Трска

Трска (лат. Phragmites australis) врста је вишегодишњих зељастих биљака из фамилије трава. Расте у бројним бусеновима (тршћаци) по влажним и воденим стаништима умерених и тропских предела. Једина је врста у роду Phragmites,[1] иако постоје напори да се одређене популације опишу као засебне врсте.

Трска
Phragmites australis Schilfrohr
метлица са семенима
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Arundinoideae
Племе:
Arundineae
Род:
Phragmites
Биномијално име
Phragmites australis
(Cav.) Trin. ex Steud.
Синоними

Arundo phragmites L.
Phragmites communis Trin.
Phragmites longivalvis
Phragmites vulgaris

Опис

Стабла трске висока су 2–6 m, са листовима дужине 20–50 cm и ширине 2–3 cm. На врху стабла налазе се цвасти – густе метлице тамно љубичасте боје, дужине до 50 cm.

Бусенови трске могу се простирати на површинама великим и до једног квадратног километра. У повољним условима животне средине, трска може да се столонама шири и до 5 m годишње.

Референце

  1. ^ Kew World Checklist of Selected Plant Families
Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Језичак

Код дрвених дувачких инструмената еластично тело чије треперење, под приливом сабијеног ваздуха, ствара звучне вибрације. Могу да га чине истањени листићи трске, и то два, на једном крају заједно увезана, док је други слободан за треперење (тзв. двоструки језичак - као код обое, фагота, зурле итд.) или само један листић, положен преко улазног отвора цеви и такође увезан или причвршћен обручем на доњем крају (тзв. прост или једноструки језичак - код кларинета или саксофона).

Језичак може да буде и металан, као код редовне хармонике или код усне хармонике, а такође и код хармонијума и неких оргуљских свирала.

Код лимених дувача улогу језичка имају саме усне свирача, као еластично живо ткиво (тзв. опнени језичак).

Најзад, језичак може да буде и ваздушни, који се јавња код флауте, фруле и сродних инструмената, где се образује на улазном отвору цеви (флаута) или на прорезу (тзв. гласници) испод отвора (блок-флаута, фрула), а до треперења долази услед дељења ваздушног млаза на тзв. усни (одатле и назив лабијални инструменти [лат. labea = усна]. Неке од свирала на оргуљама, осим већ описаног, дејствују и на овај начин.

Акапулко

Акапулко (шп. Acapulco de Juárez) је град у Мексику у савезној држави Гереро. Акапулко је лучки град на обали Тихог океана и поред Канкуна је један од најважнијих туристичких центара Мексика. Према процени из 2005. у граду је живело 616.394 становника.

Биолошка енергија

Биолошка енергија је енергија која се добија из материје биолошког поријекла (биомасе).

У биомасу спадају:

дрво

пиљевина и дрвени отпаци

слама

стајско гнојиво

шећерна трска

алге

друге врсте биљака, често кукуруз, соја итд.Биомаса је обновљиви извор енергије, за разлику од необновљивих (нафта, гас, угаљ). Најчешћи начин кориштења биолошке енергије је спаљивањем, гдје произведена топлина може директно да се искористи за гријање.

Други начин је издвајање алкохола као код биогорива.

Сличан термин али са другим значењем је биоенергија.

Боу (река)

Боу (енгл. Bow River) је река која протиче кроз јужне делове канадске провинције Алберта. Истиче из термалног басена истоименог глечера на Стеновитим планинама на висини од 1.960 метара, тече ка истоку кроз питому прерију и стапа се са реком Олдмен након 587 км тока градећи тако реку Јужни Саскачеван. У горњем делу тока река протиче кроз истоимено глацијално језеро, а у средњем делу тока је вештачко језеро Гоуст. Горњи део корита налази се у границама националног парка Банф.

Басен реке Боу има површину од 26.200 км². Укупан пад је 1.260 метара, што у просеку чини 2,14 м/км тока.

Припадници аутохтоних првих народа реку су звали Makhabn што у буквалном преводу означава реку дуж које расте трска за стреле. Наиме локални народи су од трске са њених обала израђивали лукове и стреле које су користили за лов. Први Европљани који су открили ову реку били су трговац крзнима Џејмс Гади и истраживач Дејвид Томпсон који су провели зиму 1787/88 на обалама ове реке.Воде реке се данас користе за наводњавање пољопривредних површина и снабдевање насеља питком водом. У периоду између 1910. и 1960. дуж Боа и његових притока изграђене су бројне мање хидроелектране које електричном енергијом снабдевају околна насеља.

Најважнија насеља која леже на њеним обалама су Лејк Луиз, Банф и Калгари.

Висораван Декан

Висораван Декан је пространа висораван у Индији, која обухвата већи део централне и јужну Индију.

Декан обухвата цело полуострво Индије јужно од планина Винђа, а висина му је 450-750 m. Са запада је ограничен планинама Западни Гати док су на истоку Источни Гати. Ове две планине, заједно са Винђом, формирају три странице тругла који обухвата ову висораван.

Реч Декан је настала од санскритске речи Dakschina, што значи десно, односно по индијском схватању „јужни део света“. Претпоставља се да су ово име дали Аријевци, који су мигрирали са запада ка истоку, тако да им је Декан био на десној страни.

На тамилском Декан се назива такана, а на канада језику дакана. Језици канада и тамилски су језици већине житеља висоравни (Дравиди).

Главна пољопривредна култура на висоравни је памук, а гаје се и шећерна трска, пиринач. Река Годавари и њене притоке, као река Индравати, одводе воду са северног дела висоравни ка Бенгалском заливу. Река Кавери и река Кришна врше ту функцију на југу висоравни.

Геолошки, висораван се састоји од вулканског базалта. Регион је богат рудама и минералима: гвожђе, злато, дијаманти.

Гваделуп

Гваделуп (франц. Guadeloupe) је једна од француских прекоморских територија и уједно највеће острво малог архипелага у Малим Антилима (Карипско море). Налази се око 600 километара северно од обале Јужне Америке, и 600 километара источно од Доминиканске Републике.

Кристифор Колумбо је био први европљанин који је открио ово острво, 4. новембра 1493. Назвао га је Гваделупе по шпанском ходочасничком центру Санта Марија де Гваделупе. Упркос отпору локалних индијанаца, Французи су успели да колонизују Гваделуп 1635.

Грб Антигве и Барбуде

Грб Антигве и Барбуде је званични хералдички симбол карипске државе Антигва и Барбуда. Грб прихваћен је 1967. године. На врху грба је ананас, по којем је ова острвска држава позната, а ту је још неколико биљака: црвени хибискус, шећерна трска те јука.

У средини грба је штит с излазећим сунцем на црној позадини, која представља афричко порекло већине становника државе. На дну штита је шећерана, а с леве и десне стране је по један јелен. На дну грба је натпис „Each endeavouring, all achieving“ (Ако се свако труди, сви ће успети), гесло државе.

Грб Фиџија

Грб Фиџија је званични хералдички симбол пацифичке државе Република Фиџи. Грб је званично усвојен 4. јула 1908. године. Штит са грба се налази и на застави Фиџија.

На штиту се налази крст светог Георгија, а изнад њега је приказан лав. Крст дели штит на четири дела: у горња два се налазе шећерна трска и палма, а у доњим бела голубица, симбол мира, те банане. Штит придржавају два фиџијска ратника. Изнад штита је кану, а испод трака са државним геслом: „Rerevaka na kalou ka doka na Tui“ (Бој се Бога и поштуј Краљицу).

Индустрија целулозе и папира

Индустрија целулозе и папира је грана индустрије која се бави производњом хартије, картона, разних врста влакана и сличних производа. Ослања се на шумарство, а основне сировине су јој дрво (бор, бреза, јела, буква и др.), отпаци од обраде дрвета, трска и слама.

У Србији постоји неколико фабрика које се баве овом делатношћу: Тетра Пак, Нови Београд, Симком, Новески, Фабрика картона Умка, Омни Амбалажа, Бачка Паланка и др.

Иђирот

Иђирот или миришљава трска (лат. Acorus) је једини род фамилије Acoraceae. Обухвата 6 врста водених биљака, од којих код нас расте врста Acorus calamus.

Позната и као водени божур, мирисав шаш, мирисна трска, мирисни корен, комуш, водена сабљица. Чај од корена иђирота се у народној медицини користио за одвикавање од пушења.

Кров

Кров је горњи, завршни део грађевине, који је штити од атмосферских утицаја. Састоји се од кровне конструкције, која може бити од дрвета, опеке, камена, челика и армираног бетона, и од покивача - од дашчица, шиндре, трске, сламе, керамичког или бетонског црепа, пљоснатих камених плоча, пластичних прозирних плоча или купола, земље (зелени кров) и др. Горња хоризонтална линија крова је слеме, а доња стреха.

Кров је према облику: једноводни, двоводни или вишеводни; кос (скошен), полу-кос, сложен, шатораст, љускаст, куполаст, торањски, раван, мансардни, овешени и сл.

Нагиб крова и његова конструкција одређени су врстом кровног покривача (иако се често мисли да се на северу праве стрми кровови због снега, то није истина - кровови су стрми тамо где кровни покривач то захтева како би се спречили прокишњавање због ветра, а у већини крајева са обиљем снега тежи се крововима блажег нагиба, како би се снег задржао што дуже и тако штитио кућу од мраза), климатским условима, наменом таванског простора и естетским условима.

Минданао

Минданао (таг. Mindanao) је друго највеће острво Филипина, и уједно најјужније и најисточније веће острво овог архипелага. Налази се између Сулу мора на западу, Целебеског мора на југу, и Филипинског мора на истоку. Минданао има површину од 95.581 km² и заједно са већим острвом Лузон чини преко 2/3 површине земље, где живи преко 70% становништва. На Минданау живи 14 милиона становника.

Главни и највећи град острва је Давао. Највиши врх Апо је јужно од Даваа, висок је 2.954 m, и уједно је највиши врх земље.

Поред главног острва налази се више мањих која се сматрају заједничким делом архипелага Минданаа. Међу њима се истичу: архипелаг Сулу, Камигин и Самал.

На Минданау су нађени остаци бродова старих 600 година. Зна се да се ислам појавио на Минданау у 14. веку, и задржао се до данас на југу острва. Султанат Сулу је основан 1450, и одржао се до раног 20. века. Поред њега постојао је султанат Магинданао. Филипинима су од почетка 17. века владали шпански колонизатори, а од почетка 20. века Американци. Филипини су стекли независност 1946. Због значајне колонизације са севера, понекад и под државним патронатом, данас су већина становника острва хришћани (63%, муслимани 32%). На острву постоји покрет за аутономну исламску државу јужних Филипина који повремено прераста у оружану и терористичку борбу против централне власти.

Од пољопривредних производа, на Минданау се гаји: пиринач, кафа, шећерна трска, памук и воће (манго, кокос, банане, ананас). Од руда, на острву се експлоатише злато, бакар, алуминијум, никл и многи други метали и неметали (со, базалт, кварц, опал).

Плантажа

Плантажа је данас обично велика површина пољопривредног земљишта на којој се узгаја нека монокултура. Плантаже су се некад везивале за тропске и суптропске крајеве на којима се узгајао дуван, памук, кафа, шећерна трска или тропска дрва. Реч плантажа је у српски дошла од енглеске речи плантатион, а она је у енглески дошла из латинског од глагола плантаре = садити. Та се реч око 1610. употребљавала за оснивање колоније у новој земљи, а као именица за велику пољопривредну фарму на којој се узгаја дуван или памук први пут 1706. Шпанци су за исту ствар употребљавили реч хациенда.

Сент Винсент и Гренадини

Сент Винсент и Гренадини (енгл. Saint Vincent and the Grenadines), познати и као Свети Винсент и Гренадини, мала су острвска држава у југоисточном делу Карипског мора, припада Западним Антилима, у централној Америци. Састоји се од острва Сент Винсент и групе Гренадинских острва (Бекија, Кануан, Мајре, Мустик и Јунион).

Главни град је Кингстаун (28.000 становника). Површина је 389 км² и има 109.991 становника, према подацима пописа из 2011. године, што значи да је густина насељености 283 стан/км². Становништво се састоји од претежно црнаца, и мањим делом белаца и карипских домородаца. Религија је хришћанска 89% (30% протестанти, 17% англиканци, 9% католици и 33% остали хришћани).

По уређењу, Сент Винсент и Гренадини су демократска, уставна и паламентарна монархија и као чланица Комонвелта, за свог поглавара признаје британског монарха (краљицу). Национална монета је источнокарипски долар. Клима је тропска (просечно око 24 °C). Службени језик је енглески, али се говори и креолски.

Ова земља има велике туристичке потенцијале. Најважнији извозни производи су банане, кокос и шећерна трска. Сент Винсент и Гренадини су чланица УН, Комонвелта, Организације Америчких држава и Светске трговинске организације.

Ова острва открио је највероватније Колумбо, први европски досељеници били су Французи, да би Британци преузели власт око 1720. године и владали овим просторима до 27. октобра 1979. када су Сент Винсент и Гренадини постали независна држава у оквиру Комонвелта.

Трска (Рача)

Трска је насеље у Србији у општини Рача у Шумадијском округу. Према попису из 2011. било је 373 становника.

Трст

Трст (итал. Trieste, словен. Trst, мађ. Trieszt и нем. Triest) је важан град и лука у Италији на обали Јадрана са 208.815 становника, близу границе са Словенијом. Град је средиште истоименог округа Трст и покрајине Фриули-Венеција Ђулија. По архимандриту Николи Дучићу (1868) име града је настало по словенској речи "Трстика" тј. трска, које има у изобиљу тамо, на морској обали.Трст је данас једини град у Италији на источној обали Јадрана, веома близу Словеније и Хрватске. Град је нека врста "италијанске испоставе" за Југоисточну Европу. У Трсту и данас постоји значајна словеначка национална мањина, а у граду постоје живи трагови осталих јужнословенских народа (Срби, Хрвати).

Трст је и једна од најважнијих лука на северној обали Средоземља. Некад је био "царска лука Хабзбурговаца", а данас је најважнија поморска лука за унутаркопнену Аустрију.

Шећер

Шећер (пореклом од санскритске речи शर्करा [śarkarā] – „слатко,“, у српски дошла преко персијског и турског језика) је врста хране као и посластица. Шећер је генерализовано име за слатке, кратколанчане, растворне угљене хидрате, многи од којих се користе у храни. Они су угљени хидрати, те се састоје од угљеника, водоника и кисеоника. Постоје различити типови шећера који се добијају из различитих извора. Једноставни шећери се називају моносахаридима и обухватају глукозу (такође познату као декстроза), фруктозу и галактозу. Стони или гранулирани шећер који се обично користи као храна је сахароза, дисахарид. (У телу се сахароза хидролизује у фруктозу и глукозу.) Други дисахариди обухватају малтозу и лактозу. Шећери дужих ланаца се називају олигосахаридима. Хемијски различите супстанце такође могу да имају сладак укус, али се оне не класификују као шећери. Неке се користе као нискокалоричне замене за шећер у храни, зване вештачки заслађивачи.

Шећери су присутни у ткивима већине биљки, али је њихова концентрација довољна за ефикасну екстракцију једино у шећерној трски и шећерној репи. Шећерном трском се сматра неколико врста гигантске траве из рода Saccharum, које су култивиране у тропским подручјима у јужној Азији и југоисточној Азији од античких времена. До велика експанзије њене проиводње је дошло у 18. веку са успостављањем шећерних плантажа у Западним Индијама и Америкама. Тако је по први пут шећер постао доступан обичним људима, који су раније били зависни од меда за заслађивање хране. Шећерна репа, култивирани вариетет врсте Beta vulgaris, се гаји као коренски усев у подручјима са хладнијом климом и постала је значајан извор шећера у 19. веку кад су методи екстракције шећера постали доступни. Производња и трговина шећером су изменули курс људске историје на више начина, утицали су на формирање колонија, перпетуирање ропства, прелазак на најамни рад, миграције људи, ратове између нација које су трговале шећером током 19. века и на етничку композицију и политичку структуру новог света.

Светска производња шећера је 2011. године била на нивоу од око 168 милиона тона. Просечна особа конзумира око 24 kg (53 lb) шећера сваке године (33.1 kg у индустријализованим земљама), што је еквивалентно са преко 260 прехрамбених калорија по особи на дан.

Шећер који се користи у домаћинствима (сахароза) има збирну хемијску формулу C12H22O11. Његова енергетска вредност је 16,8 kJ по граму (упореди: алкохол има 29,8 kJ по граму, маст 39 kJ по граму). Густином од 1,6 g/cm³, шећер је тежи од воде (1 g/cm³). На 20 °C, 200 g шећера је растворљиво у 100 ml воде, а на 100 °C, 400 g у 100 ml.

Од краја двадесетог века стоји отворено питање да ли је исхрана са високим уделом шећера, а посебно рефинираних шећера, добра за људско здравље. Употреба шећера је везана за појаву гојазности, и претпоставља се, или је у знатној мери имплицирана као узрок појаве дијабетеса, кардиоваскуларних болести, деменције, макуларне дегенерације, и кварења зуба. Бројне студије су предузете у покушају да се разјасни позиција, али су изведени различити закључци, углавном због тога што је тешко наћи контролну популацију која не конзумира шећер или у знатној мери конзумира храну без шећера.

Шећерна трска

Шећерна трска је род високих трава. Уобичајено станиште им је у топлим, тропским предјелима. Имају чврсте листове, високе и по 6 метара, у којима се налази сок богат шећером. Све врсте које постоје су укрштене у сврху повећања процента шећера у биљном соку. Прерадом дјелова шећерне трске добија се шећер.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.