Температура

Температура (ознака t, T, τ или θ) је мера загрејаности тела. Температура је физичка особина система која лежи у суштини нашег осећаја за хладно и топло, те се за тело које има вишу температуру каже да је топлије, а за тело које има нижу температуру каже да је хладније.

Физичка макроскопска дефиниција температуре је да температура физичка величина која одређује ток топлоте између два објекта који се налазе у термалном контакту, односно два објекта која нису изолована за размену топлоте. Температура је једна од основних физичких величина у Међународном систему јединица, која описује топлотно стање и способност тела или материје да размењују топлоту с околином. Сама температура не може прелазити с тела на тело, прелази топлота, а последица тога је да се температуре та два тела изједначавају.

Физичка микроскопска дефиниција температуре је да је температура мерило средње кинетичке енергије честица у материји по степену слободе. Дакле, температура даје информацију о унутрашњем атомском и молекулском кретању мноштва честица које чине макроскопски систем. Из тога је јасно да се температура може дефинисати само за велики број честица. Она је колективна особина макроскопске материје. Без обзира на то да се температура налази међу основним физичким величинама у Међународном систему јединица, температура није фундаментална величина због тога што се њена вредност добија из усредњавања кинетичке енергије честица које чине макроскопски систем.

Емпиријска температура (ознака t) одређује се мерењем појединих својстава (на пример дужине стуба живе у стакленој цеви, мерењем притиска у гасном термометру, мерењем брзине звука у акустичном гасном термометру, итд.) термометријског тела.[1]

Термодинамичка температура (ознака T) одређује се основним законима термодинамике.[2][3][4][5][6][7] Мерна јединица термодинамичке температуре јеКелвин (K). Келвинова скала за мерење температуре се назива апсолутна скала, а постоји велики број других мерних скала које су се историјски користиле за мерење температуре. Данас су се у свакодневном животу задржала Целзијусова мерна скала са Целзијусовим степеном ( °C) као мерном јединицом, и Фаренхајтова мерна скалаСАД и на Јамајци) са мерном јединицом Фаренхајтовим степеном (°F).

Апсолутна температура одређује се полазећи од најниже могуће температуре у природи, температуре апсолутне нуле, тако да се некој референтној температури, која се може тачно одређивати, договором пропише одређена вредност.[8] Температура апсолутне нуле је дефинисана као температура на којој је ентропија система нула.

У макроскопском смислу, температура је интензивна особина система, што значи да не зависи од количине материјала у систему. (Температура цигле иста је као и њене половине. Интензивне особине су исто притисак и густина.) Насупрот температури, маса и запремина су екстензивне особине, дакле, особине које директно зависе од количине материје. (Маса половине цигле дупло је мања од масе целе цигле.)

Translational motion
Температура идеалног гаса је мера просечне кинетичке енергије молекула.
Thermally Agitated Molecule
Топлотне вибрације делова беланчевине: амплитуда вибрација расте с температуром.
Annual Average Temperature Map
Просечне годишње температуре на Земљи.
The Earth seen from Apollo 17
Просечна температура површине Земље је око 288 K (14 °C).
Solar eclips 1999 5
Температура Сунчеве површине (фотосфера) је 5 778 K (5 505 °C).

Дефиниција

Температура у свом најосновнијем смислу је дефинисана микроскопски помоћу термодинамике и статистичке механике.

Молекули у телима не мирују, него се налазе у сталном кретању, чија брзина може бити варирати од великих до малих брзина. Молекули које чине систем који се налази у чврстом агрегатном стању се слабо се крећу, док се молекули гаса крећу врло великим брзинама. Што се тело више загрева, молекули се све брже крећу и имају све већу кинетичку енергију. Због тога се молекули међусобно удаљавају, па се чврсто тело загревањем топи и прелази у течно агрегатно стање. Течно тело загрејавањем прелази у гасовито агрегатно стање, као што на пример вода прелази у водену пару.

Клаузијусова релација

Инверз температуре система који се налази у термодинамичкој равнотежи је дефинисан Клаузијусовом релацијом као промена ентропије система изазвана инфинитезималне променом топлоте система у процесу који је реверзибилан и квази-статичан:

Насупрот ентропији и топлоти које се могу дефинисати за макроскопски систем и када је далеко од термодинамичке равнотеже, температура може да се дефинише само за систем који се налази у термодинамичкој равнотежи.

Клаузијусова релација је историјски прва статистичка дефиниција температуре. Клаузијусова релација има значење микроскопски или диференцијално формулисаног Другог закона термодинамике. Инверз температуре има улогу интеграционог фактора у интегралном облику Другог закона термодинамике:

Фундаментална једначина

Температура система који се налази у термодинамичкој равнотежи се може изразити и променом унутрашње енергије система којом се изазове промена ентропије система , при непромењеном броју честица које сачињавају систем и на фиксној запремини[9]:

Ова једначина се назива фундаменталном релацијом у термодинамици и повезује три функције стања система: температуру, унутрашњу енергију система и ентропију.

Из фундаменталне једначине се види да пораст унутрашње енергије доводи до пораста температуре. У системима са фиксном температуром и фиксном запремином у којима се дефинише физичка величина енталпија, већа фиксна вредност температуре пропорционална је и већој енталпији.

Макроскопски гледано, међу системима који су на истој температури, нема протока топлоте. Међутим, када се јави температурска разлика, топлота почиње да тече из система са вишом температуром ка систему са нижом, док се не достигне топлотна равнотежа.

Историја

Први корак у дефинисању температуре био је изум термометра који је омогућивао мерења и упоређивање топлотног стања различитих тела. Тај мерни инструмент морао је да буде реверзибилан, то јест да се врати након престанка деловања топлоте у почетно стање, те да показује исти учинак за једнака топлотна стања различитих тела.

Први инструмент који је водио ка мерењу температуре био је термоскоп, кога је осмислио и направио Галилео Галилеј 1592. године. Термоскоп није прави термометар зато што нема мерну скалу за одређивање вредности температуре. Рад термоскопа се заснива на топлотном ширењу гаса. Галилејевом открићу термоскопа претходило је интересовање житеља његовог краја за новооткривену појаву да се у посуди у облику слова "Ј" напуњеном течношћу и затвореном на једном крају, ниво течности подиже и спушта током дана. То кретање течности у води је приписано утицају Месеца на исти начин на који Месец делује на појаву плиме и осеке. Галилео Галилеј је у ствари схватио и показао конструишући термоскоп да се ниво течности воде подиже и спушта услед подизања и спуштања температуре. Неки документи показују да Галилеј у ствари није сам ни конструисао термоскоп, већ да га је прилагодио од колеге Санторија из Падове, читајући дело Пнеуматици од инжењера Херона Александријског који је живео у 1. веку н. е. Санторијо из Падове је писао о потреби изума термометра, уређаја за мерење вредности температуре са одговарајућом скалом.

У идућим годинама разматрала се потреба универзалне температурне скале како би се могла упоредити два мерења. Проблем је представљала разлика притисака на различитим местима у зависности од географског положаја. Показало се најкорисније да се температурни размак између два одређена топлотна стања некога тела узме као основица температурне скале, која се онда може поделити на повољан број делова (ступњева). Узимајући две одређене тачке уместо једне, једнозначно се одређује мерна јединица искуствене (емпиријске) температуре.

Иако је постојала само десетак година, кључна институција у историји термометара била је институција Академија Експеримената (ита. Accademia del Cimento) у Фиренци. Посетиоци институције су забележили да су у Академији разни термометри (термометри за мерење температуре ваздуха, за мерење температуре течности, термометри за купатила) били изложени као уметничка дела у галерији. Први термометар, који је омогућивао прецизнија мерења температуре, изумео је Фердинандо II Медичи 1654. године као један од чланова Академије Експеримената. Термометар је био направљен од стакла и имао је 360 подеока, а за мерну јединицу за температуру узет је степен. Овакву скалу Фердинандо је увео по угледу на пун круг који има 360 степени. Као радно тело у већини стаклених термометара направљених у то време користио се дестиловани алкохол. Овакви термометри нису најбоље радили на крајевима скале, због тога што су код алкохола и тачка кључања и тачка мржњења нижи него код воде. Додатни проблем у мерењу оваквим термометром је био у томе што је густина алкохола варирала од једног до другог термометара. Упркос недостацима, због квалитетне производње, Медичијеви стаклени термометри са алкохолом као радним телом, раширили су се и користили широм Европе. Иако су чланови Академије радили на превазилажењу техничких недостатака код актуелних термометара, због политичке ситуације Академија је затворена 1668. године.

Роберт Хук који је покушавао да унапреди стаклени алкохолни термометар, предложио је и тачку мржњења воде као референтну тачку за мерење температуре. У то време овакав предлог јесте био револуционаран, зато што су и велики научници као астроном Едмунд Халеј (по ком је названа Халејева комета) сматрали да вода мрзне на различитим температурама у различитим местима. Питање фиксних тачака за мерење температуре сматрало се за врло важним научним питањем тог доба и привукло је пажњу многих научника, између осталог и Исака Њутна.

Иако је имао доста погрешних схватања о температурној скали (сматрао је на пример да се референтна тачка уопште не може дефинисати, већ да се може дефинисати само интервал између две температуре), Исак Њутн је значајно допринео развоју термометара по питању радног тела. Њутнов термометар је као радно тело користио ланено уље и није био једноставан за коришћење, али допринео је развоју термометара по питању радне супстанце. Интересантно је да су и Фердинанд || Медичи и Роберт Хук покушавали да замене алкохол за течном живом као радним телом у термометру, али су обојица одбацила ове идеје и наставили да раде са алкохолом. Касније ће се показати да је управо овај корак замене алкохола са живом био кључан за конструкцију прецизнијег и поузданијег термометра.

Даљи развој термометара унапредио је француски физичар Гијом Амонтон (који је био глув од рођења). Он је привукао пажњу тадашњих угледних научника Краљевског друштва у Лондону када је 1687. године предложио термометре са две различите радне течности како би се вредност температуре одредила репродуцибилније. Његов главни допринос развоју термометара је било откриће да када топлотом од ватре угреје гас у термометру, настаће топлотно ширење гаса до тачно одређене запремине, а такође је показао да је тачка температуре кључања воде била независна од односа запремине воде и гаса у стакленој посуди, те је та температура била добра референтна вредност за фиксну тачку термометра. Како разлика притисака на различитим географским положајима не би довела до разлике у мерењу, Гијом Амонтон је први пут направио термометар са запечаћеним стаклом. Он је допринео разумевању рада термометра и оштром критиком анонимног рада Прелази објављеног 1701. године испред Краљевског друштва који се испоставио да је рад Исака Њутна. Амонтон је размишљао о томе како би се течност понашала на драстично нижим температурама и 1703. године је објавио рад у којем је показао пропорционалност:

која је у ствари једначина стања идеалног гаса и на основу које је закључио да је потпуно одсуство топлоте немогуће, што је данашња верзија Трећег принципа термодинамике. Он је температуру апсолутне нуле схватио као теоретску и недостижну вредност, као што је и данас разумемо.

Мерне јединице температуре

Постоји више мерних јединица за температуру. Историјски је постојао велики број различитих температурних скала, као што су Келвинова, Целзијусова, Фаренхајтова, Ранкинова, Делилиова, Њутнова, Реамурова, Ромерова, итд. Међу њима, данас су се у свакодневном животу задржале Фаренхајтова скала (која се данас користи у САД и на Јамајци, а била је коришћена у већини земаља енглеског говорног подручја до [[1970-е|1970.их година]][10]) и Целзијусова скала (која се данас користи у остатку света).

Претварање бројевних вредности уобичајених температурних скала су дате следећим формулама:

K = °C + 273,15
°C = 5/9 · (°F - 32)
°F = °C/(5/9) + 32

Фаренхајтова скала

Фарентхајтова скала је названа по Данијелу Фаренхајту који се бавио производњом термометара. Он је историјски био први који је у својим термометрима су за мерење температуре користио живу у течном агрегатном стању која има висок коефицијент експанзије. Своју температурну мерну скалу је предложио 1724. године . У односу на до тада велико одступање међу постојећим термометарским скалама, Фаренхајт је помоћу живиног термометра квалитетне продукције могао да постигне већу прецизност мерења и бољу репродуцибилност скале, што је довело до широког прихватања његове температурне мерне скале. На његовој скали 0° F означава највећу зиму која је забележена у Гдањску 1709. године. Тачка мржњења воде је одређена вредношћу од 32 °F, а тачка кључања воде је на 212 °F. Разлика између тачке мржњења и кључања воде од 180 °F није случајна, већ је одабрана намерно. Мржњење и кључање као два супротна појма одвојена су бројем од 180 степени који одговара углом између две најудаљеније тачке на кругу.[11]

Целзијусова скала

Андерс Целзијус је 1742. године предложио температурну скалу која данас по њему носи име. Интересантно је да је он предложио да нула температуре на његовој скали буде температура на којој вода кључа, а да 100 степени буде вредност температуре на којој се вода леди. Временом скала је прихваћена, али су додељене вредности температуре 0 и 100 преокренуте, те сада је општеприхваћено да по Целзијусовој скали вода кључа на 100 степени, а леди се на 0.[12]

Апсолутна или Келвинова скала

Температурна скала која се универзално користи у науци је термодинамичка скала или апсолутна скала или Келвинова скала. Названа ја по Вилијаму Томсону, 1. барону Келвин који се залагао за дефиницију апсолутне скале која би мерила температуру независно од особина одређених термометријских супстанци термометра.[13] Међународним договором, Келвинова скала је дефинисана двема тачкама: апсолутном нулом и тројном тачком Бечке Стандардне Средње Океанске Воде[14] која је на Келвиновој скали дефинисана на 273.16 K.

Тачка апсолутне нуле је дефинисана као температура на којој би ентропија система нула, а вредност температуре апсолутне нуле је одређена екстраполацијом измерених вредности температуре и ентропије на вредност на којој би ентропија била нула.

Бечка Стандардна Средња Океанска Вода (енгл. Vienna Standard Mean Ocean Water) је стандард за одређену изотопску смешу свеже воде. Врло чиста и пажљиво дестилована, представља стандард воде за производљу термометара високе прецизности.

Изотопски састав Бечке Стандардне Средње Океанске Воде дат је са:

  • 2H/1H = 155.76 ± 0.1 ppm (однос приближно 1:6420)
  • 3H/1H = 1.85 ± 0.36 × 10−11 ppm (однос приближно 1:5.41 × 1016 )
  • 18O/16O = 2005.20 ± 0.43 ppm (однос приближно 1:498.7)
  • 17O/16O = 379.9 ± 1.6 ppm (однос приближно 1:2632)

Однос између температурних скала

Табела која приказује неке оријентационе температуре с вредностима израженим на разним температурним скалама:

Опис Келвинова Целзијусова Фаренхајтова Ранкинова Делилова Њутнова Реомирова Ремерова
Апсолутна нула 0 -273,15 -459,67 0 559,725 -90,14 -218,52 -135,90
Фаренхајта мешавина леда и соли 255,37 -17,78 0 459,67 176,67 -5,87 -14,22 -1,83
Тачка топљења леда/ледиште воде (при нормалном притиску) 273,15 0 32 491,67 150 0 0 7,5
Температура људског тела 310,15 37 98,6 558,27 94,5 12,21 29,6 26,925
Тачка кључања воде 373,15 100 212 671,67 0 33 80 60
Тачка топљења титанијума 1941 1668 3034 3494 -2352 550 1334 883

Табела која приказује однос између разних температурних скала:

Мерни инструменти

Gluehfadenpyrometer
Оптички пирометар за јерење температуре у високој пећи.
Clinical thermometer 38.7
Медицински стаклени термометар.

За мерење температуре служи мерни инструмент који се зове термометар.

Живин термометар се заснива на појави да се физичка тела загријавањем растежу, а хлађењем стежу. Као радна супстанца се некад користио алкохол, а данас се скоро једино користи жива у течном агрегатном стању због свог високог коефицијента експанзије. При додиру са околином, термометар брзо размењује топлоту те се лако прати брзо растезање или сажимање живе у њему.

Термометар се састоји од уске стаклене цеви (капиларе) која је дуж термометра свугде истог пречника, док се на доњем крају проширује у ваљкасту или кугласту посудицу.

У метеорологији, мерни инструменти за мерење температуре су смештени у метеоролошким станицама на 2 метра изнад земље ради уклањања неповољних утицаја осунчавања, ветрова и падавина, док је размена ваздуха споља стално могућа.

Данас постоје неколико стандардизованих начина за мерење температуре, као што су гасни термометри, акустични гасни термометри, термометри који се заснивају на мерењу електричног шума проводника, термометри који се заснивају на мерењу укупног зрачења црног тела.

Примарни термометри

Примарни термометрису термометри чији се рад заснива на добро проученом физичком принципу и који су врло поуздани, у смислу да имају велику репродуцибилност мерења (резултат се врло добро репродукује поновљеним мерењем). Особина примарних термометара је да се једначина стања која описује термометар може написати без увођења неких других температурно-зависних величина.

Примарни термометри могу бити[15]:

  • гасни термометри са гасом као радним телом (на пример хелијумом који се понаша скоро као идеалан гас) код којих се мери притисак по благо коригованој једначини стања за идеалан гас
  • акустични гасни термометри који одређују температуру преко мерења брзине звука који се креће кроз гасни медијум (нпр. хелијум)
  • термометри који мере електрични шум отпорника који је директно пропорционалан температури , где је Планкова константа, а је распон фреквенције
  • термометри који одређују температуру мерењем укупног зрачења црног тела

Секундарни термометри

Секундарни термометри, за разлику од примарних, нису толико поуздани. Код њих се добијени резултат мора калибрисати преко дефинисаних температурних фиксних тачака, због тога што величине које се мере додатно зависе од температуре. За разлику од примарних термометара, особина секундарних термометара је да се једначина стања код њих не може написати без увођења неких других температурно-зависних величина. Предност секундарних термометара и њихова заступљеност у пракси је у томе што су примарни термометри често непрактични због величине, брзине или цене.

Међу секундарним термометрима користе се:

  • термометри који раде на принципу мерења отпора
    • метални (позитивни) сензори који су врло репродуцибилни, али нису превише осетљиви на ниским температурама
    • полупроводни (негативни) сензори су врло остљиви али захтевају додатну калибрацију због тога што температурно зависна отпорност зависи и од нечистоћа у полупроводнику
  • који раде на принципу диода - лако је очитавати температуру, али нису тако прецизни и репродуцибилни као термометри који ради на принципу отпорника
  • термопари или термоелементи који - раде на принципу термоелектричног ефекта, тешко је очитавати температуру, али могу да мере широк опсег температуре и погодни су због тога што су пасивни сензори
  • термометри који раде на принципу капацитивности - имају најмању грешку на мерење температуре у присуству магнетног поља, али нису репродуцибилни те је увек потребно мерити уз присуство контролног сензора

Актуелне дефинисане и интернационално прихваћене тепературне скале за коришћење секундарних термометара су (ITS-90) и (PLTS-2000).

Важне практичне карактеристике термометара

  • тачност термометра која је одређена осетљивошћу и резолуцијом инструмента
  • осетљивост на магнетно поље
  • репродуцибилност мерења (колико сличан резултат се добија понављањем мерења)
  • јединственост калибрације
  • једноставност коришћења
  • цена
  • ...

Улога температуре у природи

Осим у свакодневном животу, температура игра важну улогу у скоро свим природним наукама. Многе физичке особине материје, од агрегатног стања преко густине, растворљивости, напона паре, електричне проводности до индекса преламања зависе од температуре. Слично, од темепературе зависи којом ће се брзином одвијати нека хемијска реакција а у сложеном систему, и које ће реакције да се одиграју. То је један од разлога што код човека постоји неколико врло сложених механизама за одржавање телесне температуре нешто испод 37 °C, јер је само неколико степени одступања довољно да поремети оптимално стање у организму. Од температуре такође зависи интензитет топлотног зрачења које се емитује са површине тела. Тај је ефекат, на пример, примењен у сијалици са влакном у којој се електричном струјом подиже температура влакна до температуре на којој долази до знатне емисије видљивог зрачења. На том принципу и Сунце сија — због високе температуре, површина Сунца непрекидно емитује огромну количину енергије у виду електромагнетних таласа, великим делом у видљивом делу спектра.

()

Уобичајена јединица за мерење темпратуре у физици је конвенционална температура () која се изражава преко стандардне температуре () и Планкове константе ():

Мерна јединица конвенционалне температуре је димензије енергије, као што је џул или електронволт.

Температура тела

Температура тела је мера топлотног стања организма; последица је равнотеже између апсорпције и зрачења топлоте (терморегулација). Код човека, као и код других топлокрвних (хомеотермних) животиња, температура у унутрашњости организма одржава се сразмерно сталном, без обзира на температуру околине, што је у првоме реду нужно за правилну функцију ензима. Температура хладнокрвних (поикилотермних) животиња зависи од температуре околине.

Температура се обично мери у устима (орална или сублингвална температура), под пазухом (аксиларна температура) или у дебелом цреву (ректална температура). Међу здравим појединцима температура показује сразмерно велику варијабилност: орална температура износи између 36,4 и 37,6 °C, аксиларна температура приближно је 0,5 °C нижа од оралне, а ректална температура приближно 0,5 °C виша од оралне. Температура је обично нижа у јутарњим сатима, а виша у вечерњима. Током врло напорнога мишићног рада температура се привремено може повисити и до 40 °C. Код жена температура зависи од фазе менструацијскога циклуса: у другој половини циклуса она је приближно 0,3 °C виша него у првој половини. Повишена температура (врућица или грозница) може имати различите узроке, а најчешће је последица упалних процеса и зараза. Код мале деце терморегулација још није добро развијена, па температура може бити повишена и без патолошких разлога. Умерено повишење телесне температуре назива се субфебрилном температуром. Ако се температура повиси на 40,0 до 42,0 °C, може настати топлотни удар, а ако се снизи на приближно 25,0 °C (на пример при боравку у леденој води), човек обично умире због срчанога застоја.

Температура ваздуха

Температура ваздуха, у метеорологији, је температура у приземном слоју атмосфере која није узрокована топлотним зрачењем тла и околине или Сунчевим зрачењем. Мери се на висини од 2 метра изнад тла. Температура ваздуха мења се током дана и током године. Дневни ход зависи од доба дана и величине и врсте облачности, и може се знатно променити при наглим продорима топлог или хладног ваздуха или при термички јако израженим ветровима, на пример фену, чинуку или бури. Годишњи ход зависи од положаја Земље према Сунцу, земљописном положају места, те о климатским променама. У нашим географским ширинама у просеку је најхладнији месец јануар, а најтоплији јул. Због утицаја топлоте тла, уз само тло температура ваздуха нагло се мења, па разлика између температуре ваздуха на 2 метра висине и оне при тлу може износити и до 10 ступњева. Температура ваздуха при тлу мери се термометрима постављенима 5 центиметара изнад тла. Најнижа је до сада измерена температура ваздуха – 89,2 °C на станици Восток (Антарктика, 1983.), а највиша 57,3 °C у месту Асисија (Либија, 1923).[16]

Референце

  1. ^ Middleton, W.E.K. (1966). pp. 89.–105.
  2. ^ Truesdell, C.A. , Sections 11 B, 11H,
  3. ^ Mach 1890.
  4. ^ Maxwell, J.C. (1872). Theory of Heat, third edition, Longmans, Green, London, pages 155-158.
  5. ^ Tait, P.G. (1884). Heat, Macmillan, London, Chapter VII, Section 95, pages 68-69.
  6. ^ Buchdahl 1966, стр. 73.
  7. ^ Kondepudi, D. (2008). Introduction to Modern Thermodynamics, Wiley, Chichester. 1980. ISBN 978-0-470-01598-8. стр. 306–310,320-332. Section 32., pages 106-108.
  8. ^ Температура „Хрватска енциклопедија“, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.enciklopedija.hr, 2016.
  9. ^ Hänggi, Peter; Hilbert, Stefan; Dunkel, Jörn (28. 03. 2016). „Meaning of temperature in different thermostatistical ensembles”. Phil. Trans. R. Soc. A (на језику: енглески). 374 (2064): 20150039. ISSN 1364-503X. PMID 26903095. doi:10.1098/rsta.2015.0039.
  10. ^ „Fahrenheit temperature scale”. fahrenheittocelsius.com. Приступљено 23. 08. 2018.
  11. ^ author., Shachtman, Tom, 1942-. Absolute zero and the conquest of cold. ISBN 9780547525952. OCLC 1011499426.
  12. ^ „Celsius: Facts, Formulas & History”. Live Science. Приступљено 23. 08. 2018.
  13. ^ „Lord Kelvin | On an Absolute Thermometric Scale...”. zapatopi.net (на језику: енглески). Приступљено 23. 08. 2018.
  14. ^ „VSMOW2”. nucleus.iaea.org (на језику: енглески). Приступљено 23. 08. 2018.
  15. ^ Lake Shore Cryotronics, Inc. „Appendix A: Overview of Thermometry” (PDF). www.lakeshore.com. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 08. 2018. Приступљено 23. 08. 2018.
  16. ^ Температура ваздуха „Хрватска енциклопедија“, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.enciklopedija.hr, 2016.

Литература

  • author., Shachtman, Tom, 1942-. Absolute zero and the conquest of cold. ISBN 9780547525952. OCLC 1011499426.
  • Chang, Hasok (2004). Inventing Temperature: Measurement and Scientific Progress. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517127-3.
  • Zemansky, Mark Waldo (1964). Temperatures Very Low and Very High. Princeton, N.J.| publisher = Van Nostrand.
  • Adkins, C.J. (1968/1983). Equilibrium Thermodynamics. (1st edition 1968), third edition 1983, Cambridge University Press, Cambridge UK. ISBN 978-0-521-25445-8.
  • Buchdahl, H.A. (1966). The Concepts of Classical Thermodynamics. Cambridge University Press, Cambridge UK.
  • Mach, E. (1990). Die Principien der Wärmelehre. Historisch-kritisch entwickelt. Leipzig: Johann Ambrosius Barth.
  • Middleton, W.E.K. (1966). A History of the Thermometer and its Use in Metrology. Johns Hopkins Press, Baltimore MD.
  • Miller, J (2013). „Cooling molecules the optoelectric way”. Physics Today. 66 (1): 12—14. doi:10.1063/pt.3.1840.
  • Partington, J.R. (1949). An Advanced Treatise on Physical Chemistry. volume 1, Fundamental Principles. The Properties of Gases, Longmans, Green & Co., London. pp. 175–177.
  • Pippard, A.B. (1957/1966). Elements of Classical Thermodynamics for Advanced Students of Physics, original publication 1957, reprint 1966, Cambridge University Press, Cambridge UK.
  • Quinn, T. J. (1983). Temperature. London: Academic Press. ISBN 978-0-12-569680-7.
  • Schooley, J.F. (1986). Thermometry. Boca Raton: CRC Pressn. ISBN 978-0-8493-5833-3.
  • Roberts, J.K., Miller, A.R. (1928/1960). Heat and Thermodynamics, (first edition 1928), fifth edition, Blackie & Son Limited, Glasgow.
  • Thomson, W. (Lord Kelvin) (1848). On an absolute thermometric scale founded on Carnot's theory of the motive power of heat, and calculated from Regnault's observations, Proc. Cambridge Phil. Soc. (1843/1863) 1, No. 5: 66–71.
  • Thomson, W. (Lord Kelvin) (1851). „On the Dynamical Theory of Heat, with numerical results deduced from Mr Joule’s equivalent of a Thermal Unit, and M. Regnault’s Observations on Steam”. Transactions of the Royal Society of Edinburgh. XX (part II): 261—268; 289—298.
  • Truesdell, C.A. (1980). The Tragicomical History of Thermodynamics, 1822-1854. New York: Springer. ISBN 978-0-387-90403-0.
  • Tschoegl, N.W. (2000). Fundamentals of Equilibrium and Steady-State Thermodynamics. Elsevier, Amsterdam. ISBN 978-0-444-50426-5.
  • Zeppenfeld, M.; Englert, B.G.U.; Glöckner, R.; Prehn, A.; Mielenz, M.; Sommer, C.; van Buuren, L.D.; Motsch, M.; Rempe, G. (2012). „Sysiphus cooling of electrically trapped polyatomic molecules”. Nature. 491: 570—573. Bibcode:2012Natur.491..570Z. PMID 23151480. arXiv:1208.0046Слободан приступ. doi:10.1038/nature11595.

Спољашње везе

Албедо

Албедо (лат.: белина) је број који показује колико се светлости рефлектује с површине неког тела, однос одражене светлости према светлости која је пала на тело. Потпуно бело тело одразило би сву светлост и имало албедо једнак један, а апсолутно црно тело не би одразило ништа и имало би албедо једнак нули. У астрономији се одређује албедо планета, сателита, планетоида и друго. Осим ако је дат за специфичну таласну дужину (спектрални албедо), албедо се односи на читав спектар сунчевог зрачења. Албедо Месеца износи 0,07 (Месец одбија 7% светлости која на њега падне са Сунца). Међу планетима највећи албедо има Венера (0,65), а најмањи Меркур (0,11). Највећи албедо у Сунчевом систему има Сатурнов природни сателит Енкелад (0,99). Генерално, већи албедо имају тела прекривена густим облацима или ледом, а мањи тамна стеновита тела. У метеорологији се вредности албеда одређују за различите врсте површине тла. Албедо за тло прекривено шумом износи 5% до 10%, сувом земљом 10% до 15%, травом 25%, свежим снегом 80%. Према сателитским мерењима албедо система Земља – атмосфера износи око 30%.Људска делатност је изменила албедо (преко крчења шума и пољопривреде, на пример) разних подручја света. Одређивање опсега промене је тешко на глобалном нивоу; нејасно је изазивају ли промене пораст или смањење глобалног загрејавања. „Класичан” пример учинка албеда је повратна веза температуре снега. Ако се подручје покривено снегом загреје, снег се отапа што доводи до смањења албеда, више Сунчеве светлости се упија и температура још више расте. Вреди и обратно: ако се снег ухвати на површини, долази до циклуса хлађења. Јачина учинка албеда зависи од промена у албеду и количини осунчаности; стога учинак може бити изузетно велик у тропским крајевима.

Апсолутна висина

Апсолутна висина или надморска висина (алтитуда) је висина неке тачке на Земљи у односу на референтну површ геоида. У географији се дефинише као растојање у метрима по вертикали, од средњег нивоа површине океана до неке тачке на Земљиној површини. Код описивања географских објеката (планина, поље, језеро и др) на топографској карти, варијације у висини су означене изохипсама, а карактеристичне коте су означене тачком уз коју је висина у метрима. Надморска висина се мери инструментом алтиметром (висиномер) који ради по принципу промене притиска са порастом висине. На опште-географским картама висина је приказана хипсометријском скалом, која у различитим бојама приказује различите висине (од зелене за низије, преко жуте за побрђа, до браон за планине и беле за високе планинске врхове.

Са порастом апсолутне висине, опада температура (0,6 °C на сваких 100 метара), снижава се притисак, а ваздух је ређи. Највећу апсолутну висину на Земљи има врх Чомолунгма на Хималајима у Азији — 8.848 метара. У Србији највишта тачка је Ђеравица на Проклетијама — 2.656 метара. Треба разликовати апсолутну од релативне висине. Данас се висине лако одређују захваљујући ГПС уређајима.

Арктик

Арктик обухвата северну поларну област (Северни ледени океан, острва Нову Земљу, Шпицбершка острва, Медвеђе острво, Земљу Франца Јозефа, Новосибирска острва, Франклинов архипелаг са Бафиновом земљом и Гренландом) унутар изотерме од 10°. Овде спадају и најсевернији делови европског, азијског и америчког копна, што износи око 26 мил. km², заједно копно и море.

Северни пол је открио 6. априла 1909. Американац Роберт Пири. И пре њега је било доста открића поморских путева преко Арктика.

Око 2/3 арктичких области захвата Северни ледени океан, који је највећим делом прекривен релативно танким леденим слојем. Температура воде на површини износи око -1 °C, зимске ваздушне температуре се спуштају до - 40 °C, а у летњним месецима се крећу од 0 до 1 степен. Испод површине леда температура морске воде расте до 4 на дну океана. У кратком летњем периоду санте не рубу океана се отапају, ломе и пливају као специфично лакше по површини океана. Одломљене ледене брегове носе морске струје. Некада су те ледене санте представљале велику опасност за пловидбу, јер су ношене хладним поларним струјама допирале до северног дела Атлантика. Тако је у северном Атлантику настрадао некада највећи путнички брод Титаник 1912. године, који је превозио путнике из Европе у Америку. Пловидбу северним поморским путем олакшава утицај топле Голфске струје, која температуру океана знатно ублажава до луке Мурманск.

Арктичка клима је веома хладна. Најхладније је у Верхојанску око -68 °C и Ојмјакону до -78 °C, јер су то области Сибира. Још у периоду од 9. до. 12. века почела су истраживања у области Арктика. Норвешки Викинзи открили су Исланд, Гренланд, Лабрадор и Бело море. После Другог светског рата настављена су истраживања, углавном ради подизања арктичких ваздухопловних база. Две америчке подморнице „Наутилус“ и „Скејт“ стигле су 1958. на Северни пол пловећи испод поларног леда.

Аљаска

Аљаска (енгл. Alaska), савезна је држава САД од 1959. године и налази се у крајњем северозападном делу САД. Највећа је по површини, 1.518.775 km², са бројем становника око 500.000. Прекривена је планинама са активним вулканима и ледницима. Ту се налази и највиши врх Северне Америке (Маунт Макинли) висок 6.149 m. Клима Аљаске је хладна и субполарна, а у приморју умерена континентална и влажна. Највећа река је Јукон, а држава има и многобројна језера. Рудна богатства Аљаске су злато, сребро, бакар, платина, олово, угаљ, уранијум и др. Главни становници (Ескими, Алеути, Индијанци, белци и црнци). Експлоатација нафте задовољава скоро једну четвртину потреба САД. Развијен је и риболов (најчешће на лососе и китове). Укупна зарада Аљаске од риболова и експлоатације рудних богатстава износи око 5 милијарди долара. Прво насеље основали су Руси који контролишу ову територију до 9. априла 1867, када је, услед финансијских тешкоћа у Русији, страха да би Британци могли преузети контролу над територијом те све слабије трговине са насељеницима, за 7.200.000 долара (еквивалент вредности од 90.750.000 долара 2005.) продају Сједињеним Америчким Државама.

Балтичко море

Балтичко море, налази се на северу Европе и са Северним морем повезано је тесним мореузима: Сунда, Велики Белт, Мали Белт, Скагерак, Категат и Килским каналом. Назива се и као Источно море и Западно море. Оно запљускује обале Скандинавског полуострва, већег броја земаља источне, северне и централне Европе. Због његове велике површине (422.300 km²) и лоше повезаности са Северним морем-што онемогућава размену воде, а великог прилива слатке воде ово море је једно од мора са најнижим салинитетом на свету.

Највећа дубина Балтичког мора износи 459 m. Велики заливи су: Ботнички залив, Фински залив, Ришки залив, Куронски залив, Гдањски залив, Шћећински залив, Либечки залив и Килски залив.

Варна

Варна (буг. Варна) највећи је град у северној Бугарској и на Црном мору. Варна је трећи по величини град у Бугарској после Софије и Пловдива, а највећи приморски град у држави. Варна је и седиште истоимене Варненске области.

Варну често називају „морски главни град Бугарске”. У граду су смештене државне институције повезане са морем и поморством попут агенције „Поморске управе” и морнарице Војске Бугарске.

Гас

Гас је једно од четири фундаментална стања материје (друга су чврсто стање, течно стање, и плазма). Чист гас може да се састоји од индивидуалних атома (е.г. племенити гас као што је неон), елементалних молекула који се састоје од једног типа атома (е.г. кисеоник), или молекула једињења формираних од различитих атома (е.г. угљен-диоксид). Гасовите смеше садрже различите чисте гасове, попут ваздуха. Гас се разликује од течности и чврсте материје по томе што постоји огромна сепарација између индивидуалних честица. Та сепарација обично чини безбојне гасове невидљивим за људско око. Интеракције гасних честица у присуству електричног и гравитационог поља се сматрају занемарљивим, што је представљено константним векторима брзине на слици. Један тип добро познатог гаса је пара.

Гасовито стање материје се налази између стања течности и плазме, при чему плазма представља горњу температурну границу гасова. На граници доњег краја температурне скале леже дегенеративни квантни гасови, који задобијају све више пажње. Атомски гасови високе густине који су супер -хлађени до изузетно ниских температура се класификују по њиховом статистичком понашању као било Босеов гас или Фермијев гас.

Густина

Густина је по дефиницији однос масе и запремине неког тела.

У овој формули (ро) означава густину, m означава масу тела, а V његову запремину. Димензије густине су М L-3 a SI јединица: килограм по кубном метру - kg/m3).

Густине елемената и чистих једињења су карактеристичне константе али пошто зависе од температуре, саопштавају се заједно са температуром на којој су одређене.

На густину неке материје утиче састав, температура, агрегатно стање, алотропски облик, електрично поље итд. Један од првих задатака физичке хемије је био да на основу мерења макроскопских особина материје докучи нешто о њеној микроскопској грађи. У том погледу густина је од огромног значаја јер су на основу мерења густине и индекса преламања или диелектричне константе израчунавала молекулска рефракција а на основу ње, димензије молекула.

Занимљиво је да су за мерење густине гасовитог азота године 1904. Нобелове награде добили Вилијем Ремзи за хемију и Лорд Рејли за физику. Наиме, из веома мале разлике у густинама азота из ваздуха и хемијски добијеног азота они су закључили да у ваздуху поред азота постоји још неки гас и тако су пронашли аргон. То је суштина физичке хемије - мерити нешто обично и из тога пронаћи нешто необично.

Зграда

Зграда је грађевина која се састоји од спољних зидова и кровне конструкције, с једном или више затворених просторија којим је омогућен приступ. Може служити као заштита људи, животиња или имовине.

Зграде могу бити различитих врста и намена - од сложених комплекса као што су болнице, дворане, куће или стамбене зграде. У згради се може регулисати температура, светло, доток ваздуха или путеви кретања људи.

Обликовање зграда је старо као само човечанство.

Келвин

Келвин је термодинамичка температура која је једнака 1/273,15 делу термодинамичке температуре тројне тачке воде. Келвин је основна јединица у СИ за температуру, која се скраћено означава са K.Распон од једног келвина је једнак једном степену целзијуса (°C).

Најнижа могућа температура у свемиру је 0 келвина и назива се апсолутна нула. Тачка мржњења воде износи 273,15 Келвина (напомена: на појединим местима је то 273,14 Келвина)

Јединица је добила назив по лорду Виљему Келвину.

Континентална клима

Континентална клима је тип климе који се јавља на континенталаном подручју средњег дијела сјеверне хемисфере. То је подручје у зони западних вјетрова; сличне климе постоје на источној и југозападној обали истих континената и на другим вишим дијеловима свијета.

Личко-сењска жупанија

Личко-сењска жупанија се углавном налази на подручју Лике у западној Хрватској, али укључује и сјеверни дио острва Пага. Граничи се са Задарском жупанијом на југу, и са Карловачком жупанијом и Приморско-горанском жупанијом на сјеверу.

Магнезијум флуорид

Магнезијум флуорид (MgF2) је бела кристална со која је састављена од једног магнезијумовог јона и два јона флуора.

Растворљивост у води: 0,076 g/l at 18°°CГустина: 3,148 g/cm³Температура топљења: 1263°°CТемпература кључања: 2227°°CКористи се у електролизи руде алуминијума.

Небраска

Небраска (енгл. Nebraska), савезна је држава САД смештена у области Великих равница и америчког Средњег запада. Главни град је Линколн, а највећи је Омаха. Савезна држава постала је 1867. године. Небраска се према северу граничи са Јужном Дакотом, према истоку са Ајовом и Мисуријем, према југу са Канзасом и према западу са Колорадом и Вајомингом.

Небраску карактеришу велике варијације између зимских и летњим температура, и снажне олује и торнада. За Небраску су карактеристичне прерије на којима нема дрвећа, што погодује развоју сточарства. Претежно је рурална савезна држава.

Највећи број становника је немачког порекла а поред њих има и највећи број људи чешког порекла по становнику.

Планинска клима

Планинска клима или алпска клима је клима развијена на планинама изнад 800 до 1500 метара у зависности од географске ширине. Одликује се дугим и оштрим, хладним зимама са доста снега и кратким и свежим летима. Количина падавина је већа него у нижим пределима, а у зимској половини године излучује се у виду снега. Температура опада са висином, за 0,5°С, на сваких 100 метара. Честа је појава температурне инверзије у високим котлинама и пољима. Облачност је већа у летњем, а мања у зимском периоду. Планинска клима је заступљена на свим просторима чија надморска висина прелази 600, а најчешће 800 метара. У Србији је распрострањена у Планинској регији јужно од Саве и Дунава.

Сахара

Сахара (арап. الصحراء الكبرى, aṣ-ṣaḥrāʼ al-kubrá — „велика пустиња”) највећа је врућа пустиња и трећа највећа пустиња на свету после Антарктика и Арктика. Обухвата површину од 9.200.000 km2 (3.600.000 sq mi) и може се поредити са површином целе Кине или Америке.

Сахара обухвата већину северне Африке, изузев плодне регије на обали Средоземног мора, Атласких планина Магреба и долине Нила у Египту и Судану. Она се протеже од Црвеног мора на истоку и Медитерана на северу до Атлантског океана на западу, где се пејзаж постепено мења из пустиње на приобалне равнице. На југу је ограничена Сахелом, појасом полупустињске тропске саване око долине реке Нигер и регије Судан у подсахарској Африци.

Сахара се може поделити на неколико регија, укључујући: западну Сахару, централне ахагарске планине, планине Тибести, аирске планине, пустињу Тенере и Либијску пустињу.

Клима Сахаре није одувек била аридна. У прошлости се на основу пронађених фосила закључује да је овде владала изузетно влажна клима и вегетација је била бујна. Крајем последњег леденог доба, пре око 8.000 година, у пустињи су кише биле честе, данас је она једно од најсушнијих предела на свету. Просечне падавине у Сахари су мање од 20 mm годишње. Дневно колебање температуре ваздуха износи око 35 °C, док су сезонска колебања чак 56,5 °C. Температура песка у пустињи достиже 81 °C. Највиша температура на Земљи измерена је у оази Азизи, у Либијској пустињи и износила је 57,8 °C. У Сахари дувају снажни ветрови који формирају пешчане олује. Карактеристични локални ветрови су гибли, самум и сарат у Алжиру и Тунису, хамсин у Египту и шергуј у Мароку. У Сахари је пао снег јануара 2012. године, први после 1978. године.Назив „сахара” је настала од дијалектичне арапске речи за пустињу – ṣaḥra (صحرا).

Сунце

Сунце је нама најближа и најбоље проучена од свих звезда. Око њега кружи 8 планета и њихови сателити, 5 патуљастих планета, астероиди, комете, метеори и честице космичке прашине, тако да Сунце представља средишњу звезду Сунчевог система. Енергија Сунца у виду сунчеве светлости и топлоте омогућава живот на Земљи путем процеса фотосинтезе и утиче на климу и време на Земљи. Средња удаљеност између Сунца и Земље је 149 600 000 km или једна астрономска јединица, што светлост пређе за 8 минута и 18 секунди.

Сунце је готово савршена кугла (разлика између екватора и пола је само 10 km) и састоји се од гасовите вруће плазме. Оно има јако магнетно поље. Пречник Сунца је око 1 392 000 km, што је 109 пута веће од Земље и масу од око 2×1030 килограма, те је 330.000 теже од Земље, и оно сачињава 99,86 % масе целог Сунчевог система.Сунце се састоји од водоника (око 74% његове масе или 92% његове запремине), хелијума (око 24% масе и 7 % запремине) и мале количине осталих елемената, укључујући гвожђе, никл, кисеоник, силицијум, сумпор, магнезијум, угљеник, неон, калцијум и хром.

Сунце припада спектралној класи G2V. G2 означава да је температура на површини приближно 5.500 °C (5.780 K), што му даје белу боју, мада се Сунце чини жуто због атмосферског расипања, које уклања таласе краћих таласних дужина (плаву и љубичасту светлост) и оставља спектар фреквенција које људско око опажа као жуто. Ово расипање даје околном небу његову плаву боју. Када се Сунце налази ниско на небу расипа се још више светлости, па се Сунце чини наранџасто или црвено. Сунчев спектар садржи линије јонизованих и неутралних метала, као и врло слабе водоникове линије. Слово V (римски број 5) у ознаци спектралне класе показује да је Сунце звезда главног низа. Ово значи да оно генерише своју енергију нуклеарном фузијом језгара водоника у хелијум.Сунце је некада сматрано малом и безначајном звездом, али данас је познато да је оно светлије од 85% звезда у галаксији Млечни пут, од које су већина црвени патуљци. Апсолутна магнитуда је +4,83, али будући нам је Сунце пуно ближе од осталих звезда, видимо га као најсјајније небеско тело с привидном магнитудом -26,74. Спољашњи део Сунчеве атмосфере, који се назива корона, стално испушта део плазме у свемир у облику Сунчевог ветра, као струја електрисаних честица која се шири до отприлике 100 астрономских јединица (АЈ – удаљеност од Земље до Сунца). Балон међузвездане материје коју ствара Сунчев ветар назива се хелиосфера: то је највећа непрекидна структура у Сунчевом систему. Осим Земље и других планета, око Сунца круже и астероиди, комете, метеороиди, транс-нептунски објекти у Којперовом појасу и честице прашине.Сунце кружи око центра галаксије Млечни пут на удаљености од приближно 26-27.000 светлосних година од центра галаксије, и креће се у правцу сазвежђа Лабуд. Оно обиђе један круг око центра галаксије за око 225-250 милиона година (једна галактичка година). За њену орбиталну брзину се сматрало да износи 220±20 km/s, али новије процене дају 251 km/s. Ово износи једну светлосну годину сваких 1194,5 година или једну астрономску јединицу сваких 7 дана.

Како се цели свемир шири, тако се и ми крећемо заједно с нашом галаксијом или Млечним путем, према констелацији Хидра и то брзином од 550 km/с. Најближа нам је звезда Алфа Кентаур, која је удаљена 4,2 године светлости. Ако узмемо у обзир кретање наше галаксије Млечног пута и окретање око центра галаксије, онда је резултанта кретања нашег Сунца 370 km/s, у смеру сазвежђа Лав и Пехар.

Тачка кључања

Тачка кључања је температура на којој, под датим условима, течност испарава по целој запремини. Мало стручније речено, тачка кључања је температура на којој се напон паре течности изједначава са спољашњим притиском. Наиме, течност је увек у равнотежи са својом гасном фазом (паром), дакле, течност увек испарава, али на тачки кључања до испаравања долази из целе запремине. Тачка кључања директно зависи од спољашњег притиска. На датом притиску, карактеристична је за сваку супстанцу.

Код идеалних смеша (које се ретко срећу) тачка кључања је пропоционална саставу и у пари концентрација испарљивије компоненте је већа него у течној фази. То је принцип на којем се заснива фракциона дестилација где се течности раздвајају на основу разлике у тачки кључања. Тако се пече и ракија - етанол је испарљивији од воде и у дестилату је концентрација алкохола већа него у провбитној смеши.

Често смеше течности одређеног састава, имају нижу тачку кључања него чисте компоненте. То су атеотропне смеше које дестилују без промене састава, т. ј, састав паре је исти као и састав течности. Познати пример је смеша етанола (95%) и воде (5%). Ма колико пута била дестилисана смежа воде и алкохола, концентрација алкохола у дестилату не може да пређе 95%, јер та смеша кључа на нижој температури од чистог алкохола. Апсолутни алкохол т. ј, 100% етанол добија се дестилацијом из тернарних смеша или неким другим физичкохемијским методама.

Зависност тачке кључања од притиска врло се често користи у индустрији у разним процесима а у домаћинству за брже кување хране у тзв. 'претис' лонцу. У том лонцу тег на поклопцу одржава притисак нешто изнад атмосферског чиме се повећава тачка кључања воде, дакле, подигне се температура у лонцу. На повишеној температури хемијске реакције се брже одвијају те отуда и јело у том лонцу брже скува.

Под одређеним условима супстанце директно прелазе из чврстог стања у гасовито и ова појава се назива сублимација.

Тачка топљења

Тачка топљења је температура при којој супстанција из чврстог агрегатног стања прелази у течно. То је карактеристична константа за сваку супстанцу. Она је обично једнака тачки очвршћавања. Тачке топљења и очвршћавања добро су дефинисане само за кристалне материјале. Аморфни материјали, на пример стакло, не топе се на одређеној температури већ са порастом темепратуре омекшавају.

Под посебним околностима, могуће је чврсто тело загревати изнад тачке топљења без фазног прелаза у течно стање (суперзагревање), односно хладити течност испод тачке мржњења (суперхлађење). То је рецимо случај са водом на веома чистој површини од стакла. Фине емулзије чисте воде су експериментално хлађене на -38 °C, а да се нису заледиле. Згрушавање течности се иницира путем мале промене у особини материјала (рецимо вибрација). Ако се материја остави у потпуно мирном стању, могуће је постићи појаву суперхлађења или суперзагревања. Материје у оваквом стању су термодинамчки нестабилне и могу нагло променити агрегатно стање. Ове појаве су сличне хистерезису код сталних магнета.

Температурне скале

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.