Теорије о пореклу Срба

Срби су јужнословенски народ, који живи претежно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Према тврдњама генетике и антропологије, Срби су потомци словенских племена и балканских староседелаца (Илира, Трачана, итд). Међутим, постоје теорије које тврде да име Срби можда имају другачије корене. Постоји неколико теорија о пореклу српског имена, али треба имати у виду да ове теорије нису шире прихваћене од званичне историјске науке, јер не постоји довољно доказа који би их подржали.

Теорије о положају Беле Србије

Бела Србија или Бојка је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913959) у спису О управљању Царством (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво.

О положају Беле Србије постоје различите теорије. На снази су три претпоставке које је смештају:

White serbia white croatia02

Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника

Migration of serbs04 02

Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у Лужици и Полабљу

Migration of serbs03 02

Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у данашњој западној Украјини

Иранска теорија

Map of Colchis, Iberia, Albania, and the neighbouring countries ca 1770
Племе Serbi поред ушћа реке Волге, према грчким писаним изворима, на карти штампаној у Лондону око 1770.
Migration of serbs02 03
Сеоба Срба са Кавказа према Нику Жупанићу

Ова теорија се заснива на подацима старих аутора који помињу народ под именом Серби (Serbi) или Сербои (Serboi) међу сарматским (иранским) односно аланским племенима, која су живела у источној Европи, северно од Кавказа.

Први писани помени „сарматских Срба“ се могу наћи у 1. веку (69. године), у делу Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“, и то у латинизованом облику - Serbi. Ови Serbi су ту забележени као народ који живи у Азијској Сарматији (Sarmatia Asiatica), северно од Кавказа, па се из тога претпоставља да су били сарматско (иранско) племе.

После Плинија, народ Serbi помиње и Птолемеј.

Веза између ових сарматских „Старих Срба“ (како поједини аутори називају народ Serbi) и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу. Претпоставља се да су се Serbi из Азијске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у 4. веку, заједно са Аланима. Мисли се да су Serbi и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу. Према другом тумачењу и сами Serbi су били део Алана.

Даље се претпоставља да су се Serbi на подручју Полабља мешали са Словенима и оставили им своје име. Из тога произилази, а на основу реконструкције вероватне Сеобе Словена, да се део ових Словена, који је усвојио име Срби, доселио на Балкан у 7. веку, где се измешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, како се тврди, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци би били данашњи Лужички Срби.

Староседелачка теорија (Дунавско-панонска теорија)

Староседелачка теорија или Дунавско-панонска теорија се не бави пореклом српског имена, већ пореклом Срба у антрополошком и генетском смислу. Основу ове теорије чини идеја да су Срби староседеоци на Балкану, односно да су они директни наследници културе Лепенског Вира, па потом Винчанске културе и других култура дунавско-панонске низије, све до данашњих дана. Тврди се да су Срби током своје историје, у више наврата, из различитих разлога, у већем броју напуштали Балкан и кретали у сеобе и освајања. Део Срба је остајао на Балкану. На крају сеоба или похода поново би се враћали на Балканске просторе.

Индијска теорија

Syanbi state sr
Држава народа Сјанби (Сарби), на подручју данашње Монголије, 1-3. век. Према мишљењу романтичарских историчара Сарби су у ствари били Срби.

Један број романтичарских историчара заступао је теорију да су Срби пореклом из Индије, одакле су се селили у разним правцима - у Сибир, Месопотамију, северну Африку, на Кавказ, Балкан и у остатак Европе.

У склопу ове теорије, изнета је и теза да су припадници античког народа Сјанби (познатог и као Сарби) на подручју данашње Монголије у ствари били Срби, на основу сличности њиховог имена са именом Срба.

Остале теорије

Постоји пуно теорија које обједињују неке од наведених. Тако је Милојевић сматрао да су Срби пореклом из Индије и Ирана и староседеоци Балкана у исто време.

Антропологија и генетика

Срби углавном припадају динарској раси, једном од варијетета беле расе која се сматра староседеоцем Европе.

Према подацима Српског ДНК пројекта од августа 2017. године на преко 1.478 тестираних, код Срба су присутне следеће хаплогрупе:

  • I2a-CTS10228 са 35,2%
  • R1a са 17,3%
  • E1b-V13 са 14,4%
  • I1 са 8,86%
  • J2b са 6%
  • R1b са 5,48%
  • J2a са 3,3%
  • G2a са 3,04%
  • N2-P189.2 са 2,7%
  • J1 са 1,4%
  • I2-M223 са 0,87%
  • Q са 0,54%
  • Остали 0,091%
[1]

По истраживањима разних америчких института, код Срба словенски дна азијског порекла R1a не прелази 15%, док је код Хрвата заступљен чак и дупло више. По тим разним истраживањима Срби су више приказани као староседеоци Балкана. Што и није далеко од истине собзиром да су мушки потомци DNA Y I хаплогрупе једини потомци изворних палеолитних Европљана.

Mirabal Sheyla et al,"Human Y-chromosome short tandem repeats: A tale of acculturation and migrations as mechanisms for the diffusion of agriculture in the Balkan Peninsula", American Journal of Physical Antropology, Volume 142, Issue 3, pages 380-390, July 2010

  • I1: 7,8%
  • I2b1: 1,67%
  • I2a2: 38,5%

Укупно I: 47,97%

  • R1a: 14,5%
  • R1b: 4,5%
  • E1b1b: 17,3%
  • J1: 0,6%
  • J2a: 3,3%
  • J2b: 1,7%
  • G2a: 2,2%
  • N: 3,3%
  • Q: 1,7%
  • H: 2,2%
  • L: 0,6%

Види још

Референце

  1. ^ Порекло, Српски ДНК пројекат-статистика

Литература

Спољашње везе

Јован И. Деретић

Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, доктор правних наука, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе.

Не треба га мешати са професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности.

Бела Србија

Бела Србија или Бојка је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. О положају Беле Србије постоје различите теорије. Једна од ових теорија Белу Србију смешта на подручје данашње источне Немачке, где је историјски потврђено постојање српске кнежевине и краљевине између 7. и 10. века, на подручју које данас насељавају Лужички Срби.

Иранска теорија о пореклу Срба

Иранска теорија о пореклу Срба је теорија представљена у делу литературе која се бави пореклом Срба и српског националног имена, а заснована је на подацима старих аутора који помињу Србе међу сарматским односно аланским племенима северног Кавказа. Према овој теорији, Срби су првобитно били једно од сарматских (аланских) племена, које је живело у аланској постојбини северно од Кавказа, одакле се у време хунске најезде преселило у средњу Европу, где се временом стопило са Словенима, којима је дало своје име. У делу модерне литературе, Срби који се спомињу на Кавказу означени су термином Стари Срби, да би се направила разлика у односу на данашње Србе, али се код других аутора овај термин не користи.

Лужички Срби у раном средњем веку

Владари Лужичких Срба су у почетку имали титулу кнеза, а потом титулу краља. Према једном од мишљења, Дерванова Србија се може идентификовати са Белом Србијом, земљом из које су се Срби доселили на Балканско полуострво. Међутим, друга мишљења Белу Србију смештају на друга подручја. Лужички Срби су била једна од три главне групе Полапских Словена, а насељавали су јужни део словенског полабља. Савремени потомци племенског савеза, Лужички Срби, западнословенски су народ који живи у источној Њемачкој, једини су преостали Полапски Словени, који су успели да сачувају матерњи језик и културу до дана данашњег.Целих 2 века је трајала немачка феудална експанзија, али због расцепа српских племена, Срби падају у ропство после крвавих и тешких битки, тако да су у 10. веку покорени прво Лужичани, затим Милчани, а до краја века је била окупирана цела лужичкосрпска земља. Историја Лужичких Срба је драматична и неразумљива. Они су веома често мењали своје владаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, продавали, размењивали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко је то трпео. После напуштања војске остајала су опљачкана и попаљена насеља, преостало становништво би умирало од глади и куге, тако да су ретко нека села остајала жива. Скоро па се ништа и не зна о историји о Лужичких Срба.

Прво помињање се десило 631. године када се Дерван придружио Саму, пошто је Дерван сигруно оснивач ове државе, по њему ова држава носи име „Дерванова Србија”. Постојала су различита српска племена, најважнија од њих и најпознатија су Хавељани, Ободрити и Гломачи. Главну улогу привреду су имали ратари. Лужички Срби никада нису имали јединствену државу, уједињавали би се само када би их неко напао, а то су најчешће били Германи или нека друга словенска племена. Гломачи су били последње покорено племе око 990. године; покушали су да се ослободе касније, али нису успевали. Најбитнији владари су Дерван, Милидух и Цзимислав. Између 883—890. године су постали део Великоморавске кнежевине, где су их према легенди крстили Ћирило и Методије — али безуспешно. Свако племе им је имало посебног кнеза или жупана и тврђаву где би се сакрили од опасности. У периоду 929—932. је Хенрик I Птичар већ поробио неколико српских племена. Занимљиво је то што их Карло Велики није могао никако освојити.

Насељавање Срба на Балканско полуострво

Насељавање Срба на Балканско полуострво и његов ток не можемо детаљно реконструисати. Основни писани извор је дело цара Константина VII Порфирогенита De administrando imperio (О управљању царством). То дело први пут штампано 1611. године једино наводи сеобу Срба (Словена) на Балканско полуоство у 7. веку. Постојале су нејасноће да ли је Порфирогенит у делу писаном за свог наследника Романа II писао истину да су Срби дошли на Балканско полуострво у време владавине цара Ираклија (610-641), као и о њиховој прадомовини коју он назива проблем њихове прапостојбине, а коју описује на подручју данашње Чешке и источне Немачке. Из писања Порфирогенита и других писаних извора из Византије настала је претпоставка да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године, а да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија, 11. фебруара 641. године.Међутим по Мавру Орбинију Срба је било и пре 7. века, а о наметнутој причи о сеоби у то време се не може ни говорити. Он помиње Сорабе (Србе) Словене који су по Плинију потекли из предела око мочваре Меотид, и одакле су кренули у два правца. Један крак народа је отишао у велику област Сарматију (Пољску), да би стигли у Германију, у предео звани Лужица. Били су то Лужички Срби, а они њихови сународници Сораби, који су се спустили ка југу Европе (данашњи Срби) дошли су у Панонију и горњу Мезију. То је било далеко пре 7. века јер су се ти Сораби (Срби) у Панонији, у 4. веку побунили против цара Константина.

Олга Луковић-Пјановић

Олга Луковић-Пјановић (Гуча, 1920 — Београд, 1. април 1998) је била српски и француски лингвиста.

Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије

Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије (Кратак преглед од почетка до турске окупације) је књига археолога проф. др Ђорђа Јанковића, објављена 2015. године.Ово је прва научна монографија која даје археолошки преглед хришћанства на Западном Балкану, односно Помесне цркве Срба, од времена апостола до Немањића.

Издање је такође посебно по томе што на основу нове археолошке грађе изричито приписује неке праисторијске и античке културе илирско-панонског простора Србима и Словенима, за чији један део аутор показује да су живели у Југоисточној Европи и пре Велике сеобе.

О овом аспекту рада, археолог каже:

Највећа пажња је посвећена оној прошлости о којој се најмање зна, о којој је у историји Српске православне цркве најмање написано, а оно што је написано заснива се на заблуди о досељавању свих Срба у 7. столећу. Зато посебно разматрам ПЦС из доба апостола („Илирску“ Цркву), затим доба првих црквених отаца, потом доба Јустинијана, када је на неки начин припремљено успостављање за Србе јединствене Помесне цркве у новим околностима. Од цара Ираклија почиње устројавање савремене ПЦС, завршено у време Стефана Немање и Светог Саве, после тешких искушења у борби за државну и црквену самосталност.

Писац такође наглашава: „Археолошким поређењем Рашке и Босне, источне и западне крајине, открива се јединствена Србија“ (исто).

Књига је изашла као посебно издање у оквиру Библиотеке Велики свечаник / Хришћанска мисао. Објавила су је четири издавача из Београда, Ваљева и Фоче.

Списак топонима названих по Србима

Списак топонима названих по Србима садржи имена насељених мјеста, (градова и села), ненасељених предјела, хидронима (ријека и језера), планина итд. широм свијета, који своје име темеље у имену народа Срби. Такође, списак садржи и оне топониме који се могу повезати са етнонимом Срби. Списак је подијељен према одређеним макрорегионима или континетима, те државама, у зависности од концетрације броја топонима.

Срби

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38%) и Црној Гори, где их има 28,73%. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".

Србинда

Србинда је митски непријатељ бога Индра из Ригведа. Помиње се укратко када је убијен у бици са Индром заједно са Анарсаније, Пипруом и Ахисувом, након што је „пустио поплаве”.

Српска аутохтонистичка школа

Српска аутохтонистичка школа представља став групе српских истраживача који на различите начине показују да је на европском континенту, а посебно на Балканском полуострву, у периоду од најмање два и по миленијума непрестано присутан словенски расни и етнички елемент. Тај елемент, по аутохтонистичкој школи је имао разне различите облике: сарматски, вендски, српски, словенски, православно - словенски, католичко - словенски итд, али је увек у основи био словенски. Став званичне науке је да је српска аутохтонистичка школа псеудоисторија.

Српске громиле

Српске громиле је монографија београдског археолога Ђорђа Јанковића, објављена 1998. године.

Књига је прва научна синтеза која археолошки идентификује Србе у односу на друге Словене раног средњег века, преко анализе материјалних трагова погребног обреда које налазимо у громилама (хумкама, тумулима) између 4. и 12. столећа.

Громиле су углавном мање хумке, донекле различитог састава, које понекад садрже разне предмете. У њима нема остатака људских скелета. То се објашњава, како ће се видети, обичајима да се спаљени остаци покојника не сахрањују у земљу, већ изван громила. По правилу, раније су сличне хумке тумачене као гробови праисторијског или античког доба. Издвајање средњевековних громила омогућава стварање прве стварне слике о Србима у раном средњем веку.

Илустратор и дизајнер књиге је Раде Товладијац, а издавачи су Свесловенски савез и НИП „Књижевна реч“ из Београда.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.