Турци

Турци (тур. Türkler) су најбројнији народ из туркијске групе народа, који претежно живи у Турској, где чини око 80% становништва. Турци су настали мешањем туркијских племена са индоевропским народима (Персијанцима, Јерменима, Грцима, Курдима и Словенима). Турци су већином сунитски муслимани, а говоре турским језиком, који припада туркијској групи алтајске породице језика.

Турци
Укупна популација
60 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Турска56.000.000 [2]
 Немачка1.500.000[3]
 Бугарска588.318 (2011)[4]
 САД379,000[5]
 Француска221.000[6]
 Узбекистан139,000[7]
 Аустрија118,000[8]
 Република Македонија80,000[9]
 Холандија79,000[10]
 Швајцарска72,000[11]
 Русија55,000[12]
 Грчка52,000[13]
 УК50,000[14]
 Египат48,000 [15]
 Казахстан47,000[16]
 Аустралија45,000[17]
 Белгија43,000[18]
 Босна и Херцеговина37,000[19]
 Шведска33.000[20]
 Саудијска Арабија33,000[21]
 Венецуела32,000[22]
 Данска32,000[23]
 Либија29,000[24]
 Канада28,000[25]
 Румунија25,000[26]
 Киргистан22,000[27]
 Норвешка20,000[28]
 Косово19,000[29]
 Италија18,000[30]
 Туркменистан18,000[31]
 Либан12,000[32]
 Туркменистан11,000[33]
 Азербејџан11,000[34]
 Авганистан10,000[35]
 УАЕ9,800[36]
 Кувајт9,700[37]
 Бразил6,200[38]
 Мађарска5,600[39]
 Јапан5,000[40]
Језици
Турски
Религија
Муслимани, углавном сунити.
Сродне етничке групе
Туркијска група народа
Огуз Турци

Историја

Први се пут спомињу у 6. веку, а представљају културно-политичке наследнике туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анатолију, мешајући се посепено са осталим народима у том делу света: Арапима на југу и југозападу Персијанцима на југоистоку Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Мешање је било толико изражено да данашњи Турци немају антрополошке сличности са оригиналним Турцима који су припадали источноазијској људској заједници, већ се физички уопште не разликују од осталих Европљана и становника југозападне Азије.

Распрострањеност

Турака укупно има око 60.000.000[41], од тога у Турској око 56.000.000[42], у Немачкој 1.500.000[43], Бугарској 588.000[44], Холандији и на Кипру 180.000[45]). Турци су већинско становништво (96%) у Турској Републици Северни Кипар, фактички независној држави на северној трећини Републике Кипар, чију независност није признала ниједна држава осим Турске.

Данашња Турска не признаје само Турке као своје држављане, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који су у ствари регионална мањина.

Галерија

Türkiyeetnikharitası

Турци у Турској

Cyprus districts named

Турска Република Северни Кипар

Bulgaria ethnic map

Турци у Бугарској

Greece linguistic minorities

Турци у Грчкој

Serbia ethnic 2011 03

Турци у Србији (на Косову) 2011. године

Види још

Референце

  1. ^ Турци
  2. ^ Турци у Турској
  3. ^ Турци у Немачкој
  4. ^ [1]
  5. ^ Турци у Сједињеним Државама
  6. ^ Турци у Француској
  7. ^ Турци у Узбекистану
  8. ^ Турци у Аустрији
  9. ^ Турци у Македонији
  10. ^ Турци у Холандији
  11. ^ Турци у Швајцарској
  12. ^ Турци у Русији
  13. ^ Турци у Грчкој
  14. ^ Турци у Уједињеном Краљевству
  15. ^ Турци у Египту
  16. ^ Турци у Казахстану
  17. ^ Турци у Аустралији
  18. ^ Турци у Белгији
  19. ^ Турци у Босни и Херцеговини
  20. ^ Турци у Шведској
  21. ^ Турци у Саудијској Арабији
  22. ^ Турци у Венецуели
  23. ^ Турци у Данској
  24. ^ Турци у Либији
  25. ^ Турци у Канади
  26. ^ Турци у Румунији
  27. ^ Турци у Киргистану
  28. ^ Турци у Норвешкој
  29. ^ Турци на Косову
  30. ^ Турци у Италији
  31. ^ Турци у Туркменистану
  32. ^ Турци у Либану
  33. ^ Турци у Ирану
  34. ^ Турци у Азербејџану
  35. ^ Турци у Авганистану
  36. ^ Турци у Уједињеним Арапским Емиратима
  37. ^ Турци у Кувајту
  38. ^ Турци у Бразилу
  39. ^ Турци у Мађарској
  40. ^ Турци у Јапану
  41. ^ Турци
  42. ^ Турци у Турској
  43. ^ Турци у Немачкој
  44. ^ [2]
  45. ^ Турци у Холандији
12. март

12. март (12.03) је 71. дан у години по грегоријанском календару (72. у преступној години). До краја године има још 294 дана.

9. јануар

9. јануар је девети дан у години у Грегоријанском календару. 356 дана (357 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Ђурађ Бранковић

Ђурађ Вуковић Бранковић (рођ. 1377), познат и као Ђурађ Смедеревац, био је српски деспот, други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.

Борбе код Јачинца и Стрновца

28. фебруара 1907. под вођством Александра Арсића Сандета и Јаћима Павловића, прешла су границу петорица четника. Са Денком Божиновићем, који им се накнадно прикључио, обрели су се 7. марта у Стрезовцу. Исте вечери прешли су у Јачинце Санда и Јаћим са четворицом људи, док је Денко Божиновић са једним четником отишао у Довезенце. Јаћимова и Сандина група сакриле су пушке одмах по доласку у Јачинце, пушку је задржао само један четник.

Бој

Када је 8. марта 1907. разданило село је опколила Турска војска. Четници су пробали да се пробију према Довезену. Од турског плотуна убијен је четник са пушком а рањен Санда Арсић са двојицом четника. Рањени четници су извршили самоубиства са револверима, а пробој је успео Јаћиму и још једном четнику.

Они су се у Довезенцу састали са Денком Божиновићем и његовим четником. Сва четворица прешли су у Стрезовце и ту од сељака узели пушке и муницију. Одатле су пошли у Стрновац, у коме су 9. марта ујутру опкољени. У поновном покушају пробоја погинуо је Василије Грковић, док је Денко успео да прође кроз обруч. Јаћим Павловић и Арса Пешић су се склонили у једну камену кућу, коју је војска одмах опколила. Пошто су обојица четника били веома добри стрелци, убијали су свакога ко би се приближио кући.

Турци су успели кућу да запале, тако да су запалили суседњу кућу са које се ватра пренела. Борба је почела око 7-8 часова и трајала је до поднева, када су опкољени извршили самоубиство бомбом.

Резултат борбе

Према извештају Давида Димитријевића Турци су имали најмање 15 погинулих, од којих су два официра и два чауша коњичке жандармерије (сахрањени у Куманову), а остали по околним селима. Димитријевић овај закључак заснива на изјавама Стрновчана, којима су Турци за превоз погинулих узели деветоро кола. Нешто мањи број турских жртава даје Џервинац, по коме су Турци изгубили једнога официра, једнога подофицира и седморицу војника. Борби су присуствовали кумановски кајмакам, командант кумановског гарнизона и реформни официр. У Јачинцу су погинули четници: Александар-Санда Арсић, Благоје Младеновић, Душан Јовић и Димче Величковић, а у Стрновцу Јаћим-Јаћко Павловић, Василије Грковић и Арса Пешић.

Према Димитријевићевом мишљењу, српске четнике у Јачинцу је издао бугараш Аврам из Бељаковца. Димитријевић је тражио од српских војвода да га убију, али то није учињено. Такође он је захтевао да због честих претреса ове чете избегавају задржавање у пограничним местима и обилазе их искључиво ноћу остајући у њима највише један час. Ноћењем у Јачинцу четници су очигледно пренебрегли ту препоруку. Турске репресалије су биле веома оштре. Војска је претукла неколико сељака из Јачинца, међу њима и свештеника Рада, тако да је овај једва обавио сахрану погинулих четника. Они су случајно нашли две четничке пушке и настављали са пребијањем да би дошли до осталих. Међутим Јачинчани су се храбро држали и нису предали оружје. Поред тога власти су затвориле осморицу Јачинчана, међу којима и сеоског војводу Петра. Хапшења су вршена и у Старом Нагоричану и Пелинцу.

Хватање издајника

Касније је Денко Божиновић ухватио желувинског овчара Јована, турског шпијуна и денунцијата и спровео га у Врање. Јован је осуђен на смрт 13. марта 1907.

Иван Црнојевић

Иван Црнојевић (умро 1490) је био владар српске средњовековне државе Зете, односно Црне Горе у раздобљу од 1465. до 1479. године и поново од 1481. до 1490. године. Био је син и наследник Стефана Црнојевића.

Калемегдан

Калемегдан је највећи београдски парк. Истовремено је најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк . Плато је, док је тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу. Његово име потиче од турских речи кале („тврђава“) и мејдан („бојиште“). Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи „брег за размишљање“

Кипар

Кипар (грч. Κύπρος; тур. Kıbrıs), званично Кипарска Република (грч. Κυπριακή Δημοκρατία; тур. Kıbrıs Cumhuriyeti), острвска је држава у Средоземљу, 113 km јужно од Турске и око 120 km западно од сиријске обале. Геополитички, припада Југозападној Азији. Главни град је Никозија.

Кипар је треће највеће острво у Средоземном мору и једно од најпопуларнијих туристичких одредишта на Средоземљу, са више од 2,4 милиона туриста годишње.Кипар је независност од Уједињеног Краљевства стекао 1960. године, а од 1. маја 2004. члан је Европске уније.

Турска је 1974. извршила инвазију на Кипар и окупирала значајне делове острва, што је хиљаде кипарских Грка и Турака претворило у избеглице. Тада је дошло до успостављања делимично аутономног режима у окупираним деловима на северу острва. Актуелне несугласице су допринеле подели острва на четири дела: Кипарска Република на југу, Турске Републике Северни Кипар (који признаје само Турска) на северу острва, Зелену линију Уједињених нација, која дели острво на два дела и две суверене базе, над којима је Уједињено Краљевство задржала контролу након проглашења независности Кипра. Предлагано је стварање државе Кипар, коју би чинила два ентитета: Грчка Република Јужни Кипар и Турска Република Северни Кипар.

Косовска битка

Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна 1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Мала Азија

Мала Азија (турски: Küçük Asya, на средњовековном и модерном грчком: Μικρά Ἀσία [Mīkrá Asía, модерно Mikrá Asía]), често називана и Западна Анадолија, је полуострво у југозападној Азији. Обухвата око 60% територије на западу азијског дела Турске.

Мехмед II Освајач

Мехмед II Освајач (отур. محمد ثانى, Meḥmed-i sānī; тур. II. Mehmet, Fatih Sultan Mehmet; 30. март 1432 — 3. мај 1481) је био османски султан 1451—1481. Био је даровит, борбен и веома предузимљив. Из основа је изменио карту Балкана.

Одмах на почетку своје владавине раскинуо је традицију на двору у Бруси. Мехмед II је погубио своју браћу, која су му владавину могла довести у питање, и тиме увео обичај братоубиства у владарској породици који ће се примењивати у начелу при свакој будућој промјени и доласку на власт нових султана. Његова освајања су превазилазила границе које су освојене за владавине његовог оца. За време његове владавине је заузет Константинопољ, у коме је владао Константин XI Палеолог. Припреме су почеле 1452. године изградњом утврђења Румели Хисар на Босфору.

После велике опсаде и упорне одбране, 29. маја 1453. године пао је Константинопољ. Последњи византијски цар, Константин XI, херојски је погинуо при одбрани града. Уследио је страшан покољ становништва, а султан је одобрио својој војсци, у складу са обичајима, три пуна дана за пљачку. Монах Генадије Сколарх је постао Васељенски патријарх.

У годинама од 1458—1459, Србија је коначно пала под турску власт. Године 1460. је пала Мореја, део Пелопонеза под византијском влашћу, а 1461. године Турци су освојили црноморске градове Амасеју и Трапезунт. У наредним годинама, по наређењу султана Фатиха, је протерао Михалоглу Али Беу влашког кнеза по имену Влад Дракул из његовог царства и заузео још ђеновљански Лезбос.

Године 1463—1464. Краљевина Босна је пала под турску власт, а 1463. године почео је рат са Венецијом. Главно поприште рата било је Егејско море.

Године 1471. је султан изградио тврђаву Шабац у близини Београда, града којег је и сам безуспјешно опсједао. Мехмед II је ратовао на угарском и аустријском подручју, водио је рат против Венеције. Године 1475. заузео је Кафу (ђеновљански посед) и подредио себи Татарски каганат на Криму. Мировним споразумом са Венецијом морали су им Турци препустити неколико градова у Албанији и на Пелопонезу. Османска флота је 1479. заузела Јонска острва и Отранто у Јужној Италији.

Дана 3. маја 1481. умро је султан Мехмед II од последица напада гихта. Његови посмртни остаци су покопани у турбету Фатихове џамије, које је он за живота дао изградити у Константинопољу. Султан је за живота показао интерес за науку, поезију, али ипак, људи су га се бојали због суровости. Мехмед је освојио Константинопољ, који је опседао његов предак султан Бајазит Муњевити.

Због својих великих и успешних освајања, прозван је под именом Fatih - што у преводу значи Освајач.

Невесињска пушка

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.

Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.

У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.

Нишавски управни округ

Нишавски управни округ се налази у југоисточном делу Републике Србије. Управни округ представља подручни центар државне управе за одређено подручје. У Републици Србији постоји 29 округа чије начелнике именује Министарство за државну управу и локалну самоуправу, односно Влада Републике Србије.

Нишавски управни округ обухвата град, односно градске општине, и општине:

Град Ниш - чије је седиште градско насеље Ниш, и састоји се од градских општина:1. Градска општина Медијана - седиште градско насеље Ниш,

2. Градска општина Палилула - седиште градско насеље Ниш,

3. Градска општина Пантелеј - седиште градско насеље Ниш,

4. Градска општина Црвени Крст - седиште градско насеље Ниш,

5. Градска општина Нишка Бања - седиште градско насеље Нишка Бања,Општина Алексинац - седиште градско насеље Алексинац,

Општина Сврљиг- седиште градско насеље Сврљиг,

Општина Мерошина - седиште градско насеље Мерошина,

Општина Ражањ - седиште градско насеље Ражањ,

Општина Дољевац - седиште градско насеље Дољевац и

Општина Гаџин Хан - седиште градско насеље Гаџин Хан.Седиште округа је градско насеље Ниш. Округ се простире на територији површине 2.729 km² и представља други округ у Србији по величини. Има укупно 373.404 становника (попис 2011).У самом граду Нишу налази се Нишка тврђава, која се убраја међу најлепше и најбоље очуване тврђаве на Балкану, а зидана је крајем XVII века.

На периферији Ниша је спомен обележје Ћеле - кула, кога су Турци сазидали од лобања и глава српских устаника погинулих на Чегру, где се, под вођством Стевана Синђелића, против Турака, одиграла, Чегарска битка (1809. године). Турци су победили, па је ова битка била од пресудног значаја за пропаст Првог српског устанка.

Нови Пазар

Нови Пазар је град у Рашком округу, на реци Рашки, у средишту Новопазарског поља или Старога Раса. Према попису из 2011. у насељеном месту Нови Пазар било је 66.527 становника. Шире подручје града Новог Пазара има 100.410 становника.

Османско царство

Османско царство (или Османлијско царство; отур. دولتِ عَليه عُثمانيه, тур. Osmanlı İmparatorluğu / Osmanlı Devleti; добило име по свом оснивачу, Осману I) било је царство које је постојало од 1299. до 1923. године (624 године).

На врхунцу моћи, обухватало је Анадолију, Средњи исток, део северне Африке и југоисточну Европу. Царство су основали припадници Огуз-Турака, предвођени Емиром Османом Газијем, по којем је царство добило име, а владари су потекли из династије Османлија. У дипломатским круговима царство је често називано Висока порта или само Порта, што је потекло од француског превода османске речи Баб-и-али (тур. Bâb-i-âlî) што значи „висока капија“, према церемонији добродошлице за стране амбасадоре коју је султан приређивао на улазу у палату. Ова церемонија је тумачена и као интерпретација позиције царства на прелазу из Европе у Азију. У своје време, Османско царство често је називано и Турско царство, Османска Турска (или Османлијска Турска) или само Турска, али га не треба мешати са модерном и секуларном националном државом Турском. Порта је каснији назив за османску Владу у Цариграду.

Године 1453, Османско царство је освојило Цариград (Константинопољ) и тиме привело крају постојање Византијског царства. Град је постао османска престоница. Име града је промењено у Истанбул тек у време Републике 1930. године. Од 1517. па надаље, османски султан је био и исламски халиф, а царство је од 1517. до 1922. (или 1924) било халифат — исламска држава. У 16. и 17. веку Османско царство је било међу најмоћнијим светским силама, а државе Европе су се осећале угрожене због сталних турских напредовања преко Балканског полуострва. На врхунцу моћи, царство је заузимало територију од 11.955.000 km2.

Након Првог светског рата, током кога су савезници освојили већину турских територија, османска елита је поставила темеље савременој Турској за време Грчке кампање у Турском рату за независност.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Селџуци

Селџуци се може односити на:

Селџучка династија

Селџучко царство

Румски султанат

Српска деспотовина

Српска деспотовина је била српска средњовековна држава која је постојала од 1402. године када је Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића, добио од византијског цара титулу деспота па до 1459. године када су Османлије освојиле Смедерево, престоницу коју је подигао деспот Ђурађ Бранковић. Српски деспоти настојали су да идеолошки наставе традиције немањићке Србије. Многе институције из државе Немањића наставиле су да постоје у Српској деспотовини. Ипак због нових међународних околности војне службе добијају све већи значај у држави српских деспота. У међународном погледу Српска деспотовина се налазила између све јачег Османског царства и Краљевине Угарске. Она је била зависна од међусобног односа ових сила. После смрти деспота Ђурђа, 1456. године, расуло у Србији и борбе око престола међу његовим наследницима олакшали су пропаст државе, па је 1459. године Србија коначно пала под турску власт.

Стефан Твртко II Котроманић

Стефан Твртко II Котроманић је био краљ Срба Босне, Приморја и Хумске земље у периоду 1404—1408. и 1421—1443. године. Твртко II је био син краља Твртка I и члан династије Котроманића.

Тракија

Тракија (грч. Θράκη [Thrákē]; буг. Тракия [Trakiya]; лат. Thracia или Threcia; тур. Trakya) је историјска и географска област на крајњем југоисточном делу Балканског полуострва. Област Тракије је због свог доброг саобраћајног положаја имала веома нестабилну историју, па је и данас подељена између три државе: Грчке, Турске и Бугарске. Турци ову област зову и Румелијом.

У антици, се ова област називала Европа, пре него што је термин проширен тако да описује целокупан континент. Име Тракија потиче од Трачана, античког индоевропског народа који је насељавао Јужну Европу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.