Томашевац

Томашевац је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 1510 становника.

У селу се сваке године одржава светско првенство у банатским шорама. Овде се налази храм посвећен преносу моштију или "летњи Св. Никола", Српска православна црква Светог Николе у Томашевцу. Одувек је било две парохије у сваком делу села, са најмање два свештеника.

Томашевац
Tomaševac, Orthodox Church
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 1.510
 — густина22/км2
Географске карактеристике
Координате45°16′02″ СГШ; 20°37′12″ ИГД / 45.267333° СГШ; 20.620106° ИГДКоординате: 45°16′02″ СГШ; 20°37′12″ ИГД / 45.267333° СГШ; 20.620106° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина59 м
Површина66,7 км2
Томашевац на мапи Србије
Томашевац
Томашевац
Томашевац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23262
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Име

Старији назив насеља је био Томашевци, у множини, вероватно зато што је село било неушорено, а куће попут салаша разбацане. За Томашевац се везују насеља Томашевци, Чоке, Маријево село и Томашевац. По једном предању, на месту данашњег села, први колац је ударио извесни Тамаш Лак и временом је село које је ту настало добило назив по њему. Ипак сматра се да је село добило назив по Тамишу. Називи села на другим језицима: мађ. Tamáslaka, нем. Tomaschewatz. Како се на појединим старим страним картама село назива и "Томасевицз", могло би се узети у обзир и могућност да је име можда добило по неком средњовековном властелину Томашевићу.

Историја

У средњем веку у насељу Tomásfalva откривени су трагови две и то наводно католичке цркве.[1] Прво трајније насеље настаје у XVI веку, на левој, нижој обали реке Тамиш. Поред села је вековима Тамиш премошћен дрвеним мостом тзв. ћупријом. У време османске управе (16-18. век), Томашевци се помињу као село настањено Србима. Године 1554. Томашевац је село у Чаковачкој нахији и има 18 домова, а 1568. године нарастао је на чак 57 кућа. Тада је Банат био густо насељен и звао се "Мала Рашка", по Србима који су доминирали. Калуђери Пећке патријаршије се 1660. године забележили 12 приложника у селу Томашевци, док је у суседном месту Чоке било њих седам. Након Пожаревачког мира из 1718. године, којим су Турци напустили Банат, насеље постаје део Хабзбуршке монархије, односно Тамишког Баната. Томашевац је 1717. године под именом Томашовиц, по први пут уписан на аустријској карти као место од 20 кућа. За време коморског периода Томашевац је био важно место на царским друмовима, и ту се налази поштанска станица 1724. године. Ново село Томашевац је настало спајањем два мања насеља, коморског "Чоке" (у ствари старог Томашевца) и новог граничарског - Маријева (Маријино Село). Чоке и Маријево раздвојени баром Љутавом - тако се ове две половине села и данас у народу називају. Два насеља која су имали своје црквице, су административно спојена 1776. Аустријски царски ревизор Ерлер 1774. године помиње у свом извештају оба суседна места. "Томашевац" и "Марино Село" су милитарског статуса а становништво је српско.[2] Шездесетих година 18. века, Томашевац улази у састав Војне границе, он је седиште Компаније (чете), а поред Томашевца, у састав улазе као подређене штације (водови) Ботош и Орловат.[3] У милитарско село се тада досељавају и Срби из области Тисе и Мориша, који улазе у граничарску службу аустријске монархије. У атару села, према Самошу, налазила се пустара Лудош, која је добила име по мађарској речи, која означава гуску. Ту је једно време око баре, било насеље избеглих Перлежана, који су се касније вратили у своје место. Предију Лудош су 1767. године арендирали као пашњак Томашевчани за 150 флорина.

По државном шематизму православног клира из 1846. године парохијско звање у Томашевцу је основано и почеле се водити црквене матичне књиге крштених од 1746. године. Остале матице воде се од 1768. године. У месту са две парохије 1846. године су два свештеника: Лазар Поповић и Александар Радуловић. Школу сеоску похађа 214 ђака, који су раздвојени по полу: мушкој деци предаје Јован Станковић а женској учитељ Јован Поповић. Заштита Монархије од Турака била је тежак задатак. То је знала и Марија Терезија, аустријска царица, те је Србима у Војној граници давала многе привилегије. Управо од тог времена Томашевац почиње динамичније да се развија. Из овог времена Томашевац је познат по капетану Ђорђу Радивојевићу, који је 1788. године бранио дрвени мост - ћуприју и село од Турака.[4]

Са својих стотинак војника (од 300 колико их је чинило томашевачку чету) је изгубио живот захваљујући шпијуну који је Турцима одао положаје храброг капетана. Данас се на месту погибије капетана Радивојевића и његових војника налази споменик, који нажалост тешко одолева зубу времена. У револуционарним данима 1848-1849. године на пољима око Томашевца вођене су три битке у којима је учествовало око 23.000 војника и изгинуло око 450 људи. Те 1848. године мађарски генерал Киш је до темеља спалио село и цркву. У том пожару је изгорео комплетан иконостас Српске православне цркве, чије је здање у Томашевцима подигнуто 1773. године. Обнову иконостаса започео је панчевачки сликар Јован Поповић 1863. године, а довршио је бечки сликар Карел Гуч, иначе пореклом Чех.

Исте године када и црква 1773, у Томашевцима је саграђена и школа. Али настава се изводи од раније, тако је 1769. године учитељ Јован Милер. Поред српске вероисповедне школе, постојала је Немачка тривијална школа од 1804. године. Након развојачења војне границе у Банату 1873. године, па до краја Првог светског рата, у школама се поред српског, обавезно учио и мађарски, а пре тога и немачки језик.[5] У време укидања банатске војне границе у селу је живело 1873. године 2520 становника. Од тога Шваба (Немаца) је било 102, а Срба 2418 душа.[6] Године 1902. у томашевачком потезу Каљову, ловио је Аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд са домаћином, ечанским грофом. Убили су том приликом 27 лисица. Био је то један у низу ловова организованих на ловиштима у Ечки, Ботошу и Томашевцу.

За време Првог светског рата, већина Томашевчана борила се у аустроугарској војсци на фронтовима у Добруџи. Многи од њих дезертирали су и прикључили се или руској војсци, или као добровољци српској војсци. Споменик палим борцима Првог светског рата налази се у центру цела. У периоду између два рата, Томашевац је добио све оно што је једно тадашње село требало да има. Тада је изграђена зграда Општине а данашње месне канцеларије, а у шесторазредној основној школи ученици су похађали наставу на српском језику. Томашевац је уочи Другог светског рата имао око 2700 становника, углавном српске националности, који су се претежно бавили индивидуалном пољопривредом.

Знаменити Томашевчани

Томашевац је захваљујући свом стратешком положају и предузимљивим људима посебног кова, исписао лепе странице своје и српске историје Баната. Успону су допринели поред најбројнијих Срба, и Цинцари, Швабе и Мађари. Од ослобођења од Турака 1717. године он се убрзано развија, упркос ратним страдањима и пустошењу. Од уласка у састав Торонталске жупаније па до Првог светског рата, је предњачио у околини, у сваком погледу, нарочито у предузетништву и културном и јавном животу. Као среско и компанијско место Томашевац је био увек кадровски јак и доминирао над околним општинама. Ту је било мајора и капетана - команданата чете, неколико штабних официра и чиновника, затим срески лекар и бабица, апотекар, геометар, поштар, телефониста и телеграфиста, неколико свештеника, учитеља српске и немачке школе итд. Томашевчани су 1888. године регистровали своје Српско црквено-певачко друштво (основано 1887), а 1890. године и Добровољно ватрогасно друштво.

Река Тамиш која пролази близу насеља је некада била ћудљива река, са изувијаним током од меандара, склона изливању. Проблем је уз велика финансијска улагања спровела Тамишко-Бегејска водна задруга основана 1872. у Темишвару. Прокопавање деоница којима му је скраћен и продубљен ток, извршили су између 1874-1895. године инжињери Италијани и чувени мађарски "кубикаши" са ашовом и лопатом у руци. Речица Брзава која се улива у Тамиш, на простору између Томашевац и Ботоша, каналисана је до Конака, 1745-1764. године. На Тамишу је иза Томашевца направљена речна Устава 1966-1967. од стране грађевинске фирме "Планум".

Тако су знаменити Томашевчани 1741. године били "племићи" породице Ановић и Јефтић, који су имали своје печете - грбове, што се види на једном документу састављеном у Бечкереку. Породице Владисављев и Вијатов се везују као битне за преломне тренутке села, ратних година 1788. и 1848. Томашевац је био милитарско место са дугом традицијом и у њему је рођено око двадесет официра и много више подофицира. Томашевчани су се храбро борили и гинули славно не жалећи свој живот у свим ратовима. За развој села Томашевца били су посебно заслужни бројни трговци. Србин Тома Димић и Цинцарска породица браћа Буковале трговали су храном на велико, били извозници - бродовласници, са својим речним лађама. Томин син, Георг Димић је средином 19. века преводио (са грчког) и објавио три књиге. У двадесетом веку на културно-просветном плану најактивнији је парох Макса Вујић, који се бавио историографијом и писањем, и чији рукопис "Монографија села Томашевца" туђом непажњом био изгубљен 1928. године. Томашевац је дао много образованих људи, а у првој половини 19. века он је запажен претплатнички пункт, за набавку књига и новина. Међу велепоседницима са одајама, истичу се после развојачења (1873) Васа Радосављевић (из Панчева) и Шваба Георг Хајцман (из Сегедина). Радосављевић је поред поседа, имао трговину и био банкар у Панчеву. Уз трговца Ђуру Николића спада у највеће родољубе, да би после његове смрти, удова Марија је српском друштву "Привредник" поклонила чак 325 јутара земље, остале од Радосављевића у Томашевцу. Ђерђ Хајцман је дошао као градитељ жељезничке пруге 1894. године, и стекао велики посед у Томашевцу. Он је вирилни члан Торонталске жупанијске скупштине - имао је 1908. године пореску основицу 1533 круне, акционар бечкеречке шећеране и најзаслужнији је за градњу католичког храма у Томашевцу, који је освештан 1908. године у центру насеља. Од високо образованих људи у Томашевцу су рођени: Светислав Предић правник, књижевник и дипломата, затим Миливој Предић књижевник, Петар Радуловић филозоф, педагог и управитељ Препарандије (Учитељске школе) у Карловцу, др Лазар Марковић Мргуд лекар и књижевник, Перић Софија (удата Нешић) глумица СНП, итд.

Као и остала банатска села тог времена, Томашевац је пре Другог светског рата био једна затворена и конзервативна средина, мада су постојали млади ентузијасти који су покушавали да у Томашевац унесу нешто ново и напредно. То су углавном били млади људи који су завршавали школе у Петровграду. Тако је 1927. године у Томашевцима основан фудбалски клуб „Омладинац“, један од првих у околини. После рата Томашевац је доживео бројне промене. Село је модернизовано и до осамдесетих година добило све атрибуте модерног села. Данас је Томашевац пре свега познат по сточарству, и то узгоју расних говеда.

Константин Пантелић иконописац томашевачки

У Томашевцу је између 1840. и 1861. живео у својој кући, и радио ученик Константина Данила, академски иконописац Константин Пантелић. Пантелић је био Сремац, рођен у Руми 1800. године, од оца учитеља. Завршио је бечку Уметничку академију, а затим путовао и живео по местима где је радио. Први већи рад му је иконостас цркве у Кулпину, по наруџби патријарха Стратимировића. Радио је 18 иконостаса, међу којима у Банату, онај у Томашевцу, затим у Сакулама и Ботошу. Он је до 1847. године урадио иконостас у цркви летњег Св. Николе у Томашевцу, који је убрзо запаљен по команди мађарског пуковника иначе Србина, Јаноша Дамјанића из Арада. Из Томашевца се преселио у Панчево, а пред смрт у Доњи Товарник где је умро 1882. године.[7]

Демографија

У насељу Томашевац живи 1391 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,0 година (39,5 код мушкараца и 42,5 код жена). У насељу има 647 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,73.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[8]
Година Становника
1948. 2.518
1953. 2.528
1961. 2.532
1971. 2.354
1981. 2.149
1991. 1.904 1.891
2002. 1.765 1.845
Етнички састав према попису из 2002.[9]
Срби
  
1.626 92,12 %
Роми
  
58 3,28 %
Мађари
  
23 1,30 %
Румуни
  
11 0,62 %
Југословени
  
8 0,45 %
Словаци
  
3 0,16 %
Руси
  
2 0,11 %
Црногорци
  
1 0,05 %
Хрвати
  
1 0,05 %
Немци
  
1 0,05 %
Македонци
  
1 0,05 %
непознато
  
1 0,05 %

Референце

  1. ^ "Гласник музеја Баната", Панчево 8/1998. године
  2. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  3. ^ Феликс Милекер: "Историја банатске војничке границе 1764-1873.", Панчево 1926.
  4. ^ Живан Вијатов: "Томашевац" (прилози за историју Томашевца), Панчево, 2009.
  5. ^ Monografija: Svetomir Sveta Milovanović “Po ravnom Banatu“ (1935)
  6. ^ "Застава", Нови Сад 1873. године
  7. ^ Жива Вијатов, наведено дело
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Канал Дунав—Тиса—Дунав

Хидросистем Дунав—Тиса—Дунав (ДТД) је јединствена каналска мрежа која повезује токове река Дунава и Тисе кроз Војводину и представља хидротехнички систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу, туризам, рибарство и узгој шуме.

Хидросистем ДТД са природним и делимично реконструисаним водотоцима има 960 km, од чега је пловно 600 km. Својом мрежом повезује 80 војвођанских насеља, а у оквиру система постоје 23 уставе, пет сигурносних устава, затим 15 бродских преводница и још пет које нису више у функцији, пет великих црпних станица и 86 мостова (64 друмска, 21 железнички и један пешачки).

Лукићево

Лукићево (нем. Sigmundfeld) насеље је града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1804 становника.

Надела

Надела је систем канала и река у северном делу Србије, на 81 километру десне притоке Дунава у Банатском региону Војводине.

Орловат

Орловат је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Налази се на десној обали реке Тамиш, на нижој лесној тераси. Насеље је више пута током историје мењало локацију и име. Данашњи Орловат је положен на месту где се спајају три крака пруге тзв. трианглу. Према попису из 2011. године било је њему 1516 становника.

Острогон

Острогон (мађ. Esztergom — Естергом, лат. Strigonium, нем. Gran, свк. Ostrihom, пољ. Ostrzyhom, рум. Strigoniu, тур. Estergon) град је на северу Мађарске, на око 50 km северозападно од главног града Будимпеште. Налази се у жупанији Комаром-Естергом на десној обали Дунава који формира државну границу са Словачком.

Острогон је био главни град Краљевине Мађарске између 10 и 13. века и био је краљевски град све док се тадашњи краљ Бела IV није прво преместио у Вишеград и после у Будим.

Острогон је и данас седиште примаша (prímás) римокатоличке цркве у Мађарској.

Град има познати Музеј хришћана (Keresztény Múzeum), где је највећа уметничких колекција везаних за цркву и хришћанство у Мађарској. Такође град има и базилику која је највећа у Мађарској. По песми из Нибелунга, Острогон је био Атилино (Etzel) седиште.

Новија знаменитост града је мост Марије Валерије (Mária Valéria híd), који повезује Острогон са градом Штурово (Štúrovo) у Словачкој. Оригинално мост је био саграђен 1895. године, али су га немачке трупе приликом повлачења 1944. године, порушиле. Поново је подигнут 2001. године уз помоћ прилога из Европске уније.

Перлез

Перлез (мађ. Perlasz) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 3.383 становника. До 1965, године је ово насеље седиште комуне Општине Перлез коју су чинила насељена места: Ботош, Книћанин, Орловат, Перлез, Томашевац, Фаркаждин и Чента. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Зрењанин.

Софија Перић Нешић

Софија Перић Нешић (Томашевац, 14. март 1906 — Београд, 15. јун 1986) је била југословенска и српска позоришна, филмска и телевизијска глумица.

Списак клубова карате савеза Србије

КК Арена - Београд

КК Арадац - Арадац

КК Банатски цвет - Зрењанин

КК Бањица - Београд

КК Барич - Обреновац

КК Башаид - Башаид

КК Београд - Београд

КК Бечеј - Бечеј

КК Будокан-Церак - Београд

КК Будућност - Београд

КК Бушидо центар - Темерин

КК Ваздухопловац - Београд

КК Вашиде - Београд

КК Витез - Београд

KK Врање - Врање

КК Гу - Београд

КК ГСП Полет - Београд

КК Дипломатик - Београд

КК До - Београд

КК Додер спорт - Петроварадин

КК Дунав - Гроцка

КК Европа - Београд

КК Енпи - Суботица

КК Енпи брзан - Крагујевац

КК Жандармерија - Београд

КК Жарково - Београд

КК Заншин - Београд

КК Земун - Београд

КК Земун 2000 - Београд

КК Зенит - Београд

КК Змај - Дероње

КК Звездара - Београд

КК Импулс - Сремски Карловци

КК Јавор - Београд

КК Јапан - Београд

КК Јединство - Београд

КК Јединство - Качарево

КК Јединство - Нови Бечеј

КК Југовић - Каћ

КК Јуниор - Београд

КК К1 - Београд

КК Канон - Београд

КК Карате центар Војводина - Нови Сад

КК К1 - Београд

КК Кинг - Београд

КК Киндер - Београд

КК Космај - Младеновац

КК Лазаревац - Лазаревац

КК Маваши - Нови Сад

КК Маг - Београд

КК Макс Принт - Београд

КК МБ Спорт - Београд

КК Младеновац - Младеновац

КК Младост - Шабац

КК Младост - Сава Ковачевић - Зрењанин

КК Нипон - Београд

КК Но Качи - Нови Сад

Краљевски карате клуб Но-Качи - Београд

КК Обилић - Београд

КК Окинава - Суботица

КК Олимп Спорт Клуб - Београд

КК Олимпик - Београд

КК Палеж - Београд

КК Палилулски Тигрови - Београд

КК Партизан - Бач

КК Партизан - Београд

КК Партизан - Сента

КК Партизан - Томашевац

КК Полицајац - Београд

КК Палић - Суботица

КК Протос - Младеновац

КК Раднички - Београд

КК Раднички - Ковин

КК Раднички - Обреновац

КК Раковица - Београд

КК Ронин - Београд

КК Рудар - Београд

КК Самурај - Београд

КК Селтерс - Младеновац

КК Сенсеи - Крушевац

КК Скипер - Београд

КК Соко - Бегеч

КК Соко - Нови Сад

КК Соко Штарк - Београд

КК Сопот - Младеновац

КК Студентски град - Београд

КК Сунце СРК - Београд

КК Сурчин - Београд

КК Тао - Суботица

КК Умка - Београд

КК Унсу - Београд

КК Феникс - Београд

КК Фоке - Београд

КК Фуђи Сан - Београд

КК Хаикен - Кикинда

КК Црни појас - Коваљ

КК Чока - Чока

КК Чукарица - Београд

КК Чукарички рода - Београд

КК Шампион - Београд

КК Шумадијска Асоцијација - Младеновац

КК Шогун - Шид

KK Шотокан 021 - Нови Сад

KK Tokado - Savino Selo

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Српска православна црква Светог Николе у Томашевцу

Српска православна црква Светог Николе у Томашевцу, месту у општини Зрењанин, подигнута је 1814. године и има статус споменика културе од великог значаја. Посвећена је летњем Св. Николи, чији се празник слави 9./22. маја.Садашња црква у Томашевцу је изграђена у стилу класицизма 1815-1818. године, а обновљена је 1938. године. Први иконостас је 1843-1847. радио тада мештанин, академски образован иконописац Константин Пантелић из Руме. Позлатарски део посла у храму је извео златар Јанко Јакшић 1845-1947. године. Село са црквом, а у њој нарочито иконостас су страдали у пожару, 15. децембра 1848. године у знак одмазде, по наредби мађарског генерала Ерне Киша, племића из Елемира. Милошћу аустријског цара томашевачка црква је оспособљена за службу 1850. године. Од августа 1852. креће оправка пострадалог храма, скупљањем прилога. Лицитација за оправку црквеног торња, који је страдао од грома одржана је августа 1858. године, а извођач је био маор Мијајло Томић из Панчева. Висока олтарска преграда вешто је конструисана и резбарена у необарокном стилу, 1859. године од стране Ђорђа Девића из Паланке. Јула месеца исте године покренута велика акција скупљања прилога за оправку цркве. Крајем децембра 1861. године лицитиран посао осликавања и позлаћивања иконостаса обновљене цркве. Иконе је након "Мађарске буне" изнова започео Јован Поповић, који је током рада преминуо 27. септембра 1864. године. Новине су забележиле: "Када је два горња тракта завршио и у Томашевац понео (из Панчева), срчана кап га је погодила на путу између Падине и Томашевца". После дужих преговора, приликом којих је одбијена понуда Константина Данила, посао је завршио Чех Карло Амврозије Гуч током 1871-1872. године, бечки сликар који је израдио и икону на Богородичином трону. Поповић је сматра се, насликао све иконе треће зоне (апостоле и пророке) и Распеће на врху иконостаса. Из друге зоне његове су, највероватније, Рођење и Света Тројица. У олтару се налази шест рипида на којима су у минијатури приказане композиције из оба завета на једној, и анђеоским главицама на другој страни, које нису атрибуиране. Конзерваторски радови на обнови храма завршени су крајем 2013. године

Тамиш

Тамиш (рум. Timiș, мађ. Temes, нем. Temesch) је река која извире у северним деловима румунских Карпата у делу који се зове Цернеи Планине (Cernei Mountains). Под највишим врхом планине Семеник-Пјатра Гонозеи на 1445 м, налази се извориште градиштанског потока, једног од три изворишна крака Тамиша. Пролази кроз цео Банат а ушће му је код Панчева где се улива у Дунав.

ФК Партизан (вишезначна одредница)

ФК Партизан се односи на више фудбалских клубова:

у Србији:

ФК Партизан, Београд

ФК Партизан, Бумбарево Брдо

ФК Партизан, Косовска Митровица

ФК Партизан, Кајтасово

ФК Партизан, Уљма

ФК Партизан, Мајур

ФК Партизан, Томашевацу Белорусији:

ФК Партизан, Минску Бугарској:

ФК Партизан, Червен Брјагу Словачкој:

ФК Партизан, Бардјејов

ФК Партизан, Домањижау Црној Гори:

ФК Партизан, Момишићи

Црква Успења Богородице у Црепаји

Црква Успења Богородице у Црепаји, у општини Ковачица, припада Епархији банатској српске православне цркве, подигнута је у првој половини 19. века и има статус споменика културе од великог значаја.

Црква је посвећена Успењу пресвете Богородице и типична је сакрална грађевина настала у Банату у 19. веку тако да архитектонски, она је веома блиска цркавама оближњих села Сакуле, Самош и Томашевац. Западна фасада цркве у Црепаји украшена је сликама које фланкирају улазни портал. Иконостас за ову цркву начинио је резбар Франц Зиман из Беле Цркве. Највећи део иконописа извео је Јован Поповић од 1858. до 1859. године. Он је украсио иконостас, певнице и иконе за Богородичин (Богородица с дететом и Христ и Самарјанка) и архијерејски трон (Свети Сава Српски), као и низ целивајућих икона. У олтарској апсиди постоји фрагмент зидног сликарства, фигура Светог Јована Златоустог.

У цркви је сачувана и једна Богородичина икона из друге половине 18. века, једно Крунисање Богородице, неколицина празничних, све сликане уљем на дрвету. Уљем на лиму насликане су преостале празничне иконе из 19. века, и две, изведене у истој техници, које су украшавале свећњаке, дело Арсенија Петровића из 1841. године.

Шора (игра)

Шора или лопта на бегање се играла на читавој територији Војводине. До пре пар година опстала је још једино у Банату, тачније у селу Томашевац и суседном Орловату где се и данас традиционално упражњава, за Ускрс. У питању је древна пастирска игра која се играла по утринама, у паузама мотрења на стадо. У Томашевцу су је практиковали и док су се одмарали од изградњи кућа набијача.

Назив „Шора“ потиче из локалног банатског сленга („рашорати“ или „зашорати“, а може и „шорнути“-ударити лоптицу). Ова игра је слична бејзболу и крикету због кретања од базе до базе. Због тога постоји и локални мит да је Михајло Пупин Американцима представио ову игру од које је настао данашњи бејзбол. Наравно, време настанка бејзбола и одласка Пупина у Америку никако не поткрепљују ово веровање.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.