Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Историја

Династију је основао Теодосије I Велики који на престо долази женидбом са Галом, ћерком цара Валентинијана I. Године 395. Царство се дели на Источно и Западно. Теодосија су наследили синови: Хонорије на Западу и Аркадије на Истоку. Последњи владар Западног римског царства Теодосијеве династије био је Валентинијан III. Последњи владар Источног римског царства Теодосијеве династије био је Флавије Маркијан. Породица Теодосија остала је племићка породица у Византији све до 6. века.

Цареви Теодосијеве династије

Слика Име Рођење Наследник Владавина Смрт Дужина владавине
Theodosius Теодосије I 11. јануар 347. Усвојени Валентијанов син 1. јануар 379. – 17. јануар 395. 17. јануар 395. 16 година
Arcadius Istanbul Museum Аркадије око 377. Теодосијев син јануар 383. - 1. мај 408. 1. мај 408. 25 година
Consular diptych Probus 406 Хонорије 9. септембар 384. Теодосијев син 23. јануар 393. – 15. август 423 15. август 423. 30 година
Theodosius II Louvre Ma1036 Теодосије II 10. април 401. Аркадијев син јануар 402. – 28. јул 450. 28. јул 450. 48 година
Solidus ValentinianIII-wedding Валентинијан III 2. јул 419. Син Констанција III 23. октобар 424 - 16. март 455. 16. март 455. 31 година
Solidus Marcian RIC 0509 Маркијан 396. Супруг сестре Теодосија II 450 – јануар 457 јануар 457. 7 година

Види још

Извори

Јуста Грата Хонорија

Јуста Грата Хонорија (лат: Iusta Grata Honoria, рођена 417. или 418. - умрла око 455. године), познатија просто као Хонорија, била је ћерка западноримског цара Констанција III и Гале Плацидије, ћерке Теодосија I. Била је старија сестра цара Валентинијана III. Најпознатија је по томе што је 450. затражила заштиту од Атиле што је хунски краљ протумачио као брачну понуду.

Хонорија је рођена између октобра 417. и септембра 418. године као прво дете у браку западноримског војсковође Флавија Констанција и Гале Плацидије, полусестре цара Хонорија. Имена Јуста и Грата добила је по својим баба-теткама, ћеркама цара Валентинијана I док је име Хонорија у својој мушкој варијанти већ било одомаћено у Теодосијевој династији. Хоноријин млађи брат, будући Валентинијан III је рођен 3. јула 419. године. Најзад, Хонорије је произвео свог зета Флавија Констанција у савладара 8. фебруара 421. године, али је Констанције III умро већ 2. септембра исте године. У потоњим борбама око утицаја над царем Хоноријем, Гала Плацидија и њена деца су 423. протерани из Равене и уточиште су пронашли на источноримском двору у Цариграду. Источноримски цар Теодосије II, Плацидијин синовац, је 424. послао војску у Италију која је свгрла узурпатора Јована, који се учврстио након Хоноријеве смрти августа 423. године, и прогласила Валентинијана III за августа Запада у Риму 23. октобра 425. године.

Након постављена Валентинијана на престо, Хонорија је добила титулу августе коју је одраније носила и њена мајка. Мајка и ћерка су у Равени, резиденцији западноримских царева, подигле базилику посвећену св. Јовану Крститељу коме су приписивале избављење из бродолома у Јадранском мору током повратничког путовања у Италију. У част две августе је кован и новац, неколико серија са представом Хонорије исковани су у Равени, највероватније 425-6. године. Иако је мала августа имала највише осам година, портрети на новцу је приказују као одраслу безличну царицу а у складу са владарском иконографијом Теодосијеве династије.

У међувремену, 433. врховну власт у Западном царству је преузео војсковођа Аеције из руку Плацидије која је од 425. била регент у име свог малолетног сина. Валентинијан је затим 437. оженио Теодосијеву ћерку Еудоксију и убрзо је добио ћерке Еудокију (рођ. 438) и Плацидију (439. или 440.). Хонорија је тиме потиснута у други план почто се очекивало да ће породица њеног брата и даље расти. Епизода која је уследила описана је само у фрагментарно сачуваним изворима. По византијском хроничару из 6. века Марцелину, Хонорија је постала љубавница извесног Евгенија, прокуратора тј управника њеног имања. Августина веза згранула је царски двор, Евгеније је 449. погубљен, а Хонорија, која је по неким изворима остала у другом стању, је на брзину удата за бившег конзула Херкулана. Супруг јој је одабран тако да, по Јовану из Антиохије, није могла више тежити ни царској власти ни преврату. Најзад, Хонорија, незадовољна својим положајем, послала 449. или почетком 450. је поверљивог евнуха са златом и својим печатним прстеном хунском краљу Атили. Варварски краљ је Хоноријину поруку, за коју данас не можемо тачно рећи шта је садржала, протумачио као брачну понуду и затражио је од Валентинијана да му у име мираза препусти половину царства. Иако је Теодосије II саветовао свог брата од тетке да Атили преда Хонорију, западноримски цар је одбио хунске захтеве. За њега, Хонорија је већ била удата и поред тога римски закони нису прихватали могућност да жена наследи престо нити формалну поделу царства. Хонорија је поштеђена царевог гнева на интервенцију старе августе Плацидије.

Хонорија се 449/50. обратила за помоћ Атили, баш као што је и њена мајка учинила 423. тражећи заштиту Визигота за чијег је краља била некада удата. Самим тим, овакав пример није био усамљен, али је Атила желео да унутрашња превирања на двору у Равени искористи за своје циљеве. Разнородна војска хунског краља је 451. упала у Галију али је заустављена од стране Аеција и његових варварских савезника у бици на Каталаунским пољима. И наредне 452. Атила је опљачкао и разорио градове северне Италије али је већ 453. године умро у Панонији. Пошто је нестало велике опасности Валентинијан III је убио Аеција 454, али је наредне године и сам погинуо од руку двојице Аецијевих гардиста. Хонорија, која се у изворима последњи пут помиње 450. вероватно није преживела убиство њеног брата које је уједно означило и крај владавине Теодосијеве династије на Западу.

Аркадије

Флавије Аркадије (лат. Flavius Arcadius), познатији само као Аркадије, био је источноримски (византијски) цар од 395. до 408. године. Иако син великог војсковође и државника Теодосија I, Аркадије је остао упамћен као безвољни владар у чије име је Источним римским царством (Византијом) спретно управљао низ регената.

Атенаида-Евдокија

Елија Евдокија (лат. Aelia Eudocia Augusta), до крштења Атенаида (лат. Athenais; 401.—460.) је била византијска царица и књижевница, супруга цара Теодосија II.

Првобитно позната под именом Атенаида, кћерка паганског филозофа Леонтија из Атине, по крштењу је добила име Евдокија поставши супругом византијског цара Теодосија II.

Умрла је по раскиду са истим, 460. године у Палестини. Ова лепа и образована жена окушала се у поезији, пре свега у епско-херојској, узимајући за теме догађаје из Старог и Новог завета; од ње је сачувано свега једно од два певања песме о мученичкој смрти св. Кипријана које је Анђело Марија Бандини објавио у Graecae Ecclesiae Vetera Monumenta; као и једна друга песма у којој опева смрт св. Кипријана и св. Јустине, међутим, у фрагментима (обављена од истог издавача у Catal. Gr. bibl. Laur.). Осим тога, Евдокија важи за ауторку једног хомерског кентона, тј. једне песме о Христовом животу, која се састоји из 2343 пуних стихова и полустихова, и која је објављена у другом тому малопре наведене Бандинијеве збирке.

Валентинијан III

Флавије Плацидије Валентинијан (лат. Flavius Placidus Valentinianus), познатији као Валентинијан III (2. јул 419 — 16. март 455), је био цар Западног римског царства (424—455). Рођен је 419. у Равени, као једини син Констанција III и Гале Плацидије, Теодосијеве ћерке. Као владар био је слаб и неомиљен. Па ипак, његова владавина спада у најзанимљивије епохе римске историје. За време ње унутрашње слабости царства и његова трулост достигле су, како се чини, свој врхунац. Царство се постепено гасило пред варварским најездама, које су узеле нарочитог маха у овом периоду. С времена на време, слику овог жалосног периода осветљавао је сјај ратничког духа старог Рима.

Може се слободно рећи да Валентинијан током 30 година, колико је столовао на дискредитованом и обешчашћеном престолу, као да није ни владао. До 450. све конце у рукама је држала Плацидија, а после ње тај посао је обављао евнух Ираклије, један од оних злоћудних беспосличара који су се врзмали око престола пропадајућег царства.

Византијске царице

Следи списак царица Византијског царства, односно супруга византијских царева од 395. до 1453. године п. н. е.

Гала (жена цара Теодосија)

Флавија Гала (умрла 394.) била је западноримским принцеза и царица Римског царства, односно друга супруга цара Теодосија Ι.

Гала Плацидија

Елија Гала Плацидија (лат. Aelia Galla Placidia, * око 390.; † 27. новембра 450. године) била је ћерка римског цара Теодосија I и његове друге супруге Гале, ћерке Валентинијана I. Гала Плацидија се удавала два пута, први пут за визиготског краља Атаулфа, други пут за западноримског војсковођу Флавија Констанција, будућег цара Констанција III, коме је родила двоје деце, ћерку Хонорију и сина Валентинијана III (419—455). У периоду између 425. и 433. Плацидија је била неформални али ефикасни регент Западног римског царства у име свог малолетног сина, све док врховну власт није морала да препусти војсковођи Аецију.

Елија Евдоксија

Елија Евдоксија (умрла 6. октобра 404.) је била византијска царица, супруга цара Аркадија.

Елија Пулхерија

Елија Пулхерија (лат. Aelia Pulcheria, рођ. 19. јануара 399. — умрла 18. фебруара 453. године) била је ћерка источноримског (византијског) цара Аркадија, сестра Теодосија II и супруга Маркијана. Носила је титулу августе од 414. све до своје смрти и деценијама је била једна од најутицајнијих особа на цариградском двору. Нарочито је била упорна у подршци православљу и иницирала је васељенске саборе у Ефесу 431. и Халкедону 451. године. Због тога се данас поштује као светица и у Православној и у Римокатоличкој цркви.

Елија Флацила

Елија Флавија Флацила или Света Плакила (лат. Aelia Flavia Flaccilla) је хришћанска светитељка и византијска царица из 4. века. Била је прва супруга византијског цара Теодосија I.

Рођена је у Хиспанији. Са Теодосијем је имала два сина - касније цареве Аркадија и Хонорија и кћер Пулхерију. Имала је почасну титулу Аугуста. Сачуване су кованице са њеним ликом.

Била је позната као ревна хришћанка и противница аријанства. По писаним изворима, била је усрадна у помоћи болеснима и сиромашнима.

Умрла је 385. године.

Православна црква помиње царицу Флацилу 14. септембра по јулијанском календару.

Констанције III

Флавије Констанције (? — 2. септембар 421), или Констанције III је био римски војсковођа и на крају римски цар. Током друге деценије петог века је већ неформално држао власт, а 421. је за кратко постао савладар Хонорија, цара Западног римског царства.

Констанције је рођен у Наису, данашњем Нишу. Био је војник од каријере. Као magister militum под Хоноријем, успешно је бранио Западно римско царство. Нарочито се истакао у гушењу побуне узурпатора Константина. За те заслуге добио је титулу патриција и стицао све више утицаја над неспособним Хоноријем. Године 417. се оженио Хоноријевом полу-сестром Галом Плацидијом, а 8. фебруара 421. постао је Хоноријев савладар — но у ствари он је владао читавим Западом.

Источноримски цар Теодосије II није желео да призна Констанцијево именовање за савладара. Наводно је Констанције решио да због тога зарати са Истоком, али пре него што је ишта могао да уради, изненада је умро 2. септембра исте године. Констанције је са Галом Плацидијом имао двоје деце: будућег цара Валентинијана III и Јусту Грату Хонорију.

Констанцијев успех у оквиру царске породице, дао је наду и другим војним командантима на Западу да ће и сами моћи постати цареви. Али, то је само успело Петронију Максиму (владао је додуше још краће од Констанција), док су заслужни варварски команданти били неуспешни у томе (Аеције и Рицимер).

Лицинија Евдоксија

Лицинија Евдоксија (лат. Licinia Eudoxia; рођена 422, умрла 462. године) била је римска царица, кћи источноримског цара Теодосија II и жена цара Запада Валентинијана III и Петронија Максима.

Евдоксија је била једина кћи цара Теодосија II и царице Елије Евдоксије. Лицинија Евдоксија се удала за Валентинијана III 29. октобра 437. године у Солуну. 439. године Евдоксија је добила титулу августе, управо у часу када је родила своју кћи Евдокију.

Године 455. Валентинијан је био убијен. Петроније Максим је постао цар и проморао је Лицинију Евдоксију да се уда за њега, како би ојачао своју позицију. Вероватно је Евдоксија затражила помоћ од вандалског краља Гејсериха, који је једног свог сина заручио за Евдоксијину кћи. Када се Гејсерих приближио Риму, Петроније Максим је одлучио да побегне, али га је у убила светина у граду. Вандали су опљачкали Рим и заробили су Евдоксију и њене две кћери. Ове три царице су биле у Картагини у заробљеништву седам година, све док цар Истока, Лав I, није исплатио огромну откупнину. Тада се Евдоксија преселила у Константинопољ.

Маркијан

Флавије Маркијан или Маркијан (рођен око 390. године, умро јануара 457. био је цар Византије од 450. до своје смрти.

Маркијан је био рођен у Тракији или у Илирику. Био је обичан војник. Ратовао је против Персијанаца и Вандала. 431. Маркијана су заробили Вандали; био је изведен пред краља Гејсериха, али је био ослобођен уз обећање да се више неће борити против Вандала.

Због подршке својих заповедника, Маркијан је напредовао, постао је заповедник гарде, а онда, постепено, ушао је у ранг сенатора. Након смрти Теодосија II Маркијана је сестра преминулог цара, Пулхерија, позвала да се побрине о Царству које су тада жестоко пљачкали Хуни.

Чим је постао цар, Маркијан је одбио да плаћа понижавајући данак Хунима који је Теодосије II увео да би умилостивио ове варваре. Ипак, Атила није напао Византију, свестан да не може освојити Цариград. Уместо напада на Византију, он се окренуо Западу и то је довело до великих ратова у Галији и Италији 451. и 452. године. За то време, Византија је била остављена на миру.

Маркијан је обновио финансије, забранио велико трошење новца. Одбио је нападе на Сирију и Египат, као и што је успео да учврсти византијски положај према Јерменију. Током Четвртог васељенског сабора у Халкедону Маркијан се трудио да посредује међу посвађаним епископима.

Маркијан се у основи није бавио догађајима на Западу, остављајући га његовој тешкој судбини. Није помогао Западу током напада Атиле, а остајући веран обећању датом Гејсериху, није реаговао ни када су Вандали опљачкали Рим 455. године.

Непосредно пред Атилину смрт, 453. године, поново је почео сукоб између Византије и Хуна. Али, Атила је умро пре него што је успео да поведе рат на Византију. У Маркијановом сну Атилина стрела се преломила, а после неколико дана он је добио вест о томе да је Атила умро.

Маркијан је умро почетком 457. године, можда је била у питању гангрена.

Упркос краткој владавини, Маркијан се сматра једним од најбољих раних царева Византије.

Римске царице

Следи списак римских царица, тј. супруга римских царева. Римљани нису имали титулу за овај положај већ су користили грчке титуле као што су: Августа, цезарица, базилица, аутократориса. Постојали су периоди када је било више царица (година четири цара, година пет царева, година шест царева, тетрархија...).

Западно римско царство није имало ниједну познату владајућу царицу.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Теодосије I

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius, рођ. 11. јануар 347, Хиспанија — умро 17. јануар, 395. Медиолан) познатији као Теодосије I или Теодосије Велики, био је римски цар од 379. до своје смрти 395.

године.

Теодосије је последњи цар који је владао уједињеним римским царством. Током своје владавине, Теодосије је био приморан да води два крвава грађанска рата против узурпатора Магнуса и Евгенија.

Његова владавина веома је битна у религијском смислу будући да је 380. године Теодосије донео едикт којим је никејско Хришћанство проглашено за једину званичну религију у Римском царству.

Теодосије је забранио многе паганске ритуале а између осталог, укинуо и ред весталки у Риму и одржавање олимпијских игара у Грчкој.

Теодосије II

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius), познатији као Теодосије II или Теодосије Млађи, био је источноримски (византијски) цар од 408. до 450. године. Његову дуготрајну владавину обележило је неколико тешких удараца (нпр навале Атилиних Хуна), али и достигнућа као што су били оснивање Цариградског универзитета (425. год.) и кодификација римског права у Теодосијев законик (Codex Theodosianus) 438. године. Сам Теодосије је пре свега био образован и бојажљив владар који је читаву владавину провео у Цариграду препуштајући државничке послове својим великодостојницима, а пре свих амбициозној сестри Пулхерији.

Хонорије

Флавије Хонорије (9. септембар 384 — 15. август 423) је био римски цар од 393. до 395. године, а затим цар Западног римског царства све до своје смрти. Био је млађи син Теодосија Великог и његове прве жене Елије Флације и брат Аркадија, цара на Истоку. Током Хоноријеве владавине, Западно римско царство је осетно слабило, а у часу његове смрти било је на ивици пропасти.

Хонорије је постао конзул када је имао само две године. За цара и савладара свог оца је проглашен 23. јануара 393. године. Када је Теодосије умро, јануара 395, Хонорије и Аркадије су поделили Царство: Хонорије је постао цар Западног римског царства са само десет година. У првим годинама своје владе, Хонорије је зависио у многочему од свог главног војсковође Вандала Стилихона. Да би нагласио своје везе са младим царем, Стилихон га је убедио да се ожени његовом ћерком. У почетку Хонорије је живео у Милану, али када су Визиготи упали у Италију 402. године, Хонорије је своје престоницу пренео у Равену, која је била боље заштићена.

Хонорије се сусретао са многим опасностима: варварским упадима, као и са устанцима разних узурпатора. Устанак којег је предводио Гилдон букнуо је у провинцији Африци и трајао је од 397. до 398. године. Варвари су први пут напали Италију 401, а други пут 405. године, али је Стилихон успео да их порази 406. године. У Британији је ситуација била још тежа: узурпатор Марко и његови наследници нападали су Галију из Британије. Свеви, Алани и Вандали су из Галије последњих дана 406. године кренули за Шпанију. Тамо су се и учврстили. Римску одбрану је ослабило то што је Хонорије убио Стилихона 408. године. Вероватно је у питању била дворска интрига против овог варварског заповедника, који је иначе био Аријанац.

Године 409. дошло је до покушаја узурпације Приска Атала, сенатора кога је подржавао визиготски краљ Аларик I. Исте године су се побунили и војсковође из Хиспаније, Геронтије и Максим. Хонорије је покушао опет преговоре са Алариком, али су се завршили безуспешно. Аларик I је свргнуо Атала и упао у Италију 410. и опљачкао Рим. Геронтије је затим прогласио Максима за цара у Хиспанији, али је Хонорије на крају успео да угуши ове устанке 411. године.

У Галији је устанак подигао Јовин, који је задобио подршку Алана, Бургунда и Гала. Јовин је покушао да преговара са Готима који су 412. напали, али безуспешно, тако да је готски краљ Атаулф прешао на Хоноријеву страну. Тиме је Хонорије успео да се избори са Јовином 413. године. Идуће, 414. Атаулф је прогласио за цара Приска Атала, али је затим морао да побегне у Хиспанију. То је био и крај устанка Приска Атала, који без помоћи Визигота, није ништа сам могао да уради. У североисточном делу Галије, Франци су успоставили свој утицај, док су се у Визиготи утврдили у северозападном делу.

У периоду између 420. и 422. године неки Максим (можда онај исти који је још 409. подигао устанак) је задобио и изгубио власт у Хиспанији. Хонорије је био принуђен да прихвати да његов савладар буде Констанције, 421. године. Он се иначе оженио Хоноријевом сестром Галом Плацидијом. После Хоноријеве смрти, Констанције III је остао једини цар (422. године).

Хонорије није иза себе оставио наследника. Тада је цар Истока Теодосије II помогао долазак на престо Хоноријевог сестрића Валентинијана III, сина Гале Плацидије и Констанција III.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.