Трачани

Трачани (лат. Thraci; ангрч. Θρᾷκες) су група индоевропских племена који су у антици населили источне, средње и јужне делове Балкана, као и неке делове источне Европе и Анадолије. Средиште им је било подручје данашње Бугарске.

Најпознатија трачка племена су Одризи, Трибали, Дачани, Мези, Беси, Гети и Сарди. Одризи су у 5. веку п. н. е. основали прву трачку државу на територији Тракије, а Дачани су у 1. веку п. н. е. створили моћну државу на територији данашње Румуније. Та земља је касније постала римска провинција Дакија.

Trak peltasta
Трачански војник
Sofia - Unique Tracian Helmet from Bronze and Silver
Трачки шлем од бронзе и сребра - 4 век пре наше ере.

Општи опис

У земљама испод Карпата, где му је била прадомовина, трачки народ је живео сточарским животом. Као што сведочи разглоб трачких личних имена, коњ је у народном животу имао исто тако важну улогу као код Грка и Арја. Кад су као освајачи дошли на Балканско полуострво, затекли су по језику и крви сродна фрижанско-мизијска племена; али се ускоро име почело употребљавати колективно од Босфора до Струме. Пошто се нису могли мерити са осталим поморским народима, држали су се копна, иако им се име пренело и на нека острва Егејског мора, Самос и Самотраку и на северни део мора (грч. Ορηίκος ποντος, Θρᾳκια θάλασσα).

Трачани су остали у новој домовини, као што су дошли, пастири и ратници, док су њихови сродници, фрижанско-мизијска племена, дошавши у додир с просвећеним народима са југа (Хеленима и Феничанима), па, потпавши под њихов утицај, стајали на вишем културном ступњу, у својим рукама имали земљорадњу, рударство, занатство и трговину. Супротност се између двеју ових племенских група се огледа и у митолошким творевинама, сваке понаособ: фрижанско-мизијска племена из Егејског приморја, по својим митовима и по својем оргијастичком култу природе и природног живота, стоје у тесној вези са азијским сродницима, и преко њих с културним истоком; трачки пак митови више наликују, сроднији су с митовима северних, нарочито германских народа. То што је Хомер[1] у погледу ратне опреме и материјалне културе описивао Трачане као Ахајце, многима је било необично, па су мислили, да су онај напредак постигли под феничанским утицајем у доба када су Феничани били главни носиоци културе на обалама Средоземног мора. Кад су Феничани морали своје место да уступе Хеленима, Трачани су се тобоже вратили старом варварству. У ствари то није било тако, јер су трачка племена, у земљама удаљенијим од мора, имала увек културу на врло високом ступњу, с главним обележјима старе индоевропске културе. На вишем ступњу културе су били само приморска племена фрижанска — Хомерови Трачани грч. καἰ ὲξοχήν.

Трачанин се нерадо бавио тешким пословима. Позив му је био рат, брига — коњ, уживање — лов. Поданицима је требало радити земљу, занате и све ниже послове. Само синови Марсови су били племенити (γηνέσιοι, трач. ζιβυθίδες). Херодот[2] вели: Најслађи им живот беше у рату и да плене, управо не радити ништа пристојно и достојно, мало часно тежачке послове радити. У овом погледу, Трачанин је много личио на Бастарна или старога Германца. Одриски кнезови живели су углавном од експлоатације својих поданика. Како је било стање ствари у Тракији, најбоље се види из оних сеоба у Малу Азију: племенске борбе и међусебице, освајачки и утамањивачки ратови никако нису престајали, па зато није било могућности за напредак и развитак културни ма у ком погледу.

Трачани у ширем смислу

Стари народи су имали обичај по себи најближем племену именовати сва друга сродна племена, по језику, обичајима. Тако су Ромејима сви западњаци били Франци, Грцима сви Словени Трачани, необразованом кнезу Милошу, по казивању бискупа Ивана Антуновића, сви преко Саве и Дунава Швабе... Херодот је о Трачанима записао: „Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа — по мом мишљењу... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему код свих исти...” Георгије Гемистос Плетон на сахрани Јелени Драгаш њу, иако је Српкиња родом назива Трачанком,[3] а из говора се види да под Трачанима мисли на Словене јер их смешта на простор где и данас живе. Плетон их смешта и у дубоку старину па сматра да су Грци много тога од Трачана примили (култура). Такво је било владајуће мишљење о Илиро-Трачанима као Словенима и код далматинске интелигенције (Винко Прибојевић, Орбини... све до Људевита Гаја) у разна времена, а Тома Архиђакон поистовечује Готе и Словена (Gothi qou est Sclavi).

Види још

Референце

  1. ^ Хомер: Илијада, књига X. (око 800 п. н. е.)
  2. ^ Херодот: Историја (приповедање), књига V. (око 440 п. н. е.)
  3. ^ Анастасијевић, Драгутин (2004). Српкиња византијска царица pp. 82., 83. Београд: Свет књиге.

Извори

  • Thomas Hoving, et al. (1977): The Thracians; The Metropolitan Museum of Art Bulletin, New Series, Vol. 35, No. 1, New York
  • Срејовић, Драгослав (2002). Илири и Трачани. Београд: Српска књижевна задруга. ISBN 978-86-379-0755-8.

Спољашње везе

Абдера

Абдера (грч. Άβδηρα) општина је у Грчкој. По подацима из 2011. године број становника у општини је био 19.005.

Абдера је била антички грчки град и пристаниште на Егејском мору у Тракији. Налазила се недалеко од ушћа реке Нестос у Егејско море, наспрам острва Тасоса. Место се налази на координатама 40°57′СГШ 24°59′ИГД. Савремена општина Абдера или Авдира има 3.917 становника (2001.).

У Абдери су рођени Демокрит и Протагора.

Абдера се налазила на надморској висини од 58 m.

По легенди град је основао Херакле. У стварности Абдеру су основали око 654. године п. н. е. колонисти из јонског града Клазомене (Κλαζομεναί) у нади да ће им добар положај омогућити трговину са Трачанима. Међутим, Трачани су после неког времена уништили град. По подацима из Херодотове историје оснивач града се звао Тимезије. Око 440. п. н. е. Абдера је поново насељена Јоњанима, али овог пута са Теоса који су дошли у Абдеру бежећи од Харпага који им је заузео тврђаву.

Због трговине са Трачанима град се брзо развијао и богатио. У V веку п. н. е. град је био значајна чланица Делског савеза. Међутим, почетком IV века п. н. е. Трачани су опет почели да нападају град. Њихове најезде довеле су до смањења значаја Абдере. Године 355. п. н. е. град улази у састав Античке Македоније и потом нестаје са историјских мапа.

Абдера је била позната по томе што се у њој одмарала Ксерксова војска (480. године п. н. е.) која је кренула да освоји Хеладу.

Наводна ограниченост његових становника постала је пословична па се назив абдерићанин употребљава као синоним за ограниченог малограђанина.

Сада се у близини Абдере налази грчко насеље Авдира.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Бугари

Бугари (буг. българи) су јужнословенски народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно око 7 милиона, а највише у Бугарској, око 6 милиона.

Бугарска

Бугарска (буг. България, тр. Bǎlgariya), званично Република Бугарска (буг. Република България, тр. Republika Bǎlgariya), држава је у југоисточној Европи. Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Са територијом од 110.994 km2 (42.855 sq mi), Бугарска је 16. по реду највећих европских држава.

Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.

Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.

Популација Бугарске од 7,2 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.

Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.

Дачани

Дачани или, по традиционалном латинском изговору Даци (Daci; антички грчки: Δάκοι, Δάοι, Δάκαι), су Трачка племена настањена претежно на подручју данашњих држава Румунија и Молдавија. Дачани, заједно са осталим Трачанима, припадају трачко-илирској грани Индоевропљана. Савремени Молдавци и Румуни њиховог су порекла. Подручје старе Дакије било је пространије од данашње Румуније. Разна дачка племена ујединила су се око 60. п. н. е. Рим ово подручје осваја од 101—107. године, у доба цара Трајана, који је водио два дачка рата: Први дачки рат и Други дачки рат.

Драгослав Срејовић

Драгослав Срејовић (Крагујевац, 8. октобар 1931 — Београд, 29. новембар 1996) је био српски археолог, културни антрополог, професор Универзитета и академик.

Историја Србије у старом веку

У античком периоду територију данашње Србије насељавало је неколико индоевропских народа - Илири, Трачани, Дачани, Келти, Римљани и Сармати.

Краљеви Битиније

Следи списак краљева Битиније.

Ксенофан

Ксенофан (грч. Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, Колофон (западна Анатолија), око 565. п. н. е. - Елеја (јужна Италија), око 470. п. н. е.) је био грчки песник и филозоф.

Традиција каже да је, након што је истеран из свог дома, вероватно услед победе Персијанаца, следећих 67 година живео као лутајући песник и филозоф. Његов познати ученик био је Парменид, који је наставио његово учење. Био је нетрпељив према лажним вредностима, луксузу и људској похлепи, и у својим је песмама критиковао друштво. Критиковао је Хомера и Хесиода зато што су боговима приписивали пороке и криминалне особине.

Држећи да нема сигурног знања о боговима или било чему другом, Ксенофан је истакао да људи креирају богове према сопственој слици, као што би животиње правиле богове према својим ликовима када би могле да цртају.

То, међутим, није исправно, јер се Бог не помера с места на место, нити има чулне органе или било какву физичку форму. Он је непокретан, неизменљив, свезнајући, хомоген, и влада свиме што постоји. Он је, по свему судећи, јединство целог универзума и његов владајући дух.

Ако поглед захтева и идентитет Бога и природе, то води до даљег закључка да су промена и покрет у универзуму на неки начин и у некој мери илузорни. Тај закључак сврстава Ксенофана међу претке елејске школе, где га смешта и традиција.

За филозофију бића припремио је земљиште Ксенофан, кад је Кир покорио Јоњане, год. 540. п. н. е. Ксенофан је оставио своју отаџбину, па се, као што сам каже, потуцао од града до града и ради насушног хлеба читао туђе и своје песме. Он је, дакле, најранији софист. После различних путовања, овај стари Одисеј настанио се најзад у граду Елеји, фокејској насеобини на луканској обали, и ту основао елејску школу, и тако постао мост између милетске космологије и елејске филозофије бића, којој су утрли пут питагорејци својим математичким формализмом и подизањем начела броја на висину врховне космичке суштине. Осим елегија, испевао је и две историјско-епске песме: у првој је опевао оснивање свога Колофона, а у другој оснивање Елеје (D. L. IX 20). Он је, дакле, први Хелен који приказује историју свога времена.

Док су јонски космолози писали у прози, он је први мислилац који је у службу филозофије ставио песнички облик, па је у својој филозофској песми „Ο природи“, у песничком духу, изложио своје схватање ο суштини божанства и његову односу према свету и цео шарени свет пречистио у јединство, чистоту и постојан природни поредак. У филозофски агресивним „Ругалицама“, које можда нису посебна песма него део његове филозофске песме, филозофска мисао први пут устаје против целокупне епске слике света: „Све су то боговима приденули Хомер и Хесиод што год је у људи срамота и прекор: да краду, да чине блуд и једни друге да варају“ (фрг. 11). Али није реч само ο пороцима богова него и ο лажности целокупног антропоморфног и антропопатског политеизма: „Али људи мисле да се богови рађају, да имају њихову ношњу, говор и обичаје“ (фрг. 14). Ксенофан поставља даље питање: како су људи дошли до таква лажног схватања богова? И одговара колико генијално толико и просто: нису људи творевина богова, него су богови творевина људи, који сматрају да су богови рођени као и они сами, па зато у њих уносе своја осећања, свој облик и глас: „Али да руке имају говеда и коњи, па кад би хтели да сликају рукама и да творе дела као људи, сликали би ликове богова и давали им тело онакво какво већ сами имају: коњи коњско, а говеда говеђе. Етиопљани тврде за своје богове да су тупоноси и црни, а Трачани за своје да су плавооки и црвенокоси“ (фрг. 15 и 16). Своју мисао ο богу исказао је Ксенофан овако: „ Један је бог, а међу боговима и људима највећи, не личи на људе ни ликом ни умом. Сав види, сав умује, сав чује. Α без напрезања све потреса снагом свога духа. Увек остаје на истом месту, не крећући се: и не доликује му да иде час амо час тамо“ (фрг-и 23—26).

Тиме што јс божанство очистио од људске и сувише људске и земаљске пластике и дао му пластику космичку, Ксенофан је дао пресудан подстицај целом етичко-реформаторском покрету досократских мислилаца. Ксенофан је монотеист, али његов монотеизам у ствари је пантеизам, јер сам каже да је бог „једно и све“ (фр. Α 31). Узрок је свега бог, али он је непроменљив. Тиме Ксенофан долази у супротност с Милећанима. који су истицали баш променљивост прасупстанције као узрока свега. Настаје питање како се може схватити мењање појединих ствари ако се не мења праузрок свега. Ту се јављају два мотива филозофског мишљења: један истиче мењање појединих ствари, а други непроменљивост њихова узрока. Како их није могла помирити, хеленска филозофска мисао даље је оделито развила и један и други мотив: први Хераклит, а други елејска школа.

Курган (хумке)

Курган је тип земљаног надгробних споменика, хумке која се подједнако може наћи у свим културама и на свим континентима, осим Аустралије и Антарктика. Најчешће се у центру кургана налази један или више гробова из прошлости, или гроб једне угледне личности (племенског вође, ратника), али има и мноштво других врста хумки (нпр. тумул, тел, громила) које се одликују посебним структурним карактеристикама или имају специфичну намену (нпр. само за осматрање, сакрално-обредне сврхе итд.).

Кургани одликују праисторијске (нпр. скити, келти, Пазирик култура, сармати) и нешто касније културе (нпр. трачани, готи, викинзи, кумани).

Максимин Трачанин

Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus; рођен око 173. године, умро 238. године), познат под именом Максимин Трачанин или Максимин I, био је римски цар од 235. до 238. године.

Максимин Трачанин био је први варварин који је постао римски цар. То је први цар који никада није крочио у Рим. Он је био први од такозваних војничких царева 3. века.

Максимин је рођен у Тракији или Горњој Мезији или пак Доњој Мезији. Његов отац је био Гот, а мајка Аланка. Наводно је био дивовске грађе и веома јак. Прикључио се војсци током владавине Септимија Севера, али све до владавине Александра Севера он није заузимао важније положаје у војсци.

Када је су побуњени војници из Паноније убили Александра Севера у Мајнцу 235. године, за цара је извикан Максимин. Избор војске потврдио је сенат. Одмах потом дошло је до покушаја узурпације Квартина у Месопотамији, али је тај устанак брзо пропао.

Максимин није волео племство и био је веома неповерљив према могућим завереницима. И заиста, неколико завера против Максимина је било организовано. Те завере су предводили утицајни сенатори или људи блиски породици погинулог цара.

Максимин је одустао од Александрове политике према хришћанству. Прогањао је хришћане немилосрдно, а двојица римских епископа су погинули мученичком смрћу.

Максимин је ратовао против Алемана, и успео је да их победи упркос великим римским жртвама. Победа је извојевана у данашњој немачкој покрајини Баден-Виртемберг. После победе Максимин се прозвао Germanicus Maximus, а свог сина Максима је подигао у ранг цезара и предводника омладине. Затим је Максимин отишао у зимски логор у Сирмију, и одатле ратовао против Дачана и Сармата који су угрожавали римску границу.

Максимин је удвостручио плате својим војницима. То је тражило повећање пореза, што је изазвало отпоре и побуне становништва. Почетком 238. године у Африци дошло је до побуне неких локалних земљопоседника и убрзо се устанак проширио на читаву провинцију. Устаници су за прогласили управника те провинције, Гордијана I и његовог сина Гордијана II за цареве. Сенат је одмах подржао њихов избор, али када је устанак пропао сенат је изабрао двојицу царева Пупијена и Балбина. У Риму је било присталица и Гордијана III, унука Гордијана I.

Максимин је кренуо на Рим, али његове трупе, рђаво храњене и мучене болестима, код Аквилеје су се побуниле. Преторијанска гарда је убила цара у војничком логору, као и његовог сина. Максимину је глава одсечена. Сенат је изабрао тринаестогодишњег Гордијана III за римског цара.

Орфеј

Орфеј (старогрчки: Όρφεύς, Orpheus) је био чувени трачки свирач и песник из грчке митологије.

У старијим верзијама мита отац му је био Трачанин Еагар, а мајка је непозната, а касније се као његови родитељи помињу Аполон и једна од Муза (Клио, Калиопа или Полихимнија). По предању, Аполон му је подарио лиру са седам жица, којој је Орфеј додао још две да би их било колико и муза. Свирању су га учили Аполон или Калиопа.

Снага Орфејеве музике била је чудотворна. Док је певао, јата птица кружила су изнад његове главе, рибе су искакале из мора, реке су заустављале своје токове, стење је подрхтавало, дрвеће му је прилазило да га заштити од сунца, а све животиње су се сакупљале крај његових ногу. Мелодија Орфејеве лире превела је и дивље храстове из Пијерије у Тракију, господарила је ветровима и топила је снег на високим планинама.

Придружио се Аргонаутима, увесељавао их је и бодрио својом музиком. Био је ожењен нимфом Еуридиком, али је она убрзо умрла. После неуспешног покушаја да је врати (Орфеј и Еуридика), одбијао је љубав жена. Установио је тзв. орфичке мистерије у којима жене нису учествовале. Према најпознатијем предању, растргле су га трачке жене.

Сматран је и зачетником земљорадње, медицине, писма и других корисних знања.

Пеонија

Пајонија или Пеонија (грч. Παιονία), односно Пајонци (старогрчки Παίονες) је у антици био назив за земљу и народ који је живео у Тракији. У класичном периоду Пајонија је укључивала целу долину Аксиоса (Вардара) и околна подручја, што укључује данашњу грчку регију Македонију, највећи део Северне Македоније, и мањи део западне Бугарске.

Била је смештена северно од древне Македоније (што отприлике одговара данашњој грчкој области) и јужно од Дарданије (што одговара савременом Косову). На истоку су живели Трачани, а на западу Илири.

Соколарство

Соколарство је лов помоћу соколова и сродних птица грабљивица (јастреб, кобац, орао) и дресирање птица за лов. Ова врста лова стара је и распрострањена готово по целом свету. Познају га Трачани, Римљани, Јапанци, Кинези, Киргизи, Монголи (Марко Поло у опису једног лова у Азији тврди да је учествовало 10.000 соколара), Индуси и др. народи. У Европи (Француска, Италија, Немачка, Холандија и др.) соколарство је уз лов са гепардима, норочито омиљен у средњем веку.

Соколарство је било познато и код Јужних Славена (владари и високи феудалци имају дворске соколаре). Краљ Сицилије Фридрих II написао је о соколарству Трактат у умећу лова са птицама. Призори из лова са соколовима честа су тема у ликовној уметности.

Спартак

Спартак (грч. Σπάρτακος, Спартакос; лат. Spartacus, Спартакус) (111. п. н. е. - 71. п. н. е.) је био вођа устанка римских робова, познатијег као Спартаков устанак.

Рођен је као слободни Трачанин 111. п. н. е. Служио је у римској војци, али је дезертирао и организовао разбојничку групу. Касније је пао у заробљеништво и због своје тјелесне снаге продат гладијаторском кампу Лентула Батијата у Капуи.

Побјегао је 73. п. н. е. заједно са још 70 гладијатора укравши притом и кола пуна оружја. Заједно са њима прави камп на планини Везув код Напуља. У то вријеме побуне међу робовима су избијале на све стране и Сенат је послао претора, неискусног Клаудија Глабера против Спартакових устаника који су тада бројали око 3.000 људи. Клаудије је мислио да држи Спартака у шаци на Везуву, али устаници су се спустили конопцима низ литицу са друге стране планине, и пришли римској војсци са бока, приређујући им изненадни напад. Пошто нису направили камп, Римљани су спавали на отвореном и скоро сви су са лакоћом побијени укључујући и Глабера. Послије ове побједе, многи одбјегли робови жељели су да се придруже Спартаку, који се упутио га Алпима у жељи да побјегне из Италије, али Гали и Германи које је предводио његов помоћник Крикс, хтјели су да остану и да пљачкају и напустили су Спартака који је остао у Италији.

Спартак је 72. п. н. е. подигао војску од 70.000 робова, углавном из руралних области. Забринути Сенат послао је два конзула Гелија Публиколу и Корнелија Лентулу Клодијана, сваког са по двије легије. Гали и Германи које је предводио Крикс су поражени, а он је погинуо. Спартак је побиједио Лентулу, а затим и Публиколу. Након тога се пробио све до Алпа, али су Гали и Германи поново одбили да иду, па се Спартак вратио у јужну Италију у нади да ће се пребацити бродовима на Сицилију.

У јесен Сенат одлучује да покрене нови напад са Марком Лицинијем Красом, најбогатијим човјеком у Риму, додјеливши му заповједништво над читавом римском војском у Италији. Крас је напао Спартака који се повукао у Регујум (данашњи Ређо ди Калабрија) и покуђао да пређе на Сицилију, али су га сицилијански пирати издали. У међувремену Сенат је позвао Помпеја и његове легије из Хиспаније које су започеле пут копном. Луције Лициније Лукул угњездио се у Бриндизијуму, у „штикли“ Италије са легијама из Македоније. Када је Спартак коначно пробио пут из врха, није могао да уђе у Брзидијум због Лукуле.

Спартак је кренуо ка сјеверу 71. п. н. е. Неки од Гала и Германа су се поново одвојили. Робови су добили још једно мању побједу, прије него што су Красове трупе успјеле да их потуку на југу Италије код ријеке Силаријус. Вјерује се да је Спартак погинуо у тој бици. Било је превише лешева и није пронађен. На путу од Капуе до Рима разапето је око 6.000 робова. Око 5.000 робова је успјело побјећи, али су их пресреле и заробиле Помпејеве легије на повратку из Хиспаније.

Спартак је као најпознатије вођа устанака робова у старом вијеку, односно у класичној антици, у каснијим периодима постао симбол борбе против ропства и угњетавања те је постао својевстан архетип револуционара. То је поготово био случај у комунистичким државама, укључујући и бившу Југославију, у којима су бројне институције носиле његово име.

Тракија

Тракија (грч. Θράκη [Thrákē]; буг. Тракия [Trakiya]; лат. Thracia или Threcia; тур. Trakya) је историјска и географска област на крајњем југоисточном делу Балканског полуострва. Област Тракије је због свог доброг саобраћајног положаја имала веома нестабилну историју, па је и данас подељена између три државе: Грчке, Турске и Бугарске. Турци ову област зову и Румелијом.

У антици, се ова област називала Европа, пре него што је термин проширен тако да описује целокупан континент. Име Тракија потиче од Трачана, античког индоевропског народа који је насељавао Јужну Европу.

Трачани у Источном римском царству

На простору северног Балкана који је почев од краја 1. века под римском влашћу, Трачани су представљали аутохтону популацију. Насељавали су просторе између планине Балкан и доњег тока Дунава (Истар), граничећи се са Илирима на западу и с Дачанима на североистоку. Делили су се на многобројна племена, од којих су Беси (или барем њихово име) опстали до позног Римског царства. Пошто су потпали под Римљане, Трачани су као и остали покорени народи били захваћени процесом романизације, а делимице и хеленизације. Међутим, у руралним крајевима становништво је задржало свој језик (који се још у 6. веку звао језиком Бесâ), а до 5. века и стару религију. Током 4. и 5. века станиште Трачана нашло се на удару разних варварских народа. Неки од тих народа произведени су у федерате, те им је као таквима дато одобрење да се населе овде. Мешањем аутохтоног становништва с Германима, Аланима, Сарматима и осталим придошлицама, етничка слика ових предела постала је још сложенија. Трачани су активно учествовали у политичком животу током 5-6. века. Теофан експлицитно назива цареве Лава I, Јустина II и Тиберија II Трачанима по пореклу. Као етноним, термин Трачанин (неретко везиван и за Илире) коришћен је у византијским изворима до почетка 7. века, а доцније се свео на архаизам. Међутим, опстао је у административној номенклатури у виду назива двеју управних јединица: провинције Тракије и тракезијске теме, прозване по трупама досељеним из Тракије.

Трачка гробница у Казанлаку

Трачка гробница у Казанлаку је засвођена гробница од цигле у облику кошнице (tholos) у близини града Казанлака у централној Бугарској. Гробница је откривена 1944. године, али је била опљачкана веч за време Антике.

Гробница је део велике трачке некрополе. Чине је узани ходник и округла одаја за сахрањивање, обоје украшени муралима који представљају трачки пар у време ритуалне погребне свечаности. Споменик датира из 4. века п.н.е.-3. века п.н.е. и налази се на листи УНЕСКО-ве заштићене Светске баштине од 1979. Фреске су познате по изванредним коњима и нарочито по гесту растанка: пар који седи држи се за ручне зглобове у тренутку нежности. Ова слика је најбоље сачувано ремек-дело из хеленистичког периода на територији Бугарске. Фреска са гробнице била је и на бугарском новцу за 50 центи.Гробница се налази близу старог трачког главног града Сеутополиса. Гробница је део Долине трачких владара.

Трачки језик

Трачки језик спада у групу изумрлих индоевропских језика, за који савремена лингвистика још није успела да дâ прецизнију дефиницију. Углавном је познат само по личним и племенским именима, географским називима и неколико глоса. Услед размене утицаја са суседним народа (пре свега Грка и Македонаца), временом се у њему нашао знатан број позајмљеница. Упркос предрасудама античких писаца који наводе да су Трачани коришћење писма сматрали срамотним, археолошки налази показали су да су исти почев од 5. века п. н. е. користили грчко писмо, и то атичко-јонски алфабет.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.