Темнићки натпис

Темнићки натпис представља један од најстаријих ћириличких натписа и споменика старословенске писмености на Балканском полуострву, који се одликује лепотом уклесаних слова[1]. Датиран је на крај X или почетак XI века.[2][3] Пронађен је 1910. године у Горњем Катуну код Варварина, а данас је део археолошке збирке Народног музеја у Београду. Сам натпис представља епиграф, попут Хумске плоче из истог доба, уклесан на каменој плочи димензија 19.5 x 19.5 x 5 cm[4] На њему се налазе имена десеторице, од четрдесет, севастијских мученика, а појављује се и облик акузатива једнине именице Бог (бога уместо богь), карактеристичан за српску редакцију старословенског језика[1].

Кратак текст садржи имена десеторице светих севастијских мученика: Ксантије, Сисиније, Леонтије, Мелитон, Севериан, Филоктимон, Ангије, Ираклије, Екдикт, Кирион и молбу: молите Бога за нас!.[5]

Temnicki natpis
Темнићки натпис

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Александар Милановић, „Кратка историја српског књижевног језика“, Београд. 2004. ISBN 978-86-17-11104-3..
  2. ^ Темнићки натпис (Народни музеј), Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности (I Стара књижевност)
  4. ^ Јасика (www.turizam-krusevac.org.rs) Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 17, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ Темнићки натпис, један од најстаријих споменика старословенске писмености са територије Србије писан ћирилицом, чува се у Збирци античких и средњовековних епиграфских споменика. Плоча од кречњака откривена је у близини школе у селу Горњи Катун код Варварина, у округу Темнић у Поморављу, а набављена за Народни музеј 1909. године. Споменик представља загонетку у науци јер на месту налаза накнадним истраживањима нису откривени остаци грађевине, а палеографска и језичка анализа текста пружиле су малобројне податке. Натпис на плочи уклесан је вешто обликованим словима уставне ћирилице у седам редова. Кратак текст садржи имена десеторице светих севастијских мученика: Ксантије, Сисиније, Леонтије, Мелитон, Севериан, Филоктимон, Ангије, Ираклије, Екдикт, Кирион и молбу: молите Бога за нас! О првобитној намени плоче и месту на којем је стајала мишљења истраживача су различита. Поједини сматрају да садржина и облик натписа упућују на претпоставку да је била уграђена у часну трпезу цркве којој је припадала, док су други мишљења да је са још три плоче, са именима осталих тридесет мученика, чинила целину. Познато је веровање средњовековних градитеља у чудотворне моћи четрдесет севастијских мученика, чијим су се исписивањем имена и осликавањем ликова, поједини делови грађевине штитили од рушења. Према палеографским одликама писма и језичкој анализи текста већина истраживача сматра да Темнићки натпис потиче из 11. века. Овај епиграф, анонимног клесара, према ортографској анализи показује сличност са свим старословенским ћириличким споменицима и сведочи да је на нашем тлу ћирилица, поред глагољице, била рано у употреби. Веселинка Нинковић, музејски саветник Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 16, 2014) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.

Литература

Спољашње везе

Историја Срба у раном средњем веку

Историја Срба у раном средњем веку обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима у југоисточну Европу у првој половини 7. века, до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.

После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Српскословенски језик

Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава, сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена правописа:

зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка XIII века) и Босни (до њене пропасти, средином XV века)

рашки, који је наследио старословенски у Рашка и био у употреби до првих деценија XV веку

ресавски, који је настао у XV векуНајстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Старословенски језик

Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски језик) је први писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна. Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од IX до XVIII века, Источних Словена од Х до XVIII века, моравских Словена и Чеха од IX до XI века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.Генеолошки, старословенски језик припада групи јужнословенских језика, и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном матицом из које воде порекло сви словенски језици. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Четрдесет мученика у Севастеји

Светих Четрдесет Мученика у Севастији су били војници у римској војсци (родом из Кападокије) који су веровали у Исуса Христа. Када је отпочело гоњење у време цара Лицинија, они су изведени на суд пред војводу, и овај им је запретио да ће им одузети част војничку, на шта је један од њих - свети Кандид одговорио: "Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега". После тога наредио је војвода слугама да камењем бију свете мученике. Али када су слуге бацали камење на хришћане, камење се враћало и падало на њих саме. Један камен по је војводи на лице и разбио му зубе. Мучитељи потом везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Био је страшан мраз, и језеро се ледило око тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило крај језера не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Хришћани верују да је ноћу падла необична светлост с неба, која је разгрејала воду у језеру и тела мученика, а са том светлошћу се са неба спустило тридесетдевет венаца на главе њихове. То је видео један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Исуса Христа, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Хришћани такође верују да су се трећега дана јавили мученици месном епископу Петру и позвали га да сакупи по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која је била одвојена од тела њихових, исплива на површину и светлела се као свећа. Покупили су их и чесно сахранили. Мученички су пострадали 320. године.

Српска православна црква слави их 9. марта по црквеном, а 22. марта по грегоријанском календару.

Српски средњовековни рукописи
Глагољица
Ћирилица
Други

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.