Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији

Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији се догодило 1. марта 1992. године током српске свадбе испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву, СФРЈ, када је криминалац и припадник Зелених беретки Рамиз Делалић звани Ћело, пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске правослвне цркве Раденка Миковића. Овај догађај је био један од повода за почетак ратних сукоба у Сарајеву.[1][2] На скоро свим америчким медијима овај догађај је представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове.

Злочин

Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова на дан 1. март 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима у општини Ново Сарајево. Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић. Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак. Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајским саобраћајем, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг на стотињак метара од саме Старе цркве. Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој цркви. У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело.[3] Четири криминалца предвођена Рамизом Делалићем су изашла из аутомобила „голф“ и насрнула на младожењиног оца старог свата Николу Гардовића, који је у сватовској колони обављао дужност барјактара. Рамиз Делалић је покушао да старом свату, односно барјактару Николи Гардовићу одузме сватовско знамење, заставу Српске православне цркве (тробојку са крстом), након чега је дошло до комешања у сватовској колони. Након тога је Рамиз Делалић звани Ћело отворио ватру из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Мировића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили. Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.[4]

Злочинци

Поред починиоца убиства Рамиза Делалића званог Ћело, свједоци су као нападаче и саучеснике напада и убиства препознали и Суада Шабановића из Зворника, те Мухамеда Швракића, сина оснивача Зелених беретки Емина Швракића.[2] Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Рамиз Делалић Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Рамиз Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант девете муслиманске брдске бригаде Армије РБиХ, а од Алије Изетбеговића је за заслуге примио пиштољ са посветом.

Признање злочина

Радио-телевизија Сарајево је након почетка рата у Сарајеву 1992. испред зграде Вијећнице снимила документарни програм о Рамизу Делалићу, у коме је исти приказан као херој. У овој документарној емисији је Рамиз Делалић признао убиство Николе Гардовића, и нагласио да је то био муслимански патриотски акт.[2]

Последице

На дан 1. марта 1992, другог дана референдума о независности Босне и Херцеговине на којем су се изјашњавали само Муслимани и Хрвати, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић родом из Прибоја, је пуцао на српску свадбену поворку испред Старе цркве на Башчаршији и при томе убио младожењиног оца Николу Гардовића. Као одговор на ово убиство, наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у другим градовима (Шамац, Дервента.[5][6] Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу команде Југословенске народне армије у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мјешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта услиједили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.

Крвава свадба

Крвава свадба је назив пјесме коју је направио Мирослав Пржуљ, познатији као Лепи Мића, непосредно након убиства старог свата Николе Гардовића.

Потјера и суђење

Полиција у Сарајеву се распала. Суђење Рамизу Делалићу и његовим саучесницима је више пута одржано за убиство старог свата Николе Гардовића. Први процес против Рамиза Делалића су покренуле муслиманске власти након почетка рата 1992. године, али је процес одмах обустављен јер је Рамиз Делалић 1992. године постао командант Девете муслиманске бригаде Армије РБиХ, што су муслиманске власти оцениле као олакшавајућу околност у корист обуставе суђења. Међутим, суђење није никада завршено, јер је МУП Федерације БиХ више пута хапсио Рамиза Делалића, и пуштао га на слободу, да би потјера за њим поново настављена. Истрага је поново настављена 1996, а у току истражног поступка 1999, Рамиз Делалић је побјегао у Турску и тамо провео двије године. Неколико година касније, Рамиз Делалић је ухапшен у Сарајеву и поступак је поново покренут 2004, али је одмах пуштен да се брани са слободе. Рамиз Делалић знани Ћело родом из Прибоја је убијен у Сарајеву 27. јуна 2007. године, око 23.30 часова. Полиција Федерације БиХ је изјавила да је убиство било дио обрачуна криминалаца у Сарајеву. Након убиства Рамиза Делалића, суђење је прекинуто. Поред Рамиза Делалића, за саучесништво у убиству су оптужени Суад Шабовић и Таиб Торлаковић. Таиб Торлаковић је убијен у обрачуни криминалаца у Сарајеву, тако да није присуствовао суђењу, а Суад Шабовић се током суђења налазио у Италији, те је амнестиран.

Референце

  1. ^ Глас Српске (25. 5. 2008). „Народно просвјећивање и освјешћивање”. Глас Српске. Приступљено 8. 12. 2010.
  2. 2,0 2,1 2,2 Глас Српске (1. 3. 2009). „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији”. Глас Српске. Архивирано из оригинала на датум 03. 05. 2009. Приступљено 8. 12. 2010.
  3. ^ Глас Српске (1. 3. 2009). „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији”. Глас Српске. Архивирано из оригинала на датум 03. 05. 2009. Приступљено 8. 12. 2010.
  4. ^ Глас Српске (1. 3. 2009). „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији”. Глас Српске. Архивирано из оригинала на датум 03. 05. 2009. Приступљено 8. 12. 2010.
  5. ^ ГЛАС (Глас Српске) (4. 3. 1992). „04. 03. 1992. САРАЈЕВО”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 8. 12. 2010.
  6. ^ ГЛАС (Глас Српске) (7. 3. 1992). „03. 03. 1992. САРАЈЕВО”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 8. 12. 2010.

Литература

Види још

Башчаршија

Башчаршија је стара сарајевска чаршија и историјски и културни центар града. Башчаршија је изграђена у 15. вијеку када је Иса-бег Исаковић основао и цијели град Сарајево. Ријеч потиче од ријечи баш, која на турском значи главна (главна чаршија). Због великог пожара у 19. вијеку, данашња Башчаршија је двоструко мања него што је некад била.Башчаршија се налази на сјеверној обали ријеке Миљацке, у општини Стари Град. На Башчаршији се налази неколико важних историјских објеката, попут Гази Хусрев-бегове џамије и Сахат Куле. Данас је Башчаршија главна туристичка атракција града Сарајева.

Историја Срба

Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости. Срби су се населили на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују два различита словенска народа са истим именом Срби.

Крвава сарајевска свадба

„Крвава сарајевска свадба“ је српски документарни филм режисера Драгана Тепавчевића. Филм говори о догађају познатом као убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији, који се десио 1. марта 1992.У изради филма су кориштени архивски снимци Српске радио-телевизије (СРТ), као и аутентични ВХС снимци породице Гардовић.

Опсада Сарајева

Опсада Сарајева је назив за опсаду коју су спроводиле јединице Југословенске народне армије а касније Војске Републике Српске над деловима града Сарајева. Трајала је од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. године.Хашки трибунал је пресудио да је Војска Републике Српске окружила Сарајево опсадном снагом од 13.000 до 18.000 војника, позиционираних по околним брдима. Српске снаге су са брда нападале град наоружањем које је укључивало: артиљерију, минобацаче, тенкове, противваздушне топове, тешке митраљезе, вишеструке лансере ракета, авионске бомбе подешене за паљбу са лансера ракета (модификоване авио-бомбе) и снајперске пушке.Само предратно мултиетничко Сарајево је одмах по почетку рата подељено по етничкој линији на део под контролом Муслимана и део под контролом Срба, који је назван Српско Сарајево. Део предратног града са муслиманском већином је пре рата био окружен насељима са српском етничком већином.Према извештају експертске комисије Уједињених нација из 1994, близу 10.000 људи је убијено или нестало, укључујући преко 1.500 деце. У извештају се такође наводи да је 56.000 људи рањено, од чега близу 15.000 деце. Према Истраживачко-документационом центру на територији Сарајева је (по досадашњим подацима) током опсаде живот изгубило 13.972 особа, док је 39 особа живот изгубило у месецима који су претходили опсади, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила.Број становника је опао на 334.663 — 64 % предратног становништва.Према истраживању Института за истраживање српских страдања у XX веку објављеном у књизи Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995. у Сарајеву је у периоду од 1992. до 1995. страдало 6.628 Срба. Институт за истраживање српских страдања у XX веку је након штампања књиге 2005. објавио резултате нових истраживања у којима се наводи да је у Сарајеву страдало укупно 8.225 Срба. Истраживачко-документациони центар у Сарајеву је објавио податке о жртвама на територији Сарајева, у којима се наводи број од 1.133 српска цивила и 2.464 српска војника који су изгубили живот.После рата, Међународни суд правде за бившу Југославију (МКСЈ) осудио је двојицу српских генерала за бројне злочине против човечности током провођења опсаде. Станислав Галић је осуђен на доживотну робију, док је Драгомир Милошевић осуђен на 29 година затвора. Једна од 11 тачака оптужнице у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића односи се на опсаду Сарајева. Поред Караџића, Хашки трибунал је поднио оптужницу и против српског генерала Ратка Младића, између осталог и за опсаду Сарајева.Биљана Плавшић, коју је Хашки трибунал осудио на 11 година због злочина против човечности у својој књизи Сведочим тврди да Сарајево није било опкољено него да су се око српских села налазили танки полуотворени прстенови а да укупни број војника ВРС није прелазио 4.000. Српска села су се, према њој, налазила у „сендвичу”, при чему су се снаге Армије Републике БиХ — које су по њој имале укупно најмање 20.000 војника — са једне стране налазиле у Сарајеву, а са друге на Игману, Бјелашници и Трескавици.У току целог рата у БиХ је у Сарајевско-романијском корпусу ВРС на подручју Сарајева и околине убијено 1.249, рањено 3.947 и нестало 55 бораца.

Рат у Босни и Херцеговини

Рат у Босни и Херцеговини био је војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине, који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као Грађански рат у Босни и Херцеговини; такође се назива и именима као што су Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе у Републици Српској), Агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини), те Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Референдум о независности Босне и Херцеговине

Референдум о независности Републике Босне и Херцеговине од СФРЈ одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. године.

Када су Словенија и Хрватска прогласиле независност од СФРЈ 1991. године, представници Муслимана и Хрвата су у скупштини СР БиХ 15. октобра 1991. године, на властити предлог и прегласавањем српских посланика донијели „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином су представници Муслимана и Хрвата одлучили да се повуку представници СР БиХ из рада савезних органа Југославије док се не постигне договор између свих република које сачињавају СФРЈ. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС одбили да дјелују по донесеном акту. Као одговор на ову одлуку која је била противна интересима Срба, Српска демократска странка је одговорила оснивањем Српских аутономних области, а 9. и 10. новембра 1991. и референдум о оснивању самосталне Српске Републике као саставног дијела Југославије. Политички представници Муслимана су овај референдум прогласили неважећим. На дан 9. јануара Српска скупштина је прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину која је саставни дио Југославије.Дана 25. јануара 1992. представници Муслимана и Хрвата су донијели одлуку о одржавању референдума о независности СР БиХ. Ову одлуку су донијели пошто је већина српских чланова скупштине протестно напустила сједницу. Српски представници су позвали припаднике српског народа да бојкотују референдум.По скупштинској одлуцу, референдумско питање је гласило: "Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ - Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?". Муслиманске и хрватске странке позвале су становништво на излазак, док су српске стране позвале на бојкот референдума. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. На референдуму је гласало 63,6 % становника, од којих се 99,7 % изјаснила за независност.Велика већина Срба је бојкотовала референдум, те је излазност била 63,7% грађана СР БиХ, од чега је 92,7% гласало за независност. Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума је био да на референдум изађе више од двије трећине грађана (више од 66%), те да исти број афирмативно гласа. Овај услов није испуњен. Политички представници Срба су овај референдум прогласили неважећим. Скупштина није никад прогласила независност.

Срби у Босни и Херцеговини

Срби су један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине, који у највећем броју живе у Републици Српској, једном од два ентитета земље. Осим у Републици Српској, гдје Срби чине око 81,51% становништва, Срби живе у веома малом броју и у другом ентитету Босне и Херцеговине, Федерацији Босне и Херцеговине, гдје их је око 2,55% у цјелокупном становништву.

У другом ентитету, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине већину у Дрвару, Гламочу, Босанском Грахову и Босанском Петровцу. Они се често називају босанским Србима

У Босни и Херцеговини Срби насељавају области: Босне, Крајине, Семберије, Херцеговине, Посавине, Бирча и Подриња па се према регионалној припадности могу називати: Крајишницима, Босанцима, Бирчанима, Посавцима, Семберцима, Херцеговцима, Подрињцима.

Од 15. до 19. века, православни Срби у данашњој Босни и Херцеговини често су били прогоњени у Османском царству. У 20. веку, прогони Аустро-Угарске, геноцид у Другом светском рату, политичка превирања и лоши економски услови изазвали су више емиграције. Деведесетих година многи босански Срби су се преселили у Р. Србију, Црну Гору и Војводину.

Срби највећим дијелом живе у Републици Српској, док их у Федерације Босне и Херцеговине има у занемаривом броју, у Унско-санском и Кантону 10. Срби су територијално најраспрострањенији народ у Босни и Херцеговини. Говоре српским језиком ијекавског изговора, и већином су православне вјере, док мали број њих чине атеисти, мухамеданци или римокатолици.

Стара православна црква (Сарајево)

Црква Св. Арханђела Михаила и Гаврила у народу позната као Стара православна црква или Стара црква на Башчаршији је храм Српске православне цркве који се налази у Сарајеву. Припада дабробосанској митрополији. Црква је посвећена Арханђелу Михаилу и Гаврилу, а подигнут је у 14. вијеку.Проглашена за национални споменик Босне и Херцеговине и представља најстарији и један од највреднијих културно-историјских споменика Сарајева. Налази се недалеко од Башчаршије, односно у старом дијелу Башчаршије који је урбанизован за вријеме аустроугарске управе током исправка тока ријеке Миљацке.

Познати
Храмови
Објекти
Насеља
Гробља
Догађаји
Удружења

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.