Тофу

Тофу (од јапанске речи  豆腐, tōfu  = згрушавање зрна[1]) је високопротеински прехрамбени производ добијен згрушавањем протеина у сојином млеку. Вековима је главни састојак исхране у многим азијским културама које, по статистикама, имају најмању стопу оболевања и смртности од рака и срчаних обољења.[2] Верује се да тофу потиче из времена кинеске династије Хан (206. п. н. е. — 220. н. е.), а у савремено доба је важан извор протеина у кухињи источне и југоисточне Азије.[3]

Много је врста тофуа и начина његове припреме. Тофу се може припремати пржењем на врелом уљу, печењем на роштиљу, кувањем, динстањем, а може се послужити и сиров.[4][5] Тофу (називан и сурутком, а у Кини дофу) је често упоређиван са сиром, делом због исте технике која се користи у справљању ова два продукта.[6] Од осталих популарних врста тофуа издвајају се свилени тофу (не треба га мешати са меким), димљени тофу, пржени тофу-бургери и котлети, ферментисани тофу, трајни тофу и тофу са роштиља.[7][8]

За разлику од других протеинских производа, тофу уопште нема холестерола,[9], али је проценат масти у њему и даље релативно висок (40 и 45%), с тим да је тај проценат ипак мањи у односу на проценат протеина.[10] Квалитет протеина у тофуу је врло висок и може се поредити са оним у пилетини. Тофу се препоручује у дијетама за мршављење јер садржи само 72 калорије на 100 грама по оброку.[7][11] Тофу је деликатан и ломљив, а може и да се држи у фрижидеру, где од ниске температуре поприма боју ћилибара.[5][10]

Тофу
TofuWithSoySauceAndCarrot
Тофу са сојиним сосем украшен са шаргарепом
Регије или државаИсточна Азија
Главни састојциСојино млеко

Историја

Tofu-beijingchina
Тофу нарезан на коцкице

Према Ј. Н. Андерсону, професору антропологије на Универзитету Калифорније, тофу се почео користити у исхрани људи пре 1000 или чак 2000 година. У својој књизи The Food of China (Yale University Press, 1988) Андерсон наводи да је згрушавање зрна изум таоиста из времена непосредно пре или после династије Сунг (вероватно између 900. и 1000. године н. е.). Постоје индиције да заслуге за овај изум писци из времена династије Сунг приписују Љу Ану, таоистичком принцу из династије Хан. Тиме се старост открића помера на период од пре 2000 година, тим пре што недавна лингвистичка истраживања указују на то да реч тофу постоји неких 2000 година. Андерсон наводи да су будисти, без обзира на то ко је изумео тофу, „... убрзо преузели јело као добру замену за месне и млечне производе“.[12]

будисти су преко Корејског полуострва донели тофу у Јапан у 12. веку.[13][14] Првобитно су га припремали и у исхрани користили махајански будистички монаси. Такође им је служио као обредни дар у будистичким манастирима. Неки историчари указују на могућност да су управо продавнице тофуа које су ови ови монаси-вегетаријанци отварали уз своје манастире биле претходница преко 120 тофу радњи у данашњим САД и преко 30.000 у Јапану. Сматра се да је на тај начин тофу постао омиљен међу богатим слојевима чиме је будизам, између осталог, постао доминантна религија и у Јапану. У 14. веку пет зен манастира отворило је јавне тофу-вегетаријанске ресторане, чиме су се створили предуслови да тофу постане јапанско национално јело.[15][16]

Израз за тофу није постојао у Јапану све до 16. века. Тек у 17. веку тофу је ушао у свакодневну кухињу и постао омиљен део вегетаријанског јеловника. У 18. веку публиковане су и две књиге о припреми тофуа са 238 рецепата од којих су неки и данас актуелни. Једна од те две књиге рецепата, Тофу хијаку чин, објављен је 1782, али се нашироко примењује и у савременим кухињама.[15][16]

Ни по питању како је тофу доспео на Запад, историчари нису сагласни. Према једној теорији, до тога је дошло у 16. веку посредством европских трговаца и мисионара. Упркос томе што је фрањевац Доминго Наварете (око 1610—1689) споменуо у свом делу Tratados históricos, políticos, éticos y religiosos de la monarquia de China (Историјска расправа, политичке, етичке и верске кинеске монархије) да је приликом свог обиласка Кине 1665. године видео како се спрема тофу,[17] у Европи није забележен све до 1859. године ниједан случај који би се могао сматрати почетком справљања и коришћења тофуа у исхрани. За то су заслужни француски узгајивачи соје.[16]

Ли Ју-јинг, кинески биолог и инжењер, основао је Caséo-Sojaine, прво европско предузеће комерцијалних размера у Француској 1911. године. У Сједињене Државе тофу је доспео посредством кинеских имиграната-радника који су током 19. века кренули на Запад у потрази за бољим животом. Прво предузеће које се почело бавити производњом тофуа Wo Sing & Company основано је у Сан Франциску 1878. године. Почетком 20. века низ таквих сличних само мањег обима никла су по Калифорнији и Хавајима, да би подмирила потребе имигрантских заједница. Упркос томе што је хранљива вредност соје била добро позната на Западу у 19. веку, потреба за узгајивањем већих сразмера јавља се тек за време Другог светског рата у Сједињеним Државама, када је коришћена као „додатак“ кобасицама и осталим месним прерађевинама. Средином века, сојини продукти у својој традиционалној азијској форми почињу да улазе у употребу шире америчке јавности (почев од 1958. године налази се у готово свим супермаркетима широм земље[18]), а томе су увелико допринели културни контакти са Азијом и обновљено интересовање у вегетаријанство.[6]

Хранљивост

Према анализи Министарства пољопривреде Сједињених Држава, на 120 грама тофуа (отприлике 1/2 фунте што је 1/2 чаше) долази 86 калорија, тј. 9,4 g протеина, 5 g масти, 2,9 g угљених хидрата, 154 mg калцијума, 2 mg гвожђа, 8 mg натријума, 50 mg калијума и исто толико витамина Б3, Б2 и Б1.[19][20] Износ калцијума зависи од коагуланта коришћеног приликом продукције. Када му је придодат калцијум-сулфат или -хлорид, ниво калцијума је виши од оног у крављем млеку. Због тога што је произведен од сојиног млека, тофу не садржи влакна. Али недостатак влакана као и одсуство несварљивог шећера чине тофу лако сварљивим. Главна мана тофуа је његов незанерљиво висок ниво масти.[21]

Уносећи једну порцију тофуа на дан сматрано је мером спречавања ризика од рака, остеопорозе, срчаних и бубрежних обољења. Комбинацијом тофуа, рибљег уља, влакана, витамина Д и нискокалоричне исхране, свакако да ће се умањити ризик развоја рака дојке, који је чест узрок смрти код америчких жена. На једном од семинара америчког Друштва против рака, др Стивен Барнс, биохемичар на Универзитету у Алабами, изјавио је поводом вршења експеримента на 30 пацова при којем су они издржавани на изофлавони (супстанца која се може наћи у сојином млеку и тофуу), да по свему судећи смањује стопу рака млечне жлезде на пола.[18]

Производња

Тофу натопљен у сојином сосу и испечен
Тофу натопљен у соја сосу и испечен на роштиљу уз сатараш као прилог

Због великог пораста броја људи на Земљи, научници претпостављају да ће соја у будућности бити кључан извор протеина. Широм источне Азије тофу је дуго био врло омиљен начин коришћења соје као основне намирнице. За сада постоји 38.000 тофу радњи у Јапану, 11.000 у Индонезији, 1.470 у Јужној Кореји, 2.500 на Тајвану и око 158.000 у Кини. Већина ових радњи заснива се на кућним радиностима и има их најмање једна за сваки град или село, а често стотине или чак на хиљаде у великим градовима. Како год, у Јапану је забележен пораст фабрика у којима је производња готово механизована, и које од 15 тона сушене соје производе дневно од 45 до 60 тофуа, што је 15.000 тона годишње. Највећи светски произвођач сојиног млека смештен је у Хонгконгу годишње напуни више од 150 милиона боца (тј. 500.000 дневно). А у Латинској Америци чак и компанија Кока-кола производи сојино млеко. Иако је тамо спроведен велики технолошки напредак у производњи тофуа и сојиног млека, основни принцип што се тиче продукције упадљиво је сличан оном који се развио пре неколико хиљада година.[7]

Прво се соја потапа у воду на два-три сата да би омекшала за млевење. После тога зрна се спроводе у електрични млин где им се за време млевења додаје вода. Самлевен продукт се ставља у велики вок да се загреје. Потребно је пола сата да би се шест јинова соје загрејало (сваки јин је отприлике пола килограма). Загрејана каша филтрира се кроз платно да би се добио тау нинг, тј. сојино млеко, који се прикупља у контејнеру. Преостали талог звани тау че се користи у исхрани свињâ. Да би се сачинио тофу, сојином млеку се додаје чио гоу (сулфат калцијума). На шест јинова сојиног млека додаје се око сто грама гипса. Поменута количина ставља се у чинију, додаје јој се вода да би се растворила, а након тога се промеша пре него што ће се сипати у сојино млеко. Тада се сојино млеко промеша; након десет минута оно постане тау-ху хуа, или сојин пудинг. Да би се добио тофу, сојин пудинг се ставља у четири дрвене фиоке (зване тау на јужноминском дијалекту) обложене тау-ху генгом, или платном.[22]

Полуочврснута смеса се умотава у платно да би се стегла, и поклапа се дрвеном плочом. Поред тога, на њу се поставља камен или неки други тежи предмет не би ли његовом тежином вода била истиснута из смесе. Након пола сата, он се уклања а смеса се размотава из платна. Дрвени калуп у облику квадрата (величине 28x28 cm и дебљине 13 cm) се поставља на новоформираном тофуу да би обележио места где ће се сећи на блокове (величине 7x7 cm), а након тога је спреман за продају. Читав процес справљања тофуа од млевења соје до истискивања воде из њега траје само сат времена. Ради малог обима производње довољна је једна особа, премда је лакше када две руководе послом. Домаћим радиностима је потребно 30 јинова соје (отприлике 30 килограма) да би подмириле свакодневне потребе потрошача, али за Кинеску Нову годину поручују је у већим количинама (више од 100 јинова).[22]

Види још

Референце

  1. ^ K. Lee Evans, Chris Rankin, Giant book of tofu cooking, Sterling Publishing Company, New York 2000. pp. 7.
  2. ^ Louise Hagler, Tofu Cookery, Book Publishing Company, Summertown 2008. pp. 1.
  3. ^ „тофу“ у: Енциклопедија Британика, Књ. 7, Народна књига & Политика НМ, Београд 2005. pp. 53.
  4. ^ Mark Bittman, Alan Witschonke, How to Cook Everything. 2,000 Simple Recipes for Great Food, John Wiley and Sons, Hoboken 2008. pp. 433.
  5. 5,0 5,1 Joseph P. Hou, Healthy Longevity Techniques. East-West Anti-Aging Strategies, John Wiley and Sons, AuthorHouse, Bloomington 2010. pp. 370.
  6. 6,0 6,1 „Soy Foods“}- у: -{Dayle Hayes, Rachel Laudan, Food and Nutrition, Vol. 7, Marshall Cavendish, Tarrytown 2008.
  7. 7,0 7,1 7,2 William Shurtleff, Akiko Aoyagi, Tofu & soymilk production. A craft and technical manual, Soyinfo Center, Lafayette 2001. pp. 8.
  8. ^ Donna Kelly, Anne Tegtmeier, 101 Things to Do with Tofu, Gibbs Smith Publisher, Layton 2007. pp. 9-10
  9. ^ Ballentine 1978, стр. 133.
  10. 10,0 10,1 Spitler, Sue (2007). 1001 Delicious Recipes for People with Diabetes. Evanston: Agate Publishing.
  11. ^ Hope S. Warshaw, Robyn Webb, The diabetes food & nutrition bible. A complete guide to planning, shopping, cooking, and eating, McGraw-Hill, New York. 2001. pp. 193.
  12. ^ Joyce Dodson Piotrowki, Breaking the Speed Limit with Tofu, Vegetarian Times, no. 228, El Segundo 1996. pp. 42.
  13. ^ „tofu“ у: Alan Davidson, Tom Jaine, The Oxford companion to food, Oxford University Press. Oxford 2006.
  14. ^ Yumi Weeks, Yumi's Yummies. Japanese American Fusion, Trafford Publishing, Victoria. 2010. pp. 15.
  15. 15,0 15,1 Hiroko Shimbo, The Japanese kitchen. 250 recipes in a traditional spirit, Harvard Common Press. Boston. 2000. pp. 133.
  16. 16,0 16,1 16,2 John Paino, Lisa Messinger, The tofu book. The new American cuisine, Penguin Group, London. 1991. pp. 4-6.
  17. ^ Geoffrey C. Gunn, First globalization. The Eurasian exchange 1500 to 1800, Rowman & Littlefield, Lanham 2003. pp. 72.
  18. 18,0 18,1 Phyllis A. Balch, Prescription for Dietary Wellness, Penguin, New York 2003. pp. 190.
  19. ^ Louise Hagler, Don't Miss Out on Tofu, Vegetarian Times, no. 175, El Segundo 1992. pp. 85-6
  20. ^ Phony Baloney, The best meat alternatives, Better Nutrition, no. 3, El Segundo 1999. pp. 70.
  21. ^ Susan Jane Cheney, You Can Do Tofu, Vegetarian Times, no. 190, El Segundo 1993. pp. 80-2
  22. 22,0 22,1 Christine M. Du Bois, Chee-Beng Tan, Sidney Wilfred Mintz, The world of soy, University of Illinois Press. Chicago. 2008. pp. 102-4.

Литература

  • Ballentine, Rudolph (1978). Diet & nutrition. A holistic approach. Honesdale: Himalayan Institute Press. стр. 133.
  • Spitler, Sue (2007). 1001 Delicious Recipes for People with Diabetes. Evanston: Agate Publishing.
  • Anderson, J. W.; Johnstone, B.M.; Cook-Newell, M.E. (1995), „Meta-Analysis of the Effects of Soy Protein Intake on Serum Lipids”, New England Journal of Medicine, 333 (5): 276—282, PMID 7596371, doi:10.1056/NEJM199508033330502
  • Ang, Catharina Y. W.; Liu, KeShun; Huang, Yao-Wen, ур. (1999), Asian Foods: Science & Technology, Lancaster, Pennsylvania: Technomic Publishing Co.
  • Berk, Zeki (1992), Technology of production of edible flours and protein products from soybeans, FAO agricultural services bulletin, 97, Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations, ISBN 978-92-5-103118-6.
  • Du Bois, Christine M., Chee Beng Tan and Sidney Wilfred Mintz (2008). The World of Soy. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-03341-4.
  • Guo, Shun-Tang; Ono, Tomotada (2005), „The Role of Composition and Content of Protein Particles in Soymilk on Tofu Curding by Glucono-δ-lactone or Calcium Sulfate”, Journal of Food Science, 70 (4): 258—262, doi:10.1111/j.1365-2621.2005.tb07170.x.
  • Liu, KeShun (1997), Soybeans: Chemistry, Technology, and Utilization, Springer, ISBN 978-0-8342-1299-2, Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2013.
  • Sacks, Frank M.; Lichtenstein, Alice; Van Horn, Linda; Harris, William; Kris-Etherton, Penny; Winston, Mary; American Heart Association Nutrition Committee (2006), „Soy Protein, Isoflavones, and Cardiovascular Health. An American Heart Association Science Advisory for Professionals From the Nutrition Committee”, Circulation, 113 (7): 1034—1044, PMID 16418439, doi:10.1161/CIRCULATIONAHA.106.171052.
  • Shurtleff, William; Aoyagi, Akiko (2000), Tofu & soymilk production: a craft and technical manual (3rd изд.), Lafayette, California: Soyfoods Center, ISBN 978-1-928914-04-4.
  • Shurtleff, William; Aoyagi, Akiko (2005), Dou fu zhi shu (The book of tofu), Taibei Shi, ISBN 978-986-81319-1-0. (In Chinese.)
  • Shurtleff, William; Aoyagi, Akiko (2013), History of Tofu and Tofu Products (965 CE to 2013), Lafayette, California: Soyinfo Center.
  • Shurtleff, William; Aoyagi, Akiko (1998), The book of tofu: protein source of the future-- now!, Ten Speed Press, ISBN 978-1-58008-013-2.
  • Knopper, Melissa. (Jan 2002), The joy of soy, The Rotarian, Vol. 180, No. 1, p. 16, ISSN 0035-838X
  • White, L. R.; Petrovitch, H.; Ross, G. W.; Masaki, K.; Hardman, J.; Nelson, J.; Davis, D.; Markesbery, W. (1. 4. 2000), „Brain aging and midlife tofu consumption”, Journal of the American College of Nutrition, 19 (2): 242—255, PMID 10763906, doi:10.1080/07315724.2000.10718923, Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2008.

Спољашње везе

Вакфу (цртана серија)

Вакфу (франц. Wakfu) је француска анимирана телевизијска серија (аниме) заснована на истоименој видео-игри. Прва сезона од 26 епизода почела је са емитовањем 30. октобра 2008. године. Све серије су урађене у Француској осим 22. епизоде Рубилакс и специјалне епизоде Ноксимилиен, које су урађене у Јапану. Дечак са моћима прављења портала, збуњени витез Перси, размажена принцеза Амалија, њена заштитница Ева и шкрти старац Руел, крећу на путовање да помогну Југу да дође до своје праве породице.

У Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији се на српском језику емитовала од 2013 на Ултра ТВ. Емитоване су две сезоне, а синхронизацију је радио студио Лаудворкс. Уводна шпица није синхронизована. Нема DVD издања.

Житарице

Житарице су једногодишње биљке из породице трава (Gramineae), чији зрнасти плодови (жита) служе за исхрану људи и животиња и као сировина у прехрамбеној индустрији. Називају се и хлебна жита или цереалије. Она су врста траве која се узгаја из јестивог зрна које се зове caryopsis, а у себи садржи клице и мекиње. Житарице у зрну узгајају се у већим количинама и пружају више енергије од било које друге врсте усева. Оне су сортирани усеви. Неке биљке се називају житарицама иако нису трава. Житарице имају врло важну улогу у прехрани људи, а посебно код деце.Плодови житарица су богати угљеним хидратима, беланчевинама, целулозом, минералним материјама и витаминима.

Реч житарица потиче од Церере, што је име римске божице жетве и пољопривреде. У Енглеској се реч corn (што значи кукуруз) користи када се мисли на било коју врсту житарице, док се у САД назив corn користи само се кад се мисли на кукуруз. Пшеница, кукуруз и пиринач су највише узгајане житарице. Пшеница је најважнија житарица, а од житарица се за прехрану људи највише користи пиринач, која је основна храна Азије, посебно у Кини и Јапану. Кукуруз је житарица која се највише прерађује.

Инари (богиња)

Инари (Инари Оками 稲荷大神, Оинари) је јапанска богиња (ками) лисица, плодности, пиринча, чаја, сакеа, пољопривреде и индустрије, општег просперитета и успеха, и једна од главних камија шинтоизма. У старом Јапану, Инари је такође била заштитница ковача и трговаца. Представљена је и као мушко и женско или андрогено, понекад виђена као скуп од 3 или 5 различитих камија. Верује се да је обожавање Инари почело око 711. док неки научници тврде да је почело у касном 5. веку.

До 16. века Инари је постала заштитница ковача и ратника и обожавање се ширило Јапаном у Едо периоду. Инари је популарна личност како у шинтоизму тако и у будизму. Више од једне трећине (32,000) шинтоистичких храмова су посвећени Инари. Савремене компаније, као компанија козметике Шисеидо, наставили су да поштују Инари као ками заштитника, са светилиштима на врху свог корпоративног седишта.

Инарине лисице, или кицуне, су чисто беле и имају улогу њених гласника.

Иран

Иран (перс. ایران), званично Исламска Република Иран (перс. جمهوری اسلامی ایران), држава је у југозападној Азији. На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном. Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.

Иран је мултикултурална земља која се састоји од многих етничких и језичких група, од којих су најбројнији Персијанци (61%), Азери (16%), Курди (10%) и Лури (6%).У Ирану превладава планински рељеф, посебно у западном делу у којем живи већина становништва (планински ланци Загрос и Елбрус са највишом тачком Ирана, 5671 m високим Дамавандом). Уз Персијски залив рељеф је низијски, а на истоку преовладавају слабо насељене равне пустиње са повременим сланим језерима.

Ислам је државна и најзаступљенија религија. Велика већина муслимана су шиити. Становништво углавном говори иранским језицима, међу којима се истиче персијски којим говори нешто више од половине становништва. На северозападу земље живи велика азербејџанска заједница (око 17 милиона становника, више него у суседном Азербејџану).

Након исламске револуције 1979. Иран је постао република, али уз изабрани парламент и председника одлучујућу реч у многим питањима и право вета на већину одлука имају верске вође на челу са врховним вођом (ову функцију је до своје смрти 1989. обављао Ајатолах Хомеини).

Иранска привреда се заснива на производњи нафте и пољопривреди. Иран је четврти извозник нафте у свету и има 10% светских резерви. Индустријска производња заостаје по продуктивности за земљама сличног БДП-а.

Корејска кухиња

Корејска кухиња је традиција кувања и обичаја кулинарске уметности Кореје. Корејска кухиња је еволуирала током векова социјалних и политичких промена. Потичући од пољопривредних и номадских традиција у Кореји и јужној Манџурији, Корејска кухиња је еволуирала кроз комплексне интеракције природног окружења и различитих културних трендова.Корејска кухиња је већински заснована на пиринчу, поврћу и месу. Традиционалним Корејским оброком названа су многа споредна јела (반찬; 飯饌; banchan), која се служе уз зрна куваног пиринча. Кимчи се служи уз практично свако јело. У зачине који се најчешће користе спадају сусамово уље, доењанг (кореј. doen-jang), соја сос, со, лук, ђумбир, љута папричица, гочујанг (кореј. gochu-jang; црвена чили паста) и напа купус.

Састојци и јела варирају у зависности од провинције. Мноштво регионалних јела временом постају национална, тако да се та јела простиру као различите варијације широм земље. Корејска краљевска кухиња једном приликом је спојила све јединствене регионалне специјалитете заједно за краљевску породицу. Храна се регулише од стране Корејског културног бонтона.

Купус

Купус (Brassica oleracea var. capitata) је двогодишња, култивисана, зељаста биљка која представља важно поврће у исхрани. Настала је селекцијом дивљег купуса у дугом временском раздобљу. У Грчку је доспео у 4. веку п. н. е.

Махунарке

Махунарке (лат. legumen) је врста појединачних, пуцајућих плодова. Отвара се пуцајући преко два уздужна шава, „трбушног“ и „леђног“. Попут мешка, овај плод настаје од једног оплодног листића. Типска махуна је дугуљастог изгледа, чија величина зависи од броја семена на трбушном шаву (пример махуне врсте Laburnum vulgare). Постоје и знатно измењене махуне у односу на типску. Измењене махуне су: надувена, спљоштена, махуна у виду бројанице, увијена и сабљаста махуна. Постоје и непуцајуће махуне (јављају се нпр. код гледичије и рогача).

Раја Ампат Острва

Смештен на северозападном делу полуострва Птичје главе на острву Нова Гвинеја, у покрајини Западна Папуа у Индонезији, Раја Ампат, или Четири краља, је архипелаг који се састоји од преко 1500 малих острва, коралних гребана и плићака које окружују четири главна острва Мисоол, Салавати, Батанта и Ваигео, и мање острво Кофиау. Архипелаг Раја Ампат је део коралног троугла који садржи најбогатији морски биодиверзитет на земљи. Највећи део архипелага налази се у јужној хемисфери, са неколико малих острва северозападно од Ваигео, као што је острво Сајанг на северној хемисфери. Неки од острва су најсевернији делови Аустралијског континента.

Раја Ампат Владавина формира једну нову владавину која је издвојена из Соронг Владавине 2004. године, међутим, постоје предлози за поделу садашњег регенства на три, са Ваигео и околним малим острвима који формирају нову Северну Раја Ампат Владавину (Кабупатен Раја Ампат Утара), и са Мисоолом и Кофиауом и њиховим околним малим острвима, формирајући нову Јужну Раја Ампат Владавину (Кабупатен Раја Ампат Селатан), остављајући остатке постојећег Регенства да покрива северни део острва Салавати (остатак острва Салавати и даље лежи унутар Соронг Владавине) и Батанта острво (који формира област Селат Сагавин).

Становништво Владавине је у јануару 2014. године било 49.048. Обухвата више од 40.000 km² копна и мора. То је део новоименоване провинције Западна Папуа у Индонезији која је некада била Ириан Јаиа.

Соја

Соја (Glycine max (L.) Merr.) биљна је врста која припада породици Fabaceae. Место порекла ове биљне врсте је Кина. Први историјски, писани, наводи о соји потичу из 3000. године п. н. е. Поред пиринча, пшенице, јечма и проса, соја је један од главних усева који су значајно допринели опстанку кинеске цивилизације.

Првих 3.000 година, соја се није пуно удаљила од свог места порекла. Почетком нове ере, соја се шири на територије данашње јужне Кине, Кореје и Јапана који се сматрају секундарним центрима порекла. Развојем поморског саобраћаја у 18. веку нове ере, соју полако упознају друге цивилизације и појављује се у ботаничким баштама у Европи и Америци. Сматра се да је соју у Америку донео Бенџамин Френклин. Новија историја соје почиње у 19. веку у Америци одакле започиње ширење по целом свету и соја заузима значајно место у модерној пољопривреди. У модерној историје соје важна су још два догађаја. 1996. године на тржишту се појавила прва генетички модификована соја (отпорна на тотални хербицид глифосат) и 2002. године соја по први пут напушта планету земљу - на међународној свемирској станици произведене су експерименталне количине соје као потенцијалне хране на свемирским путовањима.

Основни разлог гајења соје јесте повољан хемијски састав зрна. Наиме, у зрну соје налази се између 35 и 40% протеина и око 20% уља што га чини веома повољном сировином за исхрану људи и животиња. Протеини соје садрже све есенцијалне аминокиселине у довољној количини тако да прерађевине од соје представљају квалитетну храну. Сојино уље не спада у групу висококвалитетних уља (као маслиново и сунцокретово) због веће количине полинезасићених масних киселина и мањег удела олеинске киселине. Поред уља и протеина у зрну соје налазе и друга физиолошки активна једињења као што су изофлавони, фитостероли, сапонини, фитинска киселина који имају повољан утицај на здравље људи. Такође у зрну соје налазе се и неке антинутритивене материје као што су инхибитори протеаза (термичком обрадом зрна соје ове материје се неутралишу) и несварљиви олигосахариди. Хемаглутинин је састојак семена соје који у крви подстиче стварање масе која слепљује црвена крвна зрнца, што онемогућује исправну апсорпцију кисеоника и његову дистрибуцију ћелијама организма.

Најконтроверзнији састојци семена соје су неки изофлавони (фитоестрогени), попут генистеина и даидзеина. Генистеин се показао као инхибитор тирозин киназе, ензима битног у процесу коришћења есенцијалне аминокиселине тирозина у мозгу, чији је утицај изузетно важан за функцију тироидних хормона и многе друге функције организма. Утицај изофлавона на смањење функције тироидне жлијезде изазива развој хипотиреозе.

Списак производа који се добијају од соје је дугачак и поред разних прехрамбених производа и адитива, соја је сировина у индустрији гуме, боја, лакова, лепкова, фармацеутској индустрији, и све популарнија сировина за биодизел. Протеини соје чине око 2/3 светске производње биљних протеина док 1/3 биљних уља потиче од соје.

Оброци од сојних семенки са неутралисаним мастима су значајан и јефтин извор беланчевина у исхрани животиња и многим готовим јелима. Сојино уље је други важан производ у преради соје. На пример, производи од соје попут тесктурираних биљних беланчевина (TVP) су заменска намирница за многе месне и млечне производе. Соја даје више беланчевина по хектару од већине других пољопривредних производа.Традиционални начини кориштења неферментисаних семенки соје укључују и сојино млеко, од којег се прави тофу. Међу ферментисаним намирницама од соје налазе се, између осталих, и сојин сос, ферментисана паста од семенки, јапански nattō (納豆) и јавански темпех. Њено уље се користи у многим индустријским апликацијама. Највећи светски произвођачи соје су САД (36%), Бразил (36%), Аргентина (18%), Кина (5%) и Индија (4%). Семенке соје садрже значајне количине фитинске киселине, алфа-линолеинске киселине и изофлавона.

Суши

Суши (すし、寿司, 鮨, 鮓, 寿斗, 寿し, 壽司) назив је за јапанско јело које се састоји из два суштинска дела: куваног пиринча са додатком пиринчаног сирћета (шари) и додатака пиринчу (нета). Нета додаци (најчешће риба и морски плодови), као и облик сушија могу се доста разликовати; међутим, једна ствар коју сви сушији имају је шари (пиринач са сирћетом).

Сервирање искључиво свежег и сировог меса назива се сашими, и представља сасвим другачије јело од сушија.

Оригинални облик сушија, данас познатији као нарезуши (馴れ寿司, 熟寿司), први пут је направљен у Југоисточној Азији. Касније се начин припреме шири до јужне Кине, да би напослетку дошао и до Јапана. Сам назив суши, води порекло од архаичног граматичког облика који више није у употреби; буквално се преводећи као киселог укуса. Најстарији облик сушија у Јапану (нарезуши) и даље доста личи на првобитни облик прављења сушија; где се риба ферментише тако што буде замотана киселим пиринчем (направљеним од пиринчаног сирћета). Овим поступком се протеини рибе разграде у на простије делове своје грађе, аминокиселине. Тиме се добија киселост која спада у пет основних укуса; у Јапану названих умами. Нарезуши се даље развијао у ошизуши, да би попримио облик данашњег сушија познатог и као едомае нигиризуши.

Савремени јапански суши се разликује од старијих облика и по томе што се риба након ферментације у лакто-ферментисаном пиринчу вадила из њега и јела сама, а пиринач бацао. Такав фуназуши имао је јак укус и мирис, и подсећао на нарезуши који се данас прави код језера Бива у Јапану. Почетком Муромачи периода (1336–1573), почело се са додавањем пиринчаног сирћета ради побољшања укуса и боље презервације хране. Овим сирћетом се истицала киселост пиринча, продужавајући му рок трајања али и скраћујући време процеса саме ферментације; да би се на крају овај поступак ферментисања потпуно избацио из употребе. У наредним вековима, суши прављен у Осаки развија се у ошизуши. Морски плодови и пиринач бивају пресовани коришћењем дрвених (обично бамбусових) калупа. До средине XVIII века овај тип сушија стиже до града Едо, данашњег Токија.

Модерни облик сушија створио је Ханаја Јохеј (華屋与兵衛; 1799–1858) на крају Едо периода у граду Едо. Овакав вид сушија је претеча савременог облика фаст фуда, који није био ферментисан (самим тим прже спреман) и спреман за јело и ван објекта где је скуван. Назив савременог едомае нигиризушија потиче од назива токијске обале Едомаеа где је свежа риба ловљена за припрему сушија. Иако се за припрему данашњег сушија више не користи риба уловљена код Едомаеа, назив едомае нигиризуши остао је непромењен.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.