Турци у Србији

Турци у Србији су грађани Србије турског порекла и Турци који живе и раде у Србији. Говоре турским језиком и исламске су вероисповести.

Турци у Србији
Sahat Kulla E Mahmud Pashës,
Сахат-кула у Мамуши
Укупна популација
19.385 (2011)
Региони са значајном популацијом
Призрен, Мамуша, Приштина и Гњилане
Језици
српски, турски и албански
Религија
ислам
Сродне етничке групе
Турци

Историја

Досељавање Турака у Србији је почело неколико година након Косовске битке. Први значајни талас је био у периоду од 1389. до 1455. године, који су чинли војници, спахије, службеници и трговци, који су почели да се појављују у већим градовима.[1] Њихово присуство у Призрену је први пут забележено 1455. године.[2] За време Османског царства уживали су на простору Србије привилегован статус, док је почетком 20. века на Косову сматрано да турским језиком говори градска елита. Живели су углавном у градским срединама.[3]

Прве миграције

Први талас исељавања турског односно муслиманског становништва са територије Србије се јавља након продора српских устаника и Аустријанаца у Аустријско–турском рату (1683–1699) у дубину српске територије, када је забележена масовна сеоба муслиманског становништва. Тада су формиране и посебне махале у Једрену и Истанбулу, које и данас носе назив Нови Пазар (Јани Базар). Следе многобројни таласи који почињу након Првог српског устанка, а у појединим годинама попримају карактер правих сеоба (1804–1812, 1833,1836,1877–1879,1882, а затим 1903, 1912–1914, 1924–1925). Број исељеног становништва са ових територија у 19. и почетком 20. века немогуће је одредити, а миграција је, поред етничких Турака, обухватала и Албанце и исламизирано српско становништво.

Према Васи Чубриловићу, муслиманско становништво у Србији морало је три пута напуштати своје домове током 18. века, те он сматра да је то један од главних разлога њиховог политичког и привредног слабљења. Њихова ситуација још више је погоршана у време борбе Србије за независност. Тако су, након Првог српског устанка 1804. године, устаници већ у пролеће и лето 1805. године покушали да очисте цео Београдски пашалук од Турака, али после гушења устанка 1813. године, Турци заводе страшан терор у пашалаку где су скоро сваког дана десетине и стотине људи мучили и убијали. Стога у то време српско становништво бежи из Пашалука, а турско, односно муслиманско становништво се враћа. Након Другог српског устанка Милош Обреновић је више пута покушавао да што пре исели све Турке, па је поводом тога слао и више захтева Порти. Турска је, међутим, стално одбијала те захтеве, али је, ипак, број Турака у Београдском пашалуку стално опадао. Те миграције су, међутим, биле спорадичне и зависиле су од личне воље Турака. Исељавање у овом таласу ипак спада у категорију спонтаних миграција јер, иако је било притисака и лоше друштвене атмосфере у српском окружењу,[4] што је изазивало страх код Турака, није постојала законска обавеза да они напусте Србију. Након Једренског мира између Русије и Турске 1829. године, султан је морао да прихвати организовано исељавање Турака из Србије. Тако је Хатишерифом из 1830. године било предвиђено да Турци не могу више становати у Србији, осим у градским гарнизонима, као и да своја имања распродају и да се иселе из свих села до 1834. године. Могли су остати само у селима која су директно била везана за градове. То су биле систематске акције током којих је већина Турака напустила Србију. Изузетак је представљало двадесетак села из Соколске нахије. Ипак, и поред отпорА који су пружала, и та села су присилно исељена у лето 1834. године. Како су Турци и даље одуговлачили са исељавањем, донет је нови хатишериф из 1833. године, којим је одређен нови рок од пет година да се Турци варошани иселе из Србије. Ипак, и после овог рока у Србији је остало више хиљада Турака – Муслимана, нарочито по градовима: Београд, Шабац, Смедерево, Кладово и др. Михаило Обреновић се такође трудио да исели Турке из Србије и дефинитивно реши турско питање, јер је присуство Турака сматрано неподношљивим у Србији. Решавање тог питања убрзао је познати инцидент на Чукур чесми и турско бомбардовање Београда са Београдске тврђаве након тога. Да би се смирили сукоби у Србији, одржана је конференција у истанбулском предграђу Канлиџа 1862. године, на којој је одлучено да се турско становништво исели из Београдског пашалука, а да се градови Соко и Ужице поруше. Турска је ипак задржала гарнизоне у Београду, Шапцу, Смедереву и Кладову. Тим споразумом је такође предвиђено да Србија мора да плати Порти одштету за исељавање Турака у износу од девет милиона гроша.

Први таласи после ослобођења Србије од турске власти обухватали су етничке Турке, али и муслиманско становништво уопште. Исељеници су се насељавали у Босну, али и Турску. Иако су се враћали у матицу, како су дужи период провели на овим просторима, нису се баш увек лако сналазили у културном окружењу матице.

Миграције у 20. веку

Миграције након Првог и Другог светског рата одвијају се на основу међудржавних уговора између држава Турске, с једне стране, и Краљевине Југославије, односно државе ФНРЈ, с друге стране. Србију тада у већем броју напушта муслиманско становништво које, поред ипак мањег броја етничких Турака, обухвата и Албанце, као и један број исламизираних Срба, у време Првог светског рата најчешће називаних конвертитима.[5] Према званичним статистичким подацима Краљевине Југославије, у периоду од 1927–1939. исељено је из Југославије у Турску 19.278 особа. Податак је непрецизан јер обухвата само случајеве у којима је поштована процедура, док је већи број илегалних исељеника незабележен. Узрок исељавања био је, с једне стране, економски фактор, јер је уништењем феудалних односа већи број муслимана остао без прихода, па је био принуђен да се преоријентише на занатство и трговину. Осим тога, постoјали су и политички притисци према „нелојалном становништву“, који кулминацију достижу средином двадесетих година, када је укинута њихова партија, као и највећи број средњих верских школа, а долазило је и до отвореног мешања државе у послове Исламске верске заједнице. Велики утицај је имала и пропаганда обе државе. Југославија је покушавала да се реши, како је сматрала, нелојалног становништва и добије земљиште за колонизацију свог становништва из других крајева, док је Турска „подесним становништвом“ насељавала крајеве из којих су претходно протерани Курди, Јермени и Грци. Кулминацију подстицаја за исељавање у обе државе представља југословенско-турска конвенција из 1938. године, којом је предвиђено исељавање 40.000 муслиманских породица у Турску. Њену реализацију, између осталог, омео је и Други светски рат. Према проценама на Косову и Метохији је после 1945. било 100.000 Турака, али је један део асимилован у Албанце.[2] Током Другог светског рата и непосредно после њега исељавала се тзв. политичка емиграција, која се није мирила са променом државног уређења у Југославији. Масовније исељавање настаје након 1950. године, посебно након 1954. и траје до 1970. године. Поред Турака и Албанаца из СР Македоније, миграција обухвата и Муслимане из Санџака. Исељавало се на основу отпуста из држављанства Југославије и васике (дозволе) која се добијала преко турске амбасаде у Београду на основу доказа о турској припадности, за шта је често било довољно и познавање десетак турских речи. Тачан број исељеника овог таласа немогуће је утврдити, али је сигурно да је увелико преувеличан број од 190.000, који објављују турске новине „Хуријет“ од 18. априла 1978. године. Као и у претходном таласу, главни узроци исељавања су економски и политички фактор, највише повезани са аграрном реформом, колективизацијом и национализацијом, које су спроведене у социјалистичкој Југославији. Осим тога, значајно је утицао и верски фактор, а дозволе су се добијале и на основу спајања породица, при чему је породица веома широко схватана.[6]

Демографија

Map of ethnic groups in Kosovo, 2011 census
Етнички састав Космета према попису из 2011. године

Кретање броја Турака по пописима у Србији

Година Турци
1948 1.914
1953 54.526
1961 44.434
1971 18.220
1981 13.890
1991 11.236

Највећи број Турака живи на Косову и Метохији, где их према попису из 2011. године има 18.738 и чине 1,01% становништва,[7] док у остатку Србије живи 647 Турака.[8] Према неким проценама Турака на Космету има око 30.000.[3]

Распрострањеност

Turks in Kosovo 2011 census
Удео Турака по насељима према попису из 2011. године

Списак општина у којима има више од 100 Турака

Општина Становништво
попис 2011
Турци Удео
Општина Призрен 177.781 9.091 5,06%
Општина Мамуша* 5.507 5.128 92,35%
Општина Приштина 198.897 2.156 1,08%
Општина Гњилане 90.178 978 1,03%
Општина Косовска Митровица 71.909 518 0,72%
Општина Вучитрн 69.870 278 0,38%
Општина Драгаш* 33.997 202 0,6%
Општина Липљан 57.605 128 0,22%
  • Општине Мамуша и Драгаш су формиране према законима институција самопроглашене Републике Косово. Мамуша је издвојена из општине Призрен, док је општина Драгаш настала спајањем општине Гора са делом општине Призрен.

Турци чине већинско становништво у месту Мамуша, где чине 92,35% становништва, док највећи број Турака, њих 9.091, живи у Призрену и његовој околини.[9] Призрен представља историјски, културни и политички центар Турака у Србији. У општини Гњилане живе у насељима Горњи Ливоч и Добрчане, као и у самом Гњилану. Такође, живе у Приштини, Вучитрну, Косовској Митровици и насељима Јањево и Бандулић у општини Липљан. У северном делу Косовске Митровице живе у насељу Бошњачка махала, док у јужном делу живе у разним деловима града.[3]

Језик

Турци говоре локалним дијалектом турског језика, док се у званичној комуникацији служе стандардним турским језиком. Такође, у региону Призрена, турским језиком се служе и поједини Албанци, Бошњаци и Роми. Уставом из 1974. године, турски језик је на Космету добио статус службеног језика. Данас на Космету, турски је службени језик у општинама Призрен, Мамуша, Приштина, Гњилане, Косовска Митровица и Вучитрн.[9] Према проценама око 250.000 људи на Космету говори или разуме турски језик.[3]

Отоманска архитектура

Sultan Mehmet Fatih Xhamia

Царска џамија у Приштини

Prishtina and the great Hamam

Велики хамам у Приштини

Altun Alem Mosque Novi Pazar

Алтун-алем џамија у Новом Пазару

Bajraklidzamija

Бајракли џамија у Београду

PrizrenCollection2 2010 100 2517

Мудериз Али-ефендијина џамија у Призрену

SinanPasha

Синан-пашина џамија у Призрену

GSLU Niš, Salon 77

Бали-бегова џамија у Нишу

Hamam u Nisu2

Хамам у Нишу

The Hadum Mosque - Gjakovë

Хадум џамија у Ђаковици

Види још

Референце

  1. ^ Elsie 2010, стр. 276.
  2. 2,0 2,1 Turks in Kosovo and Metohia doiserbia.nb.rs (на енглеском)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 OSCE 2010, стр. 3.
  4. ^ Павловић 2015, стр. 586.
  5. ^ Павловић 2015, стр. 587.
  6. ^ Павловић 2015, стр. 588.
  7. ^ Kosovë pop-stat.mashke.org (на албанском)
  8. ^ Становништво према националној припадности: Остали stat.gov.rs
  9. 9,0 9,1 Community profiles: Turkish community osce.org (на језику: енглески)

Литература

  • Elsie, Robert (2010). Historical Dictionary of Kosovo. Lanham, Toronto, Plymouth.
  • OSCE (2010). „Community Profile: Kosovo Turks”. Kosovo Communities Profile. Pristina.
  • Павловић, Мирјана (2015). Миграције становништва са територије Србије у Турску у историјској перспективи. Београд.

Спољашње везе

Зурла

Зурла је македонски инструмент који се прави од дрвета ораха или шљиве.

Мамуша

Мамуша (алб. Mamusha, Mamushë, тур. Mamuşa) је градско насеље у општини Призрен, на Косову и Метохији. Према попису становништва из 2011. у насељу је живело 5.507 становника.

Мехмед II Освајач

Мехмед II Освајач (отур. محمد ثانى, Meḥmed-i sānī; тур. II. Mehmet, Fatih Sultan Mehmet; 30. март 1432 — 3. мај 1481) је био османски султан 1451—1481. Био је даровит, борбен и веома предузимљив. Из основа је изменио карту Балкана.

Одмах на почетку своје владавине раскинуо је традицију на двору у Бруси. Мехмед II је погубио своју браћу, која су му владавину могла довести у питање, и тиме увео обичај братоубиства у владарској породици који ће се примењивати у начелу при свакој будућој промјени и доласку на власт нових султана. Његова освајања су превазилазила границе које су освојене за владавине његовог оца. За време његове владавине је заузет Константинопољ, у коме је владао Константин XI Палеолог. Припреме су почеле 1452. године изградњом утврђења Румели Хисар на Босфору.

После велике опсаде и упорне одбране, 29. маја 1453. године пао је Константинопољ. Последњи византијски цар, Константин XI, херојски је погинуо при одбрани града. Уследио је страшан покољ становништва, а султан је одобрио својој војсци, у складу са обичајима, три пуна дана за пљачку. Монах Генадије Сколарх је постао Васељенски патријарх.

У годинама од 1458—1459, Србија је коначно пала под турску власт. Године 1460. је пала Мореја, део Пелопонеза под византијском влашћу, а 1461. године Турци су освојили црноморске градове Амасеју и Трапезунт. У наредним годинама, по наређењу султана Фатиха, је протерао Михалоглу Али Беу влашког кнеза по имену Влад Дракул из његовог царства и заузео још ђеновљански Лезбос.

Године 1463—1464. Краљевина Босна је пала под турску власт, а 1463. године почео је рат са Венецијом. Главно поприште рата било је Егејско море.

Године 1471. је султан изградио тврђаву Шабац у близини Београда, града којег је и сам безуспјешно опсједао. Мехмед II је ратовао на угарском и аустријском подручју, водио је рат против Венеције. Године 1475. заузео је Кафу (ђеновљански посед) и подредио себи Татарски каганат на Криму. Мировним споразумом са Венецијом морали су им Турци препустити неколико градова у Албанији и на Пелопонезу. Османска флота је 1479. заузела Јонска острва и Отранто у Јужној Италији.

Дана 3. маја 1481. умро је султан Мехмед II од последица напада гихта. Његови посмртни остаци су покопани у турбету Фатихове џамије, које је он за живота дао изградити у Константинопољу. Султан је за живота показао интерес за науку, поезију, али ипак, људи су га се бојали због суровости. Мехмед је освојио Константинопољ, који је опседао његов предак султан Бајазит Муњевити.

Због својих великих и успешних освајања, прозван је под именом Fatih - што у преводу значи Освајач.

Односи Србије и Турске

Односи Србије и Турске су инострани односи Републике Србије и Турске Републике.

Римокатоличка црква Свете Ане у Шапцу

Римокатоличка црква Свете Ане, краће и месно Католичка црква, богослужбени је храм у граду Шапцу. Црква је храм Београдске надбискупије Римокатоличке цркве. Подигнута је 1928. године као прва римокатоличка црква у Србији изван Београда, после Првог светског рата и четрнаест година након злодела у Мачви и Шапцу, којом је српски народ у име југословенског јединства и хришћанске љубави заборавио и опростио злодела коју над њим починили хрватски војници у аустроугарској војсци.

Црква је евидентирана у бази непокретних културних добара у Републици Србији актом Завода за заштиту споменика културе „Ваљево” (бр. 263 од 26. новембра 2001) и да као непокретно културно добро има „вредна историјска и споменичка својства”, иако није утврђена за споменик културе.

Срби у Турској

Срби у Турској су грађани Турске српског порекла или људи рођени у Србији који живе и раде у Турској.

Сукоби Срба и Турака 1862. у Београду

У сукобе Срба и Турака у Београду 1862. године убрајају се инцидент на Чукур-чесми када је убијен један српски дечак и тиме изазван сукоб већих размера. Посебно се издаваја турско бомбардовање београдске вароши. Последица догађаја је напуштање Београда и Србије од стране Турака.

Туркофобија

Туркофобија или антитурцизам је непријатељство, нетолеранција или расизам против Турака или туркијских народа, турске културе, турских држава или саме Турске.Овај термин односи се, не само на нетолеранцију према Турцима из Турске, него и на туркијским групама у целини, укључујући Азере, Кримске Татаре, Туркмене, Турке у Бугарској, Турке у Македонији, Турке на Кипру, Турке у Босни, Турке на Косову, Турке у Хрватској, Турке у Румунији, Турке у Русији, Мескхетске Турке и Турке на Додеканезу. Такође се може односити и на расизам против Турака који живе изван Турске, турску дијаспору.

Турци

Турци (тур. Türkler) су најбројнији народ из туркијске групе народа, који претежно живи у Турској, где чини око 80% становништва. Турци су настали мешањем туркијских племена са индоевропским народима (Персијанцима, Јерменима, Грцима, Курдима и Словенима). Турци су већином сунитски муслимани, а говоре турским језиком, који припада туркијској групи алтајске породице језика.

Турци у Републици Српској

Турци у Републици Српској (тур. Sırp Cumhuriyeti Türkler) су грађани турског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Турци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Мањине (са саветима
националних мањина
)
Остале мањине
Имиграција

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.