Тибор Живковић

Тибор Живковић (Мостар, 11. март 1966Београд, 26. март 2013[1]) био је српски историчар чија су се истраживања већином односила на рани средњи век у Србији, Бугарској, Хрватској и Грчкој; затим српско-византијске односе, као и етничке симбиозе.[2][3]

Тибор Живковић
Tibor Živković
Тибор Живковић
Датум рођења11. март 1966.
Место рођењаМостар
 СФРЈ
Датум смрти26. март 2013. (47 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Пољеисторија
ИнституцијаФилозофски факултет у Београду

Биографија

Основно и средње школовање завршио је у Београду. Дипломирао је на Катедри за стари век Филозофског факултета у Београду 1990. године. Магистрирао је 1996. године са тезом Славизација на територији Србије од VII-XI века, која је касније објављена као књига под насловом Словени и Ромеји (2000).

Од 1997. године радио је у Историјском институту САНУ. Докторирао је 2000. године са дисертацијом Словени под влашћу Византије од VII до XI века (до 1025. год.), на основу које је касније штампана књига у два издања (2002, 2007), под насловом Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025).[4]

Био је директор Историјског института од 2002. до 2010. године, као и главни и одговорни уредник Редакционог одбора издања Историјског института.[3]

Аутор је документарног серијала Историја Срба – Рани средњи век, у шест полусатних еизода, за који је сам написао сценарио и урадио режију. Документарци су објављени 2007. години у продукцији издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске, и приказнаи на бројним телевизијским станицама у Србији и региону.[4]

Последње радове је посветио пручавању и анализи основних извора раног средњег века у Југоситочној Европи: Летопис попа Дукљанина и О управљању царством Константина VII Порфирогенита, из којих су проистекле књиге Gesta Regum Sclavorum II (2009), De conversione Croatorum et Serborum – A Lost Source (2012), на енглеском језику. Постхумно је 2013. објављен превод ове књиге Изгубљени извор Константина Порфирогенита, као и књига Anonymi descriptio Europae Orientalis (2013), на којој су сарађивали и Владета Петровић, Александар Узелац и Драгана Кунчер.[4]

Делимична библиографија

Монографије

Чланци и расправе

Референце

  1. ^ Друштво за проучавање средњовековне босанске историје. In memoriam: Тибор Живковић Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 11, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ „Др Тибор Живковић 1966-2013.“ Архивирано на сајту Wayback Machine (март 8, 2014) (на језику: енглески), Историјски институт, Београд, 2013.
  3. 3,0 3,1 Нова српска политичка мисао: „Сами смо одсекли део наше историје“, интервју са Тибором Живковићем направила Јована Папан, 12. март 2013, приступ 27. март 2013
  4. 4,0 4,1 4,2 Филиповић 2014, стр. 269.

Литература

Спољашње везе

2013

2013. је била проста година.

De administrando imperio

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином 10. века у Византији. Дело није завршено, а писао га је цар Константин VII Порфирогенит уз помоћ неких њему блиских учењака са намером да буде спољнополитички приручник царевом сину и престолонаследнику Роману II (959—963).

Ђорђе Војтех

Ђорђе Војтех је био предводник устанка Словена у Поморављу 1072. године. Сам устанак је избио у бугарској теми Византијског царства, а организатори побуне били су бољари из Скопља. Вођа устанка постао је најугледнији члан рода кавхана, Ђорђе Војтех. Одмах на почетку устанка, устаници су се обратили за помоћ дукљанском владару Михаилу који је пристао да им пошаље свог сина Константина Бодина за вођу.

У Призрену на јесен 1072. године уз присуство војводе Петрила и вође покрета Ђорђа Војтеха, Константин Бодин је проглашен за цара под именом Петар. Ђорђе Војтех је после напредовања Константина Бодина и војводе Петрила под притиском византијске војске ипак предао Скопље Ромејима. И поред тога остао је непријатељ византијске управе и препоручивао Константину Бодину да крене на Скопље и уништи византијску војску и њене заповеднике. Византијска војска кренула је у сусрет војсци Констаина Бодина, који је кренуо према Скопљу, и поразила га код места Пауни на Косову и Метохији.

То је последњи пут да се Ђорђе Војтех појављује у писаним документима.

Живковић

Често српско презиме Живковић може се односити на:

Живан Живковић — фудбалер

Андрија Живковић — фудбалер

Марко Живковић — фудбалер

Тибор Живковић

Звонко Живковић

Радмила Живковић

Владан Живковић

Петар Живковић

Васа Живковић

Драгиша Живковић

Богосав Живковић

Никола Живковић (Хаџи-Неимар)

Петар Ј. Живковић

Живковић Коса

Љубица Живковић

Зоран Живковић — политичар

Срђан Живковић

Драган (Предраг) Живковић - Тозовац — певач и композитор

Момчило Живковић

Завида

Завида (умро после 1127) је био један од српских властелина из рашке династије Вукановића. По женској линији је био у сродству и са породицом Војислављевића који су у то доба владали Зетом. Завида је отац четворице синова:

Тихомир (умро 1169), владао као велики жупан Рашке (1163 — (1166) 1168).

Страцимир (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163 — (1166) 1168, 1169-?).

Мирослав (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163 — (1166) 1168, од 1169 до смрти).

Немања (1113 — 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Рашке ((1166) 1168 — 25.3.1196).Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.

Сем имена, Завидино порекло и личност су нам потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се наиме помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће . Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина. До тридесетих година 20. века историчари су се домишљали о Немањином оцу, многи су га погрешно видјели у жупану Деси. Народно предање и сви старији српски летописи и историчари преткритичке историографске школе Завиду памте као Белу Уроша. Према Владимиру Ћоровићу, Завидина, односно, Немањина породица је пореклом из Зете, данашње Црне Горе.Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која је требало свом носиоцу да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у своју родну Зету где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.

Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио на столно место. Пошто се ово столно место налазило у Расу сасвим је могуће да нам Немањин биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био рашки велики жупан.

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I .

По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Рашкој владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада је срушен и протеран од стране Уроша I, свог брата од стрица. Из Летописа Попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад у Рашку и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак на столно место покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, због приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешци анонимног нотара краља Беле III (1172 - 1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог рашког жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије Уколико прихватимо Живковићеву опсервацију о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Рашкој је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажан ослонац у виду подршке угарског краља.

Захарија Прибислављевић

Захарија Прибислављевић (Првослављевић) је био српски владар који је, вероватно са словенском титулом кнеза, владао Србијом током треће деценије X века. Почео је владати 920/921. године, или 923/924. године, а владао је до 923/924. године, или до 926/927. Припадао је владарској породици, која је Србе довела на Балканско полуострво, а коју историчари већином зову Властимировићи. Захарија (Ζαχαρίας) је постао владар, када га је Симеон Велики (893—927) послао да протера Павла Брановића, претходног владара Србије. После три године владавине, Захарије је почео подржавати Византију, а Симеон је послао војску са кнежевићем Чаславом Клонимировићем да смени са власти Захарија. Захарије је побегао у Хрватску и ту нестају писане вести о њему.

Историјски институт Београд

Историјски институт Београд је научни институт основан у Београду, као један од првих научних института Српске академије наука.

Историјски часопис

Историјски часопис је био гласник Историјског института САНУ на српском језику, од оснивања па до 1961. године када Институт постаје независна установа и постаје гласник Историјског института Београд.

Излази од 1948. године до данас са кратким прекидима као двоброј. Покренут је с циљем с којим је и основан Историјски институт а то је назначено у предговору у првом броју:

„проучавање друштвене, економске, политичке и културне историје српског народа а тако исто и његових односа с осталим југословенским и суседним балканским народима и државама.”

Чланови прве редакције часописа били су: Милан Будимир, Никола Вучо, Георгије Острогорски, Јован Радонић, Живан Сечански, Јорјо Тадић и главни и одговорни уредник Виктор Новак. Главни уредници су били директори Историјског института: Илија Синдик (1954—1955), Мита Костић (1958), Јорјо Тадић (1961—1962), Реља Новаковић (1971-1973), Даница Милић (1974-1986), Славенко Терзић (1987 - 2002) , Тибор Живковић (2002 - 2010) и Срђан Рудић (од 2011).

У току свог излажења Историјски часопис се није појавио три пута (1968, 1969. и 1970). Часопис је наставио да излази 1971. године (број 18) док је претходни био двоброј 1966-1967 (16-17). Извесна пауза у објављивању часописа начињена је и у скорије време па се 1994. појавио број 39 за 1992. годину а 1995. године број 40-41 за 1993-1994. годину.

Часопис је првобитно био подељен на следеће рубрике: Расправе и чланци, Ситни прилози, Критике, Полемике, Прикази, Сведочанства из ослободилачког рата, Часописи и зборници, Установе, Извештаји научних сарадника Историјског института САН, Varia. У оквиру целине Расправе и чланци објављивана су најновија научна истраживања из, како хронолошки тако и тематски, различитих области. Временом је концепција часописа промењена тако да су неке рубрике избачене и замењене новим. У последњим бројевима налазе се следеће рубрике: Чланци и расправе, Прилози, Методологија и историја историографије, Библиографија, Критике, Прикази, Научни живот, Хроника, повремено In memoriam. Часопис садржи индекс имена. Поједини бројеви Историјског часописа су били тематски посвећени одређеним личностима или јубилејима (број 5 је посвећен Јовану Радонићу, број 8 Илији Синдику, број 9-10 десетогодишњици Историјског института и самог часописа, број 18 Јорју Тадићу, број 24 Виктору Новаку, број 34 Даници Милић, број 36 Глигору Станојевићу, број 56 Ружи Ћук).

Часопис је доступан и у електронској форми на сајту Историјског института Београд.

Мирослав Ћосовић

Мирослав Ћосовић (Подгорица, 1968) публициста је из Црне Горе.

Млaди краљ титула у средњовековној Србији

Млaди краљ титула у средњовековној Србији, (лат. rex iunior) била је једна од значајнијих титула престолонаследника у средњовековној Србији. Установљење титуле младог краља највероватније је преузето из Угарске. Надлежности младог краља нису биле нарочито велике, јер је само краљ издавао повеље, потписивао уговоре, ковао новац, једном речју водио унутрашње и спољње послове државе.

Мутимир

Мутимир је био кнез Србије (851—891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира, који је изгледа владао до око 851. Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настало средином X века, уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност података о њему, отворила су простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу створити целовиту слику о Мутимировој владавини.

Наслеђивање престола у средњовековној Србији

Наслеђивање престола у средњовековној Србији био је однос владарске породице и државе у коме је углавном владало начело првородства или сениората, и може се описати као familia regnans et regnum — судбина владарске породице неодвојива је од судбине државе и по овом обрасцу тече и одвија се историја српских држава и српског народа. Овај однос у потпуности је могуће сагледати само на примеру две српске државе: Србије и Дукље. Најбољи пример принципа familia regnans et regnum је долазак Часлава Клонимировића на власт у Србији. Иако је по мајци био Бугарин, рођен ван Србије, Часлав је по оцу припадао српском владарском роду, тако да кад је одлучио да преузме власт у Србији, није наишао ни на какав отпор. Како су Срби знали ком роду Часлав припада његово преузимање власти сматрало реализацијом онога што му по праву и обичајима припада.

Непознати кнез

Непознати кнез, познат и као Непознати архонт или Српски архонт, је тако означен у ранијој српској историографији јер његово име није записао Константин VII Порфирогенит. Ипак, Тибор Живковић је приметио да свему што знамо о том првом српском владару на Балкану потпуно одговара опис легендарног краља Селимира из Летописа попа Дукљанина/Gesta regum Sclavorum. Због те очигледне подударности са описом родоначелника прве српске династије на Балкану није неоправдано условно употребити за њега легендарно име Селимир. Поред легендарног имена можда је могуће претпоставити да је владао од око 631. до око 652.

Неретљани

Неретљани су били једно од српских средњовековних племена. Настањивали су приморско подручје између ушћа реке Неретве и ушћа реке Цетине, као и суседна острва. На тим просторима је током раног средњовековног раздобља постојала Неретљанска кнежевина, коју су Византинци називали и Паганија. Неретљани су заједно са Захумљанима, Травуњанима, Конављанима и Дукљанима убрајани у приморске Србе, а њихова област је била саставни део Српског приморја.

Неретљани су били српско племе, које се у току 7. века населило на простору од Неретве до Цетине и на суседним острвима. Њихова је област била подељена на три жупе: Расточка, Мокро и Дален, а у њиховој су власти била и острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Најпознатији су им градови били: Мокрон (римски Муцур, рушевине Макар близу Макарске), Врља (драга Вруља северно од Макарске), Острог (данас Заострог) и Лабинец (Лапчањ, данашњи Градац).

У каснијим се изворима област Неретљана зове Марониа, а Неретљани Мариани, што се тумачи као приморска област, Приморјани. Неретљани се јављају у 9. веку као гусари, који на Јадрану угрожавају пловидбу и трговину, нарочито млетачку, дуж својих обала, али се залећу и на југ до јужне Италије, а на север до Истре и млетачких лагуна. Због тога Млечани подузимају низ углавном безуспешних похода против Неретљана. Неретљански изасланик склапа мировни уговор са Дуждом Иваном Партицијаком (829-836), те се Млечани обавезују на годишњи „дар“ Неретљанима, који ће им осигурати пролаз кроз њихове воде. Тај је уговор ускоро прекршен, али је и нови ратни поход дужда Петра III Цандиана 948. остао без већег успеха. Дужд Петар Орсело ускраћује 996. плаћање данка Хрватима и Неретљанима, те године 1000. води велику ратну експедицију против једних и других и побјеђује их. Тиме је моћ Неретљана на мору била сломљена.

Ружа Ћук

Др Ружа Ћук (1949-2007) је била један од водећих српских историчара за област средњег века и Дубровника.

Списак српских историчара

Ово је списак људи који су по националности Срби а бавили су се или се баве проучавањем историје.

Срби

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38%) и Црној Гори, где их има 28,73%. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".

Стари град Благај

Стари град Благај је једна од најбоље сачуваних средњовјековних тврђава у Херцеговини. Налази се на 310 m надморске висине изнад савременог градића Благаја удаљеног 7 km од Мостара.

Тихомир (велики жупан 10. век)

Тихомир (или Тихомил) је био српски племић, који се помиње само код Попа Дукљанина, који је служио као кнез Рашке од око 960. до 969 године. Највероватније је наследио Часлава. На његов значај као наследника Часлава је указао српски историчар Тибор Живковић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.