Тона

Тона (симбол: t; у Сједињеним Државама позната као метричка тона) је јединица за масу али није прихваћена као основна јединица у СИ систему.

Дефиниција

Једна тона се дефинише као 1000 килограма или 1 мега грам.

1 T = 1.000 kg = 1.000.000 g

1 T = 1*103 kg = 1*106 g

Изведене јединице

Степен Назив Симбол Степен Назив Симбол
100 тона t      
101 декатона dat 10–1 децитона dt
102 хектотона ht 10–2 центитона ct
103 килотона kt 10–3 милитона mt
106 мегатона Mt 10–6 микротона µt
109 гигатона Gt 10–9 нанотона nt
1012 тератона Tt 10–12 пикотона pt
1015 петатона Pt 10–15 фемтотона ft
1018 ексатона Et 10–18 атотона at
1021 цетатона Zt 10–21 цептотона zt
1024 јотатона Yt 10–24 јоктотона yt
30. јануар

30. јануар је тридесети дан у години у Грегоријанском календару. 335 дана (336 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Блокада Берлина

Блокада Берлина (24. јун 1948 — 11. мај 1949.) је била једна од првих великих међународних криза Хладног рата, и прва таква криза која је довела до жртава. Током међународне окупације пост-нацистичке Немачке, Совјетски Савез је западним савезницима блокирао железнички и аутомобилски приступ секторима Берлина, које су они контролисали. Циљ је био да се западне силе натерају да дозволе совјетској зони да почне да снабдева град храном и горивом, што би Совјетима дало практичну контроллу над целим градом.

Као одговор, западни савезници су организовали Берлински ваздушни лифт за снабдевање намирницама грађана Берлина. Током Другог светског рата, ваздушни лифт за снабдевање немачке 6. армије током Стаљинградске битке је морао да дневно дотури 300 тона хране, али је ретко прилазио близу овој цифри. Обично је дотурано само око 24 тоне хране; Берлин би захтевао 4.000 тона дневно, што је више него десет пута већа количина. Ваздухопловство Сједињених Држава, Краљевско ваздухопловство, и ваздухопловства других чланица Комонвелта нација су спровели преко 200.000 летова којима су достављали 13.000 тона хране дневно, у операцији која је трајала скоро годину дана. До пролећа 1949. је било јасно да је операција доживела успех, а до априла ваздушним лифтом је достављана већа количина намирница него што је претходно стизало у град железничким транспортом.

Успех ваздушног лифта је представљао понижење за Совјете, који су упорно тврдили да никад неће профункционисати. Када је постало јасно да је ваздушни лифт ефикасан, у мају је подигнута блокада. Један заоставштина ваздушног лифта су три аеродрома у некадашњим западним зонама града.

Звук

Звук је механички талас фреквенција од 16 Hz до 20 kHz, то јест у распону у којем га чује људско уво. Звук фреквенције ниже од 16 Hz назива се инфразвуком, звук фреквенције више од 20 kHz ултразвуком, а ако је фреквенција виша од 1 GHz, хиперзвуком. Звук настаје више или мање периодичним осциловањемм извора звука који у непосредној околини мења притисак средства (медијума), поремећај притиска преноси се на суседне честице медијума и тако се шири у облику углавном лонгитудиналних таласа у гасовима и течностима и лонгитудиналних и трансверзалних таласа у чврстим телима. Брзина звука углавном зависи од густине и еластичних сила у чврстим и течним срединама, а у гасовима од густине, температуре и притиска. Осим у уобичајеним мерним јединицама брзине (m/s, km/h), мери се и ненормираном јединицом мах (Махов број). Када авион досегне брзину звука (око 343 m/s), притисак се непосредно пред авионом поремети, отпор знатно порасте, па настају ударни таласи, које посматрачи на тлу доживљавају као прасак (такозвано пробијање звучнога зида).

Звук се шири без преноса масе, али се звуком преносе импулс силе и енергија. У вези с тим, дефинишу се јачина, ниво јачине, гласноћа и ниво гласноће звука (акустика). Као и код осталих врста таласа, и у ширењу звука очитују се појаве својствене сваком таласном кретању, као што су апсорпција, Доплеров учинак, интерференција таласа, лом (рефракција), одбијање (рефлексија), огиб (дифракција).У музици, звук се разликује од тона у ужем смислу речи и од шума по односима парцијалних тонова или парцијала. Парцијали тона максимално су хармонични, док су парцијали звука тек деломично хармонични (више је нехармоничних горњих парцијалних тонова него код звука), а код шума су односи парцијала посве нехармонични. Основна обилежја звука (висина, јачина, трајање и боја) истозначна су с основним обилежјима тона, само их је теже прецизно одредити него за тон. Појам звук користи се у музици, понајприје у свакодневној употреби, и као синоним за појединачна и скупна обилежја звука (на пример звуковну боју) или осетни дојам звучања неких музичких инструмената или ансамбала (на примје звук оргуља, звук збора).Звук се шири због еластичне везе међу молекулима средства. У гасовима и течностма таласи звука су искључиво лонгитудинални (то јест шире се у истом правцу у којем се крећу честице медијума при осциловању), док у чврстим телима таласи могу бити такође трансверзални, то јест честице медијума могу осциловати и окомито на правац ширења таласа. Звук се не може ширити кроз вакуум. Извор звука је увек механичко осциловање неког тела. Кад се удари о неки предмет, на пример тргне напета жица, чује се звук, а тај осећај звука престаје чим се спречи осциловање тела. Енергија звука шири се неким средством (медијем) у облику механичког таласа. То средство је обично ваздух, а може бити и текуће или еластично чврсто тело. Без средства у којем се шире механички таласи не може се чути звук. Према правилности осциловања разликују се тон, шум и бука. Тон је звук који се састоји од хармонијских осцилација, док су шум и бука смеса осцилација различитих фреквенција и амплитуда.

Клавир

Клавир (Piano), је акустични, жичани музички инструмент са диркама код којег се тон производи ударом филцем прекривеним чекићем о металну жицу. Због својих великих техничких и изражајних могућности клавир је један од инструмената са најбогатијом музичком литературом. Опсег клавира обухвата тонове од субконтра A (2A) до c5. Музика за клавир најчешће се пише у два линијска система. Горњи систем се углавном изводи десном руком, и најчешће се записује у виолинском кључу док се доњи систем углавном изводи левом руком и записује у бас-кључу. Извођач чији је инструмент клавир зове се пијаниста.

Клавир је измео Бартоломео Кристофори у Италији око 1700. године (тачна година није позната). Он се свира користећи клавијатуру, која је низ дирки (малих полуга) које извођач притиска или удара прстима обе руке како би узроковао да чекићи ударају у жице. Реч piano је скраћена форма речи pianoforte, италијанског термина за верзије инструмента из раних 1700-их, што је изведено из назива gravicembalo col piano e forte и fortepiano. Италијански музички термини piano и forte назначавају „мек” и „гласан” респективно, што се у овом контексту односи на варијације јачине (i.e., гласности) произведене у респонсу на додир или притисак пијанисте на дирке: што је већа брзина притиска дирке, то је већа сила чекића који удара струне, и то је гласнији звук произведене ноте. Име овог инструмента је креирано у контрасту са чембалом, музичким инструментом који не омогућава варијације јачине. Први фортепијано инструменти током 1700-их ималу су тиши звук и мањи динамички опсег.

Акустични клавир обично има заштитну дрвену кутију која окружује звучну плочу и металне струне, које су поставњене под великим напрезањем на тешки метални рам. Притисакање једне или више дирки на клавијатури клавира узрокује да тапацирани чекић (типично обложен чврстим филцем) удара по струнама. Чекићи се одбијају од струна, и струне настављају да вибрирају на својим резонантним фреквенцијама. Те вибрације се преносе кроз мост до звучне плоче која појачава звук ефикаснијим спрезањем акустичне енергије ваздуха. Када се дирка ослободи, дампер зауставља вибрације струна, завршавајући звук. Ноте се могу одржати, чак и када на диркама нису прсти, користећи педале на дну инструмента. Заржавање педале омогућава пијанистима да свирају музичке пасаже који би иначе били немогући, као што извођење акорда од 10 нота у доњем регистру, и затим док се овај акорд наставља уз притиснуту педалу, померање обе руке у опсег високих тонова да би се свирале мелодије и арпеђата поврх овог задржаног акорда. За разлику од оргуља и чембала, два главна инструмента са тастатуром у широкој употреби пре клавира, клавир омогућава градације јачине и тона према томе како снажно се изврши притисак или ударе дирке.

Већина модерних клавира има ред од 88 црних и белих дирки, 52 белих дирки за ноте Це-дурне лествице (Ц, Д, Е, Ф, Г, А и Б) и 36 краћих црник дирки, које су издигнуте изнад белих дирки, и постављене више назад на клавијатури. То значи да клавир може да производи 88 различитих висина тона (или „нота”), идући од најдубљег басног опсега до највишег сопрана. Црне дирке су за „предзнаке” (Ф♯/Г♭, Г♯/А♭, А♯/Б♭, Ц♯/Ц♭, и Д♯/Е♭), који су потребни да би свирало у свих дванаест лествица. У ређим случајевима, неки клавири имају додатне дирке (што затева додатне струне). Већина нота има три струне, изузев басева, који градирају од једне до две. Струне производе звук кад је дирка притиснута или ударена, и бивају утишане дамперима када се руке подигну са клавијатуре. Мада акустични клавир има струне он се овично класификује као ударачки инструмент, пре него жичани инструмент, попто струне бивају ударене уместо да се окидају (као код чембала или спинета); у Хорнобестел-Закс систему класификације инструмента, клавири се сматрају кордофоним инструментима. Постоје два главна типа клавира: велики клавир и усправни клавир. Велики клавир се користи за класична соло извођења, камерну музику, и уметничке песме. Он се често среће на џез и поп концертима. Усправни клавир, који је компактнији, је најпопуларнији тип, пошто је подесније величине за употреву у приватним домовима за прављење домаће музике и праксу.

Током 1800-их, под утицајем музичких трендова романтичарске музичке ере, иновације као што је оквир од ливеног гвожђа (што је омогућило много веће напрезање струна) и аликвотно ожичавање дали су великим клавирима моћнији звук, са дужим задржавањем и богатијим тоном. У деветнаестом веку, породични клавир је играо исту улогу као што су радио или фонограф играли у двадесетом веку; кад је породица деветнаестог века желела да чује ново објављени музички комад или симфонију, они су је могли чути тако што би члан породице свирао клавир. Током деветнаестог века, музички издавачи су производили мноштво музичких радова у аранжманима за клавир, тако да љубитељи музике могу свирати и чути популарне комаде у својој кући. Клавир је нашао широку примену у класичној музици, џезу, традиционалној и популарној музици за соло и групно извођење, праћење, и за компоновање, писање песама и испробавање. Мада је клавир веома тежак и стога није портабилан, и скуп је (у поређењу са другим пратећим инструментима у широкој употреби, као што је акустична гитара), његова музичка свестраност (i.e., његов широк звучни распон, способност свирања акорда са до десет нота, гласнијих и мекших нота и две или више независних музичких линија у исто време), велики број музичара и аматера је обучен да га свира. Његова широка доступност у перформатским просторима, школама и просторима за пробу учинила га је једним од најзначајнијих музичких инструмената западног света. Са технолошким напрецима, појачани електрични клавири (1929), електронски клавири (1970-те), и дигитални клавири (1980-те) су исто тако били развијени. Електронски клавир је постао посебно популаран инструмент током 1960-их и 1970-их у жанровима џез фузије, фанка и рок музике.

Ла Тона Чакалапа (Виља де Тутутепек де Мелчор Окампо)

Ла Тона Чакалапа (шп. La Tona Chacalapa) насеље је у Мексику у савезној држави Оахака у општини Виља де Тутутепек де Мелчор Окампо. Насеље се налази на надморској висини од 50 м.

Лазаревац

Лазаревац је градско насеље и седиште градске општине Лазаревац а која административно чини једну од 17 општина града Београда. Према попису из 2011. било је 26.006 становника.

Пиринач

Пиринач (рижа или ориз) семе је траве врсте Oryza sativa (Азијски пиринач) или Oryza glaberrima (Афрички пиринач). Ова житарица је у широкој употреби широм света као основна храна за велики део људске популације, а посебно у Азији. То је пољопривредна роба са трећом по величини производњом у свету (пиринач, 741,5 милиона тона у 2014), након шећерне трске (1,9 милијарди тона) и кукуруза (1,0 милијарди тона).

С обзиром на то да се значајни делови шећерне трске и кукурузног усева користе у друге сврхе осим људске конзумације, пиринач је најважнија житарица у погледу људске исхране и калоријског уноса. Он пружа више од петине калорија које људи конзумирају широм света. Пстоји мноштво варијетета пиринча и кулинарске преференције испољавају регионалне варијације.

Монокотни пиринач се нормално узгаја као годишња биљка, мада у тропским областима може да преживи као вишегодишња култура и дати расад се може користити и 30 година. Узгој пиринча је добро прилагођен земљама и регионима са ниским трошком радне снаге и великом количином падавина, попто је узгој радно интензиван и захтева велике количине воде. Међутим, пиринач се може узгајати скоро свуда, чак и стрмим брдским и планинским подручјима уз употребу терасастих система којима се контролише довод воде. Иако је пиринач потекао из Азије и појединих делова Африке, векови трговине и извоза су га учинили уобичајеним усевом у многим културама широм света.

Традиционална метода за узгајање пиринча је поплављивање поља при, или након сетве младих садница. Ова једноставна метода захтева добро планирање и сервисирање система брана и канала за наводњавање, али редукују раст мање робусних корова и штеточинских биљки које не могу да расту у потопљеном стању. Овим приступом се такође одвраћају животињске штеточине. Иако поплаве нису обавезне за култивацију пиринча, све друге методе наводњавања захтевају веће напоре у погледу сузбијања корова и штеточина током периода раста и другачији приступ ђубрењу земљишта.

Назив дивљи пиринач се обично користи за врсте из родова Zizania и Porteresia, независно од тога да ли су дивље или доместиковане, мада се термин може користити за примитивне и некултивисане варијетете рода Oryza.

Полустепен

Полустепен (франц. demi-ton, engl. semitone, итал. semitono, нем. Halbton) представља најмањи размак између два суседна тона.

Осим полустепена, често је у употреби и цео степен.

У музици источњачких народа и у музичким фолклорима многих народа наилазимо и на мањи размак измађу два суседна тона од полустепена.

Продужење трајања тона

Да би се у музици продужила нотна вредност користи се:

Тачка: продужава трајање ноте или паузе за половину њене вредности Лук или лигатура : мали лук који спаја истоимене ноте и продужава трајање тона Корона или фермата : знак за слободно продужење трајања ноте или паузе или

Пшеница

Пшеница (лат. Triticum spp.) јесте врста житарице које се узгаја широм света. Глобално, она је најважнија зрнаста биљка која се користи за људску исхрану и друга је на лествици укупне производње приноса житарица, одмах иза кукуруза; док је трећа пиринач. Пшеница потиче из подручја Леванта и Блиског истока.

Пшенична зрна су главни прехрамбени производ који се користи за добијање брашна за хлеб, колаче, тестенине итд; и за ферментацију у производњи пива, алкохола, вотке и биогорива. Љуска жита која се одваја при изради брашна назива се мекиња. Пшеница се сеје на одређеном простору као крмно биље, а слама се користити као застирка у стајама и шталама, као грађевински материјал за израду кровова, или за зидање балама сламе.

У 2013. свјетска производња пшенице износила је 713 милиона тона, што је трећа по количини произвођена житарица, после кукуруза (1.016 милијарда тона) и риже (745 милиона тона). Пшеница је 2009. године била друга житарица по количини производње, те године светска производња износила је 682 милиона тона (након кукуруза са 817 милиона тона), а испред риже (679 милиона тона).Пшеница се убраја у житарице које се узгајају на пољопривредној површини која је међу највећим од свих других врста хране. Светска трговина пшеницом је већа од трговине свим другим житарицама заједно. Глобално, она је водећи извор биљних беланчевина у људској исхрани, јер има виши садржај беланчевина од других значајних житарица, кукуруза и риже. У погледу постотка потрошње за храну од укупно произведене количине, она је тренутно друга главна пољопривредна култура послије риже, а испред кукуруза, што је временом дало могућност да се кукуруз далеко више користи за исхрану домаћих животиња. Археолошки налази наводе да се припитомљавање пшенице први пут десило у подручјима познатим као „Плодни полумесец“.

Регистарске ознаке у Србији

Регистарске ознаке у Србији се састоје од двословне ознаке града (или општине) па три или четри цифре и два насумична латинична слова. Таблице су беле боје, оивичена црном линијом и на њој је са леве стране, на плавој подлози, белим словима исписана међународна ознака Србије СРБ, црним словима исписана је ознака регистарског подручја, а црним цифрама и словима, између којих је утиснут знак „-“, исписан је регистарски број возила. Између ознака регистарског подручја и регистарског броја возила утиснут је црвени штит на коме је бели крст између четири оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Ознака регистарског подручја на регистарској таблици исписује се и на ћириличком писму испод утиснутог црвеног штита. Актуелни формат таблица почео је да се примењује од 1. јануара 2011. године. До 2011. био је у употреби формат из доба СФРЈ.

Регистарски број возила састоји се од комбинације цифара „0 до 9“ на три или четири позиције и комбинације слова на две позиције.

Слова регистарског броја су била сва слова латиничног писма која се користе у српском језику сем диграфа, а такође су била додата латинична слова: „X“, „Y“ и „W“. Oд 1.7.2017. на таблицама су укинута слова са кукицама, као и „Y“ и „W“, док се „X“ још увек користи.

Регистарске ознаке у за таксисте имају словну ознаку „TX“.

Регистарске таблице за моторна и прикључна возила која не испуњавају прописане услове у погледу димензија (дужине, ширине и висине), односно чија је највећа дозвољена маса већа од 40 тона, израђују се у јарко црвеној боји и на њима је белим словима исписана ознака регистарског подручја, а белим бројевима - регистарски број возила.

Ако је на моторном возилу, осим на мотоциклу, израђена површина на задњем делу возила на коју се не може поставити стандардна регистарска таблица, на захтев власника возила може се израдити посебна задња регистарска таблица правоугаоног облика.

Димензије стандардних регистарских таблица за моторна возила су 520,5x112,9 милиметара.

Сирћетна киселина

Ацетатна киселина, познатија под тривијалним називом сирћетна киселина, и системским етанска киселина, је слаба органска киселина. У хидратисаном облику то је безбојна течност, непријатног мириса на сирће, благ је каустик али излагање њеним парама може да изазове иритације слузнице носа, очију и плућа. У безводном облику назива се глацијална сирћетна киселина и то је хигроскопна супстанца која на температурама испод 16,5° C кристалише до чврстих безбојних кристала.

Једна је од најједноставнијих органских киселина. Дисосује у воденом раствору али даје релативно мало протона. Има широку примену у индустрији као примарна сировина за производњу других органских једињења, у широкој је употреби као хемијски реагенс и растварач, а користи се и у домаћинствима у разблаженим облицима као агенс за уклањање каменца. У прехрамбеној индустрији користи се као адитив за регулацију киселости и појављује се под ознаком E260.

Годишње потребе за овом киселином су око 6,5 милиона тона, од чега се око 1,5 тона задовољава рециклирањем док се остатак добија из биолошких и петрохемијских извора.

Скроб

Скроб (лат. amylum) је природни полисахарид опште формуле (C6H10O5)n. Налази се у воћу, семенкама, корењу, кртолама и лишћу биљака. То је један од основних састојака хране и производе га искључиво биљке, којима скроб служи као резервна енергија. По улози и структури је сличан гликогену који исту функцију обавља код животиња.

Чист скроб је бео, безукусан и безмирисан прах, који је нерастворан у хладној води или алкохолу. Он се састоји од два типа молекула: линеарне и хеликсне амилозе и разгранатог амилопектина. У зависности од биљке, скроб се генерално састоји од 20 до 25% амилозе и 75 до 80% амилопектина по тежини. Гликоген, глукозна залиха животиња, је у већој мери разграната верзија амилопектина.

У индустрији, скроб се конвертује у шећере, на пример претвара се у слад, и ферментише се да би се произвео етанол при производњи пива, вискија и биогорива. Обрађује се како би се произвели многи шећери који се користе у прерађеној храни. Мешањем већине скробова у топлој води производи се паста, као што је пшенична паста, која се може користити као средство за згушњавање, укрућивање или лепљење. Највећа индустријска непрехрамбена употреба скроба је као лепка у процесу израде папира. Скроб се може применити на делове поједине одеће пре пеглања, да би се укрутила.

Степен (музика)

Степен (франц. ton, engl. tone, итал. tono, нем. Ton) представља размак између два суседна тона.

У музичкој пракси најчешће су у употреби две врсте степена:

цео степен

полустепенАко погледамо расперед целих и полустепена у C-Dur лествици, видећемо да се:

целостепени размаци налазе између I-II, II-III, IV-V, V-VI, VI-VII ступња, a

полустепени размаци налазе између III-IV и VII-VIII ступња.Погледајмо нотни приказ реченог:

У музици источњачких народа и у музичким фолклорима многих народа наилазимо и на мањи размак измађу два суседна тона од полустепена.

Тон

У музици реч тон означава звук, који је одређен својом фреквенцијом, амплитудом, трајањем и бојом. Тон се може записати на за њега тачно одређено место у нотном систему.

Удараљке

Удараљке су по грађи најпримитивнији род музичких инструмената. Од прадавних времена па до данас оне су се јављале у различитим облицима и врстама у народној и уметничкој музици. Звук се добија ударом по звучном извору. Удара се руком (тамбурин), разним врстама палица (тимпани, гонг, звона, ксилофон и други), металном шипком (тријангл) или једном површином о другу (чинели, кастањете), ређе помоћу механизма (челеста)

Према врсти звука које производ, удараљке се деле на оне које дају звук одређене висине - мелодијске и оне са неодређеном висином тона. Улога удараљки је да подвуку карактеристичан ритам и дају динамичку подлогу и звучну боју целом оркестру.

Финска

Финска, званично Финска Република (фин. Suomen tasavalta, швед. Republiken Finland) је нордијска држава у северној Европи, ограничена Балтичким морем на југозападу, Финским заливом на југоистоку и Ботничким заливом на западу. Финска се граничи са Шведском, Норвешком и Русијом.

Оландска острва, на југозападној обали, налазе се под Финском управом и имају неки вид веће аутономије.

Простор Финске је појас земље, у коме се Скандинавско полуострво граничи са великом Руском равницом, западни са источним светом, Арктик и Балтик. Називају је још и земљом језера и шума, више од две трећине површине је под шумама, а има 187.888 језера већих од 500 м². Има излаз на Балтичко море, запљускују је Фински залив и Ботнијски залив. Највећи и главни град је Хелсинки.

Са 5.183.545 (2002. год.) становника са просечном густином 15 становника на km² што Финску чини једном од најређе насељених земаља у Европи.

Цео степен

Степен је размак између два суседна тона, док се размак од два суседна полустепена назива цео степен (франц. ton, engl. whole tone, whole step, итал. tono, нем. Ganzton).Осим целог степена, често је у употреби и полустепен.

У музици источњачких народа и у музичким фолклорима многих народа наилазимо и на мањи размак измађу два суседна тона од полустепена.

Шведска

Шведска (швед. Sverige слушај ), званично Краљевина Шведска (швед. Konungariket Sverige слушај ), нордијска је земља у Скандинавији, у северној Европи. Граничи се са Норвешком на западу, Финском на североистоку. На југозападу Ересундски мост спаја Шведску са Данском. Мореуз Скагерак мореуз на југозападу, Балтичко море и Ботнијски залив су на истоку. Шведска има релативно мало становника, и позната је по великим мирним шумама и планинском дивљином. Шведска је по површини 5. земља у Европи .

Главни град је Стокхолм, који је и највећи град Шведске. Други већи градови су Гетеборг, Малме, Упсала, Линчепинг, Вестерос, Еребру, Норћепинг, Хелсингборг и Јенчепинг.

Основне јединице
Изведене јединице
Остале прихваћене јединице
Види још

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.