Теодосије Марићевић

Теодосије Марићевић (Орашац, ? — Орашац, 1807) био је кнез Орашца и Јасенице и трговац.[1]

Теодосије Марићевић
Датум смрти1807.

Биографија

Његов ортак је био и Младен Миловановић. Уочи устанка био је кнез у Орашцу и у Јасеници. Учествовао је на Збору у Орашцу (14. фебруара 1804.), која је одлучивала о избору вође устанка.[2] Одбио је предлог скупштине да постане вођа, изговарајући се да као кнез треба да штити народ у случају да устанак не успе, што не би могао као вођа устанка, фактички хајдук, и предложио избор Карађорђа. У првој фази устанка био је један од најугледнијих устаничких старешина.

Његовом несмотреношћу, Срби су доживели мањи пораз у првом сукобу с Турцима код Баточине (средином априла 1804), а Тосун-ага је успео да се без борбе пробије друмом који је он чувао. Због тога је Карађорђе подозревао на издају.

Када је схватио да у Карађорђеву корист губи власт у кнежини, прешао је у опозицију, први од устаничких старешина. Отворено се сукобио с Карађорђем на скупштини у Пећанима, близу Остружнице (6. маја 1804.), тражећи да он лично плати пречанским трговцима за набављени барут и друге ратне потребе, јер је он вођа устанка. Назвао га је тиранином, који тиранише горе од дахија. Током свађе покушао је да убије Карађорђа, али му је пушка затајила и Карађорђе га је тешко ранио. Рањен је однет у Орашац, где је после неколико недеља умро и био сахрањен у родном селу. Његов гроб се налази у дворишту Цркве Вазнесења Господњег.[1]

Извори

  1. 1,0 1,1 Фонд „Први српски устанак“ - Орашац „Црква Вазнесења Господњег“ Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 9, 2012) (на језику: енглески), приступ 25.4.2013
  2. ^ Фонд „Први српски устанак“ - Орашац: „Учесници збора у Орашцу“ Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 9, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.

Спољашње везе

Јасеница (област)

Јасеница је област у централној Шумадији, која се углавном поклапа са сливом реке Јасенице. Обухвата подручја општина Страгари, Топола, Младеновац, Аранђелаовац, Смедеревска Паланка, Велика Плана, као и делове општина Рача и Смедерево. Област је углавном позната по значајним догађајима и личностима из Првог српског устанка.

Вук Караџић (ТВ серија)

Вук Караџић је југословенска телевизијска серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд 1987. године, поводом 200-годишњице његовог рођења. Серија прати живот и рад просветитеља и реформатора српског језика Вука Караџића (1787—1864), као и српску националну и културну револуцију током 19. века, чији је Вук Караџић био савременик, као активан учесник и сведок. Режирао ју је Ђорђе Кадијевић, по сценарију који је написао књижевник Милован Витезовић.

Редитељ, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић је екранизовање српске националне историје започео још 1983. године дводелном телевизијском драмом „Карађорђева смрт“. Ова драма доживела је велики успех код публике. Главне улоге Карађорђа и Милоша Обреновића поверене су глумцима Марку Николићу и Александру Берчеку (ова подела задржана је и у серији Вук Караџић). Потом је уследио рад на серији о просветитељу и реформатору српског језика Вуку Караџићу, чији је животни пут био више него трновит. Поред његовог живота серија веома сликовито приказује и кључне догађаје из времена српске националне револуције, са почетка 19. века, као и стварање српске националне државе.

Сценариста Милован Витезовић је више од пет година писао сценарио за ову серију, док је само снимање трајало пуне четири године, од 1983. до 1987. године. Серија је имала велику подршку, поготово материјалну, од стране Одбора за прославу 200 годишњице рођења Вука Караџића, на чијем се челу налазио Душан Чкребић. Прва епизода серије „Родни Јадар“ емитована је 8. новембра 1987. године на дан када је рођен Вук Караџић.

На предлог књижевника Умберта Ека серија је добила награду Гранд прикс Европе на фестивалу у Риму. Серија „Вук Караџић” се сматра једном од најбољих ТВ серија снимљених на овим просторима, а уз ТВ серију „Алекса Шантић” је најбоља историјска серија снимљена у време постојања СФР Југославије.

Гробни белег Теодосија Марићевића

Гробни белег Теодосија Марићевића, познатог јасеничког кнеза и трговца и познате личности из договора о избијању устанка 1804. године. Рођен је у Орашцу и био је један од кандидата за старешину устанка.Надгробно обележје је од камена црвенкастомрке боје на којем до 1980. године није било никаквог епитафа, а тада је уклесан натпис„+ТЕОДОСИЈЕ МАРИЋЕВИЋ + 1807. ГРОБ МУ ОБНОВИ ЊЕГОВ ПОТОМАК ЖАРКО“.

Надгробник се налази у дворишту цркве Вазнесења Господњег, у склопу Спомен комплекса Орашац, који је проглашен за знаменито место од изузетног значаја.

Збор у Орашцу

Збор у Орашцу је окупљање српских устаника умаклих пред „сечом кнезова“. Збор је организовао Ђорђе Петровић, познат као Карађорђе, са шумадијским првацима и кнезовима, одржан је у зиму 1804. године, на хришћански празник Сретење Господње тада 14. фебруара у Орашцу код Аранђеловца. Око три стотине устаника одлучило је да се бори против дахија, па су приступили избору вође. Пошто су харамбаша Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да предводе устанике за вожда је изабран Карађорђе Петровић.

Знаменито место Орашац

Знаменито место Орашац је споменички комплекс посвећен Првом српском устанку, који се налази у насељеном месту Орашац код Аранђеловца. Орашац је село које је удаљено од Београда око 70 km, у коме је на Сретење 15. фебруара 1804. одржан скуп виђенијих Срба на коме је одлучено да се подигне устанак против турских власти. На том скупу је Карађорђе одабран за вођу устанка.Знаменито место Орашац је утврђено за непокретно културно добро као знаменито место, одлуком СО Аранђеловац бр. 06-148/83 од 24. јуна 1983. године, а категорисано као културно добро од изузетног значаја одлуком Скупштине СРС 7. априла 1979. године „Сл.гл. СРС” бр. 14/79.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Списак епизода серије Вук Краџић

Вук Караџић је југословенска телевизијска серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд 1987. године, поводом 200-годишњице његовог рођења. Серија прати живот и рад просветитеља и реформатора српског језика Вука Караџића (1787—1864), као и српску националну и културну револуцију током 19. века, чији је Вук Караџић био савременик, као активан учесник и сведок. Режирао ју је Ђорђе Кадијевић, по сценарију који је написао књижевник Милован Витезовић.

Тодоровићи (породица)

Тодоровићи, пореклом Марићевићи из Роваца, воде порекло од кнеза крагујевачке нахије (од 1804) и

обор кнеза јасеничке кнежине крагујевачке нахије Теодосија Марићевића из Орашца, који је на збору у Орашцу одржаном на његовом имању у „Марићевића јарузи“ на Сретење 1804. први био изабран за вођу Првог српског устанка, али није прихватио избор. Његов праунук је Велимир Тодоровић, министар унутрашњих послова Краљевине Србије у време Мајског преврата 1903. године.

Трагом Карађорђа

Трагом Карађорђа је документарно-играна телевизијска серија од 15 полусатних епизода премијерно приказана 2004. године. Уредник серије је Верољуб Лазаревић, редитељ је Мирослав Живановић, док је сценариста и водитељ Миле Недељковић. Серија је снимана у 200 места и на око хиљаду аутентичних историјских локација од Неготина до Лознице и од Сомбора до Сјенице од лета 2002. до краја септембра 2003. године у продукцији Радио-телевизије Србије. Серија је снимљена поводом великог јубилеја прославе 200 година од почетка Првог српског устанка, прве националне и анти-феудалне револуције на Балкану и Источној Европи. Занимљиво да су за потребе снимања серије инжињеријске јединице Војска Југославије по пројекту архитекте Александра Ивановића изградиле Карађорђев шанац из периода Првог српског устанка на Опленцу код Тополе. Такође, ради потребе ове серије направљено је 250 костима, реконструисане су бројне грађевине с почетка 19. века на подручју Тополе и Аранђеловца где је и снимљен велики број играних сцена. Директор фотографије је Бранко Пелиновић, сценограф Снежана Поповић, костимограф Милан Перишић, директор серије Светлана Бандић и продуцент Зоран Зидновић.

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.