Тертулијан

Тертулијан, Quintus Septimius Florens Tertullianus (око 160 — око 225), хришћански апологета из Картагине; учио права у Риму, путовао по Грчкој и Малој Азији, вратио се у Картагину и постао свештеник.

Тертулијан је био један од најплоднијих писаца латинске хришћанске књижевности свог доба. Најпре је био многобожац да би око 197. године прихватио хришћанство.[1] Најкасније 207. постао је монтаниста.[2] Доста његових списа остала је сачувана до данас.

Tertullian

Дела

  • Apologeticum,
  • Ad uxorem (Жени),
  • De carne Christi (О телу Христовом),
  • De corona militis (О венцу војниковом).
  • Adversus Marcionum
  • De Anima
  • De pudicitia
  • Adversus Praxean

Види још

Референце

  1. ^ „Tertullian”. New Advent : The Catholic Encyclopedia. Приступљено 20. 1. 2019.
  2. ^ Audi, Robert, ур. (1999). THE CAMBRIDGE DICTIONARY O F PHILOSOPHY (2 изд.). CAMBRIDGE UNIVERSITY PRESS. стр. 908.

Спољашње везе

Јерес

Јерес (грч. αἵρεσις [haíresis], од αἱρέομαι [hairéomai] — „изабрати“) у хришћанству, а посебно у католичкој и православној цркви, означава сва мишљења о верским догмама, која се разликују од званичног учења цркве. У ширем значењу, јерес је учење у филозофији, политици или науци, које се разликује од оног које је опште прихваћено као ауторитет. Лична мишљења о хришћанским догмама, а посебно о Исусу Христу, се називају „христолошке јереси“. Број гледишта која су током историје окарактерисана као јеретичка је поприличан. Јеретика, човека који о верским питањима друкчије мисли, вековима је осуђивала званична црква. Увек се о јеретицима ширила застрашујућа, одбојна представа. Већ се и сама оптужба за јерес у историји цркве показала као ужасно оружје, којим је сваки неугодан противник могао да буде уништен. Црква никада имала блаконаклон став према слободи избора у питањима вере. Тертулијан истиче да избог не ваља јер уништава јединство групе. Јеретик је онај који бира. Верници не смеју постављати питања јер „питања чине људе јеретицима“.У почецима хришћанства су главни јеретици били људи који су читали грчке филозофе. Тертулијан је то прецизно одредио: „филозофи су патријарси јеретика“, а његов став је кроз историју цркве био широко прихваћен. Ј. Мајендорф доказује да су, по оценама првих сабора, „класични филозофи били јересиарси“, односно да су све главне хришћанске јереси резултат њиховог утицаја. Јеретик је по правилу човек истрајаван у свом уверењу, који се пре окреће против црквене заједнице него што ће се одрећи властитог убеђења. Због смелог и често јуначког залагања за друкчија схватања вере, јеретици се убрајају у велике претече нових идеја. Како је Христово учење одступало од званичног тока јеврејске религије, он је био доживљен као реформатор и, коначно, као јеретик. Јеретик има сличности са пророком, са свецем, jep жртвује све и испуњен је вером. Он је најјачи антипод религиозно равнодушном, црквенополитички оријентисаном човеку. Јеретик одлучно прихвата последице свог делања, а његова унутрашња животност претпоставља постојање изузетно снажног религиозног интересовања, које је код јеретика натпросечно. Архангел Михаило се сматра борцем против јереси.

Јерес се разликује од апостасије, што је експлицитно одрицање од религије, принципа или узрока, и богохуљења, што је безбожна изрека или акција у вези с Богом или светим стварима. Термин јерес се обично користи за кршења важних религиозних техника, али се користи и за ставове који се снажно противе било каквим опште прихваћеним идејама. Користи се посебно у контексту хришћанства, јудаизма, и ислама.

Античка Картагина

Античка Картагина је била античка цивилизација која је настала од феничанског полиса Картагине, близу данашњег града Туниса. Првобитно је била колонија Тира, али је стекла независност око 650. п. н. е. и успоставила доминацију над другим феничанским колонијама у данашњој Шпанији, Италији и северној Африци која је трајала до 146. п. н. е. На врхунцу своје моћи, Картагина је доминирала највећим делом западног Средоземља.

Картагина је од 3. века п. н. е. била у константном сукобу са Римском републиком, што је довело до низа ратова који се називају Пунски ратови. После трећег и последњег пунског рата, Картагину су заузеле и разориле римске легије.

Валентин

Валентин (око 100 - 160) је био антички филозоф и теолог, најзнаменитији представник ранохришћанског гностицизма.

Католичка црква

Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римска католичка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), односно Римокатоличка црква, најбројнија је хришћанска црква са око 1,3 милијарде крштених вјерника широм свијет према подацима из 2016. године. Као свјетска „најстарија непрекидно функционална међународна институција”, играла је кључну улогу у историји и развоју западне цивилизације. Цркву преводи римски бискуп, познатији као папа. Средишња управа Католичке цркве, Света столица, налази се у Ватикану, енквали у Риму, главном граду Италије.

Католичка теологија је заснована на Никејском симболу вјере. Католичка црква учи да је она једна, света, саборна и апостолска црква коју је основао Исус Христос, да су њени бискупи насљедници Христових апостола, а да је папа насљедник Светог Петра, коме је Христос повјерио примат. Она тврди да практикује првобитну хришћанску вјеру, држећи се принципа непогрјешивости, који се преноси кроз свето предање. Латинска црква, двадесет три Источне католичке цркве и институти, као што су просјачки и затворени црквени редови, одржавају различите теолошке и духовне нагласке у цркви.

Од свих седам сакрамената, евхаристија је главни, а литургијски се прославља у миси. Црква учи да свештениковом консекрацијом хљеб и вино постају тијело и крв Христова. Марија, Исусова мајке, се у Католичкој цркви поштује као мајка Божија и краљица Небеска. Учења Католичка цркве обухватају посвјећење кроз вјеру и евангелизацију Еванђења, као и католичко социјално учење, које наглашава добровољну помоћ болеснима, сиромашнима и угроженима кроз духовна и тјелесна дјела милосрђа. Католичка црква је највећа невладина организација која пружа образовање и здравствену заштиту на свијету.

Католичка црква је утицала на западну филозофију, културу, науку и умјетност. Католици дјелују широм свијета, кроз мисије, дијаспору и конверзију. Од 20. вијека већина живи на јужној земљиној хемисфери због секуларизације у Европи и повећаног прогона на Блиском истоку.

Католичка црква је била у литургијској заједници са Православном црвком све до Великог раскола 1054. године, који се десио због католичког учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина (филиокве), као и са Древноисточним црквама до Халкидонског раскола 451. године због разлика у христологији. Реформација у 16. вијеку довела је до одвајања протестанзизма.

Од краја 20. вијека, Католичка црква је на мети критика због своје доктрине о сексуалности, одбијању да ординира жене, као и због поступања у случајевима сексуалног злостављања у које је укључено свештенство.

Књига Енохова

Књига Енохова (Књига Еноха) је један од најзначајнијих апокрифа Старог завета. Текст помињу антички писци - Тертулијан, Ориген и други и као њен аутор Енох. Међутим, текст је био непознат до 18. века, када је откривен као део Етиопске Библије, где је укључена у канон.

Текст је преведен и прештампан више пута на различитим језицима. Руски превод је направљен са немачког и објављен, заједно са коментарима 1888. у Казању, протојереј Александар Смирнов. Поред текста, који се назива Прва књига Еноха, или Етиопијска књига Еноха, постоје и још две књига Еноха (Словенска књига Еноха) и Трећа књига Еноха (Књига небеске палате), обе сачуване на црквенословенском језику.

Прва књига Енохова има статус канонске у Етиопској оријентално-православној цркви.

Монтанизам

Монтанизам је ранохришћански покрет назван по оснивачу Монтану (лат: Montanus), који је почео да проповеда око 170. године у области Фригије (Мала Азија), тврдећи да је примио серију објава од светог Духа.

Монтан је село Пепуза у Фригији прогласио Новим Јерусалимом. Са њиме су увек ишле две жене, Приска (или Присцила) и Максимилија, које су тврдиле да их свети Дух покреће и надахњује. Њих троје су проповедали у екстатичним стањима подстичући људе да посте и да се моле, како би доживели откровење. Монтан је говорио:

„Јер, праведан човек ће сијати стоструко сјајније од Сунца, па чак и најмањи међу вама који су спашени, (ће сјати) стоструко сјајније од Месеца.”

Покрет се брзо приширио и осталим деловима Римског царства у време док је хришћанство још увек било илегално. Иако је епископ Аполинарије сматрао да деле цркву у Анкари и називао их лажним пророцима, у Риму су испрва добро прихваћени, па је их је чак и Папа Елеутерије подржао писмом.. Најпознатији монтаниста је био Тертулијан, који је пре тога био престижни латински теолог.

Иако их је званична хришћанска црква прогласила за јерес, њихове заједнице су се на неким изолованим местима одржале и до 8. века. У 6. веку, по наређењу цара Јустинијана, Јован Ефешки је предводио експедицију у Пепузу ради уништења монтанистичког светилишта, установљеног поред гробова Монтана, Присциле и Максимилије.

Данас се често подвлачи сличност између монтанизма и савременог пентекостализма, који неки називају и нео-монтанизмом.

Некромантија

Некромантија (грч. νεκρομαντία) је облик магије у коме се позивају душе мртваца ради прорицања.

Од раздобља ренесансе Некромантија је озлоглашена као облик црне магије, приписујући јој као главни циљ призивање демона. Одатле је настао израз нигромантија у значењу црна магија.

Из некромантске праксе развио се током 19. века модерни спиритизам.

Папа Калист I

Живот епископа Калиста био је веома буран, и ако је истина оно што каже традиција и приповедају легенде, Калист је био прави авантуриста. Био је Римљанин из дела града који се звао Трастевере. Зна се да је био роб господара Аурелија Карпофора, богатог хришћанина, који беше у добрим односима са царем Комодом. Легенда наводи да је сам Карпофор наговорио Калиста да се крсти и прихвати хришћанство. Дао је Калисту почетни капитал како би се овај осамосталио и започео сопствени посао. Али Калист је пошао другим путемПотрошио је поверени му новац и побегао из Рима укрцавши се на неки брод. Како је изгледа био рођени авантуриста, једном приликом нашао се у неприлици па се спасао тако што је скочио са брода у море. Доведен је у Рим код свог господара Карпофора али сада опет у својству роба.

На суду Карпофор поново ослобађа калиста од дугова и тужби и изнова му даје слободу. Овога пута Калист настоји да делује као лихвар али му посао не иде од руке.

Пао је поново у неприлику гонећи неког дужника све до синагоге. Како је у току био обред који је Калист прекинуо то је било довољно да га осуде на присилан рад у каменоломима на СардинијиЗахваљујући Марћији, жени цара Комода ослобођен је и поново је дошао у Рим. Како је еписком Виктор добро познавао Калиста он га шаље у Анцио где се овај запослио и показао ванредне резултате посебно као књиговођа и писар. Препорука је стигла и до папе Зафирина који је био одушевљен способностима и умећем младог писара. Без икакве провере узима га за секретара и администратора. На овом положају Калист је имао прилику да види, сазна и научи све проблеме који оптерећују цркву у Риму. Осим тога имао је прилику да упозна и карактер теолошких спорова и да научи нешто из теологије. Тако је дошао до сазнања да је Иполит бранитељ догматског ригоризма, а како је био и теолошка величина-вероватно је Иполит имао за циљ да седне на епископски престо. Разлике у теолошком знању између Иполита и Калиста биле су велике. Када је Калист изабран за новог папу Иполит то није лако прихватио. Зато креће у идеолошку дискредитацију Калиста. Уз Иполита је било неколико епископа из римске провонције, невелика али врло утицајна група, која је себе називала наследницима апостола и присталицама суштинске милости врховног свевишњег учитеља.

Био је то велики удар на званичну цркву. Прва права шизма (раскол) у Риму. Иполит је тако на неки начин постао антипапа. Чак је и у Annuario pontificio био признат а касније анулиран префиксом антипапа. Остао је то све до своје смрти 235. године.

У Зафириново време Калист је био активан у сређивању прилика у цркви а његов противник Иполит оптуживао је Зафирина да именује недостојне свештенике или ђаконе за епископе, који су жене;укратко да је Зафирин превише попустљив у својим критеријумима. Иполит је имао подршку веома моћног и ученог теолога, Тертулијана из Картагине (160—220). Иако се Тертулијану приписује монтанизам он је у читавом хришћанству све до данас сачувао велики морални и теолошки ауторитет. У свом делу De pudicitia Тертулијан се следећим речима окомио на Калиста:

Понтифекс максимус или епископ над епископима опрашта прељубницима и браколомцима, па где да окачимо ове слободоумне едикте, да ли на вратима јавних кућа где живе курве?Али не, њих треба окачити на цркву, невину Христову вереницу.

Поменути детаљ показује каква је клима владала у Риму. У пракси Калист се удаљавао од строгих регула за клер, као и за лаике, тумачећи дух хришћанства као да је саткан само од љубави и праштања, а не и од савести, дужности и обавеза.

Иполит и Калист били су два антипода али су обојица завршили као мученици. За Калиста традиција каже да је страдао у једној побуни хришћана против његове намере да искаже поштовање паганским храмовима и култу Непобедиво сунце (Sol invictus) у месту Палатино. Калистов леш је бачен у један бунар и био је каменован. Још и сада постоји камени бунар и по легенди чува се у цркви светог Калиста која се налази поред цркве свете Марије на локацији Трастевере.

Патристика

Патристика (или патрологија) је богословска наука која излаже историју и садржај учења црквених отаца. Патристичко предање има карактер догматске синтезе на којој су радили: апостоли, апологети, мученици, исповедници, црквени писци и оци Цркве.

Источни црквени оци су Иринеј Лионски, Климент Александријски, Ориген, Атанасије Велики, Јован Златоусти и три кападокијска оца: Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Богослов. Западни црквени оци су Тертулијан, Гргур Велики, свети Августин, свети Амброзије, Јероним Стридонски. Учење црквених отаца је прихваћено од целе Цркве.

Класични период патристике завршава се са Јованом Дамаскином (753. г.).

Патристику, односно патрологију не би требало мешати са патриологијом као посебном теолошком дисциплином која се бави проучавањем Бога Оца, прве ипостаси Свете Тројице.

Свето Тројство

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) хришћанска је верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (грч. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.Иако се сама реч тројство не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”. У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве. Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у исламу, стуб вере), као нпр.: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: мормони, Јеховини сведоци.

Септимије Север

Луције Септимије Север (рођен 11. априла 146. године, умро 4. фебруара 211. године) био је римски цар од 9. априла 193. године, па све до своје смрти. Север је постао цар након кратког периода превирања након убиства Комода 192. године. Након што је победио ривале и консолидовао своју власт, Север је водио успешну војну кампању против Парћана, као и против племена Каледона у дашашњој Шкотској.

Основао династију Севера. Иако је често његова владавина приказивана као аутократска и диктаторска, Север је успео да стабилизује Римско царство.

Смрт

Смрт је престанак живота, коначно и бесповратно прекидање свих животних активности које одржавају живи организам. Она може наступити природним следом унутрашњих процеса организма или услед дејства спољних фактора. Феномени који обично узрокују смрт обухватају старење, предација, неухрањеност, болест, самоубиство, хомицид, гладовање, дехидрација, и удеси или велике повреде које резултирају у терминалној повреди. У већини случајева, тело живог организма почне да се распада убрзо након смрти.Смрт — а посебно смрт људи — обично се сматра тужним или непријатним догађајем, услед наклоности према особом која је умрла, и због прекида социјалних и породичних ваза са преминулом особом. Остале забринутости обухватају страх од смрти, некрофобију, стрепњу, тугу, жалост, емоциони бол, депресију, симпатију, саосећање, усамљеност. Феномен смрти је вековима тумачен на различите начине у филозофији, религији, науци и уметности. Верници многих религија верују да смрт није крај и да душа наставља да живи загробним животом. Атеисти углавном сматрају да после смрти нема ничега.

Списак античких писаца

Апулеј

Аристид

Плиније

Страбон

Тацит

Тукидид

Лактанције

Јевсевије из Цезареје

Сократ Схоластик

Созомен

Аристотел

Диодор

Ефор

Хорације

Херодот

Сапфа

Овидије

Диофант

Хипарх са Родоса

Талес из Милета

Плиније Млађи

Плиније Старији

Питагора

Анаксагора

Анахарсид

Архимед

Јуније Јустин

Тертулијан

Апел

Аристомаха

Миртида

Корина

Кекроп

Лин

Симонид са Кеја

Демарт из Коринта

Еуандар

Лактанције

Сосиген

Ератостен

Хилијазам

Хилијазам (или миленаризам) је вера у скори долазак Христовог земаљског хиљадугодишњег царства.

Хилијазам је учење да ће Христовом другом доласку претходити хиљадугодишње царство праведника на земљи. Идеја царствовања народа Божијег на земљи потиче из јудаизма, нарочито из тешког периода римске власти. Јевреји су хилијазам унели у хришћанство. Познати хилијаста из апостолског доба је Керинт. Хилијазам је у хришћанству у почетку прихватан чак и од стране Отаца Цркве. Разлог су била, вероватно, многа гоњења хришћана у прва четири века. Главно место на које се хилијасти позивају јесте Јованово откровење (20,1-8).,

где се каже да ће Сатана бити свезан на хиљаду година, а да ће мученици за Христа оживети и царовати са њим хиљаду година. Након тога ће опет бити пуштен да вара народ (Отк.Јов.20.8)

Са престанком гоњења, ишчезава и хилијазам. Оци у чијим учењима има хилијастичких елемената: Папије Јерапољски, Јустин Философ, Иринеј Лионски, Тертулијан, Иполит Римски, Лактанције. Против хилијазма нарочито су писали презвитер Гај и Дионисије Александријски. Хилијастичке идеје се јављају и касније, нпр. када су крсташи 1099. освојили Јерусалим, затим у Реформацији у 16. веку итд. Данашње хилијастичке верске групе су: мормони, анабаптисти, адвентисти и др.

Хришћанска апологетика

Апологија (– заступништво, оправдање). Хришћанство је дошло у свет као “саблазан за јудејце”, као “безумље за хелене”, као religio illicita (недозвољена религија) за владавину. Одатле стремљење свих пожртвованих и способних синова нове религије да преведу истине вере на језик разума, т. ј. господарећих ставова епохе, са једне стране, а с друге (у време прогона) - да докажу представницима власти да хришћанство не васпитава рушиоце, већ поуздане чланове државе и друштва.

Хришћанска филозофија

Хришћанска филозофија је филозофија која полази од хришћанских верских догми, односно од објављених истина вере, као својих претпоставки.Хришћанска филозофија се понавише бави питањима Светог Тројства (односом Бога Оца, Сина и Духа), човековим односом с Богом, односом вере и ума, проблемима слободе воље, греха, казне, предодређења, милости, искупљења, спасења и васкрсења.

Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророштава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.

Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.

Црквени оци

Црквеним оцима се називају утицајни теолози ранохришћанске цркве. Наука црквених отаца се назива патристика. Они који су писали на грчком се називају источни црквени оци док се они који су писали на латинском називају западни црквени оци.

Источни црквени оци су Иринеј Лионски, Игњатије Антиохијски, Климент Александријски, Ориген, Атанасије Велики, Јован Златоусти и три кападокијска оца: Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Богослов.

Западни црквени оци су Тертулијан, Гргур Велики, свети Августин, свети Амвросије Медиолански, Јероним Стридонски.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.