Текстил

Текстил или тканина је еластични материјал састављен од ситних влакана која чине предиво.[1][2][3]

Предиво се производи тако што се сирова вуна, памук или други материјал упредају и мотају на точак да би се произвели дугачки канапи предива. Текстил се производи мешањем, сецкањем и пресовањем влакна заједно.

DumbartonOaksTextileEuropa
Антички египатски текстил
Simple-textile-magnified
Једноставни текстил под лупом

Галерија

Karachi - Pakistan-market

Пијаца текстила у Пакистану

P1080828

Продавница у Јемену

Tablecloth romanian 1full view

Традиционални румунски столњак.

Референце

  1. ^ „An Introduction to Textile Terms” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 07. 2006. Приступљено 6. 8. 2006.
  2. ^ Balter, M. (2009). „Clothes Make the (Hu) Man”. Science. 325 (5946): 1329. PMID 19745126. doi:10.1126/science.325_1329a.
  3. ^ Kvavadze, E.; Bar-Yosef, O.; Belfer-Cohen, A.; Boaretto, E.; Jakeli, N.; Matskevich, Z.; Meshveliani, T. (2009). „30,000-Year-Old Wild Flax Fibers”. Science. 325 (5946): 1359. PMID 19745144. doi:10.1126/science.1175404. Supporting Online Material

Литература

  • Fisher, Nora. Rio Grande Textiles (Paperbound изд.). Museum of New Mexico Press.
  • Introduction by Teresa Archuleta-Sagel. 196 pages with 125 black and white as well as color plates. Fisher is Curator Emirta, Textiles & Costumes of the Museum of International Folk Art.
  • Good, Irene (2006). „Textiles as a Medium of Exchange in Third Millennium B.C.E. Western Asia”. Ур.: Mair, Victor H. Contact and Exchange in the Ancient World. Honolulu: University of Hawai'i Press. стр. 191—214. ISBN 978-0-8248-2884-4.

Спољашње везе

Боливија

Боливија (шп. Bolivia, кеч. Bulibya, ајм. Wuliwya), званично Вишенационална Држава Боливија (шп. Estado Plurinacional de Bolivia),. држава је у средишњем делу Јужне Америке Према северу и истоку се граничи са Бразилом, према југу са Парагвајем и Аргентином, према југозападу са Чилеом и према западу са Перуом.

Пре доласка Европљана област данашње Боливије била је део Царства Инка – највеће државе преколумбовске Америке. Конкистадори су овладали овим подручјем у 16. веку. Током највећег дела колонијалне владавине Шпаније, ова област је била позната као Горњи Перу и била је под управом Вицекраљевства Перу, ком је припадао највећи део шпанских колонија у Јужној Америци, иако је ово подручје имало значајну аутономију у надлежности Краљевске Аудијенције Чаркас. Борба за независност је трајала од 1809. до 1825, након чега је успостављена република названа по Симону Боливару.

Боливија је демократска република подељена на девет департмана. Обележје њеног рељефа су високи врхови Анда на западу и Источне низије унутар амазонског басена. Боливија је земља у развоју, са средњим нивоом индекса хуманог развоја, и стопом сиромаштва од 53%. Најважније привредне активности су пољопривреда, шумарство, риболов, рударство и производња добара као што су текстил, одела, прерађени метали, и нафтни деривати. Боливија је веома богата минералима, нарочито калајем.

Процена је да у Боливији живи око 10 милиона становника, индијанског, азијског, афричког и европског порекла. Доминантан језик у Боливији је шпански, иако су гварани, ајмара и кечуа језик веома присутни, и ова четири као и још тридесет четири домородачка језика су у службеној употреби. Велики број различитих култура у Боливији је веома допринео разноврсности на пољима уметности, књижевности, музике, као и у кулинарству.

Бојење текстила

Бојадисање је процес додавања боје текстилним производима попут влакана, пређа и других тканина. Обично се врши у специјалном раствору који садржи бојила и одређени хемијски материјал. Након бојадисања, молекули бојила имају непрекинуту хемијску везу с молекулима влакна. Температура и контролисање времена су два кључна фактора у бојадисању. Постоје две главне класе бојила: природна и уметна.

Примарни извор бојила, историјски, генерално је била природа; бојила су се екстраховала из животиња или биљака. Од средине 19. века, људи су почели да производе уметна бојила како би постигли шири спектар боја и начинили бојила стабилнијима ради отпорности на прање и у општој употреби. Различите класе бојила се користе за различите типове влакана и у различитим фазама процеса производње текстила, од отпуштених влакана преко пређе и сукна до комплетних одевних предмета.

Акрилна влакна се бојадишу основним бојилима, док се најлон и протеинска влакна као што је вуна и свила бојадишу ацидним бојилима; пређа од полиестера се бојадише дисперзним бојилима. Бојадисање памука се врши низом различитих бојила, укључујући бачвена бојила те модерна синтетичка реактивна и директна бојила.

Висока технолошко уметничка струковна школа Лесковац

Висока технолошко уметничка струковна школа Лесковац је почела са радом као Виша техничка текстилна школа. Основана је 1. јула 1959. године, a почела је са радом 4. новембра исте године, као прва високошколска установа на југу Србије.Дана 29. августа 2007. године мења свој назив у Висока струковна школа за текстил Лесковац, а неколико година касније 19. фебруара 2016 у Висока технолошко уметничка струковна школа Лесковац, назив који носи и данас. Од школске 2007/2008. године школа је акредитована и ради по програму Болоњске декларације. До сада је у њој дипломирало више од 3.400 студената. Настава се изводи у савремено опремљеним кабинетима и учионицама.

Готика

Готика или готичка уметност (у архитектури), односно готички стил, је био уметнички правац, који је следио иза романике после 12. века (у Француској) до краја 15. века (у средњој и северној Европи). Најпре је употребљаван као погрдан израз (настао у Италији), „готика” је као огорчење над туђим против-античким импортом Гота, који се одомаћио и који се у првом реду употребљавао за означавање архитектуре и орнаментике где се у првом реду и највише ова уметност одразила и где је била највидљивија. Од 13.-ог века готика се раширила на све дисциплине у уметности. Колевка готике је била Француска.

Готика је била искључиво сакрална уметност, која је дала опипљиву тежину растућој моћи цркве у Риму. Ово не само да је инспирисало јавност, него и његове секуларне вође, успостављајући тако чврсту везу између религије и уметности, што је био један од темеља Италијанске ренесансе. Иако је имала свој препознатљиви стил, готска архитектура је на много начина била заснована на ранијем стилу познатом под именом Романика.

Котбус

Котбус или Кочебуз (нем. Cottbus, глсрп. Choćebuz, длсрп. Chóśebuz, чеш. Chotěbuz, пољ. Chociebuż) град је у немачкој савезној држави Бранденбург.

Музеј Српске православне цркве

Музеј Српске православне цркве је музеј смештен у згради Патријаршије у Београду, који чува предмете из историје Српске православне цркве.

Музеј примењене уметности у Београду

Музеј примењене уметности у Београду основан је 6. новембра 1950. године, и припада категорији уметничких музеја специјализованог типа. Основна делатност музеја је да прикупља, чува, проучава и излаже предмете примењене уметности. Поред националне уметности, ради се на прикупљању и представљању дела примењене уметности из других делова Европе и света, који је преко културних и привредних веза дошао на наше просторе.

Мумбај

Мумбај (мара. मुम्बई, Мумбај, до 1995. Бомбај, Град седам острва, Град снова,) је главни град државе Махараштра у Индији и највећа лука на Арапском мору и индијском полуострву. То је највећи град у Индији, али не и главни. Град (без појаса предграђа) има 12.883.654 становника, док са предграђима и северним деловима броји 19.994.372 становника и чини шесту по величини градску агломерацију на свету (процене од 1. јануара 2006.) Мумбај има највећи број милијардера и милионера међу свим градовима Индије.Лежи на истоименом острву пред западном обалом Индије. Модерни развој града почиње тек у првој половини 19. века, када Бомбај постаје седиште индијске трговине. У врху залива Бек Беј подигнут је уз стару хиндуистичку језгру низ монументалних зграда (истиче се железничка станица Викторија). Отмене стамбене четврти на полуострвима Кобала и Малабар стопиле су се дуж обала залива у импозантну целину. Културно средиште са свеучилиштем (од 1857), књижарама, музејима, низом храмова, познатом „кулом тишине“ (гробље богатих Парса) и други. Важан центар памучне индустрије, производња вуне, свиле и аутомобила; метална, хемијска, дрвна, кожна и прехрамбена индустрија; прерада нафте; филмска индустрија (70 % индијске производње). На суседном острву Тромбај изграђен је први нуклеарни реактор у Индији. Модерно уређена лука повезује Бомбај („врата Индије“, назив за град и за монументалну грађевину кроз коју се из луке улази у град) и Индију са западним светом. Извози се памук, семено уље, пиринач, пшеница, руда манган; а увози текстил и гвожђе, челик, машине, угаљ. Железничким пругама и путевима Бомбај је спојен са осталим деловима Индије. Важно чвориште међународних ваздушних линија.

Мумбај је финансијска, комерцијална и забавна престоница Индије. Он је исто тако један од десет највећих трговинских центара на свету у погледу глобалне финансијске размене, који генерише 6,16 % индијске ГДП вредности и обухвата 25% индустријске производње, 70% поморске трговине у Индији (Мубај порт траст и JNPT), и 70% трансакције капитала индијске економије. У граду се налазе важне финансијске институције као што је Банка резерви Индије, Бомбајска берза, Национална берза Индије, SEBI и корпорациона седишта бројних индијских предузећа и мултинационалних корпорација. Такође је дом неким од индијских премијерних научних и нуклеарних института као што су BARC, NPCL, IREL, TIFR, AERB, AECI, и Департмент за атомску енергију. У граду су такође смештени индијски хинди (Боливуд) и Марати филмска и телевизијска индустрија. Мумбајске пословне могућности, као и његов потенцијал да пружи висок стандард живота, привлаче мигранте из целе Индије, тако да је град место превирања мноштва заједница и култура.

Пешавар

Пешавар (урд. пашту: پېښور‎; хиндко: پِشور; урду: پشاور‎; енгл. Peshawar; перс. پیشاور „погранични град“) је град у Пакистану у покрајини Хајбер-Пахтунва. Такође је административни и економски центар територије Племенска подручја под федералном управом. Према процени из 2006. у граду је живело 1.253.687 становника.

Пре поделе Британске Индије звао се Пурушапура, од санскритске речи Пушпапура, што је значило „град цвећа“.

Пешавар се налази у великој долини близу источног улаза у кланац Хајбер,

између иранске висоравни и долине Инда. То је стратешка локација на раскршћу путева који воде ка Централној Азији и јужној Азији.

Пешавар има један државни и један приватни универзитет. Поред грнчарије, у граду се производе текстил и ципеле.

Пигмент

Пигмент је материјал који изгледа обојено као резултат селективне апсорпције светлости. Обојеност долази услед одбијања и преламања светлости, флуоресценције, фосфоресценције или луминесценције. Могу бити природни и вештачки, огрански и неогрански. Неогрански пигменти имају већи значај од органских јер се користе за бојење скоро свих површина: кожа, текстил, дрво, стакло... Природни неоргански пигменти су по хемијском саставу минералне материје силисфати, карбонати, фосфати и различитих метала. Веома су постојани према светлости, атмосферским утицајима и високој температури. Неоргански погменти се јављају у великом асортиману боја и нијанси. Органски пигменти су производи дестилације катрина каменог угља. Називају се катринсе боје и на тржишту се јављају у великом броју. Користе се за бојење пластилних маса, гуме, керамике, текстила, стакла... Природне органске боје су најскупље јер су постојане нетоксичне, отпорне на атмосферске утицаје, имају добру примену у бојењу прехрамбених производа. Ове боје су производ лучења жлезде инсеката шкољки, док се већи број ових пигмената налазе у етарским уљима и разним плодовима биљака. У биологији пигмент је било која супстанца која даје боју ћелијама или ткивима.

Пигмент је материја која је носилац боје у живим организама. Пигменти се у ћелијама у облику зрнаца, капљица и кристала; често су везани на беланчевине. Важни су за живот биљака, животиња и човека. Подрекло им је двојако: створени су у протоплазми специјалних ћелија као ендогени пигменти (пластиди) или доспевају у ћелије инфилтрацијом као егзогени пигменти. Најраширенији су пигменти: порфирини (хлорофил, хемоглобин, цитохроми и други), каротеноиди (жути ксантофили и наранчасти до наранчастоцрвени каротени, који се налазе у различитим ткивима биљака, праживотиња, сунђера, маховњака, јежинаца, кичмењака, те фукоксантин код смеђих и неких других алги), фикобилини (фикоеритрин и фикоцијан), антоцијани (црвене, љубичасте и плаве боје) те њихове безбојне модификације леукоантоцијанидини (бела боја латица), флавони и флавоноли (жуте боје познате и под називом антоксантини; налазе се у листовима, цветовима и плодовима биљака, а долазе и у неких врста кукаца и јежинаца). У вакуолама већине биљака реда Caryophyllales налазе се црвени или жути беталаини, који у свим молекилима садрже азот: бетанидин у корену цвекле, филокактин у биљкама рода Phyllocactus, жути пигмент у западноиндијске опунције. Такав је и аманитин, црвени пигмент у отровне гљиве црвене мухаре. У биљном свету раширени су и хинони (на пример смеђа јесења боја листова крушке), а долазе и у унутарњим органима јежинаца и инсеката (нафтокинони). У перју, длакама и кожи животиња и човека налазе се меланини. Код патолошких стања пигменти могу бити абнормално појачани (на пример код жутице) или их нема (албинизам). Расподела пигмената на површини (кожи) људскога, животињског или биљног организма назива се пигментација.Пигмент је материјал који изгледа обојено због селективне апсорпције и рефлексије светлости. Пигменти се користе као материје које дају боју фарбама, тинтама, пластичним и текстилним материјалима те прехрамбеним и козметичким производима. Могу бити од природних материјала (органског или неорганског порекла) или вештачки (хемијски синтетисани). На пример пигменти минерала: окер, црвени, зелени или пигменти из шкољака. У индустрији и уметности пигменти су нерастворен, чврсте материје које се обично користе у облику праха заједно са везивима (уље, лепак, лакови, јаје) и другим састојцима (на пример вода).

Пожар

Пожар је неконтролисано ширење ватре у простору наносећи материјалну штету, а неретко односећи и људске животе.

Примењена уметност

Примењеном уметности називамо све уметности које обухватају обликовање предмета практичне употребе. То је шири назив за уметнички занат или декоративне уметности (назив који се и данас користи у неким земљама).

У прошлости, када није било фабрика него само занатских радњи, разне предмете (оруђе и оружје, накит, одећу, посуђе, покућство итд.) производили су ручно мајстори занатлије, и трудили су се да ти предмети буду што занимљивијег облика или лепо украшени. Дела која су настала ручно су јединствена дела, називамо их уникати и имају посебну вредност. Примењена уметност чини употребу свакодневних предмета пријатнијом и развија људски осећај за естетику.

Од настанка термина у 19. веку примењена уметност је део система ликовних уметности.

Примењене уметности делимо на више врста: текстил (везење, ткање, плетење и др.), унутрашњу архитектуру (дизајн ентеријера), костимографију, примењено сликарство, примењено вајарство, примењену графику итд.

Радомир Соколовић

Радомир Соколовић (1948—2008) био је професор из Ивања код Бојника. Почео је да ради у фабрици „Бранко Крсмановић” у Параћину 1970. године као шеф текстилног одсека и наставник текстилне школе. После одбране магистарске тезе на Технолошко-текстилном факултету Универзитета у Скопљу постављен је за професора Више техничке текстилне школе у Лесковцу 1979. године, а затим и за њеног директора 1989. године. На тој функцији је остао четрнаест година. Магистрирао је 1990. године.

Објавио је више од четрдесет научних и стручних радова у часописима техничко-технолошке и текстилне оријентације и учествовао на већем броју научних симпозијума и конгреса текстилних инжењера и других стручних и научних радника. Добитник је већег броја признања и награда.

Ремс

Ремс (франц. Reims) је град на североистоку Француске, удаљен око 160 km од Париза, у региону Шампања-Ардени. По подацима из 2006. године број становника у месту је био 183.837.

Историја града је богата и сеже до римских времена. Ремс је био веома значајан град у историји Француске, јер су овде крунисани њени краљеви. Ова церемонија се одвијала у чувеној Катедрали у Ремсу (Катедрала Нотр-Дам). Ту је чувана „Света ампула“ (Sainte Ampoule) са светим уљем, које је по легенди донео бели голуб (Свети Дух) на крштењу франачког краља Хлодовеха I године 496. Ово уље се користило за миропомазање нових краљева Француске.

Најзначајнији културно-историјски споменици у Ремсу су: Марсова капија из римског доба, Катедрала Нотр-Дам из 13. века, Базилика св. Реми, палата Тау и други.

У Ремсу се не производи само шампањац, већ и текстил и прехрамбени производи.

Свила

Свила је природно протеинско влакно, од којих неке могу бити исткане у текстил. Најпознатији тип свиле добија се из чаура, кокона, ларви дудове свилобубе (Bombix mori) која је одгајана у заробљеништву. Сјајног изгледа, због чега је и цењена, који потиче од троугаоне, призмасте, структуре која омогућава свиленој тканини да прелама светлост из различитих углова.

Дивља свила се производи чешће од гусеница него од дудове свилобубе, које могу бити вештачки култивисане. Варијације дивље свиле познате су и коришћене у Кини, Јужној Азији и Европи још од давнина, али је производња увек била знатно мања него производња култивисане свиле. Разликују се од припитомљених варијација у боји и текстури. Чауре коју су скупљене у дивљини често већ буду оштећене развојем лептира пре него што их и скупе, па тако третирана свилена нит буде краћа због разједињења чауре, тј. кокона. Дивља свила се теже боји него свила од култивисаних свилобуба.

Свилу праве и неколико других инсеката, али се једино свила од лептирових гусеница користи у текстилној мануфактури. Истраживане су и друге свиле које се разликују на молекуларном нивоу. Свила се углавном производи од ларви инсеката који заврше метаморфозу. Производња свиле је посебно уобичајна код Himenoptera (пчеле, осе и мрави), и некад је користе у прављењу гнезда. Друге врсте artropoda праве свилу, најчешће разне araknide као што су пауци.

Трикотажа Пелистер

Трикотажа Пелистер је македонско предузеће које се бави производњом конфекције. Седиште производње је у Битољу, са изпоставом код села Цапари.

ФК Борусија Дортмунд

ФК Борусија Дортмунд (нем. Borussia Dortmund), скраћено BVB (према званичном називу: нем. Ballspielverein Borussia 09 e.V. Dortmund), немачки је фудбалски клуб из града Дортмунда. Борусија игра своје утакмице на Сигнал Идуна парку (до 2005. стадион Вестфален), капацитета 80.720 гледалаца. Тренутно се такмичи у Бундеслиги Немачке.

Факултет примењених уметности Универзитета уметности у Београду

Факултет примењених уметности Универзитета уметности у Београду основан је 1948. године као Академија за примењену уметност. Назив Академија мења у Факултет примењених уметности 1973. године.

Филц

Филц је неткани материјал који се добија пресовањем влакана животињског порекла. Док су неки типови филца веома мекани, неки су довољно јаки да могу бити употребљавани као грађевински материјал. Може бити било које боје, величине и облика.

Филц је један је од најстаријих материјала познатих човеку. Технологија израде је старија од ткања и плетења, али филц још увек праве номадски народи у Централној и северним деловима Источне Азије, где се користи за ћебад, шаторе и одећу; неки од тих производа су традиционални, као што је јурта, док су неки прављени специјално за продају туристима, нпр. украшене папуче. У Западном свету, филц има широку употребу у примењеним уметностима, нарочито у дизајну текстила, где је веома цењен као еколошки текстил. Филц је битан део графичке пресе, и служи како да пренесе притисак ваљка на већу површину, тако и да притиском деформише папир за потребе дубоке штампе.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.