисао га је Папа Иноћентије IX у Дорохичину. Овим чином призната је кнежевина Халич-Волинија. Територијално она се у 13. веку шири. Кнежевини су припале Лиублин и делови Транскарпатије. Све изгледа лепо, но неће дуго потрајати. Халич-Волинију исцреће непрекидне борбе с унутрашњим и спољним непријатељем. Она ће пасти у руке непријатеља. Крајем 14. века све оно што је брижни Данyло кућио поделиће Пољска, Литванија, Мађарска и Молдавија.

Под Великом Литванијом

Харьковчане
Харковчани у зими.

Тридесетих година 14. века велики литвански војвода Лиубард освојио је Волинију. Услиједиће рат. Литванско-Пољски рат од 13511352. Украјину поделише Литванци и Пољаци. Подилија, Кијев, Сивер и Переиаслав дођоше под литванску круну, остало уграбише Пољаци. Литвом у то доба владаше Велики војвода Олгерд (Лиубардов наследник). Домицилно становништво противи се литванској експанзији по украјинској земљи. Вероватно како не би изазвали веће неприлике, Литванија се не меша у социо-политичке институције, ни постојећи економски систем, што тада владаше Украјином. Штовише, ови пак асимилирају украјинску културу а и под религиозним су утицајем. Доласком 15. века, тачно 1452. долази до сепарације кијевске метрополије, она постаје додатна покретачка сила развитку центрифугалних тенденција у украјинским земљама.

Владе Литваније и Пољске присиљене су да се бране од германских витезова и канова Златне Хорде, оне стварају међународну унију коју озакоњују династијским браковима. Литванија неће бити никад већа, она истовремено предузима мере политичке централизације. Домаћа аристократија ипак очекује привилегије а и украјински језик је службени у Литванији. Ипак ће с временом литвански католички елемент завладати овом великом државом што ће довести до низа устанака у касном 15. и раном 16. веку.

Козаци

Козаци, изгледа, у писаним се изворима спомињу први пута у касном 15. веку. Они ће одиграти историјску улогу за судбину Украјине. Козаци су били слободни људи који су чували земљу и границе од напада Турака и Татара. Средином 16. века Козаци стварају војно-политичку организацију: запорошки сич (Запорозька Січ). Ова војна организација имала је војно-административни систем темељен на начелима козачке демократије. Запорошци су имали институције војног већа и запорошку регименту и своје законе утврђене у Кијевској, Брацлавској и Волинској провинцији. Најпознатији вође беху им Тарас Фјодорович, Павло Бут, Јакив Остраинyн и Дмитро Хуниа. У Пољској године 1633., под утицајем револуције, долази до легализације православне цркве (чији је митрополит Петро Мохyла), но године 1638. варшавски суд укида козачке привилегије. Те привилегије које су они уживали било је и властито законодавство (легислација) и избор (именовање официра). Поразом козачких устанака током 16. и раном 17. ст. њихово се стање јако погоршало. Њихове вође као и гиљада устаника и сељака је побијено, а њихова земља редистрибуирана. 'Златни мир' који завладаше Пољском у раном 17. веку добили су само великаши и племићи који нису прошли ратну лекцију. Украјинци ће до средине 17. стољећа морати прикупити снаге да се ухвате у коштац са богатом Речпосполита (односи се на Пољску од 1505. па надаље када је шлачта (племство) изабрао сејмник (види Пољаци).

Рат у 17. веку

Ослободилачки рат средином 17. века постаје значајан догађај и означиће темељне промене будућим догађајима у украјинској историји. Њен најважнији значај резултоваће стварањем независне украјинске државе.

Рат почиње 1648. хетманом Запорожаца избором ће постати Богдан Хмељницки (1595—1657). Новости о догађајима у Запорожју брзо ће се проширити Украјином. Формираће се национала војска. Козаци тријумфално нападају у пролеће и лето 1648. хетман Богдан односи победе над пољском војском. Туче Пољаке у биткама на Корсуну и Жовтy Водy, Пилиавтси, Лавову и Замостију. Победом над пољском војском придружује му се и пољско сељаштво.

Пољска није још у потпуности побеђена. Од 6. до 11. месеца 1648. процес формирања државе комплетиран је тек у средишњим, источним и јужним подручјима.

Од 1649. до 1652. Украјина је политички активна. Ствара се војно-политички савез с Кримским канатом, преговара се с Москвом и Варшавом, утемељују дипломатски односи с Моладавијом и Трансилванијом. Геополитичка ситуација Хмељницком је неповољна и квари му планове. Ни Пољска није скрштених руку, украјински проблем настоји да реши ратом. 1651. пољска војска полази у офанзиву и битка се деси код Берестечка у Волинији. Краљ Јан II Касимир Васа, имао је 150.000 војника а Украјинци 100.000 и Кримске Татаре (води их Ислам-Гиреи III) на својој страни. Но Татари га издадоше. Заробе га па пусте. Његове снаге опколише Пољаци и он мора потписати уговор у Билој Тсеркви.

Уговором и Биле Тсеркве увелико се ограничише права Украјине што изазове вал незадовољства Украјинаца. Хмељницки мобилизује војску и у петом месецу 1652. у сјајној бици потуче Пољаке. Готово цела Украјина је ослобођена али потпуна победа још није постигнута. Године 1653., у лето, ствара се антиукрајинска коалиција у коју се укључују Пољска, Молдавија, Валахија и Трансилванија. Све ће ово на крају завршити тако што ће раних педесетих 17. века запорошка војска бити подложна руском цару. Гетман Богдан Хмељницки умро је 27. јула 1657.

Украјинска држава у касном 17. веку

Запорошки хетман Хмељницки није умро у слободној Украјини али је створио огромне потенцијале за стварање њене независности. Ови се потенцијали ипак још неће искористити због много домаћих проблема и политике царизма. Земља ће се наћи у вртлогу грађанског рата и политичких криза још много година. Нови хетман (атаман) је И. Вихоски (?-1664.), но овај ће брзо почети губити потпору великог дела Козака. Запорожје и велике регименте са леве обале Украјине занемарују га и постају му опозиција. Видевши лошу ситуацију у Украјини многе стране државе пожурише не би ли се њоме и окористиле.

Током грађанског рата, који почиње у Украјини у пролеће 1658., њен вођа (први у њеној историји) потражи подршку страних сила, не да би државу довео до независности, него против домаће опозиције. Позива татарске хорде у у помоћ против козачких хетмана М. Пушара и У. Барабаша. Одлучује се поновно ујединити са Пољском. Шеснаестога у деветом месецу 1658. у Хадзиачу потписују уговор (угода хадзиацка) атаман (=хетман) Иван Виховски са пољско-литванским комонвелтом. Овиме је атаман учинио преседан. Украјина остаде подељена. Лева обала остаде оријентисана према Москви а десна Варшави.

Изабран је нови хетман Јуриј (ца. 1641-1685.), син је Богдана Хмељницког. Овај пак потписује уговор у Чуднивску, практички тако признавши валидност претходног. Овај га потез кошта абдикације коју 1663. мора поднести. На левој обали Козаци имају подршку Татара, ту је исте године изабран нови атаман И. Бријухобетски (?-1668). Комплетна украјинска територија тако је подељена између две државе и на два хетманата. Лева обала и Кијев гравитира Москви, десна Пољској.

Украјинско уједињење постаје проблематично. Упркос дубоким социо-политичким контрадикцијама између две државне елите оријентисане различитим страним силама, и непрестаном мешању ових у домаћи живот Украјинаца, обе њене регије биле су у границама једног државног организма.

Нада у уједињење Источне и Западне обале јавља се током владања атамана (гетмана) П. Дорошенка (Дорошенко Петро Дорофійович 1627—1698.) од 1665. до 1676., пуковника из Прилука и унук Михајла Дорошенка. Овај се прикључује Богдану Хмељницком у устанку против пољске доминације. Дорошенко потпомогнут Кримским Татарима 1665. овлада Десном обалом. Дорошенко искористи прилику и предложи себе Русима за атамана целе Украјине, као савезнице московске Русије, али независне од Пољске. Он однесе још победу над извесним Иваном Бријуховетским. Жели још више да ојача и склапа савез са моћном турском силом предвођеном Султаном Мехмедом. То му је грешка. Пред врата му долази Јан Собјески, а војска му дезертирала и прешла промосковским Козацима. Дорошенко је умро 1698. и многи га још држе националним херојем. Украјина, као гетманат бијаше мултикласна социјална организација чији се пук бавио пољопривредом и слободу бранио оружјем. Њихова оријентисаност Москви довела је до поступног лимитирања и касније у касном 17. веку саме ликвидације њиховог војно-политичког система.

Украјина у 18. веку (Западна обала)

Током 18. века бурно је на Западној обали, свашта се збива. Године 1771. пољска владавина у западној Украјини пропада. Резултат тога је да је готово цели Халич, и западне делове Волиније и Подилије заузела Аустрија. Ове земље ујединиће се заједно с деловима пољских провинција у Краљевство Халича и Лодомерије. Остале територије стећи ће Аустрија након трећег пада Пољске 1795. Сјеверну Буковину Аустрија ће такође заузети. Године 1774., бечке трупе заузет ће целу земљу 1775.

У касном 18. веку аустријски цар Јосип и царица Марија Терезија оствариће бројне реформе у земљи. Значајно је да ће ограничити моћ земљовласника над сељацима. Организује се школство, а у Лавову ће се 1784. утемељити универзитет.

Источна обала

Док на Западној обали Украјинци долазе под утицај аустријске културе, и на Левој обали има компликација. Руси и Швеђани ратују за Балтичку обалу. Војска је скупа, врши се економски притисак на Украјинце. Године 1687. за атамана је изабран Иван Мазепа 1644—1709. Он ризично коцка, своје козаке (4,000) удружује у десетом месецу 1708. с војском Карла. Споразум је ускоро склопљен између Украјине и Шведске по којем ће Украјина бити потпуно независна од свих страних сила. Несрећом, већина украјинске јавности није упућена у атаманове интенције и противи се његовом плану устанка против Петра. Неслога је довела да су царске трупе почеле прогањати козаке. Делом су ови козаци уништени, а неки позатварани. Атаман Иван је проглашен издајицом а име му је анатемизирано. Царском одлуком новим атаманом проглашен је И. Скоропадски (1646—1722)

Након пораза шведске војске код Полтаве у шестом месецу 1709. и капитулацијом Карла и његових савезника, царска офанзива против аутономије гетманата извршена је много брже. Запорошки сич је уништен. Хиљаде козака беже у Турску у потрази за заштитом. Петар I успешно уништава све трагове украјинског државног система и њен економски потенцијал. Током елекције И. Скоропадски (1708), Петар I одбија да потпише традиционални уговор између Украјине и Русије. Нови атаман, практично нема никаквих права доношења самосталних одлука. Сљедећи корак уништења украјинске аутономије је стварање (Прве) Мале Русије 1722.

Касније нешто покушава учинити нови гетман Д. Апостол (1654—1734), оснује тек 'нови сич', гетманове активности остадоше под паском цара, односно његове политике. К. Розумовски (1728—1803) изабран је за новог гетмана 1750., он ће бити последњи. Он ипак реорганизује козачку војску, припрема неке реформе, одржава састанке козачких часника и настоји се реши стране политике. Но ствара се и Друга Мала Русија 1764., потпуно је ликвидирана аутономија Леве обале гетманата. Напади цариста 1770-их и 1780-их финале су уништења украјинске аутономије и ликвидације козачке војске. На месту Слободне Украјине настаће Харковско поткраљевство.

Манифестом 1775. проглашена је ликвидација запорошког сича. 1780-их територија је подељена на регије које воде гувернери-генерали. Крајем века Украјина не губи само политичку, него и економску независност, што је последица економске политике руске монархије.

Украјина у 19. веку

Источна Украјина окупирана је од руског царства, укључујући Леву обалу, јужну регију. У свих девет провинција на које је источна Украјина подељена у 19. веку, влада руски царизам и русификација. Последица је да је број Украјинаца на том подручју до краја века смањен 80%.

У првој деценији 19. века украјински национални културни покрет повезан је са политичким јединством. Многи Украјинци постају чланови руске масонске организације, која прокламира стварање 'мудрог друштва' људи са једнаким правима. Стварају се тајна друштва, оријентисана против Руске монархије. Популација Леве обале потпомаже ослободилачком покрету пољске властеле од 1830./31. Етнички Украјинци, заједно са Пољацима, устали су за слободу Пољске у устанку од 1863—1864.

Активности Братства Св. Ћирила и Методија, нелегална политичка организација украјинске националне интелигенције, створена у Кијеву 1846., ради на консолидацији националног ослободилачког покрета. Тарас Шевченко је ширио националне ослободилачке идеје у својим песмама. Циљ је Братства постигнуће Украјинске независности и стварање равноправних чланица конфедерације независних словенских земаља, са Кијевом као политичким средиштем. Практичне активности концентрисане су на едукацији и тражењу пута повећања економског развоја Украјине. Руски царисти дивље се обрачунавају са члановима Братства.

Ново доба ослободилачког покрета Украјинаца повазано је активностима руских 'народњака'. Њихове окружнице и организације делују у Кијеву, Одесси, Чернихиву и другим градовима. Идеје слободе и једнакости шире се од народњака и међу сељаштво. Након 1885. народњаци губе водећу улогу у ослободилачком покрету. Јављају се социјалдемократска интелигенција која се позива на радништво. Марксистички утицаји осећају се 1880-их и 1890.их година. Јављају се политичке украјинске странке Револуционарна Украјинска Странка, Украјинска Социо-демократска Радничка Странка и Друштво напредних Украјинаца, које утемељише 1908. Мухајло Хрусеквскиј, С. Јевремов и Е. Чухаленко. Ово друштво у ствари је међу-страначки политички блок.

Етнографија

Локалне групе

Украјинци се гранају (З. Кузела) на Сјеверне, Северозападне и Западне.

Западни Украјинци познати су и као Рутени или понекад Русини. Ови су насељени на Карпатима, то су од запада према истоку Лемки, Бојки и Хуцули. Североисточно од Хуцула, у Галицији и Буковини, па до Дњестра на северу живе Покучани, Хуцулима су и сродни.

Северозападни Украјинци настањени су у подручју близу пољске границе а имају и енклава у тој сусједној држави. Код Северозападних Украјинаца налазимо неколико различитих етничких скупина међу којима су једни познати као Долињани. Долињани се од осталих скупина разликују по свом говору као и неким разликама у ношњи.

Постоје разлике и у неким обичајима, као певању 'пролетних песама'. Долињани су слабо изучена етничка подгрупа. Остале значајне етничке групе су и Батиукy и Вересиукy.

Групе Опољана и Подиљана насељене су у Подилији. Међу овима Подиљани настањују источну Подилију између Дњестра и Боха. Имају властите посебне обичаје и фолклор.

Позната група Волињана данас више није хомогена, постоје два сродна типа, јужни од северозападне Галиције до Лутска и северни који се шири до Полисије. Волонија је сачувала многе старе пјесме (химне) зимских фестивала, званих колиадлy, и новогодишњих песама.

Северни Украјинци настањени су у северној Украјини јужно од Јаселде и Припјата на обе обале Десне и левој обали Дњепра. Овде су некада живели стари Деревљани и Сиверјани. Северни су Украјинци сачували стару украјинску народну културу, тек најзападнији међу њима у подручју Челма и Подласја нису успели да се одупру снажном притиску Пољака и сачувају свој етнички тип. Подлесјани из Подлесја дефинитивно припадају сјеверном украјинском типу с културним и етничким карактеристикама и говоре северним дијалектом. Сачували су много од своје старине, од старе шумске културе и старих обичаја из средњовековног периода. Њихови обичаји аналогни су онима од Бојка и Хуцула са Карпата. Подлесје има и богату оралну традицију и сачуван велик број колиадкy са старим темама и много ритуалних пјесама.

Подлесјани нису у потпуности хомогени, нарочито на истоку. Често се називају именима Полишчуки и Пинчуки (Полисхцхукс, Пинцхукс) Цело Подлесје дијели се на Подлесје, Пинск, Волинију и Чернихив.

Живот и обичаји

Музика и игра -Украјински ритуал пролећних игара и песама

Познати украјински обичај су хахилкy, који се данас приређују на ускрсним недељама а састоје се од песама, игара и драмских сцена који ће по веровању намамити пролеће и отерати зиму. Ови обреди у паганска времена одвијала су се у светим луговима, данас око цркава или око гробља. Песма и игре фунерални су култ и персонифицикују погреб за мраз и зиму. Они такође изазивају раст биља и покушавају осигурати обилну жетву кроз магијску музику, речи и покрете тела.

У неким древним хахилкy играма, игтачи се крећу у круг имитирајући ротацију сунца, док други разним гестама показују сталност човековог постојања на земљи.

Кухиња

Класична етничка кухиња Украјинаца састоји се од јела познатих у њиховом језику као ковбаса, вареники, голубци, капуста и боршч.

За време Ускрса у ускрсну корпицу стављају се бојена јаја 'пyсанки'.

Украјинци су од давних времена заокупљени агрикултуром и одани својој земљи и њеним плодовима. Украјина, зову је 'житницом Европе' крух сматра најсветијом храном, јер он садржава жито које их одржава на животу. Стара традиција нуђења круха и соли госту датира уназад много векова. Гостима се код Украјинаца нуди округли хлеб и со на везеном пешкиру уз традиционални домаћинов „Витајемо!" (=добродошли) .

Овдје се може позвати и на старе Грке, који су пре 2000 година нудили гостима хлеб и со. Није то случајно. Пре око 2500 година, стара Украјина, тада Скитија, била је житница Грчке. Грчко тло било је погодно за вино и маслину, али не и за жито. У та стара времена Грчке колоније Тyрас, и рецимо Пантицапаеум (данашњи Керч) и Олбиа беху насељене дуж црноморске обале Украјине. Ова традиција симболизује везу Украјине с коренима грчке културе. Хлеб и пшеница одувек су важан елемент у украјинском животу, у култури и фолклору. Разни национални хлебови играју значајну улогу у обичајима и традицији украјинске културе. Божићни, ускршњи, свадбени и фунерални хлебови заузимају средишње место.

Види још

Референце

  1. ^ Пишчевић, Александар (2003). Мој живот (1764-1805.), pp. 290. Нови Сад: Матица српска и Српско-украјинско друштво.
Адигеја

Адигеја, или званично Република Адигеја (рус. Республика Адыгея, адиг. Адыгэ Республик) је конститутивни субјект Руске Федерације са статусом аутономне републике на простору северног Кавказа. Главни град републике је град Мајкоп.

Буковина

Буковина (укр. Bucovina, укр. Буковина, мађ. Bukovina, нем. Bukowina) је историјски регион који данас деле Румунија и Украјина.

Своје званично немачко име (die Bukowina), добила је док је била под Аустријском владавином (1775—1918), под утицајем назива који су користили Словени (Пољаци, Украјинци и остали) из тих крајева за огромне букове шуме које су се тамо простирале.

Буковина није никада остварила своју тоталну аутономију, као држава, већ је увек кроз историју била у оквиру неке друге државе.

Источна Европа

Источна Европа је регија Европе која захвата 53,5% површине истоименог континента, односно 5.582.351 km2, у којој живи око 26,3% укупне европске популације, тачније око 181.105.253 становника.

До 1991. године цела регија била је у склопу једне државе – Савеза Совјетских Социјалистичких Република (скраћено СССР). Те године СССР се распао на петнаест независних држава, од којих њих три у целини (Украјина, Белорусија, Молдавија) и једна делимично (Русија) чине Источну Европу. Постоје и друге поделе Европе, али ова се заснива на подели за статистичке потребе УН-а.

Козаци

Козаци (рус. казаки, укр. козаки, пољ. kozacy) су настали као заједнице слободних војника-коњаника. Појавили су се у 15. веку у степама јужне Русије, као одбрана од упада азијских номада. Чинили су их руски и украјински сељаци и известан број татарских пребега. До 18. века били су делимично независни од Руске Империје, а после тога су служили као коњица. У царској Русији су били ослобођени плаћања пореза, али су зато увек били спремни за полазак у рат. Њихови предводници су се звали атамани или хетмани.

Највише Козака је живело у областима око река Урал, Дон и Дњепар. По региону у коме су живели, разликујемо: украјинске, донске, уралске, кубанске, запорошке, сибирске и друге козаке. Уралски и оренбуршки козаци су одиграли кључну улогу у колонизовању Сибира. Козаци су се прославили романом Ниолаја Гогоља Тарас Буљба.

Никита Хрушчов

Никита Сергејевич Хрушчов (рус. Ники́та Серге́евич Хрущёв слушај , укр. Мики́та Сергі́йович Хрущо́в; Калиновка, Дмитријев срез, 17. април 1894. — Москва, 11. септембар 1971) је био вођа Совјетског Савеза након смрти Јосифа Стаљина. Био је први секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) од 1953. до 1964. и Премијер Совјетског Савеза од 1958. до 1964.

Новгородска област

Новгородска област (рус. Новгородская область) или традиционално Новгородчина (рус. Новгородчина) конститутивни је субјект Руске Федерације са статусом области на простору Северозападног федералног округа, на северозападу европског дела Русије.

Граничи се са територијама Псковске области на западу, Тверске области на југу, Лењинградском облашћу на северу и Вологдском облашћу на североистоку и истоку. Са површином од 55.300 км² налази се на 49. месту међу субјектима Руске Федерације. Према проценама националне статистичке службе за 2014. на подручју области је живело укупно 622.430 становника или у просеку 11,42 ст/км². Главни и највећи град области је Велики Новгород, док су већи градови још и Боровичи и Стараја Руса. Основу популације чине Руси чији процентуални удео у укупној популацији износи око 89%, док су најбројније мањинске етничке заједнице Украјинци, Белоруси и Роми.

У административном смислу област је подељена на 21 општински рејон и 3 града обласне субординације. На територији рејона постоји укупно 21 насеља урбаног типа, а од тог броја њих 7 су градови рејонске субординације (другостепени градови) и 11 варошица. Рејони су подељени на урбане и руралне заједнице (или другостепене општине) којих има укупно 220.

Подручје око града Новгорода се сматра једним од језгара првобитне руске државе, а оснивачем града сматра се варјашки војсковођа Рјурик, зачетник династије Рјуриковича (још 862. године). Средњовековна Новгородска република која је на врхунцу своје моћи обухватала готово целокупно подручје данашње северозападне Русије сматра се првом демократском словенском земљом којом је управљало изабрано веће. Једина је то средњовековна руска земља која никада није била окупирана од стране монголско-татарских хорди. Током целог средњег века град Новгород је био један од најважнијих културних и политичких центара руских земаља. Садашњој Новгородској области која је основана 1944. године претходила је Новгородска губернија, административна јединица Руске Империје која је постојала од 1727–1927. године.

Историјски споменици Новгорода и околине од 1992. године налазе се на Унесковој листи светске баштине. Област је 1967. награђена највишим државним признањем Совјетског Савеза, Орденом Лењина.

Општина Винга

Општина Винга (рум. Comuna Vinga) је општина у округу Арад у западној Румунији. Према попису из 2011. године у општини је био 6.150 становник. Седиште општине је насеље Винга. Значајна је по присутној малобројној српској националној мањини у Румунији.

Општина Винга се налази у источном, румунском Банату, на 25 км јужно од града Арада, ка Темишвару. Општина се налази у Поморишју, а општински атар је равничарског карактера.

Панонски Русини

Панонски Русини или само Русини, су народ источнословенског порекла, који претежно живи у Србији (српској покрајини Војводини) и мањим делом у источној Хрватској. Говоре русинским језиком, који је један од 6 службених језика у АП Војводини, и гркокатоличке су вероиспивести.

Пољско-украјински рат

Пољско-украјински рат од новембра 1918. до јула 1919. године био је сукоб између Пољске и украјинских снага (и Западноукрајинске НР и Украјинске НР). Сукоб је имао своје корене у етничким, културним и политичким разликама између пољске и украјинске популације која живи у региону. Рат је почео у источној Галицији након распада Аустроугарске и проширио се на регионе Хелм и Волинија, подручја која су претходно припадала Руској Империји, а који су се придружили Украјинској Држави (марионетска држава Немачког царства) и Украјинској НР.

Придњестровље

Придњестровље (молд. Приднестровье, рус. Приднестро́вье, укр. Придністров'я), званично Придњестровска Молдавска Република (молд. Република Молдовеняскэ Нистрянэ, рус. Приднестровская Молдавская Республика, укр. Придністровська Молдавська Республіка), или Транснистрија, Трансдњестрија, Трансдњестар, Трансдњестровље, Задњестровље, је фактички независна непризната држава која се отцепила од Молдавије (молдавске власти је сматрају побуњеном покрајином у саставу Молдавије). Фактички је независна од 2. септембра 1990. године. Површина је 4.163 km², међутим због географског положаја уз реку Дњестар има границу дугу 816 km, па личи на издужено острво дуго 400, а широко 10 km. Становништво чини 520.700 људи, претежно словенског, романског и туркијског порекла (32,1% Молдавци, 30,4% Руси, 28,8% Украјинци, 2,5% Бугари остатак чине Гагаузи, Пољаци и други). Службени језици по уставу ПМР су: молдавски (ћирилица), руски и украјински. Главни град је Тираспољ са 135.700 становника. Остали већи градови су Бендер и Дубасари.

Прњавор (град)

Прњавор је град и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ. Налази се између Дервенте и Бање Луке. По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у насељу Прњавор је живјело 7.651 лице.

Псковска област

Псковска област (рус. Псковская область) конститутивни је субјект Руске Федерације са статусом области на простору Северозападног федералног округа, на северозападу европског дела Русије.

Псковска област ограничена је са севера територијом Лењинградске области, на истоку је територија Новгородске и Тверске области, док је на југоистоку Смоленска област. Југозападне и западне границе области уједно представљају и западне границе Русије према Белорусији, Летонији и Естонији. Са површином од 55.399 км² налази се на 48. месту међу субјектима Руске Федерације. Према проценама националне статистичке службе за 2016. на подручју области је живело укупно 646.633 становника или у просеку 11,67 ст/км², и по том параметру област се налази тек на 68. месту у Русији. Псковска област је позната као једно од подручја са највећом стопом депопулације у Русији и карактерише је константан пад броја становника. Више од две трећине популације живи у градским срединама. Главни и највећи град области је Псков, један од најстаријих руских градова који се у писаним изворима први пут помиње у хроникама из 903. године. Други важан градски центар у области је град Великије Луки.

Иако је савремена област успостављена 23. августа 1944. године, још у средњем веку на том подручју постојала је моћна словенска држава Псковска република (862—1510) која је врхунац своје моћи доживела за владавине књаза Довмонда Псковског (владао од 1266. до 1299. године). Према легенди, велика кнегиња Олга Кијевска рођена је у селу Вибути, на Псковскј земљи, негде око 890. године.

Административно, Псковска област је подељена на 24 општинска рејона и на два градска округа. На територији области постоји укупно 28 градских насеља, од чега је њих 14 са статусом града, а преосталих 14 са статусом варошица. Основу популације чине Руси чији процентуални удео у укупној популацији износи око 95%, док су најбројније мањинске етничке заједнице Украјинци, Белоруси и Роми.

Руси

Руси (рус. Русские) су најбројнији словенски и европски народ, који претежно живи у Русији, где према попису из 2010. чине више од 80% становништва.Руси су етничка мањина у Украјини гдје према попису из 2001. године чине 17,3% од укупног становништва Украјине. Руси су већином православне вероисповести, а говоре руским језиком, који спада у групу источнословенских језика.

Руски је један од службених језика у државама Белорусија, Казахстан и Киргистан, тако да су Руси у тим земљама признати као један од државних народа.

Руси чине и 0,8% становништва у САД.

Фактички независном непризнатом државом Придњестровље, која се оцепила од Молдавије, управљају углавном Руси (30,35%) и Украјинци (28,81%), иако су најбројнији народ на том подручју Молдавци (32,10%).

Севастопољ

Севастопољ (рус. Севастополь; укр. Севастополь; кт. Aqyar, Акъяр) највећи је град на полуострву Крим. Налази се на обали Црног мора. Севастопољ је под фактичком контролом Русије, а суверенитет над градом је предмет спора између Русије и Украјине. Према руском гледишту, Севастопољ је град са федералним статусом у оквиру Русије (у саставу Јужног федералног округа), док према украјинском гледишту, град има специјални статус у оквиру Украјине.

Од 1997. град је био заједничка база руске и украјинске Црноморске флоте.

Према процени из 2012. у граду је живело 340.559 становника. Од тога су око 74% Руси и 21% Украјинци. У граду живи око 30.000 руских официра и морнара са члановима породица.

Руска флота је највећи послодавац у граду. Она обезбеђује 25% градског буџета. Само за закуп луке Русија је годишње плаћала Украјини 97 милиона $.

Словени

Словени су најбројнија етно-лингвистичка група у Европи. Насељавају источну, југоисточну и средњу Европу и сјеверну и средњу Азију. Словени говоре словенским језицима који припадају индоевропској породици језика и дијеле, у различитој мјери, поједине културне особине. Од почетка 6. вијека шире се и насељавају просторе источне и средње Европе и југоисточне Европе. Источни Словени су населили Сибир и средњу Азију. Тренутно половина територије Европе је насељена словенском говорном заједницом, док сваки словенски народ има емигранте на другим континентима.

Данашњи словенски народи су подјељени на Западне Словене (првенствено Пољаци, Словаци и Чеси), Источне Словене (Белоруси, Русини, Руси и Украјинци) и Јужне Словене (првенствено Бошњаци, Бугари, Македонци, Словенци, Срби, Хрвати и Црногорци).Савремени Словени су знатно генетски и културно разноврснији, и односи између њих — чак и унутар појединих етничких група — су различити, почев од осећаја повезаности до заједничког осећања непријатељства.

Социјалистичка Република Босна и Херцеговина

Социјалистичка Република Босна и Херцеговина (скраћено СР Босна и Херцеговина или СР БиХ) је била једна од шест република у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Постојала је од априла 1945. до марта 1992. године и у том периоду је променила неколико назива — најпре је априла 1945. названа Федерална Држава Босна и Херцеговина, доношењем првог Устава 1946. названа је Народна Република Босна и Херцеговина, а у „Социјалистичку Републику“ преименована је кад и остале југословенске републике, Уставом из 1963. године.

Спадала је међу средње развијене југословенске републике. По привредном развоју иза ње су биле СР Црна Гора и СР Македонија. Била је трећа по величини после СР Србије и СР Хрватске. Главни град је био Сарајево.

Конститутивни народи у СР БиХ били су — Муслимани (званично шеста југословенска нација, од 1971. године, данас користе назив Бошњаци), Срби и Хрвати. Од аутохтоних националних заједница најбројнији су били Украјинци, али нису имали статус званичне народности.

Независност Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је проглашена марта 1992. године, а 8. априла 1992. године „крње Председништво” јој је променило назив у Република Босна и Херцеговина. Скупштина Републике Српске Босне и Херцеговине је прогласила своју независност од Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине дан пре промене имена, 7. априла 1992. године. По проглашењу независности Босне и Херцеговине, у њој је избио грађански рат, који је трајао до 1995. године када је потписивањем Дејтонског споразума створена нова Босна и Херцеговина.

Украјинци у Републици Српској

Украјинци у Републици Српској (укр. Українці в Республіці Сербській) су грађани украјинског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Украјинци представљају најбројнију националну мањину на територији Републике Српске. Њихова историја на овим просторима траје од доласка аустроугарске окупационе власти, када прве украјинске породице из Западне Галиције, данашње Украјине насељавају подручја прњаворске, лакташке, челиначке, дервентске и сусједних општина. Са собом су донијели своју културу, обичаје, традицију и језик који су се и данас задржали у Републици Српској. Данас је присуство украјинске националне мањине најпримјетније на територији Општине Прњавор, гдје у насељеном мјесту Насеобина Хрваћани, од укупног броја становништва, Украјинци чине већину. Поред овог насеља Украјинци су већинско становништво и у челиначком насељеном мјесту Дубрава Нова. Највећи број Украјинаца у Републици Српској је гркоталочке вјероисповијести, док је веома мали број православаца. Саборни храм гркокатоличких вјерника је Храм Христа Царја у Бањалуци. Већи број припадника украјинског народа се током Одбрамбено-отаџбинског рата борио у редовима Војске Републике Српске.

У Основној школи „Бранко Ћопић” у Прњавору ученици украјинске националности могу учити украјински језик. У селу Деветина код Лакташа, гдје живи већи број Украјинаца, украјински језик је и данас сачуван. Украјинци у Деветини, када су само Украјинци у друштву, говоре својим матерњим украјинским језиком. Украјинско удружење "Златни клас" из Прњавора је током 2018. године издало књигу „Пјесмом сачувати од заборава”, писану на украјинском и српском језику. У књизи су наведене пјесме које су преци прњаворских Украјинаца донијели на ове просторе.Украјинци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Вијећу народа Републике Српске, Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина. Делегати из Вијећа народа се распоређују у радна тијела, Савјет националних мањина бира предсједника, потпредсједника и секретара, док Савез националнх мањина бира предсједника, потпредсједника и Координационо тијело, које 2016. годикне замјењује Управни одбор. Украјинци су учествовали у оснивању Савеза националних мањина, а до сада су имали делегате у два сазива Вијећа народа, три пута су обнашали дужност предсједника Савеза националних мањина, док мјесто предсједника Савјета националних мањина до сада нису обнашали.

Украјинци у Русији

Украјинци у Русији представљају највећу украјинску дијаспору у свету и према службеном попису из 2002. године има најмање 2.942.961 или преко 2 % од укупне популације у Руској Федерацији.Према истраживањима украјинских државних институција и стручњака Сергија Ципка, тврди се да реалан број етничких Украјинаца у Руској Федерацији износи најмање 4.379.690 људи, што делимично укључује и Кубанске козаке који се у етничком смислу управо тако изјашњавају. Ако се у иста истраживања укључе историјске чињенице везане за миграције украјинског становништва и културне и језичке карактеристике приликом одређивања етничког идентитета, односно особе с нешто даљим украјинским пореклом, долази се до закључка да реалан број особа с украјинским пореклом прелази 7 милиона људи.Украјинци су просторе данашње Руске Федерације почели да насељавају још у средњем веку и те миграције су биле готово константне све до распада Совјетског Савеза. Према стручњаку Давиду Сандерсу, Украјинци у Русији представљају изузетан значај за историју Русије и опште европеизацију руске културе у 17. и 18. веку. Њихов историјски допринос у генералном развоју данас Руске Федерације немерљив је с било којом националном мањином или другим народом изван Руске Федерације, и захваљујући тим чињеницама Руси често знају да окарактеришу Украјинце братским народом, што ипак не искључује међусобно сукобљавање политичког и друштвеног карактера.

Украјинци у Србији

Украјинци у Србији су грађани Србије украјинске етничке припадности.

Америка
Европа
Океанија
Азија
Африка
Западни Словени
Источни Словени
Јужни Словени

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.