Тетрархија

Тетрархија (на грчком језику „владавина четворице“) је систем власти где се она дели између четири особе. Термин тетрархија се обично односи на тетрархију коју је увео римски цар Диоклецијан 293. и која је трајала до 313. Увођење тетрархије обично означава крај Кризе трећег века и опоравак Римског царства.

Venice – The Tetrarchs 03
Четворица тетрарха, порфирна скулптура скинута са цариградског Капитола, 1204. Трезор цркве Св. Марка, Венеција

Диоклецијан и Максимијан, 284. – 305

Прва фаза тетрархије понекад се назива и Дијархија а почела је уздизањем Максимијана за савладара, прво као цезара 285. а онда и као августа западне половине царства 286. 293. Диоклецијан је уз Максимијанову сагласност проширио царски колегијум поставивши два цезара, Галерија на истоку и Константина Хлора на западу.

Sbeitla 10
Тријумфални лук подигнут у част тетрархијског система, Тунис.

Почетна фаза тетрархије била је успешна. Максимијан је остао лојалан Диоклецијану те су се обојица царева могла посветити спољним питањима. Максимијан је водио кампању против Бургундијаца у Галији а Диколецијан је успешно закључио мир са Персијом. Међутим, дошло је до компликација када се Караусије, официр задужен за војне операције против Саксонских и Франачких пирата, прогласио за цара након што је Максимијан наредио његово погубљење због задржавања пиратског плена за себе.

Караусије је прешао у Британију и фактички владао том провинцијом као и деловима северозападне Галије. Као цезар на западу, Константин Хлор је успешно повратио Британију а Максимијанов углед био нарушен.

Након успеха постигнутог на Балкану и у Египту, дошло је до новог рата са Персијом. Нови сасанидски краљ, Нарзех, између 295. и 296. напао је Јерменију а затим и римску месопотамију где је нанео тежак пораз Галерију. Није познато да ли је сам Диколецијан био присутан током битке али је он одмах предузео кораке да би се ослободио било какве одговорности.

Tetrarchy map3
Мапа поделе Римског царства у склопу прве тетрархије. Окер - територија под управом Констанција Хлора као цезара. Светло плава - територија под управом Максимијана као августа. Пинк - територија под управом Галерија као цезара. Пурпурна - територија под управом Диоклецијана као августа. Испрекидане линије означавају границе дијецеза а звездице престонице.

На јавној церемонији у Антиохији званична верзија догађаја гласила је да је Галерије крив за пораз, Диоклецијан не. Диоклецијан је јавно понизио Галерија натеравши га да пешачи испред царског каравана, и даље одевеног у царски пурпур.

Ускоро су доведена појачања и римска контраофанзива потиснула је Нарзеха назад према Јерменији. Римска пешадија била је у предности у односу на Сасанидску коњицу на неравном терену Јерменије, Галерије је постигао две победе над персијанцима.

Галерије је напредовао низ реку Тигрис и заузео персијску престоницу Ктесифон пре него што се вратио на римску територију. Око 299. склопљен је мир повољан по Рим којим је Јерменија враћена у римску сферу утицаја. Рат је окончан мировним споразумом у римску корист и јачањем граница на истоку.

Период након окончања рата са Персијом обележили су све већи прогони хришћана, који су имали за циљ заустављање продора хришћанства и пропадања Грчко-римске политеистичке религије. Међутим, Диоклецијанова политика прогона доживеће неуспех. Обим прогона хришћана под Диоклецијаном предмет је историјских расправа.

Остарели Диоклецијан, коме је здравље нагло пропало, абдицирао је 305. година, поставши тако први римски цар који се својевољно одрекао власти. Са њим се повукао и његов колега на западу, Максимијан, иако нерадо. По раније успостављеном правилу наслеђивања, као старији цареви сада су имали да иступе Галерије на истоку и Константин Хлор на западу. Као два нова цезара уздигнути су Максимин, као Галеријев колега на истоку, и Флавије Валерије Север на западу. Четворица ових владара формирала је другу тетрархију.

Пропаст тетрархије 305. – 324.

Међутим, систем који је Диоклецијан осмислио врло брзо се распао након његовог повлачења са власти. По смрти Констанција Хлора 306., источни цар Галерије уздигао је Севера за августа на западу, али војска у Британији прогласила је Констанцијевог сина Константина за цара. У међувремену, Максенције, син Максимијана, и сам незадовољан што је остао без власти, победио је Севера и натерао га на абдикацију, а онда и уредио његово убиство 307. године. Сада су се и отац и син, Максимијан и Максенције прогласили царевима, па је тако њих четворица полагало право на титулу августа. На састанку у Карнунтуму (римска колонија и седиште војних трупа на Дунаву, данашња Аустрија), Галерије уз помоћ Диоклецијана успева да привремено разреши ситуацију. Савет се сложио да август на западу постане Лициније са Константином као цезаром. На истоку, август је остао Галерије са Максимином као цезаром. Максимијан је имао да се повуче, сходно ранијем договору, док је Максенције проглашен за узурпатора. Договор се показао катастрофалним: до 308. године Максенције је де-факто постао владар Италије и Африке чак и без званичног царског ранга, док ни Константин ни Максимин, који су већ носили титулу цезара од 306. односно 305., нису били спремни да прихвате напречац уздигнутог Лицинија за августа.

После неуспешног покушаја да задовољи Максимина и Константина испразном титулом синова августа (лат. filius Augusti) обојица су морала бити призната за августе већ 309. Постојање четири царева, међусобно супротстављених, фактички је означило распад Диоклецијанове тетрархије и почетак нове серије грађанских ратова. Између 309. и 313. већина претендената на царски престо или је умрла или погинула у разним грађанским ратовима. Константин је приморао Максимијана на самоубиство 310., Галерије је умро природном смрћу 311. Максенције је поражен у бици код Милвијског моста 312. од стране Константине, а у метежу након саме битке је и погинуо. Максимин је извршио самоубиство у Тарсу након што је подлегао у бици против Лицинија. Закључно са 313. преостала су два цара, Константин на западу и Лициније на истоку. Тетрархија је већ била окончана, иако ће њен дефинитивни крај доћи тек 324. када је Константин победио Лицинија у бици код Хадријанопоља, чиме је поново ујединио читаву империју и постао једини цар.

Ипак, тетрархија је стабилизовала римску државу након хаоса трећег века и омогућила каснију трансформацију из касне антике у рани Средњи Век.

Литература

  • С. Мичел, Историја позног Римског царства 284-641, Београд, 2010

Види још

Bellum Cibalense

Bellum Cibalense (316. год) је назив за први рат између римских царева-савладара Константина и Лицинија. Сукоб је добио име по највећој битки која је вођена у његово време, битки код града Cibalae (данас Винковци у Републици Хрватској) 8. октобра 316. године која је завршена неодлучним исходом.

Јевсевије Кесаријски

Јевсевије Кесаријски или Јевсевије Памфил (263-339), епископ родне Кесарије у римској провинцији Палестини од 311. и познаник цара Константина. За собом је оставио велики број дела од којих се нарочито истичу два историографска наслова: Црквена историја (од Христовог времена до Константинове победе над Лицинијем 324. године) и Живот Константинов Српски превод са пропратном студијом о самом Јевсевију: Слободан Продић, "Јевсевије памфил, Живот Константинов", Шибеник, 2013.

Јелена (мајка Константина Великог)

Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena, антгрч. Φλαβία Ιουλία Ελένη; рођ. око 249, умрла око 329), познатија само као царица Јелена или Света Јелена (грч. Αγία Ελένη), била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалиму пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Православној и у Римокатоличкој цркви.

Галерије

Галерије (лат. Galerius; * рођен око 250. године, умро 311. у Сердици) је под пуним именом Гај Галерије Валерије Максимијан (лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus) био римски цар од 305. до своје смрти, 311. године. Поред Диоклецијана, био је један од римских тетрарха.

Гамзиград

Гамзиград је археолошко налазиште близу Зајечара у источној Србији античке римске царске палате Феликс Ромулијане (лат. Felix Romuliana) које се од 29. јуна 2007. налази на УНЕСКО-вој листи Светске баштине .Гамзиград представља резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. г.), зета Диоклецијановог. По мајци Ромули назвао га је Ромулијана (Romuliana). Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустили хришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од стране варвара, а у 6. век Ромулијану је Јустинијан I обновио у виду пограничне тврђаве. Након најезде Словена крајем 6. века, некадашња царска резиденција је напуштена. Моћан град, на 6,5 ha, са око 20 утврђених кула. Унутар се налазила раскошна палата, два паганска храма, три хришћанске цркве и друге грађевине; подни мозаици се сматрају равнима најбољим остварењима касноантичког доба у Европи.

Диоклецијан

Гај Аурелије Валерије Диоклецијан (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) је био римски цар. Родом је из Далмације (Диоклеја, близу Салоне – данашњег Солина), а поријеклом је из сељачке породице. Уздигао се од обичног војника до војног заповједника у Мезији, заповедника царске телесне гарде и сенатора па све до конзула. Послије смрти Нумеријана (у време дубоких економских, политичких и војних тешкоћа) војници су га прогласили за цара 285. године. Идуће године именовао је свог пријатеља Максимијана август-ом и савладаром предавши му на управу западни део царства. Осигуравши границе државе на Еуфрату и у Сирији, узео је 293. себи за савладара и цезара Галерија којег је оженио својом кћерком Валеријом. Истовремено је и Максимијан за свог савладара и цезара прогласио Констанција I Хлора.

Тиме је у држави проведена тетрархија:

Диоклецијан је непосредно управљао азијским делом државе, Тракијом и Египтом;

Галерије Балканским полуострвом и Подунављем;

Максимијан Италијом, Рецијом, Хиспанијом и Африком, а

Констанције Галијом и Британијом.Законе, који су вриједили за читаво царство, издавала су заједнички сва четири владара. Као цар био је најжешћи прогонитељ хришћана, а прогоне је отпочео око 303. године објављивањем тзв. Четири едикта. Најпознатија жртва његових прогона био је бискуп Дујам (данас познатији као Свети Дује). Владао је апсолутистички и увео је по оријенталном узору строги дворски церемонијал. Своју личност окружио је култом, тако да су Сенат и преостале републиканске институције и традиције изгубиле сваки значај. У складу с тим Диоклецијан се прогласио сином бога Јупитера и захтијевао да сви пред њим морају пасти ничице (проскинеза) и поштовати га као живог бога. Тако је с божанским царем (dominus deus) отпочео доминат, а принципат завршио.

Државу је поделио на 12 дијецеза (101 провинција). Италији је одузео дотадашњи повлашћени положај у погледу плаћања пореза. Уредио је финансије и порески систем те је реформисао новчани систем. Такође је реорганизовао војску и донео закон о максимизирању цена животних намирница и услуга (Диоклецијанов едикт о ценама 301.) Одвојио је и војну управу од цивилне и увео хијерархију дворских и друштвених сталежа.

За вријеме владавине водио је ратове против Германа и Сасанидских Персијанаца. Двије године прије абдицирања (због болести) почео је прогањати хришћане, иако им је прије тога био наклоњен. 1. маја 305. одрекао се царске части (истовремено је то учинио и Максимијан) и повукао се у своју палату у Далмацији коју је дао саградити на подручју данашњег Сплита (данас позната Диоклецијанова палата). Након напуштања царске власти бавио се вртларством (најдраже му је било узгајање—купуса). У приватном животу доживио је тешку трагедију кад му је узрупатор Лициније дао убити жену Приску и кћер Валерију. Кажу да се отровао 311. да би избегао Константиновој и Лицинијевој срџби.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Констанције I Хлор

Констанције I Хлор (лат. Constantius I Chlorus; Дарданија, 31. март око 250 — Еборакум, 25. јул 306) био је један од тетрарха, цар-савладар на Западу Римског царства од 293. до 306. Потекао је из Илирика по свему судећи од незнатних родитеља.

Посветивши се каријери, Констанције је постао намесник Далмације, а затим и преторијски префект Галије. Могуће је да се вођен амбицијом развео од прве супруге Јелене, ћерке гостионичара и оженио Максимијановом пасторком Теодором. У цезара је уведен 293, а на управу су му поверене Галија и Британија. У ствари, морао је прво да се обрачуна са узурпаторима Караузијем и Алектом који су господарили његовим доменом; за то му је требало три године.

Када су 305. абдицирали Диоклецијан и Максимијан, у складу са процедуром Галерију и Констанцију су додељена овлашћења августа. Међутим, убрзо по повлачењу старије двојице показало се да је нарушен склад. Иако млађи, Галерије је изгледа био у предности чим је могао да одреди цезаре. Штавише, Констанцијев син Константин налазио се на његовом двору као талац. Тек је навала варвара у Британији омогућила Констанцију повратак његовог сина, и тако су њих двојица 306. одбили Пикте и Скоте.

Српски византолог Радивој Радић га укратко оцењује овако: „Премда је био значајна историјска личност, касније је упамћен пре свега као отац Константина Великог.“

Лициније

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала". Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин, и повезују га са жупаном Стефаном Немањом. По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора, на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Максенције

Марко Аурелије Валерије Максенције (рођен око 278, умро 28. октобра 312. године) био је цар Западног римског царства од 306. до своје смрти. Био је син пређашњег цара Максимијана и зет Галеријев.

Максимин Даја

Гај Валерије Галерије Максимин (лат. Gaius Valerius Galerius Maximinus; рођен 20новембра 270. године, умро лета 313. године) био је римски цар, познат под својим надимком Даја, којег је понео из сељачког детињства. Он је био рођен на истоку данашње Србије, на истоку провинције Горња Мезија. Његов ујак је био цар Галерије.

Галерије је стекао углед захваљујући својој војничкој каријери, а када је његов ујак Галерије добио титулу цезара, започео је његов успон.

308. године када је Лициније постао август, Максимин Даја је захтевао исти положај и за себе. И заиста, постао је август 310. године, уз помоћ сопствених војника. Када је умро Галерије, 311. године, Максимин Даја је добио управу над провинцијом Азијом. Максимин Даја је касније склопио савез са Максенцијем који је контролисао Италију. 313. дошло је до отвореног разлаза између Лицинија и Максимина Даје. Дошло је до рата и Максимин Даја је био поражен у две битке на северу Мале Азије. После пораза прво је побегао у Никомедију, а затим у Тарс, где је и умро августа те године.

Максимин Даја је сачуван у рђавој успомени међу хришћанима, зато што је наставио са прогонима иако је Галерије већ био објавио едикт о толеранцији.

Сестерцији Максимина Даја могу се видети у нумизматичким збиркама на Југоистоку Србије.

Максимијан

Марко Аурелије Валерије Максимијан Херкулије (лат. Marcus Aurelius Valerius Maximianus Herculius; рођен око 250. године, умро јула 310. године) био је римски цар, заједно са Диоклецијаном од 1. марта 286. године до 305. године.

Рођен је у сиромашној породици у околини Сирмијума, у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије. Максимијан се пробијао у војсци све до 285. године, када га је нови цар Диоклецијан, његов пријатељ, начинио цезаром и владарем западног дела царства. Следеће године Максимијан је постао август, заједно са Диоклецијаном, а 293. када је Диоклецијан увео тетрархију, Констанције Хлор је постао Максимијанов цезар и оженио се његовом ћерком.

Током своје владавине, Максимијан је имао неколико пута војне успехе, против Алемана и Бургунда у северној Германији, као и против Карпа на Дунаву. Такође, у Максимијаново време се појавио противцар у Британији, Караусије.

Диоклецијан и Максимијан су 1. маја 305. заједно одступили са трона. Јасно је да Максимијан то није учинио по сопственој вољи. Галерије и Констанције Хлор постали су нови цареви, који су узели за цезаре Севера II и Максимина Дају. Када је Констанције умро следеће године, Максимијанов син, Максенције добио је западни део царства на управу и именовао је Максимијана за свог августа. Максимијан је у биткама победио Севера и Галерија и привукао на своју страну сина Констанција Хлора, будућег цара Константина Великог, дајући му за жену своју кћи Фаусту.

Ипак, 308. Максимијан је подигао устанак против свог сина, кренуо је на Рим, али је био поражен и са Константином је потражио уточиште у Галији. 310. године прогласио се по трећи пут за цара, али се није могао одржати против Константина Великог, који га је приморао да изврши самоубиство.

Римске царице

Следи списак римских царица, тј. супруга римских царева. Римљани нису имали титулу за овај положај већ су користили грчке титуле као што су: Августа, цезарица, базилица, аутократориса. Постојали су периоди када је било више царица (година четири цара, година пет царева, година шест царева, тетрархија...).

Западно римско царство није имало ниједну познату владајућу царицу.

Римско царство

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века п. н. е.. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.

Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, деловима блиског истока, северном обалом Африке као и келтским подручјима северне Европе, целим Балканским полуострвом и деловима централне Европе.

Последњи западноримски цар збачен је 476. године, међутим, царство се одржало на истоку, са седиштем у Константинопољу. Источно царство касније ће постати познато као Византија.

Источно римско царство (Византија) наставило је да постоји, упркос честим кризама и нападима на западу и истоку, све до 1453. године, кад су Османлије освојиле Константинопољ.

Касније државе на западу као што су (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државнички назив све до модерног доба.

Значајно наслеђе Римског царства оставило је дубок траг у праву, архитектури, политичком животу и институцијама, као и многим другим пољима живота. Римско право остало је основа правног система велике већине Европских држава.

Север II

Флавије Валерије Север (умро септембра 307. године) био је римски цар.

Флавије Валерије Север је био војник из неке од балканских провинција пре него што је његов пријатељ Галерије затражио да га Максимијан именује за цезар, у ствари савладара западног дела Римског царства. Тако је он од 305. године био млађи савладар Констанција Хлора на Западу.

Када је Констанције Хлор умро 306. године, Флавија Валерија Севера је сам Галерије именовао за августа на Западу. Када је Максенције, син бившег цара Максимијана, подигао устанак у Риму, Галерије је послао Флавија Валерија Севера да угуши ову побуну. Али, Флавијев напад на Рим није успео и он се морао повући у Равену. Максимијан је убрзо уверио Флавија Валерија Севера да абдицира и да се преда.

Када је сам Галерије напао Италију 307. да заустави Максенција и његовог оца, Максенције је издајнички убио Флавија Валерија Севера недалеко од Рима.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Тетрарх

Тетрарх (грч. Τετραρχ) је грчка реч која означава једног од четири цара у оквиру владавине тетрархије, односно четворовлашћа.

Први пут ова титула је уведена за време Диоклецијана (284. п. н. е. — 305. п. н. е.), првог цара у доба домината, на његову иницијативу, јер више није било могуће управљати царством из једног центра. Тетрархија је заједничка владавина 4 владара (2 августа и 2 цезара). Диоклецијанов савладар је био Максимијан, а партнери-цезари су били Галерије и Констанције Хлор. Престоница Диоклецијана је била Никомедија у Малој Азији, Максимијана — Милано, Галеријева — Сирмијум а Констанција Хлора — Тријер на Рајни.

Тетрархија је укинута 313. године н. е. јер је избио грађански рат између августа Константина Великог и Лицинија, када је Константин постао једини владар.

Фауста

Флавија Максима Фауста (лат. Flavia Maxima Fausta; убијена 326. године), познатија само као Фауста, била је ћерка римског цара Максимијана, сестра цара Максенција, супруга Константина I Великог и мајка његова три сина наследника: Константина II, Констанција II и Констанса I. Од Константинове победе на Лицинијем 324. Фауста је носила титулу августе, али је већ 326. убијена по наређењу свог супруга из разлога који нам данас нису познати.

Царска палата Шаркамен

Царска палата Шаркамен је касноантички резиденцијални меморијални комплекс настао крајем 3. и почетком 4. века, у периоду римске власти који је познат под називом тетрархија - владавина четворице. Палата се налази у селу Шаркамен, код Неготина у Источној Србији и саградио је римски цар, Максимин Даја, који је желео да у свом родном месту остави траг и сећање на њега. Попут Галерија који је изградио гамзиградску Феликс Ромулијану, и Даја је у свом завичају почео да гради палату која ће представљати његову величину.

Историчари су мислили да Максимин Даја царску палату, због ране смрти никада није завршио. Међутим, 1996. године археолози су под руководством академика Драгослава Срејовића на локалитету Врело Шаркамен открили царску палату и гробницу жене високог ранга, у којој је пронађено шест комада царског златаног накита. Огрлице, прстење, плочице и златници у то време процењени су на 1,3 милиона немачих марака. Гробница жене високог ранга, припадала је царској породици, а све указује на то да је била сестра императора Галерија, мајка Максимина Даје. У Шаркамену је пронађена једна од само четири царске палате које се налазе ван Рима. Царска палата, баш као и данас, била је удаљена од трговачих путева, комуникација.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.