Турско-италијански рат

Турско-италијански рат (у Италији Либијски рат, а у Турској Триполитански рат) је био борба између Османског царства и Италије који је почео 29. септембра 1911. године, а завршио 18. октобра 1912. године (386 дана). Италија је заузела области Османског царства, Триполитанију и Киренајку, територије савремене Либије, а такође и острво Родос и грчко-језични архипелаг Додеканези поред Мале Азије.

Видећи, како су Италијани лако побиједили дезорганизовану масу османске армије, чланови Балканског савеза су напали на Турску, одмах пошто се завршио Турско-италијански рат.[1]

У Турско-италијанском рату свијет је увидио важност техничкога прогреса: радио и авион. 23. октобра 1911. године италијански пилот је летео над турским линијама фронта с извиђачком мисијом. Прво бомбардовање у свијету било је спроведено 1. новембра 1911. године. Италијански авион је бацио бомбу на турски одред у Либији.

Турско-италијански рат
Italian battery near Tripoli

Италијанска батерије близу Триполија
Време:29. септембар 191118. октобар 1912.
Место:Либија, Додеканез
Резултат: Побједа Италије
Сукобљене стране
Краљевина Италија
Краљевина Италија
Османско царство
Османско царство
Команданти и вође
Карло Канева Исмаил Енвер
Јачина
100.000 људи
28.000 људи [1]
Жртве и губици
Убијено 1.100[2]
Рањено 4.250
Умрло од рана 332
Умрло од болести 1.948
Убијено 4.500
Рањено 5.370
Умрло од рана 1.500
Умрло од болести 4.000

Напомене

  1. ^ Од њих 20.000 Арапа и 8.000 Турака.
  2. ^ Тој цифри можемо додати још 324 војника несталих без вијести и послије ратних дејстава.

Види још

Извори

  1. ^ „Утицај турско-италијанског рата на прилике у Србији” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 08. 01. 2014. Приступљено 08. 01. 2014.
Битка код Виторија Венета

Битка код Виторија Венета је последња битка италијанског похода у Првом светском рату. Одвијала се од 23. октобра до 3. новембра 1918. Победа Италије изазвала је колапс аустроугарске војске. Неки Италијани сматрају ту битку делом препорода, у коме је Италија добила данашње границе.

Битка код Кобарида

Битка код Кобарида одиграла се између Италије и Аустроугарске у Првом светском рату од 24. октобра до 9. новембра 1917. близу Кобарида у Словенији. Аустроугарска војска, ојачана немачким јединицама пробила је фронт и натерала италијанску војску у велики бег, после кога су се Италијани повукли више од 100 километара све до реке Пијаве. Битка је показала ефикасност јуришника и Хутијерове тактике.

Битка код Сарикамиша

Битка код Сарикамиша (рус. Сражение при Сарыкамыше; тур. Sarıkamış Muharebesi) је битка на Кавказу између Руске Империје и Османског царства у Првом светском рату. Битка је трајала од 22. децембар 1914. до 17. јануара 1915. У бици је руска војска остварила велику победу. Код Турака је та победа позната под називом Саракамишка трагедија. Само 18.000 војника је преживело од војске која је бројала око 100.000 војника.

Битка на границама

Битка на границама се догодила 15. августа 1914. године, између Француске, Немачке и Белгије. Немачки IV корпус, који је бројао 500.000 људи је прешао границу и продро у Француску, стварајући добре предуслове за нову офанзиву. IV корпус је напао Белгију и окупирао је 25. августа 1914. године. После тога белгијски председник владе је потписао са фелдмаршалом Хелмутом фон Молткеом млађим Бриселски мир. Немачка је преузела власт у Белгији све до 1918. године.

Властимир Ковачевић

Властимир Ковачевић, (Слатина код Уба, 1893. – 1915/1918, логор Нежидер, Аустроугарска) био је земљорадник и учесник Првог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима

Галипољска кампања

Галипољска операција је вођена у Првом светском рату и током ње су снаге Антанте покушале да овладају Галипољским полуострвом и Дарданелима да би себи омогућиле приступ Цариграду са крајњим циљем његовог заузимања чиме је планирано да се из даљег тока рата избаци Османско царство. Борбе су отпочеле 25. априла 1915. године искрцавањем трупа Антанте, а окончале су се 9. јануара 1916. године потпуним повлачењем инвазионих трупа. Нарочито тешке губитке доживеле су експедиционе снаге Аустралије и Новог Зеланда.

Снаге Антанте су махом сачињавале трупе Уједињеног Краљевства ван Енглеске (Ирска, Аустралија и Нови Зеланд) које су чинили добровољци и нередовна војска, али се данас сматра да разлог потпуне пропасти инвазије лежи у низу грешака које су начинили команданти операције. Данас Галипољ у Уједињеном Краљевству и његовим некадашњим колонијама представља симбол великог, непотребног и узалудног страдања, а сам залив Сувла (у коме је вођен део борби) представља његов синоним.

Геноцид над Грцима

Геноцид над Грцима је један од неколико прогона и етничких чишћења почињених против хришћанског становништва Османског царства у Првом светском рату. Извршитељ прогона је била нова турска администрација Мустафе Кемала Ататурка (1914—1923), а за циљ је имала етничко чишћење територије Понта од православног становништва, претежно грчког. Слично је у истом периоду учињно и у геноциду над Јерменима и Асирцима.

У периоду од 1916. до 1923. велики број грчких, јерменских и других хришћана у Малој Азији су прогоњени, мучени и убијани. Званични број погинулих понтских Грка је 353.238.Грчка и Кипар су званично одредиле 19. мај као дана сећања на геноцид над Грцима Понта. Овај геноцид званично признају и обележавају још и Јерменија и државе САД — Јужна Каролина, Њу Џерзи, Флорида, Масачусетс, Пенсилванија, Илиноис и Њујорк.

Аустралијска држава Викторија, Канада, Француска и Уједињено Краљевство су имали дебату о томе у својим скупштинама, али нису усвојиле званичну одлуку.

Турска данас не признаје геноцид над Грцима, као ни над Јерменима ни Асирцима.

Већина становништва која се сачувала од помора, побегла је у Грчку, Кипар и тадашњи СССР. Од око 1,5 милиона хришћана који су побегли у Грчку, више од 500.000 су се населили у Егејској Македонији.

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 31. јула 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Иван Остојић

Иван Остојић (Новаци код Уба, 1862 — 1915), земљорадник и дунђер, те учесник два Балканска рата, као и Првог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, као и још неколико одликовања и признања.

Источни фронт (Први светски рат)

Источни фронт је био ратиште током Првог светског рата у централној и пре свега источној Европи. Термин је настао као контраст на Западни фронт у Првом светском рату. Упркос томе што су географски били одвојени, догађања су на оба ратишта су била повезана. У Русији је рат називан Други отаџбински рат.

Лозански мир 1912.

Лозански мир 1912. је мировни споразум закључен у Лозани, 18. октобра 1912. године, између Турске (Османске Империје) и краљевине Италије.

Њиме је завршен турско-италијански рат 1911 - 1912. године, чији је резултат турско уступање Италији данашње Либије, односно тадашњих турских покрајина Триполија и Киренаике, које су остале италијанске колоније све до краја Другог светског рата.

Офанзива Керенског

Офанзива Керенског или Јулска офанзива или Галицијска офанзива је била последња руска офанзива у Првом светском рату. Одиграла се у јулу 1917. године.

Офанзива од сто дана

Офанзива од сто дана била је завршна савезничка офанзива у Првом светском рату на Западном фронту. Одиграла се између 8. августа 1918. и 11. новембра када је склопљено примирје са Немачком. Французи некада означавају ову офанзиву као Канадских сто дана алудирајући притом на активно учешће канадских трупа у овим операцијама. Офанзива је довела до коначне деморализације и повлачења немачких трупа што ће резултурати примирјем склопљеним 11. новембра 1918. чиме је завршен Први светски рат.

Савезници у Првом светском рату

Савезници су биле земље које су се супроставиле Централним силама у Првом свјетском рату.

Припадници привобитне Тројне антанте 1907. године су биле Француска, Уједињено Крљевство и Русија. Италија је прекинула своје савезништво са Центалним силама, тврдећи да су Њемачка и Аустроугарска започеле рат, а да је савез са њима био само одбрамбене природе; започела је рат на страни Антанте 1915. године. Јапан је био још један важан члан. Белгија, Србија, Црна Гора и Румунија су биле придружене чланце Антанте.Мировни уговор из Севра из 1920. године дефинисао је Главне савезничке силе као Уједињено Краљевство, Русија, Француска, Италија и Јапан. Савезничке силе, осим Главних савезничких сила, су биле Јерменија, Белгија, Грчка, Хеџаз, Пољска, Португалија, Румунија, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца и Чехословачка.До објаве рата САД Њемачкој у априлу 1917. године дошло је јер је Њемачка прекршила неутралност САД нападајући међународне бродове и слањем Цимермановог телеграма Мексику. Објавила је рат Аустроугарској у децембру 1917. САД су ушле у рат као „придружена сила”, а некао формални савезник Француске и Уједињеног Краљевства, како би избјегли „страно мијешање”. Иако је са Османским царством и Бугарском САД прекинула односе, рат против њих није објавила.

Доминиони и Крунске колонија које су сачињавале Британску империју дале су огроман допринос ратним напорима Савезника, али нису имали независну спољну политику током Првог свјетског рата током кога је британски Ратни кабинет вршио оперативну контролу над снагама Британске империја. Владе Доминиона су контролисале регрутацију. Од почетка 1917. године, Ратни кабинет је замијењен Империјским ратним кабинетом у коме су Доминиони имали своје представнике.

Споразум у Сен Жермену (1919)

Споразум у Сен Жермену је потписан 10. септембра 1919. године у палати Сен Жермен ен Ле код Париза (франц. Château de Saint-Germain-en-Laye) између земаља сила Антанте и новоосноване Републике Аустрије, као припаднице поражених Централних сила. Ово је један од мировних уговора којима је завршен Први светски рат а који су на Париској конференцији мира (од 18. јануара 1919. до 28. јуна 1919. у Паризу) закључени са сваком побеђеном државом посебно.

Према споразуму, којим је регулисан распад Аустроугарске, Република Аустрија, састављена од већине територије на којима су живели говорници немачког језика, је морала да призна независност Мађарске, Чехословачке, Пољске и Државе Словенаца, Хрвата и Срба. У споразуму су се регулисале и ратне репарације, којима је Аустрија требало да плати ратне трошкове сила Антанте.

Тројна антанта

Тројна антанта је био споразум о разумјевању Руске Империје, Француске Републике и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске, након потписивања Англо-руског савеза 30. августа 1907. године. Разумјевање између три силе, допуњено је споразумима са Јапаном и Португалијом, представљало је снажан противтег Тројном савезу Њемачког царства, Аустроугарске и Краљевине Италије, мада Италија није стала на страну Њемачке и Аустроугарске током Првог свјетског рата, него се придружила Силама Антанте (Лондонски споразум).

Историчари и даље воде полемику о значају система савеза у Великом рату. На почетку Првог свјетског рата 1914. године, све три земље Тројне антанте ушле су у рат као Савезнице против Централних сила, Њемачка и Аустроугарске.

Учесници у Првом светском рату

Ово је списак земаља које су учествовале у Првом светском рату, по абецедном реду.

Централне силе

Централне силе, односно Савез централних сила, био је војни савез који су почевши од 1914. године чиниле Аустроугарска, Немачка и Турска, а 1915. године им се прикључила и Бугарска, од када је овај савез посао познат и као Четворни савез. Био је један од два главна војна савеза током Првог светског рата и борио се против сила Антанте. Савез се распао у јесен 1918. године.Назив Централне силе потиче од тога што су чланице овог савеза у геополитичком смислу заузимале централни, односно средишњи положај, између Русије на истоку и Француске на западу.

Четрнаест тачака

Амерички председник Вудро Вилсон издао је 8. јануара 1918. саопштење које је постало познато под именом „Четрнаест тачака“. У свом говору Вилсон је истакао начела слободног тржишта, јавности међудржавних споразума, демократије и заложио се за право народа на самоопредељење. Такође је позвао зараћене стране на прекид сукоба и на разоружање, повлачење Централних сила са окупираних територија. Између осталих, 11. тачка помиње безбедан и сигуран излаз Србије на море.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.