Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Theodosius II Louvre Ma1036
Теодосије, Лувр

Законик

Теодосијев законик садржавао је све законе донете од 313. до 437. године, односно, од признавања хришћанима права верске равноправности (Миланским едиктом) па до доношења законика. Законик су 8. година (од 26. марта 429. године) састављала 22 водећа правна стручњака у две групе. Садржао је преко 2500 различитих правних прописа распоређених у 16 књига. Службено је објављен 15. фебруара 438. године, а од 1. јануара 439. године прихватио га је и западноримски цар Валентинијан III.

Теодосијев законик је представљао најопсежнију кодификацију римског права још од времена Закона 12 таблица, као и настојање да се римско право примени економским, политичким и културним околностима касне антике римског Домината, где је ауторитет цара морао бити што потпуније поткрепљен писаном речи. Теодосије је, такође, настојао учврстити хришћански карактер Царства, односно сузбити јерес, па велики део садржаја чине и едикти канонског права.

Законик је након пада Западног Царства послужио новонасталим варватским државама и њиховим владарима као подлога за њихове властите законике. На истоку је, пак, у 6. веку постао темељ много опсежније и утицајније Јустинијанове кодификације римског права познате као Corpus iuris civilis.

Види још

Извори

439

439 је била проста година.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Династија Комнина

Комнини су били владарска династија из редова војног племства која је управљала Византијом у два наврата:

1057-1059.

1081-1185.Почетку њихове владавине претходили су вишедеценијски грађански ратови и кобна 1071. година. Владари Комнина нису зауставили феудализам, него су управо тиме ојачали војне снаге. Феудални поседи су се називали проније. Пронија су посед који ратник (витез), добије као награду због вршења војне службе. Када ратник није у стању да настави да ратује (када остари), пронија му се одузима. Проније су обезбедиле владару сталан број војника. Наследила их је династија Анђела.

После пропасти династије, грузијска принцеза Русудан, сестра царице Тамаре, одвела је синове Алексија и Давида са собом на исток. Након пада Цариграда 1204., Алексије и Давид су заузели црноморску обалу Мале Азије уз грузијску помоћ и основали Трапезунтско царство.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосије II

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius), познатији као Теодосије II или Теодосије Млађи, био је источноримски (византијски) цар од 408. до 450. године. Његову дуготрајну владавину обележило је неколико тешких удараца (нпр навале Атилиних Хуна), али и достигнућа као што су били оснивање Цариградског универзитета (425. год.) и кодификација римског права у Теодосијев законик (Codex Theodosianus) 438. године. Сам Теодосије је пре свега био образован и бојажљив владар који је читаву владавину провео у Цариграду препуштајући државничке послове својим великодостојницима, а пре свих амбициозној сестри Пулхерији.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.