Увала

Увале представљају виши стадијум у морфолошкој еволуцији облика површинског крашког рељефа. То су веће затворене депресије у облику издужених котлинастих улегнућа хектометарских до километарских дужина и ширина. Дно им је најчешће заравњено, покривено тањим елувијумом, односно црвеницом дециметарске дебљине. Увале настају спајањем вртача. Преграде између појединих вртача растварањем се снижавају и њихова дна се међусобно спајају. На дну увала често се могу запазити ниски гребени метарске висине, изграђени од матичне карбонатне стене. Ти гребени су остаци некадашњих преграда између сада спојених вртача. [1]

Увале се врло често јављају на дну сувих, напуштених речних долина у красу. Понирањем водотока по дну долине почиње растварање, које прво формира вртаче, а затим се усмерава на преграде између њих. Увале се, такође, могу формирати и у слепим речним долинама. Када водоток, који је начинио слепу долину, почне негде при њеном почетку поново да понире, низводни део слепе долине остаје као сува затворена депресија димензија увале. Та депресија се током времена крашком ерозијом проширује. Разликују се два типа увала - крашке и полигенетске. Крашке увале постале су деловањем ерозије, а полигенетске, осим деловањем ерозије, настале су по дну фосилних речних долина чији су токови уништени крашким процесом.[2]

У геоморфолошком смислу, увале не представљају нов, посебан облик површинског крашког рељефа. Оне се могу третирати као веће вртаче, формиране срастањем два појединачна облика или више њих. Због појаве елувијалног покривача, или црвенице на дну увале, представљају погодна места за узгајање пољопривредних култура, што је у красу изузетно значајно.

Suva planina 16
Крашке депресије на Сувој планини

Посебан тип увала представљају валоге. Описују се као мање, дугуљасте и уске увале са равним дном које је прекривено црвеницом. Избушене су многобројним алувијалним вртачама а њихове стране су стрме и прекривене шкрапама. Овај тип увала нарочито је карактеристичан за површ Валожја која се налази на Сувој планини. Најпознатија валога је Црно Бучје. Дуга је 650 m, широка 30-100 m, са до 20 m дубоким алувијалним вртачама. Остале веће валоге су Хајдучка Валога, Равно Иље, Три Локве и Лазина.

Још један посебан тип увала представљају до 2 km дугачке и релативно уске депресије, које се у источној Србији означавају као падине. Ове депресије су вијугаве као речне долине а дно им је избушено многобројним вртачама које су поређане у низове. Настају процесом скрашћавања сувих речних долина. Позната је Војачка падина на површи Валожја.[3]

Галерија

Suva planina 15

Крашке депресије на Сувој планини

Suva planina 12

Крашке депресије на Сувој планини

Литература

  • Анђелић М. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт, 1990.
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, pp. 235.
  • Пешић Л. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет, 2001.
  • Петровић Драгутин. "Геоморфологија", Београд, 1967.

Референце

  1. ^ Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, pp. 235
  2. ^ Петровић Драгутин. "Геоморфологија", Београд, 1967, pp. 187.
  3. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
Велики бук (Лисине)

Велики Бук или Лисине је водопад у источној Србији, на падинама Бељанице. Водопад се налази на речици Врелу, десној притоци реке Ресаве. Смештен је на око 380 метара надморске висине, у близини Ресавске пећине. Према типу настанка спада у акумулационе водопаде, настале акумулацијом бигра. У подножју је формирано језерце мале дубине, окружено бигреним блоковима. Заједно са извором речице Врело под заштитом је државе, као споменик природе „Водопад Лисине“ и као објекат геонаслеђа Србије. Врело сакупља воде са широких крашких предела Бељанице, а директна хидрографска веза установљена је са рекама понорницама из увала Речке и Бусовате.Водопад Лисине дуго је сматран највишим водопадом у земљи, са висином од 25 метара, док током 1990-их нису откривени водопади на Старој планини.

Вртача

Вртаче или поникве су затворене депресије, најчешће овалног облика, од метарског до декаметарског пречника и дубине. Обично се третирају као елементарни површински облици крашког процеса.Димензије вртача варирају у веома широким границама јер зависе од различитих фактора. Фактори који одређују димензије вртача су: режим и укупна количина падавина на том простору, чистоћа и дебљина кречњачке масе, честина пукотина у кречњаку, интензитет корозије (крашке или хемијске ерозије), стадијум еволуције, тектонска поремећеност кречњака, климатска зоналност, тип краса итд. Највећи број вртача има ширину 20-50 m а дубину 5-10 m. Мале вртаче имају ширину од једва неколико метара а дубину неколико десетина сантиметара. Насупрот њима постоје вртаче џиновских размера. Вртача Пониква, изнад Бакра, има пречник од 800 m, а дубину 200 m. Северно од ње је вртача чији је пречник 700 m и у њој је периодско језеро. Вртача Норин у Никшићком пољу дугачка је 600, широка 450, а дубока 160 m.

Највећи број вртача настаје растварањем. Предиспозицију за појачано растварање представљају механички дисконтинуитети стенске масе - разломи, међуслојне пукотине, а нарочито места укрштања више разлома. У ретким случајевима, вртаче могу настати проваљивањем таваница плитких подземних просторија и слегањем тла. Тако настали облици називају се саломне вртаче.

Вртаче су, по правилу, масовна појава. Јављају се на заравњеним теренима, где се воде дуже задржавају на површини и обављају растварање. Огољен кречњачки терен, покривен великим бројем од левкастих до бунарастих вртача, између којих постоје само уске преграде, назива се богињави крас.На теренима које изграђују тање масе карбоната, које се смењују с нерастворљивим стенама, јављају се ретке, индивидуалне вртаче, обино мањих, од метарских до декаметарских димензија. Њихове странице и дна су прекривени дециметарски дебелим елувијумом. Такви облици се називају алувијалне вртаче.

Вртаче се веома често јављају у низовима, када следе крупније разломне структуре, или слојевитост, тј. међуслојне пукотине. Низ вртача оријентисан у једном правцу сигуран је индикатор постојања разлома, често и подземних токова. Вртаче у таквим низовима имају изразита издужења у правцу пружања разлома. Велике индивидуалне вртаче настале на пресеку два међусобно управна разлома имају крстаст изглед, с издужењем у оба правца.

Развој вртача условљен је и нагибом падине, тј. могућношћу задржавања воде на површини терена. На стрмијим странама јављају се само шкрапе. Вртача и увала нема, што никако не значи да су ти делови терена слабо красификовани.

Голи оток

Голи оток ( изговор ; хрв. Goli otok, итал. Isola Calva — „голо острво”) оскудно је, ненасељено острво у Јадранском мору.

Има површину од око 4,7 km². Налази се у западном делу Хрватске, источно од Истре у Велебитском каналу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић.

Само име пуно говори о изгледу острва. Заједно са суседним острвом Св. Гргур део је кречњачког масива који се протеже паралелно са Камењаком (408 наутичких миља) на острву Раб и острвом Првић. Северна обала острва је гола и неприступачна, а дубина мора уз саму обалу је око 30 m. Јужна и југоисточна обала острва је такође сиромашна зеленилом, али је богата увалицама од којих је највећа увала Мала Тетина.

Око 600 затвореника је умрло на овом острву од тортуре и болести, током периода постојања истоименог затвора. Исти је био познат и као ’Хрватски Алкатраз’, због своје локације на овом изолованом острву и високе сигурности.

Иван Морђин Црни

Иван Морђин Црни (Смоковљани, код Стона, 3. јун 1911 — увала Прапратна, код Стона, 18. фебруар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Корнат

Корнат је острво у хрватском дијелу Јадранског мора. Највеће је острво Корнатског архипелага, а налази се западно од острва Жут и југозападно од Дугог отока, од којег га дијели већи број мањих острваца испред улаза у залив Телашћица. Острво је дуго 25,2 km, а широко је до 2,5 km. Површина острва износи 52,44 km², док дужина обалске линије износи 68,787 km. Највиши врх — Врх Метелине је висок 225 m. Грађен је од кречњака и доломита кредне старости, као и кречњака еоценске старости. Дна мањих „поља“ и увала испуњава црвеница, тзв. terra rosa, која је врло плодно тло, па су такве површине под маслињацима и воћњацима. Корнат се налази у зони VI и VII ступња сеизмичности по МЦС скали. На Корнату постоји извор воде, али је малог капацитета, вода је заслањена и за вријеме суша пресушује.Према налазу камене сјекире у пољу Зејковци, први трагови људи датирају из неолита. Прва потврђена колонизација острва датира из времена Илира, а данас се на острву могу видјети остаци њихових четверокутних настамби, градина и гомила. Острво се у 14. вијеку називао Insula Scante Marie, а од 17. вијека се усталило име Coronat (Kornat). На острву нема већег насеља. Приликом последњег пописа становништва 2001. на острву је пописано 7 становника.

Административно припада општини Муртер-Корнати у Шибенско-книнској жупанији и преко 90% острва је у приватном власништву Муртерана.

Крим

Крим (рус. Крым; укр. Крим; кт. Qırım, Къырым) је полуострво са спорним статусом. Полуострво је под фактичком контролом Русије и, према руском гледишту, политички је подељено на два субјекта Руске федерације, Републику Крим и град са федералним статусом Севастопољ (оба субјекта су део Кримског федералног округа). Украјина Крим сматра делом своје територије и не признаје његово припајање Русији. Према украјинском уставу, Кримско полуострво се налази у саставу Украјине, а политички је подељено на Аутономну Републику Крим и град Севастопољ, који има посебан статус.

До марта 2014. године, подручје Крима је било у саставу Украјине, али су посланици у парламенту Аутономне Републике Крим декларацијом о независности Крима 11. марта 2014. прогласили независност Крима од Украјине (у чему су учествовали и представници града Севастопоља), док су на референдуму који је одржан 16. марта 2014, становници Крима гласали за припајање Крима Русији. Украјина није признала резултате овог референдума, као ни његову легалност. 17. марта 2014. године, Врховни совјет Крима усвојио је резолуцију о независности од Украјине и обратио се Русији за пријем Републике Крим у састав Руске Федерације, да би 18. марта 2014. Република Крим ушла у састав Руске Федерације, на основу споразума који су потписали руски председник Владимир Путин и кримски лидери. Град Севастопољ је истог дана такође постао део Руске федерације, као град са федералним статусом.

Кучај

Кучај је планина у источној Србији између река Ресаве, Злотске реке и Црног Тимока. Припада групи Карпатско-балканских планина. Има правац пружања североисток-југозапад на дужини од 40 km. Планина је претежно изграђена од шкриљаца и кречњака. На Кучају се налази пространа Брезовичка површ са бројним крашким увалама (Игриште, Торовиште, Велика и Мала Брезовица). Поред увала срећу се и јаме (Гаура Фрнђефунд) и неке од најпознатијих пећина у Србији (Боговинска, Злотска, Преконошка и Раваничка).

Највиши врх Кучаја је Велика Треста - 1.284 m. Кучај се састоји од следећих висова Копривно брдо, Јавориште и Малиник.

Национални парк Ђердап

Национални парк Ђердап се налази у југоисточном делу Европе, у североисточном делу Републике Србије, на самој међународној граници са Румунијом.

Укупна површина Националног парка износи 93.968 хектара, а заштитном зоном обухваћено je 63.608 ha. Основни природни феномен овог подручја је грандиозна Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк се простире на око 100 km десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2 – 8 km уз Дунав, који се издиже изнад Дунава од 50 - 800 метара надморске висине.

Ово подручје - подручје Ђердапске клисуре националним парком је проглашено 1974. године.

Специфичан историјски развој, врло повољна ђердапска клима, сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, овај простор издвајају као јединствен европски резерват терцијарне флоре, вегетације и фауне.

Флора Ђердапа се не одликује само разноврсношћу и богатством, него и изразитим реликтним карактером. На простору парка опстаје преко 1100 биљних врста. Разноликост станишта и заједница се одразила и на фауну која попут флоре, носи обележје реликтности. На овом простору се могу срести медвед, рис, вук, шакал, штекавац, сова ушара, црна рода као и мноштво других врста.

Врло повољни услови за живот били су разлог сталног присуства човека о чему сведоче многи археолошки налази и културно-историјски споменици, као што су насеље Лепенски Вир, археолошки локалитети попут Дијане, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, римског лимеса, разноврсни кастели, до очуваних примера народне српске архитектуре.

Основна одлика парка је велика шумовитост (преко 64%) и изразито богатство и разноврсност флоре, фауне геоморфолошких облика и богатство културно-историјских споменика од најстаријих епоха до данас. Око 9% односно 5.500 ha површине Националног парка Ђердап чини део Дунава који припада Србији. То Национални парк Ђердап чини и речним националним парком. Долина Дунава састављена је од три кањонско-клисурске долине:

Голубачка, дугачка 14,5 km, најмање ширине 230 m

Госпођин Вир дужине 15 km и најмање ширине 220 m

Кањон Великог и Малог Казана дужине 19 km и најмање ширине 150 mи три котлине:

Љупковска

Доњомилановачка

ОршавскаКањонске долине усечене су у кречњаке јужних Карпата.

Ђердап, Гвоздена врата, хиљадама година је изазов за путнике, трговце, ратнике и миротворце. То су врата између два важна културна и економска дела света, између доњег и средњег Подунавља. Ђердап је одувек био природно стратешко место огромног значаја, и у рату и у миру. Зато је дуж Ђердапа велики број историјских споменика.

Општина Дрвар

Општина Дрвар је општина у Кантону 10, Федерацији Босне и Херцеговине, БиХ. Налази се на крајњем западном дјелу БиХ. Сједиште општине се налази у граду Дрвару. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у општини Дрвар је укупно пописано 7.036 лица.

Општина је смјештена у планинском подручју на надморској висини од око 700 до 1.200 метара. На подручју општине бројне су мање ријеке од којих је најзначајнија Унац, дуга око 10 километара, и поток Басташица, дуг око 1 километар. У мјесту Прекаја налази се Прекајско језеро површине 2 км2. Велика пространства су прекривена шумом и пашњацима, док су пољопривредне површине мање заступљене.

Општина Дрвар се до закључења Дејтонског мировног споразума простирала на 951 км2 површине, да би разграничењем између ентитета и кантона била подјељена на три дијела. Од главне територије одвојен је сјеверозападни дио са 13 села (295 км2) која гравитирају Мартин Броду и која су припала Унско-Санском кантону, а југоисточни дио планинског подручја Клековаче са насељима Потоци, Увала и Срнетица као општина Српски Дрвар-Потоци (75,3 км2) постао је дио Републике Српске.

Садашња површина Општине Дрвар износи 589,6 км2. У њој се налази град Дрвар и 23 сеоска насељена мјеста организована у укупно 15 мјесних заједница, и то: Дрвар-грађевинска, Дрвар-село, Трнинић Бријег, Шиповљани, Врточе, Подбрина, Каменица, Бастаси, Подови, Заглавица, Груборски Наслон, Мокроноге, Видово Село, Прекаја и Пољице.

Општина Источни Дрвар

Општина Источни Дрвар се налази у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Сједиште општине се налази у насељеном мјесту Потоци. Према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине на попису становништва 2013. године, у општини је пописано 79 лица.

Паклени отоци

Паклени отоци или Паклински отоци су средњедалматински архипелаг ког чине двадесетак острва, острваца и хриди, у Републици Хрватској. Налази се уз југозападну обалу острва Хвар и пред улазом у луку истоименог града Хвара. Име су добили по паклини — врсти борове смоле, која се користила у бродоградњи, као заштитни премаз за дрвене бродове и чамце.

Острва су изграђена од кречњака кредне старости. Пружају се паралелно са рељефним структурама на острву Хвар, од којег су одвојена Пакленим каналом. Иако се на Светом Клементу, највећем острву архипелага, налазе три насеља: Момића Поље, Влака и Палмижана, она немају административни статус насеља јер нису стално насељена. Од 1972. године архипелаг је под заштитом државе у категорији значајног пејзажа. На острвима се налази неколико археолошких локалитета, од којих су неки из римског доба. У околној акваторији, налази се неколико олупина потонулих бродова. У ували Палмижана на Светом Клементу налази се истоимена АЦИ марина.

Пјешчана Увала

Пјешчана Увала је насељено место у саставу општине Медулин, Истарска жупанија, Хрватска. До територијалне реорганизације у Хрватској налазила се у саставу старе општине Пула.

Сан Себастијан

Сан Себастијан (шп. San Sebastián) или Доностија (баск. Donostia), је приморски град на северу Шпаније, који се налази у аутономној заједници Баскији, и главни је град покрајине Гипускоа.

Главне делатности овог града су трговина и туризам. Сан Себастијан је једна од важних туристичких дестинација у Шпанији и Европи. Предивни пејзажи као што је увала Ла Конча и развој модерне архитектуре који је започет у другој половини 19. века допринели су развоју туризма на европском нивоу. Међународном чувењу је такође допринео и Интернационални филмски фестивал у Сан Себастијану.

Село

Село (понекад сеоско или рурално насеље) је једна од три врсте људских насеља. Основни је облик територијалне, социјалне и економске организације становништва које се бави пољопривредом.

Списак острва у Црној Гори

Црна Гора има неколико острва смјештених у Јадранском мору и Скадарском језеру. Због неразуђености обале, број црногорских острва у Јадранском мору је мали.

Стари Дулићи

Стари Дулићи су насељено мјесто у општини Гацко, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живео 91 становник.

Увала (Источни Дрвар)

Увала је насељено мјесто у општини Источни Дрвар, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело свега 33 становника. На попису становништва 2013. године, према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине пописано је 5 становника.

Увала (Окосинго)

Увала (шп. Uvala) насеље је у Мексику у савезној држави Чијапас у општини Окосинго. Насеље се налази на надморској висини од 1070 м.

Црвеница

Црвеница је тип земљишта карактеристичан за медитеранске крашке пределе, тј. терене изграђене од кречњака који добијају знатну количину падавина. Црвеница је тзв. тешко тле, збијено, с мало хумусних материја. Али, црвеница лако упија и дуго задржава воду, што омогућује биљкама да на њој опстају и током сувог, жарког и дугог медитеранског лета. У стручној литератури црвеница је позната под италијанским називом terra rossa. Овај тип земљишта настаје растварањем кречњака и доломита и представља његов неразградиви остатак. Формира се по дну вртача, увала и крашких поља.

Црвеница се у Црној Гори јавља од Херцег Новог до ушћа Бојане. Изразита је у Зетској и Бјелопавлићкој низији. У Србији тера роса захвата мање просторе у Рашкој, Шумадији (Страгари и Топола), затим у Метохији и источној Србији.

Тера роса је глиновита, мрвичасте структуре. Садржај хумуса је око 1-3%. Садржи оксиде гвожђа и алуминијума, који јој дају црвену боју, због чега је и добила име. Спада у типска — развијена земљишта. На вишим надморским висинама прелази у гајњаче и подзоле захваљујући порасту количине падавина. Црвеница је погодна за гајење винове лозе и воћа (смоква, маслина и др).

Облици рељефа
Падински процеси
Флувијални процес
Крашки процес
Појаве и облици крашког процеса
са хидрогеолошком функцијом
Глацијални процес
Марински процес
Еолски процес
Остали облици

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.