Територијална аутономија

Територијална аутономија појединих области или регија значи да су избориле посебан статус у држави како би се она и цела држава брже развијале.[1]

Аутономна покрајина је један од облик аутономне административне подјеле. Примјери су Војводина и Косово и Метохија.

Где постоји

Ова врста аутономије постоји у многим државама Европе, у:

Најчешће се додељује ради стишавања апетита регионалних национализама, омогућавања регионалног планирања, спровођења функционалне децентрализације, постизања неких предности у пореској политици, поспешивања друге урбане револуције итд. Овлашћења веома варирају тако да региони у неким државама имају већа права него јединице неких федералних држава.

Референце

  1. ^ Територијална аутономија
Историја Војводине

Током историје, територијом данашње Војводине су управљале многе државе: Држава Скордиска, Дакија, Римско царство, Држава Гота, Хунски каганат, Краљевство Гепида, Краљевство Острогота, Краљевство Лангобарда, Византијско царство, Аварски каганат, Франачко краљевство, Панонска кнежевина, Кнежевина Доња Панонија, Великоморавска кнежевина, Прво и Друго бугарско царство, Самуилово царство, Краљевина Угарска, Османско царство, Хабзбуршка монархија (Аустријско царство, Аустроугарска).

Од 1918. године, територија данашње АП Војводине је у саставу Краљевине Србије, а потом и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Историјат идеје о аутономији Војводине

Покрет за аутономију Војводине су, историјски посматрано, предводили локални Срби, који су чинили најбројнију етничку групу у регији.

Први покушаји Срба да на подручју данашње Војводине створе територијално-политичке ентитете били су Српско царство Јована Ненада (1526—1527) и Сремско војводство Радослава Челника (1527—1530) у 16. веку. Основна идеја цара Јована Ненада била је да ослободи хришћане од Турака и да створи српску државу на простору Бачке, Баната и дела Срема. Срби 1594. године подижу Банатски устанак, покушавајући да се ослободе османске власти и обнове српску државу.

Политички систем Србије

Политички систем Србије дефинисан је Уставом Србије. Република Србија је, према Уставу, држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима. Политика Републике Србије функционише у оквиру парламентарне демократије, тачније као парламентарна република. Уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску. Однос три гране власти заснива се на равнотежи и међусобној контроли. Судска власт је независна.

Словачки народни препород

Словачки народни препород (свк. „Slovenské národné obrodenie“) је назив покрета који је довео до обликовања националне свести Словака и до формирања савремене словачке нације. Трајао је од 1780. до 1848. а поједини историчари сматрају да је трајао све до 1867. године. Словачка је у то време била саставни део Краљевине Угарске, односно Хабзбуршке монархије.

Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина

Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина (скраћено САП Војводина) је била једна од две социјалистичке аутономне покрајине у саставу Социјалистичке Републике Србије, једне од република СФРЈ. Формирање њених установа је започело 1944. године, да би њен политички статус у оквиру Србије и Југославије био регулисан 1945. године. Првобитно званично име покрајине је било Аутономна Покрајина Војводина, а оно је преименовано у „Социјалистичку Аутономну Покрајину“ Уставом из 1963. године, када су нове називе добиле и југословенске републике. 1990-тих година је назив поново промењен у Аутономна Покрајина Војводина.

САП Војводина је припадала најразвијенијим крајевима СФРЈ. Главни град САП Војводине био је Нови Сад.

Конститутивни народ су били Срби, а Уставом из 1974. године конститутивну једнакост су добиле и народности: Мађари, Словаци, Румуни и Русини.

Територијални национализам

Територијални национализам је посебан облик национализма који се заснива на територијалном схватању нације као политичке заједнице свих становника одређене територије. Поборници територијалног национализма се залажу за изградњу специфичног националног идентитета, заснованог на оним идентитетским категоријама које су препознате као најпогодније за спровођење политичког обједињавања целокупног сановништва на одређеној територији. У том смислу, заговорници територијалног национализма посматрају националну државу као израз колективне суверености целокупног становништва на одређеној територији.У политичкој теорији и пракси, територијални национализам се јавља у неколико облика и видова, који се међу собом знатно разликују, не само по својим основним идеолошким усмерењима, већ и по својим организационим карактеристикама и конкретним политичким стратегијама, а такође и по избору метода за остваривање својих циљева. У том смислу, територијални национализам се може јављати са различитим идеолошким предзнацима (левичарски, центристички, десничарски), а такође може представљати и посебну компоненту у склопу различитих политичких пројеката, не само демократских, већ и ауторитарних, односно тоталитарних.

Угарски сабор

Сталешко уређење угарске је урушено у револуцији 1848. године. тада је изабран и први сазив Заступничког дома, који је заседао до слома мађарских устаника. политички живот земље је у току Баховог апсолутизма захватила апатија, која је прекинута 1861. са изборима за угарски сабор. Међу 377 угарских посланика је било и шесторо Срба.

Избори су одржавани 1884, 1887 и 1892. године, јер је посланички мандат до 1887. трајао три, а касније пет година.

Проценат броја лица са правом гласа у укупном становништву угарске се кретао од од 5,6% до 7,1%, што је приближно износило око 20–25% пунолетне мушке популације. Када се узме у обзир да је само део лица са правом гласа заиста гласало, јасно је да су тако изабране владе евидентно уживале само подршку од око 1–2% становништва угарске и то не узимајући обзир учестале притиске на бираче од стране владајуће Слободоумне странке односно угарске владе.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.