Травунија

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита,[1] који је Травунију описао као једну од српских области:

„Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.[2]

Кнежевина Травунија
Dalmatian principalities, 9th century

Травунија у 9. веку
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Политика
Облик државе Кнежевина
 — Кнез
Историја
Историјско доба Средњи век
 — Оснивање 9. век
 — Укидање 12. век
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Simple Labarum.svg Византија Дукља Serbian Kingdom under King Constantine Bodin-sr.svg
Central and Eastern Europe around 950 AD.png Кнежевина Србија Рашка Serbia under Stefan Nemanja and Stefan the First-Crowned.jpg

Границе и градови у Травунији

Serb lands in the 9th century
Српске земље у 9. веку
Serbien 9.Jhd
Српске области и градови у 9. и 10. веку
Serb lands in the 10th century (sr)
Српске земље у 10. веку

Травунија се простирала од Дубровника до Бока Которске. На северозападу се граничила са Захумљем, на југоистоку са Дукљом, док јој је северни сусед била главна српска област Србија. У њој су се налазили утврђени градови:

Прошлост Травуније

Од свог самог настанка владари Травуније били су потчињени врховном кнезу (архонту) свих Срба на Балкану кнезу Србије из породице Властимировића. Смрћу Часлава Клонимировића нестаје јединствене српске државе, а српске области, међу којима је и Травунија, подпадају под византијску власт и постају њени вазали. Дукљански владар Стефан Војислав након победе над Византијом у бици код Бара 1042. године, проширује своју власт на Травунију и Захумље. Када је Дукља 1077. године постала прва српска краљевина, у њеном саставу се налазила и Травунија, која након распада Дукље улази у састав Србије под Немањићима.

У повељама Немањића

  • У повељи краља Стефана Радoслава Дубровчанима у титулатури се наводи: "Стефан... вѣрньі краль всѣхь рашькихь земль и тревуниискиихь..."[3]
  • У повељи краља Стефана Владислава Дубровчанима у титулатури се наводи: "...Стефань Владиславь с помокию Божиовь краль всѣхь рашкихь земль и Диоклитие и Дальмацие и Тровоуние и Захльмѥ..."[4]

Владари Травуније

Извори

  1. ^ Moravcsik 1967.
  2. ^ Ферјанчић 1959, стр. 61-63.
  3. ^ Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, Београд 1929, стр. 11
  4. ^ С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, стр. 138

Извори и литература

Извори

Литература

Белоје

Белоје или Велоје (Βελάης) је био српски жупан Травуније, који је владао почетком IX века, а наследио га је син Крајина, који је од свог таста, кнеза Властимира, добио титулу кнеза.

Он је први познати владар Травуније, а једино његово помињање, у историјским изворима, налази се у делу „О управљању Царством“, византијског цара Константина VII Порфирогенита (913—959).

Босански вилајет

Босански вилајет је бивша покрајина Османског царства. Основан је 1867. године након велике територијалне реорганизације османске државе. Званично је постојао све до аустроугарске анексије 1908. године, а фактички свега 11 година, до окупације 1878. Прије оснивања вилајета, највећи дио овог простора је припадао Босанском ејалету (пашалуку).

Властимир

Властимир (грч. Βλαστίμηρος, пре око 805. године — око 851. године) први је српски кнез (архонт) о коме постоји више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836—852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност.Према писању Константина VII Порфирогенита после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (грч. Μουντιμηρος), Стројимир (грч. Στροίμηρος) и Гојник (грч. Γοίνικος). У то време у Бугарској на власт долази архонт Михаило Борис који је желео да се освети за пораз свог оца Пресијама. Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852 године. Због овог записа Константина VII Порфирогенита се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав. На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племена и цар Теофило му је признао државну независност.

Драгимир

Драгимир или Драгомир био је српски владар Травуније и Захумља из династије Војислављевића с почетка 11. века, односно око 1000. до 1018. године. Био је син кнеза Хвалимира, владара Травуније и првог познатог владара династије Војислављевића. Оженио је кћерку рашког жупана Љутомира. Са њом је имао сина Стефан Војислава који га је наследио. Једини сачувани средњовековни извор који помиње владара Драгимира је Љетопис попа Дукљанина, у поглављима 34-37. Године 1009. или 1010. бугарски цар Самуило окупирао је Драгимирове земље, заједно са Дукљом, делом Босне и Рашке Драгимир се повлачи пред бугарском војском у планине, али је убрзо у преговорима са царем Самуилом добија да управља Травунијом и Захумљем као његов вазал. Самуило је претходно направио сличан договор у Дукљи са Јованом Владимиром, сином и наследником његовог брата Петрислава. Владимир је убијен у 1016. године од стране Самуиловог наследника Јована Владислава, последњег владара Првог бугарског царства, који је и сам убрзо убијен крајем 1017. године. У првој половини 1018, Драгимир је крено у Дукљу у пратњи својих војника са намером да преузме власт након смрти његовог братанића Јована Владимира. Када је дошао у Котор, становници овог града припремили су гозбу за њега на малом острву у Боки Которској. Драгимир је отишао тамо са само неколико својих људи, који нису могли да га бране од Которани, који су га на превару убили. Након тога, његови војници вратили су се у Травунију. Када је Драгимирова жена чула за то, одмах се повукла у свој родни крај. Врати се код свог оца и нађе га мртвог, па са мајком оде у Босну код својих ујака. На путу на месту које се зове Брусно у Босни родила је Стефана Војислава. Драгимиров син Стефан Војислав постао је владар Дукље у 1018. године.

Дринска бановина

Дринска бановина је била бановина Краљевине Југославије између 1929. и 1941, а такође и бановина Недићеве Србије 1941. Њено седиште је било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или географским границама.

Зворнички санџак

Зворнички санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору доњег Подриња и околине. Основан је између 1478. и 1483. године од дијелова Смедеревског санџака са обје стране Дрине. Након османског освајања Сребреничке бановине 1512. године, њена територија је припојена Зворничком санџаку. Првобитно сједиште санџака је било у Зворнику, а касније у Тузли.

У почетку је био дио Румелијског пашалука, потом Будимског, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Зетска бановина

Зетска бановина је била бановина (покрајина, регија) у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. године.

Источна Херцеговина

Источна Херцеговина је географска област која се простире између Западне Херцеговине на западу, од које је дијели ријека Неретва, Старе Херцеговине на истоку, и Приморја на југу. Ова регија представља територију источне обале ријеке Неретве централног дијела Херцеговине. Културни и економски центар ове микрорегије је Требиње. У средњем вијеку је на овом простору постојала област Травунија.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Крајина (владар Травуније)

Крајина (Κραινα) је био српски владар, који је са титулама жупана и кнеза владао Травунијом средином IX века, а на престолу је наследио свог оца Белоја. Једини историјски извор који га помиње је дело „О управљању Царством“, византијског цара Константина VII Порфирогенита (913—959).

Он се, око 847/848. године, оженио племкињом непознатог имена, која је била ћерка, тадашњег кнеза Србије, Властимира. Овим браком, Крајина је од свог таста добио титулу кнеза и самосталност, али се сматра да је и даље признавао врховну власт кнеза Србије.

У браку са Властимировом ћерком добио је сина Хвалимира, који га је касније наследио.

Петар Гојниковић

Петар Гојниковић (између 843. и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Српске земље у раном средњем веку

Појам Српске земље у раном средњем веку обухвата историју српских земаља током раног средњег века, у ширем временском распону од 6. до 12. века.

Српско приморје

Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima), је назив за историјске области у јужној и средњој Далмацији, које су током средњовековног раздобља улазиле у састав српских земаља.

Травуњани

Травуњани су били становници српске средњовековне области Травуније, којом је владала кнежевска династија Белојевића. Заједно са осталим српским обласним скупинама: Дукљанима, Захумљанима и Неретљанима, настањивали су Поморску земљу, односно приморски део српских земаља, у који су поред Травуније спадале и области: Дукље, Захумља и Неретљанске кнежевине. Тадашњи опсег српског етничког простора потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

Хвалимир (кнез Травуније)

Хвалимир (Φαλιμέρης) је био кнез Травуније, који је владао током друге половине IX века.

Био је син Крајине (син Белоја који је владао облашћу између дубровачког залеђа и Боке Которске са центром у данашњем Требињу) и кћерке кнеза Србије Властимира, међу којима је склопљен брак пре средине IX века. Хвалимир је наследио свог оца на месту кнеза Травуније, а њега је наследио син Чучимир. Обојица су познати само по имену и помиње их само византијски цар Константин Порфирогенит у свом делу „О управљању Царством“.

Херцеговачки пашалук

Херцеговачки пашалук (ејалет) је био османска провинција од 1833. до 1851. године. Задња престоница му је био Мостар.

Херцеговачки санџак

Херцеговачки санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору Херцеговине од 1481. до 1833. и од 1851. до 1878. године. Између та два периода (од 1833. до 1851) овај санџак је био уздигнут је у покрајину првог нивоа, Херцеговачки пашалук (ејалет).

Првобитно сједиште Херцеговачког санџака је било у Фочи, а први херцеговачки санџак-бег је био Хамза-бег. Главни град је касније помјерен у Пљевља (ранији назив Брезница). Херцеговачки санџак у почетку био дио Румелијског пашалука, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Чучимир

Чучимир (грч. Τζουτζημέρης) је био српски кнез Травуније, који је владао током прве половине X века.

Био је унук Крајине (сина Белоја који је владао облашћу између дубровачког залеђа и Боке Которске са центром у данашњем Требињу) и кћерке кнеза Србије Властимира, међу којима је склопљен брак пре средине IX века. Наследио је свог оца Хвалимира на месту кнеза Травуније, а обојица су познати само по имену и помиње их само византијски цар Константин Порфирогенит у свом делу „О управљању Царством“.

7—12. век
12—14. век
14—15. век

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.