Ужице

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је живело 59.747 становника.

Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног града. Ужице је било сједиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је промијењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године. Ужице је центар металне и индустрије машина и гајења воћа.

Ужице
Užice- collage
Колаж слика Ужица (Панорама града, Хидроелектрана на реци Ђетињи, Јокановића кућа, Црква Св. Ђорђа, Ужички град, Ђетиња, Стара црква Св. Марка, Кадињача)
Застава
Застава Ужица
Грб Ужица
грб Ужица
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЗлатиборски округ
РегионШумадија и западна Србија
Стара именаCapedunum (римски)
Становништво
Становништво
 — 59.747
 — густина89,58 ст./km2
Агломерација78.040
Географске карактеристике
Координате43°51′21″ СГШ; 19°50′28″ ИГД / 43.85581° СГШ; 19.84102° ИГДКоординате: 43°51′21″ СГШ; 19°50′28″ ИГД / 43.85581° СГШ; 19.84102° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина667 km2
Ужице на мапи Србије
Ужице
Ужице
Ужице на мапи Србије
Остали подаци
ГрадоначелникТихомир Петковић (СНС)
Поштански број31000, 31102, 31103, 31104, 31105, 31106, 31107, 31108, 3110
Позивни број031
Регистарска ознакаUE
Веб-сајт
uzice.rs
Titov spomenik Uzice
Споменик Јосипу Брозу Титу, аутора Фране Кршинића. Споменик је подигнут 1961. на Тргу партизана у центру града, а 1991. је премештен у двориште Народног музеја

Географске одлике

Ужице се налази на надморској висини од 411 m, која варира и прелази 600 m. Кроз град протиче река Ђетиња , и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.

Овде се налазе Железничка станица Ужице теретна, Железничка станица Ужице и Капела Светог пророка Илије.

Историја

Стари и средњи век

Trg Užice, Stanko Mandić
Трг, дело архитекте Станка Мандића

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. У овом периоду (1329. године) се јавља и први запис назива Ужице. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју.[1] Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић, чији је грб и данас симбол града. Кнез Лазар и Твртко I сматрали су Николу Алтомановића за претњу, те су га 1373. напали, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.

Ужичка тврђава, која надгледа скоро цео град са околњег брда, највероватније је настала или у периоду владавине Војислава Војиновића или Николе Алтомановића, мада се први писани спомени који потврђују њено постојање јављају тек после турског освајања.

Турска власт

Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Према османском попису из 1498. године, насеље је имало статус села, величине која се може поредити са данашњим селима овог округа. У њему било је свега 56 породичних кућа, 42 неожењена становника, три удовичке куће, пет воденица, и свега један муслимански становник. Од овога па до 1516. године Ужице доживљава нагли развитак досељавањем муслиманског становништва у насеље, које од овог пописа добија и статус вароши. По овом попису, број хришћанских кућа порастао је на 96, а муслиманских домова било је чак 160.

Тренд насељавања муслимана у Ужице понавља се и на новом попису који је вршен за време владавине Сулејмана величанственог, између 1522. и 1530. године, а на њему се број муслиманских становника повећава на чак 253. Ваља напоменути да су ови становници најчешће били занатлије или трговци, и да је пораст њиховог броја у већини случајева резултат досељавања, а не исламизација старог становништва. У овом попису такође сазнајемо да су се досељеници највише насељавали око тврђаве, што се не поклапа са данашњом распрострањеношћу популације, која је у долини реке Ђетиње. [a]

19. век

Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука, где је и остала све до 1807. године, када су је ослободили српски устаници. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занталија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Први светски рат

Ужице је у Првом светском рату ослобођено 31. октобра 1918. На тај дан 100 година касније откривен је „Споменик великој победи”.[2]

Ужичка република

Kadinjača Memorial Complex, Užice, Serbia. Overview of the center
Споменик партизанима на брду Кадињача

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане. Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.

Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.

Модерна историја

Narrow gauge train station in Titovo Užice, 31 July 1970
Железничка станица у Титовом Ужицу из 1970-их

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.

Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а најгоре је прошло 6. маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеородром (види Бомбардовање Ужица).

Демографија

У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 10.151
1953. 13.255
1961. 20.060
1971. 34.555
1981. 46.733
1991. 53.607 53.310
2002. 54.717 55.487
2011. 52.646
Етнички састав према попису из 2002.‍[4]
Срби
  
53.333 97,47 %
Црногорци
  
233 0,42 %
Југословени
  
136 0,24 %
Хрвати
  
79 0,14 %
Македонци
  
41 0,07 %
Роми
  
40 0,07 %
Муслимани
  
39 0,07 %
Мађари
  
22 0,04 %
Словенци
  
18 0,03 %
Руси
  
16 0,02 %
Словаци
  
5 0,00 %
Бошњаци
  
4 0,00 %
Буњевци
  
3 0,00 %
Чеси
  
1 0,00 %
Украјинци
  
1 0,00 %
Русини
  
1 0,00 %
Румуни
  
1 0,00 %
Немци
  
1 0,00 %
Албанци
  
1 0,00 %
непознато
  
257 0,46 %

Насеља у Ужицу

Највеће насеље у Ужицу је Севојно (7.101 становник) и оно представља и градску општину. Севојно се налази на источном делу града. Како се креће ка западу и ка центру града прво следеће насеље на које се наилази је Сењак, затим Крчагово (где се налази болница) и Доварје. Услеђује насеље Липа, а затим центар града, даље ка западу су насеља Коштица, Теразије, Турица и Дубоки Поток (које је последње насеље на западном излазу из града). У јужном делу Ужица су Забучје и Међај, а на северу Ракијска пијаца, Царина, Татинац, Вујића Брдо, Сарића Осоје, Пора, Бело гробље, Глуваћи итд.

Спорт

Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца (5998 седећих и 6002 стојећа места), док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.

Партнерски градови

Познати Ужичани

Галерија

Hotel Zlatibor

Хотел Златибор

Uzice 23.avgust 2009 004

данашњи изглед цркве Св. Ђорђа

Uzice-by-pedja-supurovic-05

Панорама Ужица

Uzice-by-pedja-supurovic-01

Градска плажа

Uzice-by-pedja-supurovic-04

Велика брана у кањону реке Ђетиње

Uzice-by-pedja-supurovic-06

Центар града

Uzice-by-pedja-supurovic-07

Црква светог Ђорђа

Uzice-by-pedja-supurovic-08

Пецање у кањону Ђетиње

Uzice-fortress-by-pedja-supurovic-09

Ужичка тврђава

Sloboda Užice stadium

Градски стадион Ужице

Види још

Референце

  1. ^ РТС: „Први писани помен Ужица“ (22. октобар 2012.), Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ Споменик великој победи („Политика”, 1. новембар 2018)
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Град Ужице: Братски градови Архивирано на сајту Wayback Machine (март 29, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 3. 3. 2013.

Напомене

  1. ^ Веома занимљив и сигуран порез за различите језике садржан је у путопису Евлије Челебија. Године 1660. написао је да су у Скопљу латини примећени у српској цркви, а у Новом Пазару је постојала бугарска црква. Скопље је потпуно изгорело 25. октобра 1689., а потом Нови Пазар. 1706. године Нови Пазар је имао 300 кућа према 12.000 пре 17 година. 1737. обновљени град је опљачкан. У Рилској ревизији историје славенско-бугарске од 1825. године наведена су бугарска насеља. Занимљиво је да су Нови Пазар и Ужице наведени као такви.

Спољашње везе

Љубомир Симовић

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) је драмски писац, песник, романсијер, преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметности.

Љубомир Стојановић

Љубомир Стојановић (понекад помињан као Љуба Стојановић; Ужице, 6/18. август 1860 — Праг, 16. јун 1930) био је српски државник, политичар и филолог, редовни члан Српске краљевске академије.

Битка на Трешњици

Битка-борба на Трешњици вођена је 2. новембра 1941. године између партизанских и четничких одреда и била је прва већа борба између четника и партизана. Ова битка представља отпочињање отвореног сукоба између формација под командом Јосипа Броза Тита и пуковника Драгољуба Михаиловића и подразумева престанак двомесечне делимичне сарадње између партизанског и равногорског четничког покрета на подручју западне и централне Србије.

Напад, који је отпочео 31. октобра 1941. и интензивирао се у првим данима новембра, уследио је само неколико дана након преговора највиших представника партизанског и равногорског штаба, односно Тита и Михаиловића, у Брајићима, 26. октобра 1941. Нападу на партизанску територију која гравитира граду Ужицу претходи отпочињање преговора између представника четничке Врховне команде и представника немачког Вермахта у Београду.

Неуспех општег четничког напада на Ужице, односно претрпљени војни пораз у првој фази отпочињања четничко-партизанских борби новембра 1941, приморао је четнике да се повуку у Пожегу. Партизани су заузели овај град већ 3. новембра 1941. Истовремено, док су се водиле борбе око Пожеге, Михаиловић је наредио напад на партизане у Чачку, након чега је 7-8. новембра 1941. уследио још један покушај четничког напада на Ужице који се такође окончао неуспехом. Борбе око Чачка окончане су 8. новембра 1941. четничким поразом. Истовремено, 7-8. новембра четници су успели да остваре потпуну контролу над Горњим Милановцем. Партизанске снаге, пошто су одбиле напад четника на Ужице и Чачак, продужиле су дејства против четничких снага које су се повлачиле ка Равној гори, и стезале обруч око Михаиловићевог штаба. На Михаиловићеву молбу, Врховни штаб НОПОЈ је обуставио партизанске акције против четника, што је онемогућило извесни тешки пораз четничких снага.

У међувремену Михаиловић се сусрео са представницима немачког окупатора на састанку у Дивцима, покрај Ваљева, 11. новембра 1941. Напад четника на партизане новембра 1941. карактеристичан је и по првим забележеним масовним злочинима припадника формација под командом Драже Михаиловића над заробљеним партизанима и симпатизерима партизанског покрета. Такође, ови догађаји су каракретистични и по предаји заробљених партизана Немцима.

Град Ужице

Град Ужице је град у Златиборском округу на западу Србије. Простире се на површини од 667 km².

Седиште града као и округа је градско насеље Ужице. Град Ужице се састоји од 41 насеља: 2 градска (Севојно и Ужице) и 39 сеоска насеља. Ужице од Београда удаљено је 195 km².

Златиборски управни округ

Златиборски управни округ се налази у западном делу Републике Србије и простире се на 6142 km² и тиме чини највећи округ у Србији. Обухвата град и општине:

Град Ужице - градска насеља: Севојно и Ужице (седиште),

Општина Бајина Башта - седиште градско насеље Бајина Башта,

Општина Косјерић - седиште градско насеље Косјерић,

Општина Пожега - седиште градско насеље Пожега,

Општина Чајетина - седиште насеље Чајетина,

Општина Ариље - седиште градско насеље Ариље,

Општина Прибој - седиште градско насеље Прибој,

Општина Нова Варош - седиште градско насеље Нова Варош,

Општина Пријепоље - седиште градско насеље Пријепоље и

Општина Сјеница - седиште градско насеље Сјеница.Укупно има 284.929 становника (Попис 2011). Седиште округа је Ужице.

Кремна (Ужице)

Кремна су насеље у Србији у општини Ужице у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 665 становника. До 1965, године је ово насеље седиште општине Кремна коју су чинила насељена места: Биоска, Кесеровина, Котроман, Кремна, Кршање, Мокра Гора, Пањак, Пеар, Радуша, Стрмац, Витаси и Врутци. После укидања општине подручје бивше општине је у целини ушло у састав тадашње општине Титово Ужице. До тада су се Кремна и Могра Гора били у саставу општине Чајетина, Која је обухватала целу територију планине Златибор, тада Креманска област, села Кремна и Мокра Гора издвајају из састава Општине Чајетина и улазе у састав тадашње општине Титово Ужице у исто време када је скоро цела Муртеничка област, јужни део планине Златибор, издвојена из састава општине Чајетина и ушла у састав општине Нова Варош

Мокра Гора (Ужице)

Мокра Гора је насељено место у граду Ужицу у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 549 становника. Име селу је дао његов ага Мустај -бег из Прибоја. Кажу да је ту законачила нека војска и ложила сирову гору (дрва) на ватру, па су говорили : ’’ ала је ова гора мокра’’, па је тако настало име Мокра Гора. (Српска Краљевска Академија -Насеља и порекло становништва -књига 19)

Прва непријатељска офанзива

Прва непријатељска офанзива (немачки назив Операција „Ужице“) је назив за операције које су немачке окупационе снаге у сарадњи са квислиншким усташко-домобранским и четничким одредима покренуле против партизанских одреда и Врховног штаба НОПОЈ, организованих на слободној територији тзв. Ужичке републике. Офанзива је покренута средином септембра и трајала је до почетка децембра 1941. године.

Севојно

Севојно је градско насеље и седиште градске општине Севојно која се налази у саставу града Ужица у Златиборском управном округу. Органи градске општине Севојно су конституисани после локалних избора 16. марта 2014. године, а скупштина градске општине има 15 одборника. Градску општину Севојно чини само насеље Севојно, мада је по иницијалној верзији требало да обухвата и насеља Горјани, Злакуса и Крвавци, која су на саветодавном референдуму одбили улазак у састав ове градске општине. Према попису из 2011. било је 7101 становника (према попису из 2002. било је 7.445 становника).

Севојно је индустријско насеље у западној Србији удаљено 6 километара од Ужица. Највећа експанзија овог насеља се десила 50-их и 60-их година 20. века, као последица изградње ваљаонице бакра и алуминијума која је током најбољих година свог постојања запошљавала и до 3.500 људи.

Основна школа "Алекса Дејовић" уписује у просеку 100 ученика годишње, тако да у њој тренутно учи око 800 ученика. Већина становништва је запослена у „Ваљаоници бакра а. д." (власништво конзорцијума „Ист поинт“ и „Амалко") и Ваљаоници алуминијума „Импол Севал“ (власништво словеначке фирме „Импол").

Од битнијих установа, поред школе, Севојно има свој дом здравља, пошту са засебном телефонском централом и станицу полиције. Друштвене активности се базирају такође на неколико битних установа и клубова, као што су ФК Севојно, културно - уметничко друштво „Севојно“, Радио клуб „Севојно“, Стрељачки клуб „Алекса Дејовић“, отворени олимпијски базен, историјски архив, библиотека и др... Овде се налази Железничка станица Севојно.

Овде се налазе Црква Сабора Светог архангела Гаврила у Севојну, Црква брвнара у Севојну и КУД „Севојно”.

Списак позивних бројева у Србији

Ово је списак позивних бројева у Србији. Међународни позивни број за Србију је +381.

Списак споменика културе од изузетног значаја

Списак споменика културе од изузетног значаја обухвата споменике културе на територији Републике Србије који уживају највиши степен државне заштите, а неки од њих су уврштени у УНЕСКОву Светску баштину.

Стари Влах

Стари Влах је историјска и географска област на југозападу Србије. Обухвата области сјеверно од ријеке Лима и источно од Дрине, у сливу Моравице и Увца сјеверно од Сјенице.

На западу се Стари Влах граничи са Босном, на југозападу са Херцеговином, на југоистоку са Рашком облашћу, на истоку са Шумадијом, а на сјеверу са Колубарском облашћу.

Стари Влах је административно распоређен у оквирима Златиборског и Моравичког округа. Обухвата општине Прибој, Пријепоље, Нову Варош, Чајетину, Ужице, Ариље и Ивањицу, као и дијелове општине Сјенице.

Стари Влах је планинска регија, па се становништво бави углавном сточарством. Отуда и води име – влах је био назив за сточара. Област је богата водом. У регији се развија сеоски туризам. На Старом Влаху се налазе масиви Златибора и Златара. Они одређују подјелу Старог Влаха на Златиборски Стари Влах (обухвата планину Златибор и Ужице), Моравички Стари Влах (обухвата слив Моравице) и Златарски Стари Влах (обухвата Златар).

Читава ова област је богата културно-историјским знаменитостима. Једна од најпознатијих је манастир Милешева код Пријепоља.

ТВ5 Ужице

ТВ5 Ужице је српска локална телевизија. Основана је у јулу 1994. године. Медијска кућа се налази у Ужицу, у приватном је власништву и најгледанија је локална телевизија у Ужицу. Гледаност досеже 650.000 гледалаца, а најгледаније су вести и информативни програм.

Трнава (вишезначна одредница)

Трнава се може односити на:

Трнава (Словачка), град и обласни центар у Словачкој

Трнава (Јагодина), насељено место града Јагодине, Република Србија

Трнава (Ужице), насељено место у општини Ужице, Република Србија

Трнава (Чајетина), насељено место у општини Чајетина, Република Србија

Трнава (Чачак), насељено место у општини Чачак, Република Србија

Трнава (Нови Пазар), насељено место града Новог Пазара, Република Србија

Трнава (Рашка), насељено место у општини Рашка, Република Србија

Трнава (Подујево), насељено место у општини Подујево, Република Србија

Трнава (Прешево), насељено место у општини Прешево, Република Србија

Трнава (Горњи Богићевци), насељено место у општини Горњи Богићевци, Република Хрватска

Трнава (општина), место и општина у Осјечко-барањској жупанији, Република Хрватска

Трнава (Злин), насељено место у округу Злин, Злински крај, Чешка Република

Ужице (Кутна Хора)

Ужице (чеш. Úžice) је насељено мјесто са административним статусом сеоске општине (чеш. obec) у округу Кутна Хора, у Средњочешком крају, Чешка Република.

Ужице (Мјелњик)

Ужице (чеш. Úžice) је насељено мјесто са административним статусом сеоске општине (чеш. obec) у округу Мјелњик, у Средњочешком крају, Чешка Република.

Ужичка република

Ужичка република је назив за ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се од 24. септембра до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице. Власт у њој је била дуална, представљајући неку врсту фактичке поделе утицаја. Партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори. Под снажним налетом окупаторских снага, познатим као „Прва непријатељска офанзива“ ова територија је поново окупирана, а партизанске снаге су се морале повући у Санџак.

Иако је трајала веома кратко, свега два и по месеца, била је веома значајна јер је на њој Народноослободилачки покрет успео да формира своју прву слободну територију и изврши организацију живота и позадине. У ослобођеном Ужицу је био центар устанка у Југославији и у њему се налазило војно и политичко руководство НОП-а — Врховни штаб и Централни комитет КПЈ, као и друге војно-политичке организације; функционисала је партизанска фабрика оружја и излазио лист „Борба“. Партизанска фабрика оружја и муниције је 1941. била једина фабрика у окупираном делу Европе где се производило оружје за борбу против фашизма. Ужичка република је уједно била и прва већа ослобођена територија у окупираној Европи.

Ужички говор

Ужички говор (или старовлашки, ерски и златиборски говор) је говор српског језика, који припада источнохерцеговачком дијалекту штокавског наречја. Њиме традиционално говори око 500.000 људи у Златиборском и Моравичком округу, у ужичком крају, на југозападу Србије (на Староме Влаху).

ФК Слобода Ужице

ГФК Слобода је српски фудбалски клуб из Ужица и такмичи се у Западној моравској зони, четвртом такмичарском нивоу српског фудбала.

Клуб се такмичио у Суперлиги Србије, након што је 24. јуна 2010. ФК Севојно Поинт, које је изборило пласман у Суперлигу Србије, припојено „Слободи” и тада је клуб преименован у „ФК Слобода Поинт Севојно”. На скупштини клуба 13. октобра 2011. клубу је враћено старо име „ФК Слобода Ужице”, а усвојен је и нови грб.

Више од милион
  • становника
Између 100.000 и
  • милион становника
Између 50.000 и
  • 100.000 становника
Између 20.000 и
  • 50.000 становника

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.