Туциндан

Туциндан је народни празник који пада 5. јануара, два дана пред Божић, односно дан пред Бадњи дан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница тукла - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из страних многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу не ваља тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Туциндан
Туциндан.

Литература

  • Српске славе и верски обичаји; Епископ Николај и Протођакон Љубомир Ранковић

Види још

Бадњи дан

Бадњи дан се прославља 24. децембра (односно 6. јануара по грегоријанском календару за цркве и вернике који прате јулијански календар), дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.

Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.

Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Божић

Божић је хришћански празник којим се прославља рођење Исуса Христа. Углавном се прославља 25. децембра по грегоријанском календару, док код цркава које се придржавају јулијанског календара Божић се обележава 7. јануара (тј. 25. децембра по старом календару).

И док модерни историчари сматрају да би година рођења Исуса Христа могла бити у опсегу од 7. до 2. године п. н. е., тачан датум његовог могућег рођења је непознат. Исусово рођење је поменуто у два од четири канонска јеванђеља. До средине 4. века, западне хришћанске цркве су прихватиле да се Божић обележава 25. децембра, а тај датум је касније усвојен на Истоку,. Датум Божића је можда одабран да одговара тачно 9 месеци од датума за који су рани хришћани веровали да је Исус зачет, или са неким од древних политеистичких фестивала који су се дешавали око краткодневице.

Миша Димитријевић (политичар)

Миша Димитријевић (Нови Сад, 12. фебруар 1841. — Нови Сад, 23. децембар 1889.

(јк)/4. јануар 1890.) је српски новинар и политичар. Миша Димитријевић је рођен 1841. године у Новом Саду. Поједини извори на интернету наводе 1846. годину као годину рођења, али судећи по натпису на надгробном споменику, рођен је 1841. Потиче из угледне породице. Као питомац Текелијанума дипломирао је на Правном факултету у Пешти. Док је студирао био је секретар академског друштва. Активно је учествовао у Омладинском покрету и у неколико махова је био биран за секретара главног одбора Уједињене омладине српске. После забране рада Омладинског покрета у Војводини и Србији учествовао је у формирању Дружине за уједињење и ослобођење српско (1871.) на Цетињу.

Био је близак сарадник Светозара Милетића. Године 1879.—86 је народни посланик у Српском црквеном сабору у Сремским Карловцима, где је после Милетићевог повлачења из политичког живота, био је вођа саборске већине и учествовао у борби против наметнутог патријарха Герман Анђелића.

Његов културни и политички рад био је везан за Матицу српску (више година је био потпредседник њеног књижевног одељења) и организовање Уједињене омладине српске. После распада Српске народне странке Светозара Милетића, постао је вођа огранка Српске либералне странке у Војводини. Службовао је у градском Магистрату, а једно време је и обављао функцију сенатора. Миша Димитријевић је био власник и главни уредник листа „Браник“, члан редакције листа Застава, Књижевног одељења Матице српске као и сарадник Српског кола. Пажњу јавности је привлачио и критикама које је објављивао у Летопису Матице српске.

Дана 23. децембра 1889. (4. јануара 1890. по новом календару) убио га је Јаша Томић, уредник листа „Застава“, због новинарских полемика које су добиле лични карактер. Инспирисан овом убиством драматург Радомир Путник написао је документарну драму у два дела „Туцинданска трагедија“ (убиство је било на православни празник Туциндан).

Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.

Споменик невиним жртвама у Бачинцу

Споменик невиним жртвама у Бачинцу подигнут је у дворишту основне школе, у знак сећања на настрадале мештане овог села ратне 1944. године.

На Туциндан, 5. јануара 1944. године, у Дојнаку су изведени на стрељање: Светозар Тоза Бајчић, Света Бајчић - Микица, Миливоје Ђорђевић, Живадин Живановић, Пера Стојић, Обренија Стојић, Александар Јакшић, Милорад Бајкић и Стеван Бајчић. Милорад Бајкић је, заузимањем Васе Радишића Барончета, пуштен на слободу, а стрељање је једино преживео Стеван Бајчић. У срељачком строју налазиле су се присталице четничког покрета, углавном из Доње Јасенице. Милорад Бајкић Бајкић о том догађају наводи:

У нашу кућу доведен је Васа Радишић Баронче, који је био рањен у руку приликом једног сукоба с четницима. Неко из села је то дознао и обавестио четнике, који су убрзо блокирали нашу кућу. Угледавши их Радишић је кроз прозор излетео из куће и на четнике бацио бомбу која није експлодирала. Њега су одмах ухватили, а мене и оца везали и скупа нас повели ка центру села. Ја и отац смо ћутали, а Баронче је испричао нашим спроводницима где је све бивао и с ким се састајао у Бачинцу. Казао је и да је у кући Стевана Бајчића 3. јануара одржана партијска конференција. Четници су одмах ухапсили Стевана Бајчића. Док су нас водили ка месту егзекуције, путем је наишао Александар Јакшић. Ухватили су га, везали и протерали ка Малом Гају, где су нас затворили у шталу Драге Вујчића.

На Туциндан су нас извели на стрељање. Довели су нас у ливаде у Дојнаку. Васа Радишић Баронче је замолио да ме пусте. Један четник ми је ослободио руке. Мој отац је гледао у страну. Припуцали су, а ја сам бежао што сам брже могао. Пуцњава је била толико јака, да се наш коњ отео четнику. Рафал није погодио само Стевана Бајчића. Он се притајио, а четнички официр је после свима пуцао у главу. Метак је Стевану прошао кроз вилицу. Успео је да се рањен довуче до куће. Његови су га однели лекару у Смедерево. Кад се вратио у село, рана се позледила и он је умро...

Петнаест дана касније, 19. јануара, у Бачинац су поново банули четници. Дошли су из правца Доброг Дола. Претресали су куће мештана и у Луњевац повели казанџију Драгу Стојића, Живка Стојића, Лалу и Драгицу Ж. Илић. Затворили су их у зграду школе, а потом стрељали.

Српски народни календар

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вековима придржавао, паралелно са црквеним правилима. Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве али се од њега и доста разликује: по именима празника, којима је дао своја специфична обележја, месеце назвао старословенским именима или именима празника старословенске митологије, и дао им своја тумачења и начине израчунавања.

Српски народни календар је био званични календар средњовековних српских држава од 1219. године када га је у црквени кодекс унео Свети Сава, па све до 19. века. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације.

Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. века. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.

По српском народном календару, године се броје од 5508. п. н. е., односно од времена када се по предању десио Велики потоп, односно ново стварање света.

Година дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра.

Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се по старом веровању "мењају гора и вода".

Црква Христа Спаситеља у Убу

Црква Христа Спаситеља у Убу, насељеном месту и седишту истоимене општине, освећена је 2011. године, као четврта црква на истом месту. Посвећена је Светом Вазнесењу Господњем (Спасовдан), коју слави и варошица Уб. Припада Архијеријском намесништву тамнавском Епархије ваљевске Српске православне цркве.

Темељи цркве су постављени у мају 1998. године, а освећење завршеног храма извршио је епископ ваљевски Милутин, 18. септембра 2011. године, од када се у њему редовно одржавају богослужења.Међу реткостима ове цркве налазе се старе црквене књиге из Русије, као што су триод, октоих, дванаест минеја, два стара окована јеванђеља, један крст од сребра у филиграну, један сребрни путир са филиграном, други путир и дискос кога је цркви даровао Божа Поповић, апотекар из Београда. Путир је рађен по нацрту јувелира Ф. К. Исаијева, а по узору на тај путир урађен је онај за краљевску капелу у Милочеру. Иако њена архива, по броју предмета које обухвата, није велика, за убску цркву са сигурношћу можемо рећи да је, захваљујући подацима којима располаже, чувар не само старих књига, већ и сећања читавог места.

Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.