Тибор Секељ

Тибор Секељ (мађ. Székely Tibor; Спишка Собота, 14. фебруар 1912Суботица, 20. септембар 1988) је био светски путник, географ, новинар, музеолог, полиглот, писац и истраживач јеврејског порекла.

Био је светски познати есперантиста.

Тибор Секељ
Tibor Sekelj 1983
Тибор Секељ 1983. године
Датум рођења14. фебруар 1912.
Место рођењаСпишка Собота
 Аустроугарска
Датум смрти20. септембар 1988. (76 год.)
Место смртиСуботица
 СФРЈ

Животопис

Тибор Секељ је рођен 1912. у Спишкој Соботи (Spišská Sobota) код Попрада, тада у Аустроугарској, а умро у Суботици 1988. године.

Овај светски путник је игром судбине, младост провео у Војводини. Отац му је био ветеринар, и пошто је то био тражен посао породица је често мењала пребивалиште. Тако стижу у Војвођански Ченеј, где остају до Тиборове десете године. Основну школу завршава у Кикинди, у коју долазе 1922. године. Иако му је мађарски језик био матерњи, још као мали научио је и немачки, као језик средине који се у Војводини тада много користио.

Убрзо његов отац добија посао у Никшићу, где се Тибор уписује у никшићку гимназију. Овде 1928. године оснива први извиђачки стег у Црној Гори, и због тога се сматра једним од оснивача црногорског скаутизма. Данас у Никшићу и даље ради извиђачки одред који је наследник Тиборовог стега, име му је Одред извиђача „Драган Церовић Гиго“.

Светски путник

За живота посетио је 74 земље света, на свих 5 континената. Пропутовао је широм Јужне Америке, Азије и Африке, а нарочито је волео да путује на непозната и опасна места као што су прашуме Африке и Амазоније и да посећује најмање позната домородачка племена на свету. Ту се бавио етнологијом и покупио огромну збирку изворних племенских предмета, које данас чувају музеји у Загребу, Суботици и Сенти.

За разлику од других познатих светских пустолова као што је, на пример, Жељко Малнар из Загреба, успео је да никада не добије маларију. Своја огромна искуства са путовања није умео да претвори у високо тиражне књиге а тиме и приходе, тако да је целог живота био скромних материјалних могућности. При крају живота био је Управник музеја у Суботици.

Полиглот

Био је надарени мултилингвиста. Осим што је говорио мађарски и српскохрватски као матерње језике, а владао и немачким, одлично је баратао шпанским, енглеским, француским и есперантом. Био је члан Академије за есперанто и почасни члан Светског есперантског савеза. Нека од својих дела је писао изворно на есперанту. Нека друга изворно на шпанском.

Имао је посебну методу учења страног језика — сваки дан по 10 речи. После 40 дана би знао 400 речи и сматрао је да је то сасвим довољно за споразумевање. На тај начин служио се са укупно 44 језика. Говорио је и многе егзотичне, индијанске језике, које је касније делом заборављао. Ипак, у било ком делу света се нашао, успевао је да се споразумева.

Стрипска сценаристика

Био је сценариста стрипова, између осталог и чувеном уметнику Александру Хецлу, на делима „Кумеуауа — син прашуме“ 19601961. за лист Пионири (Београд) и у „У земљи Индијанаца“ 1962. за лист Плави вјесник (Загреб).

Друга двојица угледних стрипара, сценариста Норберт Нојгебауер и цртач Јулио Радиловић Јулес, урадили су по Секељевој књизи стрип „Истраживач Тибор Секељ прича: Кроз зелени пакао Мато Гроса“ за лист Плави вјесник (бр. 558-575, Загреб, 1965).

Спољашње везе

14. фебруар

14. фебруар је четрдесет пети дан у години у Грегоријанском календару. 320 дана (321 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

23. септембар

23. септембар (23.9.) је 266. дан у години по грегоријанском календару (267. у преступној години). До краја године има још 99 дана.

Први дан у години по француском револуционарном календару.

Александар Хецл

Александар Хецл (Београд, 29. март 1926 — Београд, 15. мај 1991) је био српски сликар, илустратор и стрипар. Студирао је на Ликовној академији у Београду од 1947. до 1951. године.

У богатој каријери, Хецл је илустровао око 300 књига, урадио двадесетак важнијих стрипова, велики број новинских илустрација и слика на платну. Уметник Асканио Поповић приредио је 1996, за сада једину, Хецлову монографију, 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год.).

Путопис

Путопис је књижевна врста у којој писац износи своје утиске о пределима кроз које путује. Путопис није само набрајање онога што је путописац видео већ се у њему огледа и уметничка склоност, став према животу, осећајни свет, укус и култура онога који пише. Путописац истовремено приказује и себе самог, а прави путопис је истовремено „плод стваралачког немира, огледало уметникове интиме и сведочанство његовог укуса.“Постоје међутим и тзв. научни путописи са мноштвом историјских, етнографских, географских и других података. Њихови аутори су углавном научници, истраживачи, поморци и мисионари.

Путопис може бити написан књижевноуметничким, научнопопиларнин или новинарским (публицистикчим) стилом.

Секељ

Секељ (мађ. Székely) је мађарско презиме. Претпоставља се да долази од речи „сек“ (мађ. Szék) што значи столица (седиште; трон; престо). Најпознатији носилац овог презимена био је Тибор Секељ, познати истраживач. Секељи су етничка група Мађара који живе у Ердељу у данашњој Румунији.

Списак стрипских сценариста из Србије

Ово је списак важнијих професионалних стрипских сценариста из Србије. Критеријум списка је објављивање у штампаним издањима званичних регистрованих издавача.

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.