Трећи пунски рат

Трећи пунски рат (149. п. н. е.146. п. н. е.) био је трећи и последњи од пунских ратова између Картагине и Римске републике. Рат завршава потпуним уништењем града Картагине. Све те територије окупира Рим, а становништво убија или поробљава.

Трећи пунски рат
Део Пунски ратови
Carthage location

Положај Картагине у средоземљу
Време:149. п. н. е.146. п. н. е.
Место:Тунис
Узрок:Захтев Римљана да запале Картагину да би Картагинци имали право на државу.
Резултат: Римска победа. Картагина освојена од стране Римљана.
Сукобљене стране
Римска република Картагина
Команданти и вође
Публије Корнелије Сципион Емилијан
Маније Манилије
Луције Марко Цензорије
Хаздрубал Беотарх
Химилико Фамеас
Јачина
80.000 120.000,
од чега је 90.000 одбрамбених, а 30.000 од њих је регуларних и
30.000 цивила
Жртве и губици
17.000 мртвих 62.000 мртвих, и 50.000 заробљених

Увод

Између Другог пунског рата и Трећег пунског рата Рим је био преокупиран низом освајања хеленистичких и других империја на истоку (македонски ратови, илирски ратови и рат против Антиоха III). Сурово су поступали са народом у Иберији (данашњој Шпанији).

Картагина је са друге стране остала и без савезника и без територија (Сицилија, Сардинија, Шпанија), а плаћала је 50 година огромну ратну одштету у висини 200 талената сребра годишње. То представља данас око 5.000 килограма сребра.

Римљани су и даље мрзели Картагину, сећајући се Другог пунског рата, у коме умало нису били уништени, попут сенатора Марка Порција Катона. Многи су сматрали да Картагину треба уништити. У међувремену Картагина се поново богатила трговином, па су се Римљани почели бојати да их Картагина поново може угрозити.

Понижавајући мир који користи Нумидија

Carthage
Рушевине Картагине

Мировни споразум, којим је окончан Други пунски рат 202. п. н. е. захтевао је да Картагина све граничне спорове са другима решава уз арбитражу римског сената. Картагини је такође било потребно експлицитно одобрење Рима за наоружавање грађана или унајмљивања плаћеника. Картагина је током 50 година мира са Римом имала сталне граничне спорове са Нумидијом. Ти спорови би долазили пред римски сенат који је готово редовно арбитрирао у Нумидијску корист.

Рат са Нумидијом

Картагињани су 151. п. н. е. коначно отплатили ратну штету Риму и сматрали су да је тиме мировни споразум истекао, али Римљани су сматрали да су одредбе споразума вечне. Нумидија поново почиње са отимањима територија, а Картагина не питајући римски сенат шаље 25.000 војника да одбаци нумидијске освајаче. Међутим, пошто губи у том сукобу Нумидији треба плаћати 50 година ратну штету.

Понижавајући нови римски захтеви

Рим није био задовољан одлуком Картагине да крене у рат против Нумидије без одобрења римског сената. Рим скупља огромну армију. Град Утика прелази на страну Рима. Картагињани покушавају да преговарају са Римом и добијају обећање да ако пошаљу 300 деце најбогатијих Картагињана у Рим као таоце, да им Рим тада оставља право на земљу и самоуправу.

Картагињани су предали таоце, али римски конзули, који су се налазили у Утики захтевају да Картагињани предају оружје и оклопе. Картагињани и то испуњавају. Следећи захтев је био да се макну 10 миља од града Картагине, да би могао бити запаљен. Тада Картагињани напуштају преговоре, а Римљани опседају град.

Вишегодишња опсада града

Ruines de Carthage
Рушевине Картагине

Римљани опседају град од 149. п. н. е. до пролећа 146. п. н. е.. Римска војска захваљујући лошој дисциплини и лошим командантима дуго не успева да освоји Картагину. Доласком Сципиона Емилијана Афричког побољшава се дисциплина, град се боље опседа, а лука се потпуно затвара насипом.

У пролеће 146. п. н. е. Римљани улазе у град и освајају га после борбе за сваку кућу. Многи Картагињани су умрли од глади током опсаде града, а многи током задњих 6 дана борби.

Уништавања Картагине

Град је био систематски паљен између 10 и 17 дана. Онда су градске зидине, грађевине и лука комплетно уништени. Околна територија је посијана сољу, тако да више никад ништа ту не може расти. Постоје историчари који тврде да није било сијања сољу.

Оно мало Картагињана преосталих након глади и борби продано је у робље. Територије Картагине постају римска провинција Африка.

Види још

Античка Картагина

Античка Картагина је била античка цивилизација која је настала од феничанског полиса Картагине, близу данашњег града Туниса. Првобитно је била колонија Тира, али је стекла независност око 650. п. н. е. и успоставила доминацију над другим феничанским колонијама у данашњој Шпанији, Италији и северној Африци која је трајала до 146. п. н. е. На врхунцу своје моћи, Картагина је доминирала највећим делом западног Средоземља.

Картагина је од 3. века п. н. е. била у константном сукобу са Римском републиком, што је довело до низа ратова који се називају Пунски ратови. После трећег и последњег пунског рата, Картагину су заузеле и разориле римске легије.

Ахајски рат

Ахајски рат представља устанак Ахајског савеза против римске власти 146. године п. н. е. Римљани су угушили устанак након чега је савез распуштен.

Битке код Картагине

Појам Битка код Картагине може да се односи на:

Опсада Картагине - Трећи пунски рат

Битка код Картагине (238) - Година шест царева

Битка код Картагине (533) - или Битка код Ад Децимума, део Вандалског рата

Битка код Картагине (698) - Византијско-арапски ратови

Битка код Картахене де Индијас - Рат за Џенкинсово уво

Битка код Картагине (1861) - Амерички грађански рат

Историја Италије

Апенинско полуострво било је настањено људима још пре 43.000 година. Период Неолита започиње око 6000. године п. н. е, а бронзано доба око 1500. године п. н. е. Период бронзаног доба поклапа се са доласком Индо-европских народа на Полуострво. Прву велику цивилизацију на Апенинском полуострву створили су Етрурци чија ће цивилизација врхунац достићи у 6. веку п. н. е. Од 3. века п. н. е. Италија је у саставу Римске републике. Римска република постојала је до 27. године п. н. е. када је успостављено Римско царство. Од 395. године Италија је у саставу Западног римског царства. Након пада Западног римског царства, Италија је у рукама Германа, најпре Одоакара, а касније Острогота. Након краткотрајног успостављања византијске власти, Италија се од 568. до 774. године налази у саставу Лангобардског краљевства. Године 774. осваја је франачки краљ Карло Велики. Неколико година касније формирана је Краљевина Италија. Она ће Верденским споразумом из 843. године припасти Лотару I, Карловом унуку. Од 951. године Италија је у саставу Светог римског царства. Позни средњи век у Италији обележен је борбом папа и царева Светог римског царства за контролу над Италијом.

Почетком новог века Италија је поприште борбе великих сила за контролу над Апенинским полуострвом у Италијанским ратовима. По завршетку Италијанских ратова, италијанским државама наметнута је хегемонија Шпанске империје. Након Рата за шпанско наслеђе, хегемонију успоставља Аустрија. Током Француских револуционарних ратова, Италију ослобађају Французи. Године 1800. успостављена је Краљевина Италија. По завршетку Наполеонових ратова, Италија је поново под хегемонијом Аустрије. Италијанске државе покрећу борбу за ослобођење и уједињење. Италија је уједињена до 1870. године када је проглашена Краљевина. У Првом светском рату Италија учествује на страни Савезника. По завршетку рата долази до економске кризе услед чега настаје фашистички покрет. У Другом светском рату Италија је на страни сила Осовине. По завршетку рата Италија је проглашена Републиком.

Картагина (град)

Картагина (грчки: Καρχηδών [Karkhēdōn], латински: Carthago, od феничанског קרת חדשת [Qart-ḥadašt] — "Нови град" (Qart — "град", ḥadašt — "нови"), арапски: قرطاج такође قرطاجة‎ [Qarṭāǧ(a)]) је антички град који се налазио на северу Африке, на територији данашњег Туниса. Основали су је феничански трговци из Тира. Према предању, након смрти краља Тира Матана I, крајем 9. века п. н. е. наследио га је његов син Пигмалион. Пигмалион је био у сукобу са својом сестром, Елисом (Дидо), те је наредио да се убије њен муж, Асерба врховни Мелкартов свештеник. Елиса је побегла са својим присталицама на Кипар, и одатле на север Африке, данашњи Тунис, где јој је краљ Јарба дозволио да подигне град на површини колико се простире кожа бика. Домишљата принцеза Елиса нареди да се коже бика исече на танке траке са којима је успела да окружи једно брдо и околне земље. Тамо је основала Кварт Хадашт (феничански: Quart Hadasht), што значи „Нови град“, то јест Картагину, 814. п. н. е..

Колонија је постала веома важна трговачка сила и ривал самим феничанским метрополама. Око овог града настало је Картагињанско царство, најважнија поморска сила на Медитерану до Пунских ратова.

Луције Марко Цензорије

Луције Марко Цензорије био је римски конзул и војсковођа. Учествовао је у Трећем пунском рату.

Маније Манилије

Маније Манилије био је римски конзул и војсковођа најпознатији по учешћу у Трећем пунском рату.

Масиниса

Масиниса (241. п. н. е. до око 148. п. н. е.) је био први краљ Нумидије, који је ујединио сва нумидијска племена. Познат је по улози у Другом пунском рату, у коме је ратовао најпре на страни Картагињана, а онда на страни Римљана, којима је помогао у кључној бици код Заме, којом је 202. п. н. е. окончан Други пунски рат. Након Другога пунскога рата користио је наклоност Римљана, па је отимао картагињанске територије. Римљани су забрањивали Картгињанима да му узврате ратом. Када су 152/151. п. н. е. протерани главни чланови фракције, коју је он подржавао у Картагини тада је започео инвазију на Картагину, која се окончала његовом победом. Тај сукоб искористили су и Римљани да би 149. п. н. е. започели Трећи пунски рат против Картагине.

Опсада Картагине

Опсаду Картагине од 149. до 146. године извршили су Римљани. Део је Трећег пунског рата, а завршена је освајањем и разарањем града што је означило крај Пунских ратова и постојања античке Картагине.

Публије Корнелије Сципион Емилијан

Публије Корнелије Сципион Емилијан Африканац Нумантинац (лат. Publius Cornelius Scipio Aemilianus Africanus; 185. п. н. е.-129. п. н. е.), познат је и као Сципион Емилијан и Сципион Африканац Млађи. Син је Луција Емилија Паула, касније га је усвојио Публије Корнелије Сципион, старији син Публија Корнелија Сципиона Африканца.

Први помен Сципиона Емилијана у изворима односи се на 168. годину п. н. е. када је приликом битке код Пидне учествовао у победи свог рођеног оца Луција Емилија над македонским краљем Персејем. У Риму је упознао хеленског историчара Полибија који се ту нашао, после сукоба код Пидне, као један од грчких талаца. Полибије ће се у свом делу Историје врло повољно изразити о младом Публију, представљајући га као благог и умереног младића. Војну службу наставио је у поприлично немирној Хиспанији. Ућествоваће и у Трећем пунском рату, где ће римске снаге под његовим заповедништвом 146. п. н. е. заузети Картагину. Дејствујући на захтев сената, град је након похаре разорио и анатемисао. Његова војна делатност доживела је врхунац у Хиспанији, где је буктао устанак месних племена са средиштем у граду Нуманцији. У релативно кратком року преуредио је растројене и малодушне римске трупе, на чијем је челу устанак угушио а Нуманцију освојио 133. п. н. е.

У унутрашњој политици заступао је умерено конзервативне ставове, тако да се и супротстављао реформама Тиберија Граха. Преминуо је 129. године п. н. е. под неразјашњеним околностима, дан пре но је требало да говори против популара, за шта су били оптужени Гај Грах и његова сестра Семпронија, Емилијанова супруга.

У очима савременика био је представник традиционалне нити римских врлина, што га није спречило да истовремце образује неку врсту хеленофилног кружока. Цицерон га је видео као савршеног републиканца, и његов лик је користити у својим дијалозима.

Пунски ратови

Пунски ратови су серија ратова вођених између Картагине и Римске републике. Серија ратова између Рима и Картагине позната је под називом пунски ратови, због латинског назива за становнике Картагине — Puni.Основни узрок пунских ратова је био сукоб интереса две силе које су се шириле медитеранским простором: Картагине и Римске републике. Римљани су били посебно заинтересовани за ширење на Сицилију, која је била главни извор жита на Средоземљу и била под контролом Картагине. Моћ Картагине се заснивала на трговини. На почетку ратова Картагина је била доминантна сила западног Медитерана са огромним поморским искуством и територијама углавном уз море. Имала је велике поседе на острвима у западном Медитерану и дуж обала Шпаније. Рим је био сила ограничена на Апенинско полуострво.

На крају пунских ратова, после погибије стотина хиљада војника са обе стране, Рим осваја Картагину и потпуно уништава град и постаје најјача сила западног Медитерана. Област којом је владала Катаргина претворено је у провинцију Африку. Завршетком македонских ратова (који су били у време пунских ратова) и победом над Антиохом III 188. п. н. е. на истоку, Рим постаје доминантна медитеранска сила.

Римски ратови

Следи списак ратова Римске краљевине, Републике и Царства.

Списак ратова

Ово је хронолошки списак ратова, уколико је непотпун, слободно га допуните.

Хаздрубал Беотарх

Хаздрубал Беотарх био је картагински војсковођа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.