Ужичка република

Ужичка република је назив за ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се од 24. септембра до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице. Власт у њој је била дуална, представљајући неку врсту фактичке поделе утицаја. Партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори.[1] Под снажним налетом окупаторских снага, познатим као „Прва непријатељска офанзива“ ова територија је поново окупирана, а партизанске снаге су се морале повући у Санџак.

Иако је трајала веома кратко, свега два и по месеца, била је веома значајна јер је на њој Народноослободилачки покрет успео да формира своју прву слободну територију и изврши организацију живота и позадине. У ослобођеном Ужицу је био центар устанка у Југославији и у њему се налазило војно и политичко руководство НОП-а — Врховни штаб и Централни комитет КПЈ, као и друге војно-политичке организације; функционисала је партизанска фабрика оружја и излазио лист „Борба“. Партизанска фабрика оружја и муниције је 1941. била једина фабрика у окупираном делу Европе где се производило оружје за борбу против фашизма.[2] Ужичка република је уједно била и прва већа ослобођена територија у окупираној Европи.

Ужичка република
Застава
Uzicka republika-sr

Ослобођена и полуослобођена територија септембра 1941. године у Србији, позната као Ужичка република.
  Територија Ужичке републике
  Окупирана територија
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Главни град Ужице
Друштво
Службени језик српски
Политика
Облик државе Социјалистичка народна република
 — Председник Главног Народноослободилачког одбора Србије Драгојло Дудић
Историја
Историјско доба Други светски рат
 — Оснивање 24. септембар 1941.
 — Укидање 29. новембар 1941.
Догађаји  
 — Партизани у Ужицу 28. јул 1941.
 — Битка код Дрежника 18. август 1941
 — Ослобођење Ужица 24. септембар 1941
 — Битка на Трешњици 1. новембар 1941
 — Битка на Кадињачи 29. новембар 1941
 — Укинута 1. децембар 1941
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Flag of the Government of National Salvation (occupied Yugoslavia).svg Недићева Србија Недићева Србија Flag of the Government of National Salvation (occupied Yugoslavia).svg
Портал:НОБ
Užice and Bihać Republics
Положај Ужичке републике у окупираној Југославији — према историјском атласу за основну школу објављеном у Загребу 1975. године.

Име

Назив Ужичка република сами партизани нису користили као назив за своју ослобођену територију, јер руководство КПЈ није дозвољавало никакво проглашавање и помињање републике, да то не би будило нежељене асоцијације у народу да комунисти теже да преузму власт, поготову стога што је то навелико експлоатисала четничка пропаганда.

Тек када су окупатори и квислинзи заузели Ужице и целу слободну територију у западној Србији, у квислиншкој штампи појавило се име Ужичка комунистичка република, а потом и у штампи Совјетског Савеза, у пролеће 1942. само као Ужичка република. Ово име је после завршеног народноослободилачког рата и револуције прихваћено и у историографији.[3]

Положај и границе

Постоје различита мишљења о територији коју је обухватала Ужичка република. Према једном виђењу, она је обухватала ужички и чачански округ, а према другом гледишту, захватала је знатно шири простор.[3]

Ужичка Република није имала сталне границе, већ су се оне мењале готово свакодневно са сваком офанзивом партизана на једној и окупатора на другој страни, а, према једном од тумачења, отприлике су заузимале подручје од река Дрине на западу, Западне Мораве на истоку и од река Скрапежа на северу до Увца на југу.

Настанак

Ustanak u Jugoslaviji 1941
Устанак у окупираној Југославији септембра 1941. године.

У стварању слободне територије у западној Србији учествовало је 13 партизанских одреда: Ваљевски, Мачвански, Посавски, Космајски, Први и Други Шумадијски, Поморавски, Крагујевачки, Врњачко-трстенички, Копаонички, Краљевачки, Чачански и Ужички партизански одред.[1] Уз њих, у стварању слободне територије учествовало је и неколико четничких јединица: Церски четнички одред под командом капетана Драгослава Рачића, Одред потпуковника Веселина Мисите, Одред поручника Ратка Мартиновића и Одред попа Влада Зечевића (неки су касније приступили НОП-у). Ови четници нису ступили у борбу против Немаца по наређењу четничког вође Драже Михаиловића већ самоиницијативно.[4] Након што је устанак узео маха, новопостављени командујући генерал у Србији Франц Беме донео је одлуку да Немци 21. септембра напусте Ужице. Колона је била дуга 6 километара и у њој се кретало 1.217 војника.[5]

Знајући за одлазак Немаца, Радомир Ђекић са 100 четника исти дан улази у Ужице, где се придружује Недићевим људима. Како је Косјерић ослобођен 24. септембра изјутра, у ужичком округу остало је још неослобођено Ужице у коме су се налазили Пећанчеви четници и Недићева жандармерија. Са њима су поведени разговори да се Ужице преда. Кад споразум није постигнут, одлучено је да се изврши напад на град. Увече, 23. септембра све три партизанске чете биле су спремне за напад. Раније тога дана, осећајући да се стеже обруч око града, жандарми су почели да беже из Ужица. Следећег дана Немци су бомбардовали складиште муниције у Крчагову и друге објекте, па је највећи део четника и жандарма напустио град.[5]

Док су Пећанчеви четници напуштали Ужице, командант партизанске групације Слободан Секулић послао је у град патролу са поруком начелнику Бранку Барбуловићу да преда град. Како није располагао никаквим снагама за борбу против партизана, он је предао град. Поред Златиборске, Рачанске и Ужичке партизанске чете ускоро су с возом, камионима и мотоциклима стигле и чете источне групе Ужичког НОП одреда, а са севера преко Црнокосе партизани Црногорске чете. 24. септембар се узима као дан оснивања Ужичке републике.

У току истог дана на окупу се нашао цео Ужички НОП одред, тако да су све његове чете увече промарширале кроз град, а на житној пијаци одржан је велики народни митинг на коме су говорили Желимир Ђурић и Слободан Секулић. На месту где су пре неколико дана висили обешени борци Златиборске партизанске чете, становништво Ужица је поздрављало дефиле партизанских јединица.[5]

У трезору Народне банке партизани су пронашли 55 милиона динара. Све фабрике, укључујући и фабрику оружја, биле су способне за производњу.[5] Та најважнија фабрика оружја у Србији остала је недирнута и била животно важан чинилац у рукама партизанске команде.[6]

Подела власти

Ужичка република, у јесен 1941, није била хомогена територија са једном влашћу и јединственим оружаним снагама. За све време постојања за њу је карактеристично двојство власти, војски и команди, али су одлучујући печат целој организацији власти и одбране давале снаге народноослободилачког покрета, са комунистима као језгром, нарочито по својој војној снази (25.000 бораца наспрам неколико хиљада четника).[1] Постојала су два одвојена штаба — Врховни штаб НОПОЈ и Врховна команда Михаиловића. Партизанска „престоница“ била је у Ужицу, а четничка у Пожеги. Четници су се домогли још вароши, сем Пожеге: Рашке, Врњачке бање и других; заузимањем Пожеге, Ариља и Ивањице под својом контролом држали су све варошице у долини Моравице. У Чачку и Горњем Милановцу партизани и четници делили су власт на паритетном принципу, а скоро у сваком месту „Републике“ постојале су обе команде места, па и у Ужицу, центру „Ужичке републике“. У сваком месту слободне територије постојала су два мобилизациона стола — један партизански и други четнички.[1]

На тлу Ужичке републике изграђена је мрежа народноослободилачких одбора: у Крупњу, Чајетини, Косјерићу, Ариљу, Бајиној Башти, Ужицу, Чачку. Градски народноослободилачки одбор у Ужицу изабран је 7. октобра 1941. године. Његов програм био је садржан у три речи: „Слобода, хлеб, огрев“.[1] Главни народноослободилачки одбор за Србију именован је 17. новембра 1941, с Драгојлом Дудићем као председником и Петром Стамболићем као секретаром.[7] У бити, једина веза Ужичке републике с државношћу била је организована власт на привремено ослобођеном подручју.

Партизанска фабрика оружја

По уласку партизанских снага у Ужице, 24. септембра 1941. године организована је производња у предратној Фабрици оружја и муниције у Крчагову. Пошто су честа немачка бомбардовања онемогућавала производњу, по наређењу Врховног штаба Фабрика је расељена на више места у граду. Машине једног дела муницијског одељења и алатница смештене су у подземне просторије изграђене пред почетак рата за потребе трезора Народне банке. Производња је била организована у три смене.

У периоду Ужичке републике у партизанској фабрици оружја и муниције је произведено за фронт:[2]

Пушака 21.000
Специјалних пушака за врховни штаб 40
Пушчаних метака 2.700.000
Пиштољске муниције 90.000
Панцирне муниције 20.000
Тромблона — носача бомби 300
Ручних бомби 30.000
Поправљено пушкомитраљеза око 300
Поправљено топова 3
Ремонтовано топовских граната 5.000
Направљено нагазних мина 2.000
Напуњено флаша бензином 3.000

Од радника Фабрике оружја формирана је партизанска чета која је била у саставу Радничког батаљона Ужичког одреда. Подземни тунели су по замислима инжењера Владимира Смирнова адаптирани за потребе Фабрике и као цивилно склониште. Простор попречног тунела коришћен је за смештај материјала и производа Фабрике. Партизанска фабрика оружја и муниције радила је до 22. новембра 1941. када се догодила трагична експлозија у којој је изгинула читава смена радника и цивили затечени у склоништу.

Пропаганда против Ужичке републике

Профашистички вођа Димитрије Љотић је путем пропаганде жестоко нападао партизане. Ослобођену ужичку територију Љотић представља као „Српску совјетску социјалистичку републику“ којом управљају некаква четири мистериозна странца из хотела „Палас“ у Ужицу, мушка и женска омладина станују заједно у „народним домовима“ где се уче теорији и пракси „слободне љубави“, све јавне верске манифестације су забрањене, итд. Он још пише да у Ужицу масовно убијају Србе-домаћине, а у партизанским јединицама нема српских сељака — „од Срба интелектуалци, иначе Цигани, Јевреји, Маџари, Бугари, Арнаути, Хрвати“.[8]

Сличну пропаганду понавља и четнички вођа Драгољуб Михаиловић, који на састанку са Немцима наводи да „партизане воде странци, они који нису Срби: Бугарин Јанковић, Јеврејин Линдемајер, Мађар Борота, два муслимана чија ми имена нису позната, припадник усташа мајор Боганић“ (измишљене личности сем Стевана Бороте, али он није Мађар).[9]

Пад Ужичке републике

Kadinjača Memorial Complex, Užice, Serbia. Overview of the center
Споменик партизанима на брду Кадињача

Држава је трајала 67 дана, а потом је пала у руке Вермахта, док су се партизани повукли ка Санџаку. Ужичка република престала је да постоји 29. новембра 1941. великом офанзивом снага Осовине потпомогнутом четничким одредима. Партизани су тог дана претрпели пораз на Кадињачи.

Приликом повлачења преко Златибора, у новембру и децембру 1941. године, пратиле су их немачке јединице, које су тада, чинећи ужасан злочин над рањеницима и златиборским цивилним становништвом, стрељале осам бораца Друге чачанске партизанске чете, пет бораца Шесте ибарске партизанске чете, осамнаест бораца Тамнавског партизанског батаљона, као и 41 цивилна мештанина Златибора. У партизанској болници која се налазила на Златибору Немци су стрељали седамнаест рањеника, бораца Ужичког НОП одреда, шест цивила из ужичког краја, четрнаест рањеника из Чачанског НОП одреда и једног цивила из чачанског краја, једног рањеника из Посавског НОП одреда, три рањеника из Ваљевског НОП одреда, по једног рањеника из Копаоничког и Мачванског НОП одреда, два рањеника из Шумадијског НОП одреда, два из Космајског НОП одреда, једног из Крагујевачког НОП одреда и четворицу других бораца рањеника.

У популарној култури

О Ужичкој републици је снимљен и истоимени филм.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Бранко Петрановић: Српски народ у устанку
  2. 2,0 2,1 „Партизанска Фабрика оружја и муниције”. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2014. Приступљено 22. 12. 2014.
  3. 3,0 3,1 Глишић, Венцеслав (1986). Ужичка република. Београд: Нолит. ISBN 978-86-19-01302-4.
  4. ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Глишић, Венцеслав. Стварање слободне територије 1941.
  6. ^ William Deakin - EMBATTLED MOUNTAIN (Bojovna planina)
  7. ^ Тито га назива „Централни одбор за читаву ослобођену територију“ — Врховни штаб НОПОЈ, бр. 136 — Штабу Команде Јужног фронта, музеј Титово Ужице.
  8. ^ Пропаганда у окупираној Србији
  9. ^ Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11.11.1941.

Литература

Спољашње везе

Аљоша Вучковић

Аљоша Вучковић (Бузет, 17. децембар 1946) је српски филмски и телевизијски глумац.

Битка на Кадињачи

Битка на Кадињачи се одиграла у склопу Прве непријатељске офанзиве 29. новембра 1941. године на превоју Кадињача, 14 км сјеверозападно од Ужица, између немачких окупацијских трупа и Радничког ужичког батаљона и још неколико партизанских одреда.

Том приликом изгинули су сви борци Радничког батаљона, штитећи одстпуницу Врховном штабу који се повлачио из Ужица ка Санџаку.

Богољуб Петровић

Богољуб Петровић (Крагујевац, 27. децембар 1942 — Београд, 30. децембар 1995) је био српски глумац.

Борис Бузанчић

Борис Бузанчић (13. март 1929, Бјеловар — 9. октобар 2014, Загреб) био је хрватски глумац и први градоначелник Загреба након осамостаљивања Хрватске.

Васа Пантелић

Василије „Васа“ Пантелић (Рума, 4. април 1922 — Београд, 30. август 2008) је био српски глумац. Остварио је запажене улоге у позоришту и на телевизији, а публика га највише памти по улози Крсте Мишића у телевизијској серији Отписани.

Драгојло Дудић

Драгојло Дудић (Клинци, код Ваљева, 9. децембар 1887 — Мачкат, на Златибору, 29. новембар 1941), земљорадник, писац, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Катарина Стојановић

Катарина Стојановић (Београд, 20. април 1923 — Београд, 2. новембар 2006) је била једна од најпознатијих српских пионира југословенске и српске монтаже с краја 20 века.

Радила је монтажу филмова Велимира Стојановића (Лажни цар Шћепан Мали, Зле паре, Четири километра на сат, Кампо Мамула ), 2 филма Здравка Велимировића (Дан четрнаести, Врхови Зеленгоре), филмове Жике Митровића (Солунски атентатори, Обрачун, Марш на Дрину - добитник Златне Арене у Пули , До победе и даље, Нож (филм из 1967), Ужичка република , Вељка Булајића (Козара), контоверзни филм Душана Макавејева Човек није тица, филмове Јована Ранчића ( Последња трка, Маховина на асфалту, филм Александра Петровића Биће скоро пропаст света из 1968 године који је освојио доста награда у иностранству.

Урадила је монтажу готово целокупног филмског опуса Миомира Стаменковића: (Под исто небо, Вук са Проклетија, Како умрети, Клопка за генерала, Девојачки мост итд).

Миодраг Миловановић Луне

Миодраг Миловановић Луне (Добри До, код Ужица, 12. фебруар 1921 — Добри До, код Ужица, април 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Народноослободилачки покрет Југославије

Народноослободилачки покрет (НОП) је био највећи антифашистички покрет у Југославији за време Другог светског рата. Покрет је организовала и предводила Комунистичка партија Југославије.

Оружану силу Народноослободилачког покрета представљали су Народноослободилачки партизански одреди (НОП одреди), стварани током лета 1941. године. Током 1942. године створена је Народноослободилачка војска Југославије, која је марта 1945. прерасла у Југословенску армију.

Као непосредни органи Народноослободилачког покрета стварани су, већ током лета 1941. године, Народноослободилачки одбори, који су представљали прве органе „народне власти“. Они су били организовани као сеоски, месни, рејонски, градски, општински, окружни, покрајински или обласни и имали су задатак да помажу из позадине Народноослободилачку борбу. Поред Народноосолободилачких одбора у оквиру НОП-а су стваране и друге масовне антифашистичке организације, попут Антифашистичког фронта жена (АФЖ), Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) и Савеза пионира Југославије.

Народноослободилачки покрет је за разлику од других покрета у Југославији, током Другог светског рата, успео да окупи припаднике свих народа: Србе, Хрвате, Словенце, Муслимане, Црногорце и Македонце, као и припаднике свих националних мањина у Југославији: Мађаре, Албанце, Италијане, Словаке, па чак и Немце.

Један од циљева Народноослободилачког покрета био је и стварање нове државе - Нове Југославије, која би почивала на националном и социјалном јединству. На тај начин се остваривао и део програма Комунистичке партије Југославије, који се односио на извођење социјалистичке револуције. Ови планови су се посебно одвијали на ослобођеним територијама тзв. „Партизанским републикама“ (Ужичка република, Дрварска република, Бихаћка република и др.) где је становништво могло у пракси да види ефикасност рада НО одбора и стварање државе социјалне правде.

Народноослободилачки покрет се развијао на читавом подручју Југославије, као и на деловима околних земаља са већинским југословенским становништвом. Главни противници НОП-а су били страни окупатори (Немци, Италијани, Бугари и Мађари), као и „домаћи издајници“ - квинслишке организације које су сарађивале с окупатором: Независна Држава Хрватска (усташе и домобрани), режим Милана Недића у Србији (Српска државна стража), Бела гарда у Словенији, режим Секуле Дрљевића у Црној Гори, четници Косте Пећанца, Балисти, Љотићев „Збор“ и др. Поред чистоквинслишких организација припадници НОП-а су били и у сукобу с четницима Драже Михаиловића, који су од стране Савезника били признати као Југословенска војска у отаџбини, а сарађивали су са окупатором. Покрет је водио доследну борбу и против ширења међунационалне мржње и масовних прогона и покоља становништва, што му је донело велику народну подршку.

Народноослободилачки покрет је 1943. године добио подршку Савезника, који су ускратили дотадашњу подршку четницима. После тога је дошло, на наговор Савезника, до стварања споразума са Југословенском владом у избеглиштву, која је и сама признала НОП. На основу тих споразума дошло је, 7. марта 1945. године, до стварања Демократске Федеративне Југославије.

Неда Арнерић

Неда Арнерић (Књажевац, 15. јул 1953) српска је филмска, телевизијска и позоришна глумица, дипломирана историчарка уметности и бивша политичарка.

Њен први филм, Сан из 1966, направио је од Неде прву дечју филмску звезду Југославије, док јој је годинама касније улога младе у култном Ко то тамо пева обезбедила статус секс—симбола. У каријери дугој пола века, Арнерићева је остварила упамћене улоге у филмовима Вишња на Ташмајдану, Ужичка република, Сутјеска, Валтер брани Сарајево, Варљиво лето ’68 и другима. Играла је и у многобројним италијанским филмовима. Након велике популарности шездесетих и седамдесетих година прошлога века, глумица је и деведесетих доживела велику славу — захваљујући блокбастеру Три карте за Холивуд и телевизијској серији Полицајац са Петловог брда.

Неда Аренерић је често на листи прослављених филмских звезда Југославије које никада нису награђене најпрестижнијим филмским наградама — Добричиним прстеном и Великом Жанком. Глумица је ипак добитница две Арене на Филмском фестивалу у Пули — златне за филм Халоа — празник курви и сребрне за улогу у драми Исправи се, Делфина.

Раднички батаљон

Раднички батаљон Ужичког НОП одреда био је батаљон састављен од радника из Ужица. Формиран је крајем 27. септембра 1941. године. Сви његови борци пали су 29. новембра 1941. у бици на Кадињачи против немачких окупаторских снага.

Ружица Сокић

Ружица Сокић (Београд, 14. децембар 1934 — Београд, 19. децембар 2013) била је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица. Каријеру је почела давне 1957. године, у филму Доктор, да би потом играла у филмовима Кад будем мртав и бео, Боксери иду у рај, Ужичка република, Савамала и другима. Комедија Тесна кожа донела јој је највећу популарност, а за филм Жута награђена је Златном ареном на Филмском фестивалу у Пули. Неке од њених познијих великих улога су Таска у великом биоскопском хиту Зона Замфирова и кума Аница у популарној серији Грех њене мајке.

Ружица је често приказивана као заводница. Неке од тих улога, попут Жуте остале су најупечатљивије. Ту спадају још и снаја Ружа у Другој Жикиној династији и Велиборка Веца у Срећним људима.

Сокићева је добитница највећих глумачких награда и признања, као што су: „Жанка Стокић“, „Добричин прстен", Златни ћуран", „Јоаким Вујић“, „Павле Вуисић“, „Златна арена", „Стеријина награда" и друге.

Саво Јовановић Сирогојно

Саво Јовановић Сирогојно (Трнава, на Златибору, 21. април 1926 — Мравињци, на Повлену, мај 1944), борац-бомбаш Четвртог батаљона Друге пролетерске ударне бригаде и народни херој Југославије.

Слободан Пенезић Крцун

Слободан Пенезић – Крцун (Ужице, 2. јул 1918 — Шопић, код Лазаревца, 6. новембар 1964), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 9. јуна 1962. до 6. новембра 1964. године обављао је функцију председника Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Србија у Народноослободилачкој борби

Србија је у току Народноослободилачке борбе, од 1941. до 1945. године, за окупатора представљала једно од главних стратешких позиција у Југославији. Устанак у Србији избио је јула 1941. године и убрзо је захватио скоро читаву земљу. Створена је прва слободна територија у тад окупираној Европи под називом „Ужичка република“. Непријатељ је окупља веће снаге и убрзо под страшним терором покушао да угуши устанак, али се главнина пертизанских снага пребацила у Босну. Диверзије и напади на непријатеља су се наставили у току цитавог рата, а почетком 1944. године јаче партизанске снаге поново прелазе у Србију. Коначно ослобођење Србије одиграло се крајем 1944. године, делимично уз помоћ совјетске Црвене армије.

Ужице

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је живело 59.747 становника.

Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног града. Ужице је било сједиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је промијењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године. Ужице је центар металне и индустрије машина и гајења воћа.

Ужичка република (серија)

„Ужичка република“ је назив југословенског партизанског филма из 1974, који прати настанак и пад Ужичке републике и љубавну везу између шпанског добровољца Боре и учитељице Наде. 1976. је емитована мини-серија „Ужичка република“ од пет епизода са материјалом који је избачен из филма због предугог трајања.

Ужичка република (филм)

„Ужичка република“ је назив југословенског партизанског филма из 1974, који прати настанак и пад Ужичке републике и љубавну везу између шпанског добровољца Боре и учитељице Наде.

Ужички партизански одред

Ужички народноослободилачки партизански (НОП) одред „Димитрије Туцовић“ формиран је 7. јула 1941. године.

Први Штаб одреда био је у саставу — командант Душан Јерковић Уча, политички комесар Милинко Кушић, заменик команданта Вукола Дабић и заменик политичког секретара Слободан Пенезић Крцун. Од стране Покрајинског комитета КПЈ за Србију у ужички округ је послат професор Милан Мијалковић.

Одред већ првих дана врши успешне акције на саобраћајне везе и непријатељске транспорте. Нарочито значајне акције постижу златиборска и ужичка чета на комуникацији Вишеград-Ужице и пожешка и ариљска чета на комуникацији Пожега-Ариље-Ивањица. Тим акцијама је скоро потпуно био онемогућен саобраћај окупатора.

Ужички одред је, осим тога, организовао читав низ заседа на непријатељске колоне. Међу значајнијим је напад на колону Немаца код Вирова, 28. августа 1941. године, када су Немци потучени и враћени натраг у Пожегу.

Успешна акција против немачке моторизоване колоне извршена је августа месеца и у Субјелу, код Косјерића. Борба је вођена цео дан, немачкој моторизацији је дошла у помоћ и авијација. од значајних борби је и борба са немачком колоном код Годовика, 20. септембра 1941. године, када су Немци разбијени и уз велике губитке и у паничном бекству протерани од Ужичког одреда до саме Пожеге.

Упоредо са уништавањем комуникација и постављањем заседа, Ужички одред врши успешне акције и на градове. Већ 28. августа 1941. године ослобођено је Ариље, 22. септембра Ужичка Пожега, 25. септембра ослобођен је цео ужички округ и Ужице тада постаје средиште Врховног штаба и центар устанка.

Борци Ужичког НОП одреда ушли су 1. марта 1942. године у састав Друге пролетерске бригаде.

Учесници
1941.
1942.
1943.
1944.
1945.
Злочини
Повезано
Учесници
Хронологија
Гледишта
Српске земље у 20. и 21. веку
До 1918.
1918—1941.
1941—1945.
1945—1990.
1990—2006.
од 2006.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.