Теологија

Теологија (грч. Θεος [Theos] — „Бог“ и λογος [logos] — „наука“) или богословље/богословија је учење о боговима или Богу.[1]

Теологија у античкој филозофији

Прва употреба термина теологија сусреће се код грчког филозофа Платона, у његовом делу Држава.[2] Он теологију одређује као продубљивање онога у шта се верује, као рационално преиспитивање веровања у богове, дакле, као науку о боговима.

У свом делу „Метафизика“,[3] Аристотел теологију назива „првом филозофијом“, науком о апсолутном бићу, „првом покретачу“, непроузрокованом. Појам „први покретач“ код Аристотела идентичан је појму „бог“, па ће Аристотелова терминологија касније ући у хришћанску теологију. То ће довести до богословских спорова, али ће свети оци Цркве користити ту терминологију, дајући јој хришћански смисао.

Теологија у хришћанству

У Старом и Новом завету, теологија се не помиње. Ни Свети Апостол Павле није употребљавао појам теологија, имајући на уму опасност која би претила ако би се он схватио као код Платона, јер хришћанство је монотеизам, за разлику од платонског политеизма. Зато Свети апостол Павле говори о „филозофији људској“ и „филозофији по Христу“ (Кол. 2,8). „Филозофија по Христу“ по њему права, богооткривена теологија.

Теологија у православљу

Свети оци Православне цркве (Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики) доводе значење Платоновог појма теологије у везу са митологијом, или га једноставно називају „игра речи“, јер они не само да одричу могућност изражавања о Богу, већ сматрају да човек није у стању ни да замисли суштину Божју.

У списима светих отаца, теологија има много значења:

а није редак случај да се теологија поистовећује са доксологијом (славословљем) или да представља знање или учење о Богу унутар себе.

Данас се у православљу теологија сматра објављивањем и деловањем Речи Божје, па са тог аспекта она означава:

  • Реч од Бога — Откривење Божје преко природе, старозаветних догађаја и Господа Исуса Христа;
  • Реч о Богу — посматрајући себе и природу долазимо до сазнања о Богу;
  • Реч ка Богу — молитва је дијалог с Богом;
  • Реч у Богу — када у човеку дође до мистичног сједињавања с Богом. То је тзв. созерцање — надлогички, надрационални акт душе.

У прилог томе иду и битне карактеристике теологије (реализам, ортодоксност, апофатизам, сотириологичност, есхатологизам итд.), па се може закључити да теологија у православном хришћанству има широко значење.

Види још

Референце

  1. ^ -(на језику: енглески) - (грч. Θεος и λογος
  2. ^ -(на језику: српски) - Платон, Држава. Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 1, 2013) (на језику: енглески)
  3. ^ -(на језику: енглески) - The Metaphysics of Aristotle

Спољашње везе

Теолошки интернет магазин Теологија.нет

Медији везани за чланак Теологија на Викимедијиној остави

Pokajanje

Pokajanje je promjena i mišljenja i djelanja kojom se nastoji ispraviti zlo i postići oprost od oštećene osobe. U vjerskom kontekstu se obično tumači kao priznanje Bogu, prestanak grijeha protiv njega i odluka da se živi u skladu s Njegovim zakonom. Uvijek sadrži element priznanje krivice, te barem jedan od ovih elemenata: svečano obećanje i odlučnost da se ne ponovi prekršaj; pokušaj da se nadoknadi šteta oštećenom ili uklone štetne posljedice zlog djela kada je to god moguće.

U biblijskom hebrejskom, ideju pokajanja opisuju dva glagola: שוב shuv (vratiti) i נחם nicham (osjećati žalost).

Jedna od ključnih opisa pokajanja u Novom zavjetu je priča o bludnom sinu koja se može naći u Evanđelju po Luki.

Бог Отац

Бог Отац (грч. Θεός Πατήρ, лат. Deus Pater), у хришћанству, прво је лице Свете Тројице, односно прва од три ипостаси Бога. Он је сведржитељ, творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Бог Отац је начело јединства Свете Тројице.

Догма о Богу Оцу је забиљежена у првом члану Никејског симбола вјере:

Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

Теолошка дисциплина која се бави проучавањем Бога Оца као прве ипостаси Свете Тројице назива се патерологија или патриологија. Патерологију, односно патриологију не би требало мешати са патрологијом, односно патристиком.

Бог Син

Бог Син (грч. Θεός ο Υιός), у хришћанству, друго је лице Свете Тројице, један од три ипостаса Бога.

Након оваплоћења од Духа Светога и Дјеве Марије тј. након ипостасног сједињења, његове двије природе, божанска и човјечанска, сјединиле су се у једну ипостас Исуса Христа.

Теолошка дисциплина која се бави проучавањем Бога Сина као друге ипостаси Свете Тројице назива се Христологија.

Вера

Вера (ијек. вјера) означава уверење у истинитост неке тврдње без њене провере, односно без логичког расуђивања и закључивања.

У свакодневном животу, човек функционише верујући у многе ствари, идеје, људе, и разне вероватне или невероватне догађаје. У теологији, под вером се обично мисли на веру у Бога.

Вечност

Вечност (ијек. вјечност; гр. αιωνις, лат. aeternus) је свеукупност времена, схваћена као нешто без почетка и краја. Може значити апсолутну безвременост или бесконачно трајање у времену без почетка и краја, што чини разлику између безвремене (интемпоралне) и времените (темпоралне) вечности.

Грех

У религијском концепту, грех је чин трансгресије против Божанског закона. Грех се такође може посматрати као свака мисао или радња која угрожава идеални однос између појединца и Бога; или као било каква диверзија из перцепције идеалног реда за људски живот. „Грех” је дефинисан из грчке конвенције као „недостајућа ознака”.

Догма

Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или дискутовано. Често се помиње уз религију.

У античкој филозофији означава сигурну науку, док се теолошко кориштење овог појма везује за означавање дефинисане објављене истине коју треба у вери прихватити.

Појам догма је након Канта добио филозофски негативно значење и означава некритичку и немотивисану сигурност.

Догматизам је у филозофији и идеолошким системима, филозофски и идеолошки став да се истина о ствари по себи може сазнати полазећи од некритички преузетих основних ставова, теза и начела или да су основне тезе творца идеологије необориве истине, те се не могу и не смеју доводити у сумњу.

Есхатологија

Есхатологија (грч. ἔσχατον-грч. λόγος) — је систем религиозних учења и представа о крају света, искупљењу и загробном животу, о судбини космоса и свега што постоји.

То је поимање суштинске природе постојања у терминима његовог циља или крајње сврхе. Есхатологија представља један од елемената у практично свим религијским и филозофским системима мишљења. У исто време, овај појам садржи и извесну двосмисленост: он се може односити на област апсолутног (филозофску „основу егзистенције") или на догађаје који указују на циљ историјског процеса. У првом случају, есхатологија се исказује као низ реинкарнација које свој врхунац достижу утапањем у само биће (хиндуизам).

У другом случају, есхатологија је повезана с једним историјским процесом који обухвата човечанство или чак цео створени свет (јудаизам и хришћанство). Основне теме у јеврејској и хришћанској есхатологији су смрт, васкрсење, страшни суд, рај и пакао, итд. Есхатологију теолошки треба разликовати од "апокалиптицизма" који се пројављује кроз еуфорично веровање да су управо сада и овде "последња времена". Есхатологију, такође, треба разликовати од прогнозирања будућности заснованог на законима научне узрочности. Таквим прогнозама се бави футурологија.

Куран

Куран или Коран (арап. قرآن‎ — Кур’ан; од арап. قرأ‎ кара’а — „читати“, „казивати“) је света књига ислама, која садржи „Божије речи упућене Мухамеду“.

Састављен је из 114 (именованих) сура, од којих 113 почиње са: „У име Алаха, Милосног, Самилосног!“ (арап. بسم الله الرحمن الرحيم‎). Исте се теме изнова понављају: позив на поштовање Алаха, нужност спровођења правде, ништавност незнабожачког начина живота, неизбежност судњег дана и казне које ишћекују зликовце, а рај као награда за праведне.Кyран представља јединствен и најважнији ослонац у развоју исламске цивилизације у животу муслимана, било у заједници, било као појединаца. Цењен као божије слово, истовремено је постао стандард и модел писаног и говорног арапског језика. Представља извориште теологије, законодавства, друштвених односа, правила опходења у трговачким и личним односима, и у свакодневном животу.У развоју арапског језика, Коран има кључно место. Поред суне, Куран је главни извор исламског закона, шеријата.

Оваплоћење

Оваплоћење или утеловљење, инкарнација (лат. incarnatio) један је од кључних хришћанских теолошких појмова. Оваплоћење означава Бога који је постао плот (тело). Према хришћанском учењу, то се збило рођењем Исуса, сина божјег, од девице Марије, назване богородицом. Тако се наизглед далеки и безлични Бог оваплотио и постао човек и личност. Хришћани сматрају да је човечанство, пре Христовога доласка, било отуђено од Бога, и да људима још увек није било дато пуно откровење Божје.

Пнеуматологија

Пнеуматологија (грч. Πνευματολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Светог духа. Појам је настао од грчких речи πνεῦμα (дух) и λόγος (наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Постојање Бога

Постојање Бога је тема коју су вековима развијали филозофи, теолози и други мислиоци постављањем аргумената за и против. Најчешћи докази за постојање Бога јесу метафизичке, индуктивне и субјективне природе, док су докази против постојања Бога обично емпиријске и дедуктивне природе.

Гледишта заступљена у расправи су атеизам (као неверовање у Бога и као порицање Божијег постојања), теизам (веровање да Бог постоји) и агностицизам (гледиште да је немогуће сазнати постоји ли Бог или не).

Расправа о постојању Бога повлачи и многа друга филозофска питања. Основни проблем је што не постоји универзално прихваћена дефиниција Бога.

Свето Тројство

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) хришћанска је верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (грч. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.Иако се сама реч тројство не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”. У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве. Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у исламу, стуб вере), као нпр.: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: мормони, Јеховини сведоци.

Спасење

Спасење (грч. σωτηρια soteria - спасење, ослобођење; стсл. съпасєниѥ) је, према хришћанској теологији, чин којим Бог поново човека доводи у стање заједништва са собом.Према хришћанском учењу, након првобитног греха Адама и Еве, њихово потомство је пало у ропство греха. Из љубави према човеку, Бог је послао свог сина Исуса да оваплоћењем, смрћу и васкрсењем донесе спасење људима, због чега је назван Спаситељ, Христос, и да поново успостави човеков савез са Богом, који је грехом био нарушен. Спасење такође одговара искупљењу јер је Христос преузео грехе на себе да би искупио човечанство."У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше".

Теизам

Теизам у најширем смислу значи веровање у бар једно божанство.Теизам представља веровање у Бога, сведржитеља и творца свега, који се не може изједначити са творевином коју је сам створио.

То је заједнички назив за сва веровања која укључују постојање бога или божанстава. Теизам у ужем смислу укључује веровање да су бог или божанства иманентна свету, али истовремено и и изван њега, односно свезнајућа, свеприсутна и свемогућа.

Теизам се често наводи и као антитеза атеизма или нонтеизма - неверовања у божанства.

Теистичка веровања се најчешће деле по схватању колико има божанства, а затим по томе каква је његова/њихова природа. Подела по броју божанстава се своди на монотеизам - веровање да постоји само један бог или божанство, односно политеизам - веровање да постоји више различитих божанстава.

Томизам

Томист је присталица томизма, доктрине Томе Аквинскога (1225—1274), који је, као номиналиста и аристотеловац, био највећи католички теолог и филозоф. Његово главно дело је Summa philosophica. У филозофији, Аквинскијева спорна питања и коментари о Аристотелу су вероватно његови најпознатији радови.

У теологији, његов рад Summa Theologica је један од најутицајнијих докумената у средњовековној теологији и наставља да буде централна референтна тачка за филозофију и теологију католичке цркве. У енцикличној Doctoris Angelici из 1914. године Папа Пије X напоменуо је да се учења цркве не могу разумети без основних филозофских основа Аквинских главних теза:Капиталне тезе у филозофији светог Томе не смију се сврстати у категорију мишљења о којима се на овај или онај начин може расправљати, већ се морају сматрати темељима на којима почива читава наука о природним и божанским стварима; ако се такви принципи једном уклоне или на било који начин наруше, мора нужно следити да студенти светих наука ултиматно неће моћи да у потпуности схватите значење речи којима учење цркве предлаже догме божанског откривења.

Други ватикански сабор описао је Аквинскијев систем као „многогодишњу филозофију”.

Христологија

Христологија (грч. Χριστολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Исуса Христа, односно Бога Сина. Појам је настао од грчких речи χριστός (помазаник) и λόγος (учење, наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Хришћанска апологетика

Апологија (– заступништво, оправдање). Хришћанство је дошло у свет као “саблазан за јудејце”, као “безумље за хелене”, као religio illicita (недозвољена религија) за владавину. Одатле стремљење свих пожртвованих и способних синова нове религије да преведу истине вере на језик разума, т. ј. господарећих ставова епохе, са једне стране, а с друге (у време прогона) - да докажу представницима власти да хришћанство не васпитава рушиоце, већ поуздане чланове државе и друштва.

Хришћанска есхатологија

Хришћанска есхатологија (гр.το έσχατον - последњи, коначни) је хришћанско учење о будућим догађајима (спасењу и успостављању Царства Божијег или вечнога живота) које ће се збити на свршетку историје, и другом Христовом доласку када ће Христос доћи у слави да суди живима и мртвима (Еф. 1,20-23; 1. Сол. 5,1-11). Многи хришћани живе с чврстом есхатолошком надом у будуће спасење.

Есхатологију не треба мешати са „крајем света“ нити је треба ограничити на описивање догађаја који прате други Христов долазак: васкрсење мртвих, страшни суд, рај и пакао. Појам есхатологија обухвата нови поредак постојања, стање крајњег преображења, које је предмет молитве и хришћанске наде: „Да дође Царство Твоје“ (Мт. 6, 10), али које је већ и сада овде присутно и које се сукобљава са садашњом реалношћу: „Царство Божије је унутра у вама“ (Лк. 17,21).

Током историје правили су се разни прорачуни у вези са Другим доласком. Нпр. по Иринеју и Иполиту, историја света трајаће 6000 година и завршиће се седмим миленијумом под Христовим Царством (Пс. 89,4; Јевр. 4,4). Ипак, према Библији, Η Δευτέρα Παρουσία ће бити велико изненађење, јер „о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели на небесима, до Отац мој сам“ (Мт. 24,36).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.