Тихомир Завидовић

Велики жупан Тихомир (11651166) је био српски велики жупан.

Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Велики жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а што се тиче његове браће, Мирослав је добио Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца коју народ зове данас „Реке“.

Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло до неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији.

Властела око Немање тежила је да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци с престола брата Тихомира половином 1165, али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се уз помоћ пријатеља спасао и успео да 1166. године са престола свргне свога брата Тихомира, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо.

До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1168. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир.

У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке – Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали до краја живота.

Син великог жупана Тихомира, жупан Стефан Првослав, подигао је манастир Ђурђеве ступове у Беранама (Црна Гора). Првослав је умро пре 1220. и његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Велики жупан Тихомир
Датум рођења12. век
Место рођењаЗета
Србија
Датум смрти1171.
Место смртиСитница
Србија
ДинастијаВукановићи
ОтацЗавида
Период11651166.
ПретходникДеса
НаследникСтефан Немања

Литература

Претходник:
Деса
Велики жупан Рашке
(11651166)

Наследник:
Стефан Немања
Велики жупан Тихомир

Велики жупан Тихомир може бити:

Тихомир (велики жупан 10. век), српски велики жупан од око 960. до око 969. године

Тихомир Завидовић, српски велики жупан од око 1165. до око 1166. године

Византијско-српски ратови

Византијско-српски ратови вођени су од насељавања Срба на Балканско полуострво у 7. веку па до друге половине 14. века. Иако Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима" који представља једини извор о најстаријој историји Срба, пише да су се Срби на Балкан населили по дозволи цара Ираклија, много је вероватније да је насељавање извршено у склопу аварско-словенских похода на Полуострво почетком 7. века. Заједничка опасност од Турака зближила је две стране те од половине 14. века нема већих ратних сукоба између Срба и Византинаца.

За време владавине цара Ираклија грчки језик је постао служебни царске канцеларије. Император државе почиње да се зове „Василевс”. С обзиром на значајну тежину грчког елемента у Источном римском царству, може се користити и појам грчки за његов карактер.

Деса

Деса Вукановић је био српски жупан у периоду од око 1161. до 1165. године. Током своје владавине био је у савезу са Мађарима и у сукобу са Урошем II и Манојлом I Комнином.

По хрватском аутору из 1842. године, он се звао „Деша“, био је 51. по реду владар српски, и син Уроша. Постао је 1152. године велики жупан Србије, са сагласношћу византијског цара Манојла, да му буде вазал. Наводи се: „био је веома пригнут католичанском закону“ и дао је сазидати манастир посвећен Богородици, на острву „Млиту“ (Мљету). Његови синови су били Немања, Мирослав и Константин. Умро је око 1163. године и сахрањен у „Трибињу“ (Требињу) у цркви Св. Петра.. Ипак, ми данас знамо да је Немања Завидин син на основу натписа у цркви у Бијелом пољу.

Деса је у једном тренутку управљао Захумљем јер му се приписује повеља из 1151. манастиру на острву Локрум. Иако је повеља вероватно каснији фалсификат, изгледа да је фалсификатор знао да је Деса управљао Захумљем. Након Белошеве краткотрајне владавине у Рашкој, велико жупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава, и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем удаје друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византијског цара Манојла Комнина.

Поред ових дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу.

У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требало да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са „наш господар“, што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Неки сматрају да је Деса био отац Стефана Немање, али други то оспоравају, наводећи Завиду.

Завида

Завида (умро после 1127) је био један од српских властелина из рашке династије Вукановића. По женској линији је био у сродству и са породицом Војислављевића који су у то доба владали Зетом. Завида је отац четворице синова:

Тихомир (умро 1169), владао као велики жупан Рашке (1163 — (1166) 1168).

Страцимир (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163 — (1166) 1168, 1169-?).

Мирослав (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163 — (1166) 1168, од 1169 до смрти).

Немања (1113 — 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Рашке ((1166) 1168 — 25.3.1196).Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.

Сем имена, Завидино порекло и личност су нам потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се наиме помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће . Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина. До тридесетих година 20. века историчари су се домишљали о Немањином оцу, многи су га погрешно видјели у жупану Деси. Народно предање и сви старији српски летописи и историчари преткритичке историографске школе Завиду памте као Белу Уроша. Према Владимиру Ћоровићу, Завидина, односно, Немањина породица је пореклом из Зете, данашње Црне Горе.Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која је требало свом носиоцу да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у своју родну Зету где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.

Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио на столно место. Пошто се ово столно место налазило у Расу сасвим је могуће да нам Немањин биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био рашки велики жупан.

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I .

По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Рашкој владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада је срушен и протеран од стране Уроша I, свог брата од стрица. Из Летописа Попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад у Рашку и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак на столно место покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, због приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешци анонимног нотара краља Беле III (1172 - 1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог рашког жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије Уколико прихватимо Живковићеву опсервацију о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Рашкој је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажан ослонац у виду подршке угарског краља.

Немањићи — рађање краљевине

Немањићи — рађање краљевине је српска драмска играна телевизијска серија, снимљена 2017. године, чије је премијерно приказивање почело 17. фебруара 2018.Представља највећи продукцијски подухват у историји српске телевизије, будући да је за њу ангажовано 218 глумаца и 2700 статиста која је снимана на преко 200 локација. Серијалом који је обухватио 200 година владавине најутицајније српске средњовековне династије обележава се 800 година од настанка Краљевине Србије и крунисања Стефана Првовенчаног. Пројекат настао у режији Марка Маринковића, а по сценарију Гордана Михића, продуцира Радио-телевизија Србије.

Улога Стефана Немање поверена је Младену Нелевићу, његове супруге Ане Немањић — Дубравки Мијатовић; њихове синове Стефана Првовенчаног, Вукана Немањића и Растка Немањића — Светог Саву, играју Војин Ћетковић, Небојша Глоговац и Драган Мићановић (тим редоследом); прву српску краљицу, млетачку принцезу, Ану Дандоло тумачи Слобода Мићаловић.

Пилот епизода емитована је 31. децембра 2017. године као новогодишњи специјал, међутим прва епизода је емитована тек 17. фебруара 2018. године. Након пилот епизоде, реакције су углавном биле негативне после вишемесечних ишчекивања. Критике су углавном биле везане за језик којим се говори у серији, ефекте и спорну глуму.

Рашка

Српска држава Рашка, односно Великожупанска Србија, је била једна од српских средњовековних држава, која је постојала од средине 11. до почетка 13. века. Првобитно је обухватала југозападне делове данашње Србије, североисточне делове данашње Црне Горе и најисточније делове данашње Босне и Херцеговине, а највећи успон је доживела за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), када је обухватила и друге српске области. Главно државно и црквено средиште великожупанске Србије налазило се у Старом Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара.Владари ове државе су носили титулу великих жупана. Успон ове српске државе започео је крајем 11. века, за време владавине великог жупана Вукана I који је водио успешне ратове против Византије. Српски велики жупани су одржавали блиске везе са владарима суседне српске краљевине Дукље. Рашки велики жупан Стефан Немања је у другој половини 12. века постао најмоћнији међу српским владарима створивши јединствену државу која је обухватала скоро све српске земље, тако да је великожупанска Србија постала језгро јединствене државе Немањића која се даље развијала као средњовековна Краљевина Србија у 13. веку, а потом и Српско царство у 14. веку.

Само име Рашка (лат. Rassia — Расија) први пут се помиње 1189. године. Од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију често називају Расција (лат. Rascia), а сходно томе су и Србе често називали Рашанима, односно Расцијанима (лат. Rasciani) или Рацима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именом Рашка област.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Списак ратова у којима је Србија учествовала

Ова листа садржи ратове у којима је Србија учествовала кроз своју историју.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Стефан Немања

Стефан Немања (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године, али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Вукановићи (1083—1166)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.