Тресава

Тресаве или тресетишта или вресишта су кисела влажна станишта са сталним присуством воде. Стални вишак воде из падавина или из подземних вода условљава мањак кисеоника што доводи до непотпуне разградње биљних остатака, који се таложе као тресет. Гомилањем тресета, живо тресетиште „расте“, уздиже се.

Биљне заједнице које успевају у таквим условима називају се цретови, а најважнију улогу у њима имају маховине. Главнину ових биљних заједница чине маховине рода Sphagnum, који је по овом станишту добио одомаћен назив маховине тресетнице.

За разлику од тресава, у мочварама постоји прекид у засићености водом. Повремено исушивање у мочварама доводи до потпуне разградње органских материја у хумус.

Federsee
Федерси, најзначајније тресетиште натапано подземним водама у јужној Немачкој

Распрострањеност

Услови који погодују стварању тресава налазе се свуда, али пре свега у Северној Америци, Северној Европи, северној и југоисточној Азији као и у подручју амазонског базена. Ту су настале тресаве с различитим врстама цретова, што зависи од састава подлоге и пореклу воде. Слојеви могу бити различитих дебљина а укупне површине тресаве чине 4 милиона km² што је око 3% површине земљиног копна. Најбогатији тресавама су северни делови Русије, Аљаске и Канаде.

Историја кориштења тресетишта

Тресет, материјал који се скупља у тресетишту, од давнина је искапан, сушен и кориштен као гориво.

Као влажни елементи природе, тресаве се не могу користити за пољопривреду. Но, одувек се покушавало култивисање, пре свега одводњавањем, увек у врло тешким условима.

Једним од најстаријих исушивања тресаве може се сматрати исушивање Римског форума. На том месту раније се налазила мочвара у којој су се покапали људи. Подручје је исушено градњом Cloace Maxime, дела старе римске канализације.

Прво системско култивисање тресаве проводили су Цистеријанци још у раном средњем веку, али исушивање је престало већ у касном средњем веку, као једна од последица Тридесетогодишњег рата.

Недовољно разумевање важности овог станишта резултовало је у 20. веку великим мелиорацијским захватима, у правилу иницираним и потицаним од стране појединих држава. Тек током задњих деценија спознаја о вредности тресава довела је до покушаја заштите њихових остатака.

Литература

  • Лакушић, Д. (уред.) Станишта србије - приручник, Институт за Ботанику и Ботаничка Башта “Јевремовац” - Биолошки факултет, Универзитет у Београду, 2005
Ћелташ

Ћелташ је низинска тресава близу села Барје Чифлик у пиротском крају.

У самом подножју брдашца налази се извор речице Матице који је каптиран. То је врело Ћелташ, издашности око 20 л/сек. У његовој непосредној близини је и врело Бездан, приближно исте обилности.

Ћелташ је добило назив од турске речи ,,kel’’ што у преводу значи ћелав јер је некада било голо, без дрвећа а сада терен на њему кршевит. Овде је некада пролазио антички пут Via Militaris, а у турском периоду и један крак чувеног Цариградског друма који је заобилазио подводно Барја. Сматра се да су се овде за време Римљана налазили кула и војни логор, а да је цео простор био опкољен зидинама од камена. Кула је служила за становање заповедника војске и његове породице, али су је Турци порушили, а све помоћне зграде спалили.

Пирот има свој споменик посвећен незнаном јунаку који се налази се у подножју Ћелташа, непосредно испод извора реке Матице, на десној обали. Подигнут је у част непознатог српског војника који је храбро погинуо у борби са Бугарима 1885.

Овде су се налазила налазишта нафте и земног гаса на ивици Барја према Ћелташу. За време Турака су у тој области из дубине избијали запаљиви гас и нафта, који су једном приликом горели читава три месеца. Турци су, према неким сазнањима, преко запаљеног места наврнули речицу са изворишта код Ћелташа и тако гасили ватру.

Батурски Рзав

Батурски Рзав је лева саставница Белог Рзава, чији је речни ток дужине 6,44km, површине слива 9,67km².Настаје у Великој Батури спајањем неколико повремених токова који дренирају североисточне падине Звијезде, односно Велику Пивницу на западној граници НП Тара. Тече у правцу запад-исток. У изворишном делу се налази тресава Мала Батура.Готово целом дужином тока је бициклистичка стаза, којом се од Митровца преко северног дела Хидроакумулације Крушчица може стићи до Предовог крста.

Блато

Блато може бити:

Блато, ситнозрни седимент, топоним за доле наведена насељена места

Блато (Косовска Каменица), насељено место у општини Косовска Каменица

Блато (Подујево), насељено место у општини Подујево

Блато (Сјеница), насељено место у општини Сјеница

Блато (Пирот), насељено место у општини Пирот

Блато (Мљет), насељено место на острву Мљету Хрватска

Блато (Црна Трава), тресава и речица у Млачишту, општина Црна Трава

Блато (општина), општина у Дубровачко-неретванској жупанији, Хрватска

Блато на Цетини, насеље града Омиша, Хрватска

Блато (Црна Трава)

Блато је тресава у атару села Млачишта, испод Чемерника, у црнотравској општини, на надморској висини од 1.280 m. Истовремено то је и река која настаје из ове тресаве, а улива се, после седам километара тока, у Голему реку испод Романског рида.

Вишера

Вишера (рус. Вишера) река је на северозападу европског дела Руске Федерације. Протиче преко преко територија Маловишерског и Новгородског рејона на северу Новгородске области. Десна је притока реке Волхов, те део басена реке Неве и Балтичког мора.

Река Вишера настаје спајањем река Велика и Мала Вишера у западном делу Маловишерског рејона. Након 64 km тока улива се у рукавац Волхова Мали Волховец код села Сперанскаја Миза. Сливно подручје Вишере чини територија површине 1.100 km². Вишера је специфична по црвенкастој боји воде која долази од бројних тресава кроз које протиче.

Преко Вишерског канала директно је повезана са реком Мстом (притоком језера Иљмењ) и самим тим је део Вишњеволочког хидросистема којим су повезани сливови река Волге (Каспијско језеро) и Неве (Балтичко море).

Најважнија притока је река Сосница, дужине 21 километар.

Власина (висораван)

Власина је висораван на југоистоку Србије, близу границе са Бугарском.

Смештена је између планинских венаца Чемерника, на западу, и Плане (Грамаде) и Колуничког Рида, на истоку. Представља плитко удубљење издуженог облика, које је прилично заравњено флувијалном ерозијом реке Власине и њених притока у изворишном делу, те се као површ, на надморској висини 1160 – 1.460 m, може означити власинском висоравни. Пружа се у дужини (север – југ) 14 km, док је у ширини (исток – запад) пет до седам километара, на северу (Полом – Дојчиновци), односно три до четири километра на југу (извориште Власине – Шундина река).

Оивичавају је планине родопског система широких и заобљених врхова: Велики Чемерник 1.638 m, Кула 1.621 m, Вртоп 1.721 m, Колунички рид 1.598 m, Плоча 1.705 m и Панџин гроб 1.664 m. Поред равни где је некад била тресава Власинско блато, висораван чине и узвишења различитих облика и висине која су део планиских коса и хридова који се спуштају према реци Власини. На њима су се у венцу начичкали власинска села и засеоци.

Власина (вишезначна одредница)

Власина се може односити на:

Власина, река у југоисточној Србији, десна притока Јужне Мораве.

Власина (висораван), висораван на југоистоку Србије, близу границе са Бугарском.

Власина (новине), информативни билтен општине Власотинце.

ФК Власина, фудбалски клуб у Власотинцу.

Власина Рид, насеље у општини Сурдулица.

Власина Стојковићева, насеље у општини Сурдулица.

Власина Округлица насеље у општини Сурдулица.

Власинско језеро, акумулационо језеро на југоистоку Србије у општини Сурдулица.

Власинско блато, некадашња тресава на месту данашњег Власинског језера.

Предео изузетних одлика Власина, Србија

Власинско блато

Власинско блато је некадашња тресава на месту данашњег Власинског језера, у котлини испод Чемерника, на надморској висини 1.204-1227 m.

Пре изградње бране на реци Власини, 1946 - 1949. године, на месту данашњег Власинског језера било је велико тресетиште, површине 10 km², са бројним подземним водама, обрасло трском и шеваром. Једна трећина Власинског блата била је под тресавом, док су остало биле ливаде. Већи део тресаве био је са источне стране, а ливаде са западне и биле су широке и до 400 m, а најмање сто метара, код Малог моста. Власинско блато било је дугачко 6,5 km, док је ширина је била различита. Најшире је било у јужном делу, код Промаје - 1,5 km, а најуже код Малог моста, око 400 m. Надморска висина Власинског блата била је од 1204 m, код Малог моста, до 1227 m код Промаје. Према Црквеној махали, у самом блату било је језерце 80 х 70 m, са дубином око 4 m, а код Малог моста било је мало језеро велике дубине.

За време обиласка српске војске у пограничним крајевима, краљ Милан Обреновић је 1885. године дошао на Власину, где је од пароха цркве Св. Илије на Власина Риду Томе Михајловића чуо причу о воденом бику у Власинском блату. Онда су војници, на краљев захтев, покушали да измере дубину језера код Малог моста. По каснијој пароховој причи, спуштен је конопац дужине 30 метара са везаним каменом, али дно није досегао. Отуда је у народу остала легенда од језеру без дна.

У народу Власине и Црне Траве тресава се назива „потресуља“, а места са житким блатом у њој где кључа вода „глобило“. Та тресава са великим бројем места на којима је просто кључала вода, и чија се дубина није знала, била је извориште реке Власине. У тресаву су се уливале и бројне речице и потоци са Чемерника, Колунице и Плане. На тресави је била развијена тресетна биљна заједница коју су чиниле: маховина тресетница, раставић, барски љутић, барска орхидеја, ветрогон (памучина), водени дубац, трава оштрица (острика) и росуља, а од дрвећа маљава бреза и патуљаста врба. Око тресаве и на власинским падинама расле су ливадске траве и биље, које су кошене. По изградњи језера и потапањем тресаве, поједини делови овог тресетног земљиста испливали су на површину, стварајући такозвана пловећа острва.

Како је дужина тресаве била преко пет километара, на њеном најужем делу, испод Власине Рида према Власини Стојковићевој, код Таџине махале, био је саграђен дрвени мост, такозвани Мали мост, преко кога се прелазило и воловском запрегом. Њиме је скраћен пут између четрдесетак власинских заселака. Мост је срушен када је почела да се пуни власинска акумулација.

Извор реке Власине у Власинском блату, обишавши овај крај 1885. године, Јован Цвијић је овако описао:

Вода нагомилана у жмиравцима и депресији Власинског блата, креће се подземно, можда онако као издан. Први млаз на површини или матица, који изгледа као просек кроз барску вегетацију јавља се између Страторије и Дугог Дела, па га нестане у жмиравцима, да се опет према Дугом Делу појави. Затим се средином и уз источну страну Блата издваја матица, као река, која је испрекидана све до Малог моста, одакле се зове Власина. Она кроз Блато мирно тече градећи безбројне завојке разбијајући се често о рукавце, који јој дају мрежаст изглед и проширујући се у бистрице.

Нестанском Власинског блата, власинском акумулацијом нарушен је биљни и животињски свет испод Чемерника. Нестало је биљака тресетница, нестале су многе птице мопчварице попут патака црнке ''Aythya nyroca'', црногрлог гњурца ''Podiceps nigricollis''... Поред њих, изградњом акумулације, уништено је последње гнездилиште сивог ждрала ''Grus grus '' у Србији и на Балкану. Неке од биљних врста одржале су се низводно од бране, на равном приобалном земљишту, и на тресетним острвима која плутају језером. Променила се и клима, постала је оштрија него што је била. Појединих зима леда на језеру био је и до једног метра дебљине. Данас се, понекад, у једном дану, на Власини смене три годишња доба.

У нешто мањем обиму од Власинског блата данас је тресава Блато, између заселака села Млачишта, у црнотравској општини, где извире речица Блато, да би се као Ракицка река улила у Голему реку.

У време Првог светског рата, 1917. године, при ослобођењу ових крајева, Власинско блато је прогутало готово целу једну бугарску коњичку јединицу, коју су српски ослободиоци потукли на чемерничкој висоравни Шанци и нагнали је у бег низ чемерничке падине. Ти војници нису знали да је зараван, која се указује пред њима, у ствари тресава.

Власинско језеро

Власинско језеро је акумулационо језеро на југоистоку Србије са површином од 15 km² и дубином до 35 m. Језеро се налази на подручју општине Сурдулица. Језеро се налази на 1.204 m (средњи ниво) надморске висине. На обалама језера смештена су три села: Власина Округлица, Власина Рид и Власина Стојковићева. Власинско језеро је образовано у раздобљу 1949—1954. године.

Еуксинско-колхијске широколисне шуме

Еуксинско-колхијске широколисне шуме су екорегион у оквиру биома широколисних и мешовитих шума умерених предела, који се географски простире дуж јужних обала Црног мора (од Бугарске до Абхазије). Вегетација овог региона је разноврсна и креће се од вегетације кишних шума умерених предела до вегетација приобалних шума, тресава и пешчаних дина. Прашуме које се налазе у оквиру овог региона центри су биодиверзитета, као и уточиште бројним угроженим животињским врстама. Еуксинско-колхијски екорегион сматра се угроженим, углавном услед исушивања водених станишта.

Овај екорегион се састоји из два подрегиона – еуксинског на западу, са мањом количином падавина, и колхијског на истоку, са много већом количином падавина (понекад и преко 4000 mm кишног талога годишње). Фитогеографска граница између ова два подрегиона је река Мелет у Турској.

Крупачко језеро

Крупачко језеро је ниска тресава у југоисточној Србији, богата разноврсним биљним и животињским светом.

Мочвара

Мочваре су водена станишта која обухватају плитке стајаће воде и тла натопљено најчешће слатком водом.

Мочвару као чест облик стајаћих вода треба разликовати од

а) локве, плитке удубине са водом која пресушује током сушног периода

б) баре, плитке водене масе којој Сунце допире до дна и одликује се бујним биљним растињем

в) језера, која на земљи настају тек након леденог доба и у правилу се разликује еуфотички и афотички слој.Мочваре се најчешће налазе у речним низинама или уз језера, односно у рељефним депресијама с интензивном вегетацијом. У мочварама се, за разлику од тресава, не ствара тресет.

Према пореклу и начину дотока воде мочваре се деле на:

ниске, које се „хране“ само изданском подземном водом; код ових мочвара, вегетацијски слој је дебљи

високе, које се „хране“ само површинском водом, практично једино атмосферским водама; овде је слој вегетације танак

мешовите, које се прихрањују из оба извора; овај тип је најчешћи.Исушивање мочвара врши се мелиорацијом помоћу дренажних канала и насипа.

То је животна околина у којем не расту стабла, понекад има грмља, а уопштено се ту налазе еколошке заједнице које успевају на мокром минералном па до органском тлу, а могу опстати само уз непрекидни вишак воде. Разграничење између мочвара и других типова биотопа није једноставно. Оне су међуоблик између других биотопа као што су тресетишта, водене површине које се исушују или мокре ливаде и грмишта.

Типичне биљне врсте су из родова Eupatorium и Lysimachia, као и неке друге биљне заједнице које су врло важне као „паша“ за лептире и друге инсекте.

Многе мочваре су угрожене или су у прошлом веку и раније потпуно исушене због потреба пољопривреде за обрадивим површинама или из здравствених разлога (маларија). У новије време је дошло до промене односа према мочварама. Схваћен је њихов значај као човекове животне средине, и чести су успешни напори за ренатурирањем тих подручја.

Национални паркови Србије

У Србији има пет националних паркова, као заштићена подручја од изузетног природног, али и културно-историјског значаја.

Национални паркови подразумевају један од највиших облика заштите животне средине. Заштита природе у Србији има дугу традицију. Први писани траг о томе се налази у Душановом законику (члан 123.) из 14. века, где се дефинише могућност и забрањује прекомерна сеча шума у тадашњем Српском царству. Својим укупним вредностима данас национални паркови надилазе границе Србије и укључени су у Европску федерацију националних паркова - EUROPARC.

Предео изузетних одлика Власина

Власинска висораван са језером је јединствени планински пејзаж, по много чему редак, интересантан и привлачан. Власинско језеро оивичава заталасана висораван у виду пространог зеленог ћилима ишараног ливадама, пашњацима и шумама које крију разноврстан биљни и животињски свет, док језеро надвисују планински масиви, на чијим падинама је груписано неколико власинских насеља између којих теку бистри и жуборни потоци и речице са шумовитим клисурама. Од планина које окружују језеро посебно се издвајају Чемерник и Варедник.

Власинско језеро се налази у југоисточној Србији на територији општине Сурдулица, удаљено 30 km од долине Јужне Мораве на западу и од југословенско-бугарске границе на југу.

Власинско језеро, једно од највећих и највиших језера у Србији, бисер је југоисточне Србије. Налазећи се на 1213 m н.в. и простирући се на површини од 16 km² највеће је и највише вештачко језеро у Србији. На месту где се у прошлости налазила тресава, позната као Власинско блато, са шеваром, трском и само местимичним воденим површинама и истицала река Власина, настало је данашње језеро у којем је негдашња тресава остала у виду тресетних острва. Језеро чија боја воде варира од од сиво плаве поред обале до затворено плаве на средини језера, са зеленим приобалним површинама даје посебан колоритет власинском пејзажу.

Приневска низија

Приневска низија (рус. Прине́вская низи́на) низијско је подручје у централним и западним деловима Лењинградске области на северозападу европског дела Руске Федерације и микроцелина знатно пространије Источноевропске равнице. Приневска низија простире се уз обе обале реке Неве и њене две најважније јужне притоке, Тосну и Ижору.

Површински рељеф Приневске низије последица је деловања глацијалне ерозије и карактеришу га бројне језерско-глацијалне терасе које се постепено спуштају идући ка Неви и њеним најважнијим притокама. У основи то је доста ниско и замочварено подручје са изванредно густом мрежом река и потока, а значајан део територије низије и данас карактеришу учестале поплаве.

Доминирају углавном травната подручја на северу и мочварна вегетација у јужним деловима низије. Шума, углавном четинарских, има само на крајњем истоку низије. Тла варирају од тресава до моћних подзола. На подручју низије налазе се значајне наслаге тресета. Највећи део територије је под утицајем људске активности готово у целости урбанизован.

На територији Приневске низије налазе се градови Санкт Петербург, Колпино, Отрадноје, Кировск, Тосно и бројна мања насеља.

Пчјовжа

Пчјовжа (рус. Пчёвжа) река је на северозападу европског дела Руске Федерације. Протиче преко територија Новгородске и Лењинградске области и десна је притока реке Волхов, те део басена реке Неве и Балтичког мора.

Река Пчјовжа свој ток започиње у изразито шумовитом подручју на североистоку Новгородске области, на подручју Љубитинског рејона. Укупна дужина водотока је 157 km, површина сливног подручја 1.970 km², а просечан проток на око 44 km узводно од ушћа је 12,2 m³/s. Најважније притоке су Рапља, Пожупинка, Солоница и Шуицкаја Дубња.

У горњем делу тока река је доста уска са ширином не већом од 8 метара, карактерише је брз и кривудав ток. Обале су доста ниске и замочварене, а у кориту је доста шљунковитог и стеновитог материјала. Због бројних тресава кроз које пролази вода је у том делу тока доста браонкаста.

Након што прими своју прву велику притоку Рапљу, река се шири до 40 метара, а брзина тока успорава. Обале су нешто издигнутије и обрасле су густим боровим шумама. У доњем делу тока поново тече преко мочварног и ниског земљишта.

Специјални резерват природе Крупачко блато

Крупачко блато је највећа ниска тресава у југоисточној Србији, налази се у источном делу пиротске котлине, на 400 метара надморске висине. Представља предео изузетне лепоте и јединствени екосистем разноврсног биљног и животинског света. Укупна дужина износи око 2500 м док је ширина променљива. Крупачко блато обилује бројним крашким изворима, како хладним тако и термалним.

Што се тиче биљне разноврсности на подручију резервата настањују га око 250 вртса биљака и поприличан број је под неком врстом законске заштите. Овај локалитет је један од неколоко у Србији у ком можете да нађете барску папрат (Thelypteris palustris).

На овом резервату могу се наћи и ретки припадници фауне зглавкара као што је водени паук. Водени паук проводи цео живот у води а припадник је (Аrgyroneta aquatica). Поред паука имамо и представника из реда одоната (Somatochlora flavomaculata).

Када већ причамо о ниској тресави морамо да поменемо и ихтиофауну међу којима су најзначајнији лињак (Tinca tinca), штука(Esox lucius)као и пијор(Phoxinus phoxinus). Пијор је тишичан представник вископланиских река и потока али у водома Крупачког Блата предстваља изолованом популацијом.

На овој ниској тресави налази се и право благо за орнитологе. За сада је забележено чак 76 врста птица. Ово подручје изузетних одлика је станиште малог корморана (Phalacrocorax pygmeus), букавца(Botaurus stellaris), чапљице(Ixobrychus minutus), жуте чапље(Ardeola ralloides), црвене чапље(Ardea purpurea), ибиса(Plegadis falcinellus).

Суковско језеро

Суковско језеро једна је од вештачких водених површина и јединствена тресава у сливу реке Нишаве, настала преграђивањем кратке притоке реке Јерме.

Черешно

Черешно (рус. Черешно) малено је слатководно ледничко језеро у централном делу Псковске области, на западу европског дела Руске Федерације. Налази се на крајњем југу Островског рејона, на неких 27 километара југоисточно од града Острова, односно на око 5 километара јужније од села Воронцово. Језеро се налази у ниском и јако замочвареном подручју познатом као Велика тресава (рус. Большой Мох).

Језеро је извориште реке Черјохе, десне притоке Великаје, и преко ње је повезан са басеном реке Нарве и Финским заливом Балтичког мора.

Акваторија језера обухвата површину од свега 0,39 км². Максималнаа дубина језера је до 8 метара, просечна око 4 метра. Површина језера при просечном водостају налази се на надморској висини од 79 метара.

Влажна станишта
Антропогена станишта

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.